Trenutak – Santa Maria della Salute

„Svu večnost za te, divni trenute!“

Ko bi mogao pretpostaviti da tek jedan maleni sekund vremena može promeniti život iz korena. Da li da dopustimo trenutku da postane vodilja našeg života, promena koja će nam „uzeti“ srce i odneti nekim drugim nepoznatim pravcima jeste nedoumica koju vekovima unazad naš razum postavlja a srce ne da rešiti zagonetku.

Dve se u meni pobiše sile,
Mozak i srce, pamet i slast,
Dugo su bojak strahovit bile,
K’o besni oluj i stari hrast.

Jedan od obolelih pesnika od trenutka kao i stvorena umetnost zahvaljujući tako nestabilnoj postavci života bio je Laza Kostić, a njegov prevedeni trenutak u reči nama je danas poznat kao Santa Maria della Salute.

Impulsi za nastanak te pesme potiču iz tri osnovna izvora. Prvi jeste naravno lični život samog pisca, drugi jeste istorijska podloga dešavanja, a treći jeste ponovo podloga osećanja samog pesnika: u svojim pedesetim godinama Laza Kostić upoznaje mladu devojku od 19.godina, Lenku Dunđerski, kćerku svog prijatelja Laze Dunđerskog. U istorijskim izvorima sam njihov susret nije predočen, ali ono što nastaje iz njihovog upoznavanja i zaljubljenosti, jesu Kostićeva poezija i smrt Lenke Dunđerski.

Kostić je bio slavan pesnik, poznata ličnost, gospodin u svakom smislu, obrazovan i ugledan. Devojka ga je zavolela, a on se, iako je bilo neprikladno njegovim godinama, tadašnjim merilima i moralnim pravima, ludo zaljubio. Pre nastanka poezije nastaje borba u samom pesniku, između razuma i srca, ljubavi i ludosti, starosti u koju polako zalazi i mladosti u koju je zaljubljen. Stečeni ugled, slava i bogatstvo njegovog bića ne dozvoljavaju mu da postupi drugačije sem bega od svojih osećanja odlaskom u manastir Krušedol, gde boravi narednih 5 godina. Ono što ponovo nedostaje u istorijskim podacima jeste njegovo duševno, duhovno, psihičko i mentalno stanje koje je Kostić morao preživeti odbegnut u manastiru. Da bi nekako spasio svog prijatelja, a svoju kćerku izvukao iz nemogućnosti za opstanak njene mlade ljubavi, Laza Dunđerski predlaže prijatelju da se oženi bogatom udovicom, Julom Palanačkom, što će Laza Kostić, opet očajan celim zapletom strukture svojih i Lenkinih emocija, učiniti 1895.godine. Lenka Dunđerski umire iste te godine. Laza Kostić ponovo beži. Ovoga puta od sopstvene muke nastale svesnošću o krivici i odgovornosti prema mladoj devojci; odlazi sa ženom u Veneciju. Tokom obilaska posećuje i crkvu Gospe od Spasa iz 17.veka. Lepota crkve donosi mu sećanje na beg u manastir, ponovo maha uzima trenutak spajanja svega u njemu, vere i crkve, lepote i bekstva, tuge prošlosti sa ženom koju ne voli, a stoji ispred crkve s njom u Veneciji. Pesma se rađa u tom trenutku, prethodno rastući 20 godina u tišini u biću Laze Kostića, tokom kojih je pesnik i dalje živeo u braku bez ljubavi, patio za Lenkom, susretao se sa njom u snovima i pisao dnevnik na francuskom jeziku o svim paralelama njegove podsveti između jave i sna. Njegova poslednja pesma, Santa Maria della Salute, napisana je 1909.godine.

Ona me glednu. U dušu svesnu,
Nikad još takav ne sinu gled;
Tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
Svih vasiona stopila led.
Sve mi to, nudi, za čim god čeznu,
Jade, pa slade, čemer pa med,
Svu svoju dušu, sve svoje žude,
-Svu večnost za te, divni trenute!
-Santa Maria della Salute

Santa Maria della Salute ispevana je u formi apostrofe- obraćanje Bogorodici; ovaj oblik istaknut je u tri početne strofe stihovima „Oprosti majko sveta, oprosti“, sintagmama „blaženoj tebi“ ili rečju „nebesnice“. Od četvrte strofe pa do kraja nema obraćanja Bogorodici, ali je cela pesma toliko bogate sadržine, da višelinijskim praćenjem osećanja, raspoloženja i psihološkog stanja pisca, pesma od obraćanja Bogorodici, preko patnje za mrtvom dragom, za ljubavi, za voljenom ženom, božanskom dušom, prerasta u smenu različitih lirskih vrsta: molitve, pokajnice, elegične ispovesti, snoviđenja, ljubavne pesme, apokaliptičnog viđenja, himne.

Susret sa hramom Gospi od Spasa u Veneciji probudio je veliku žalost u piscu zbog saznanja o načinu građenja hrama: on je žalio borove koje su Mleci sekli po slovenskim šumama i gradili svoju Veneciju i hramove unutar tog grada. Isečeni borovi su simbolizovali Srbe i sve one koji su ginuli štiteći zapadnu civilizaciju od najezde Turaka. Pesnik je bio zadivljen pojmom lepote i odlaskom u Veneciju, u svojoj svesti poistovećuje lepotu hrama sa lepotom Lenke Dunđerski- hram i draga postaju jedno. Večnost trenutka, pesnik hvata u dva počinjena greha, u žalosti za načinom gradnje Hrama i u begu od izgubljene ljubavi.

Reči upućene Bogorodici, podstiču na otvaranje srca, na strpljenje i sva osećanja potrebna za suprotstavljanje strahu, sadržaj suprotan počinjenom grehu pesnika. Premda grešnici, iza naše očigledne slike stradanja i smrti bližnjih, stoje porušeni snovi, odnešena nadanja, izgubljeno vreme sreće, porušene ličnosti, samoća koja uzima maha u pojedincu. Lirska priča o ljubavi nastaje iz dva podsticaja: „sve je to s ove glave, sa lude“, sva cepanja uma unutar jednoga bića; drugi podsticaj jeste životni poraz. Nije poslovni poraz jedini koji se broji, živi se i onaj lični, sakriven.

Ne, nije vreme za sebe to što nam treba, potrebno je da nam samo to vreme, jedino u životu, ne preostane.

za P.U.L.S.E: Đurđija Jelenković

  Književnost, Laza Kostić, Santa Maria della Salute