Томас Стерн Елиот

„Реч је не само о једном од највећих, него и о једном од најконтроверзније схватаних и прихватаних песника 20. века. Отпоре његовом песничком напору налазимо (природно) на почетку, али и током читавог његовог стваралачког пута; блистава афирмација тог напора (наврхуњена Нобеловом наградом за књижевност, 1948) сенчена је разноврсним негацијама, за живота и после смрти песника. Очигледно је пред нама случај оне врсте ствараоца чије дело, по својој природи, позива на изјашњење: за или против. Чињеница да је Елиот и врстан есејиста, критичар и теоретичар поезије од немалог је значаја у овом контексту, у којем Елиота сагледавамо и као једну од најутицајнијих личности модерне поезије, не само у свом језику.“ (Иван В. Лалић)

„Незрели песници опонашају; зрели песници краду; лоши песници кваре оно што узму, а добри песници од тога праве нешто боље, или бар нешто другачије. Добар песник своју крађу обликује у јединствену целину осећања која је потпуно другачија од онога из чега је узета; лош песник то баца у нешто што нема кохезије.“ (Т. С. Елиот)

„Велики део нашег материјалног напретка представља напредак због којег ће будуће генерације морати да плате високу цену…“ (Т. С. Елиот)

Септембра 1888. године у Сент Луису, у америчкој држави Мисури, у угледној породици пореклом из Енглеске, рођен је књижевник Томас Стернс Елиот, добитник Нобелове награде за књижевност 1948. године и један од најзначајнијих песника 20. века. Иако по рођењу Американац свесно се определио да буде Европљанин. Докторирао је филозофију на Харварду, а као стипендиста усавршавао се на Сорбони и Оксфорду. Слушао је предавања код Анрија Бергсона, Бертранда Расела, али је сусрет са Езром Паундом у Лондону имао пресудан утицај. Он сам је пред крај живота написао да му је сусрет са Паундом 1914. променио живот, а то је био и разлог што је између каријере у САД и места професора филозофије на Харварду, одабрао да усред светског рата остане у Енглеској. Преко Паунда упознао је Џојса, Вирџинију Вулф, Хакслија, Јејтса и друге.

Када је постао признат и утицајан писац није заборавио помоћ коју је добио када је почињао и несебично је помагао младим талентима, пa je као уредник у издавачкој кући „Фaбер и Фaбер“ педесетих година 20. века, допринео да се промовише једна цела генерација младих песника. Рано је почео да учи стране језике – грчки, латински, француски, немачки, а познавао је чак и санскрит. Једно време је чак радио као банкарски службеник у Лондону. Књижевну каријеру започео је као критичар, писао је поезију, драме, есеје…

Бавио се и издаваштвом, био уредник значајних књижевних часописа, а био је и универзитетски професор на Харварду, Принстону, Чикашком универзитету… Иако се у почетку тешко пробијао доживео је да 1956. говори у препуној кошаркашкој арени у Минеаполису пред 14.000 људи, а 1958. се појавио и на насловној страни „Њујорк Тајмса“. Гетеову награду добио је 1955, а био је и носилац више почасних доктората на престижним светским универзитетима. На српски језик су га преводили: Иван В. Лалић, Јован Христић, Мирко Магарашевић, Раша Ливада, Давид Албахари, Новица Петровић, Леон Којен…