Pasivno-agresivni očevi postpatrijarhata i njihovo nasledstvo kroz tri karakterna kalupa Ili “Slikoviti prikaz dekompenzovanog, nadkompenzovanog i kompenzovanog skripta posle odnosa sa pasivno-nasilnim roditeljem”

Šta su nekad bili nasilni očevi? – zapitaće se nove generacije. Pa omalovažavali su svoju decu u nepostojanje, tukli ih po potrebi i zastupali su vladavinu nadmoći koja bi se kasnije ili reprodukovala u novog nasilnika ili bi se to dete slomilo u bespomoćnog i bolešljivog kritičara stvarnosti, kao što beše slučaj kod čuvenog Kafke. I složićemo se, par okrutnih reči i jedna slika Roberta Kramba bi trebala biti sasvim dovoljna za upečatljiv spomen ovakvih bestijalnih individua.

A moderni? Moderni očevi su suptilniji u svom izražavanju mržnje i ponekad čak i ugroženosti ako je dete preupečatljivo u nadmetanju sa roditeljima. To bi sve tako crnohumorno ličilo na Kafkinog oca koji je nekim čudom prebačen u moderno doba i čija je snaga potom obeshrabrena svim ovim novim zakonima o moralu i poštovanju. Omalovažavanje bi se time prebacilo iz direktnog u prikriveno, a dodatno ako majka brani dete, nasilnost se skoro potpuno prebacuje na psihološko polje, a samo ponekad (“Kada zasluži!“) ono dobija i batine. Majka time naravno postaje automatski zaslužna i okrivljena za svu dalju detetovu potencijalnu nesposobnost u budućnosti, po pitanju škole, kasnije posla, po pitanju odabira partnerki… i uopšte odgovorna je zbog svog tog “lošeg” ponašanja – gde je “loše” loše samo za oca.

“Da ga ti nisi branila kad sam ja hteo da ga tučem, sad bi od njega ispao čovek!”

Ovaj primer odnosa je široko rasprostanjen u svetu, a čak ponegde ova rečenica se govori i pred samim detetom ozvaničavajući tako da nešto nije u redu sa njim. Najklasičniji primer ovih kritikujućih spona u komunikaciji, pažljivo objašnjen u poznatoj popularnoj fikciji je predstavljen u sceni gde čuveni mafijaški predator Entoni Soprano objašnjava dinamiku koju on ima sa njegovim sinom.** Ono što je zanimljivo i što Soprano priznaje svom terapeutu jeste činjenica da on zavidi svom sinu, jer on nikada nije imao majku koja ga je branila od nasilnog oca. Njegov otac posledično je bio jedan od onih “starog kova”. Od Entonija je napravio manipulativnu antisocijalno- paranoidnu zver koja je svoje veštine manipulacije oštrila u zavidnom sociopatskom smeru tako nikada ne preuzimajući na sebe potpunu odgovornost za nanesenu štetu…
**(klikom na označena slova idete na scenu iz serije na jednom od youtube kanala)

Entoni Soprano tako ostaje verovatno jedan od najmoćnijih predstavnika posledica nasilja u modernoj fikciji, a njegov sin, konsekventno, je naš prvi karakterni kalup – anti-bunotovni primerak osećanja bespomoćnosti, izgubljen u čarima postmoderne utopije. Njegovo osećanje neadekvatne pripadnosti ostaje izveštačeno u formi nikada izgovorenih osećanja, jer njegovi roditelji ne znaju kako da mu objasne da su ona zapravo adekvatna. I nikada mu neće ni objasniti verovatno, jer još uvek nesvesno cene zaostali patrijarhalni sistem vrednosti gde dominira nasilni autoritet čije je ponašanje nekad bilo manje sputano modernom etikom i moralom. Dete tako ne dobija ljubav i pažnju od svog sociopatski nastrojenog oca, već prećutni prekor, a usled nedostatka osnovne pažnje koja vrednuje pojedinca i daje mu time hrabrost da napreduje dalje u životu, nagomilava se baš ta nepostojanost ljubavi. Ovo je ono čega mnogi postpatrijarhalni roditelji nisu svesni, a trebalo bi uskoro da postanu – svako dete ima pravo na ljubav, ako se ona uskrati dete pati i psihološka šteta je ogromna. Postoje tri karakterna odgovora na ovakvo pasivno nasilje i prvi je samodestruktivnost, neizdrživi glasovi koji maltretiraju dete i govore mu da nikada neće biti dovoljno vredno za svoje roditelje i da ga niko nikada neće voleti… U njegovom umu, roditelji predstavljaju čitav svet, sistem vrednosti koji vlada svuda. U pubertetu ono pronađe društvo sličnih i uživa u hedonizmima postmoderne, gubeći se tako po žurkama i svirkama, pokušavajući da zaboravi svoju nametnutu bezvrednost, ali bezuspešno.
Čak i kada odraste, posle svih tih godina nepripadanja i bespomoćnosti, čak i kada se odvoji od roditelja, ovakav žrtveni kalup često sebi pronađe novog omalovažavaoca u vidu partnera ili u vidu sociopatskog šefa i biva iskorišten i ponižen. Čitava radnička klasa je prepuna primera gde se primenjuju zakoni obespravljivanja karaktera, “Ćuti i radi, ne ističi se, ne filozofiraj…” Neki pokušavaju da se istaknu, ali, interesantno je, ne mogu predaleko od već utvrđenog referentnog okvira. Ponekad osnivaju bendove i društva dokolice gde pripovedaju o mračnoj sudbini koja ih je zadesila i od koje nema bežanja. Sanjaju o savršenim vrednostima pa čitaju i proživljavaju fantastične svetove gde su oni vladari kraljevstva, čarobnjaci, vilenjaci i druga bića koja se bore protiv okova mračne nepravde i sila totalitarno nastrojenog (roditeljskog?) drevnog zla čiji im je haotični um nedokučivo nepoznat. Iz daleka gledajući na ovaj svet, logično je da se očekuje da se svako biće oseća na svome u nekoj opuštenoj atmosferi gde postoji ljubav i pripadnost, a ipak zona komfora za ovo dete je upravo ta zona zatvora gde vladaju umni zakoni obespravljenja, okrutno more u kom ono nikada nije naučilo da pliva. Ono, mogli bi reći, više “životari”  u mašti, ispod površine vode, sa isturenom slamčicom uz pomoć koje vuče vazduh, zauvek ophrvan pritiskom, obuven u čelične cipele, svaka teška tonu i na svakoj piše jarkim crvenim slovima Ja ne vredim.

Naše drugo dete i drugi karakterni kalup je čista suprotnost, to jest, bar tako deluje na prvi pogled. On je vremenom istrenirao sebe preko granice, uvećao se tako da bude fizički snažniji od svog oca, a zatim je stekao i psihološku nadmoć jer “Džabe tebi svi ti treninzi kad se uplašiš kad prava frka počne!” Ovo je jedna od omiljenih fraza nasilnih karaktera i zna biti ušminkana i raznim pogrdnim rečima i psovkama, i da im ne uzmemo za zlo sve ovo – zapravo su u pravu. Pravi nasilnici su prvo strašna pojava, njihovo ponašanje se graniči sa nekontrolisanom ludošću, pa su tek onda predstava fizičke moći. Oni igraju na kartu da se prosečan čovek plaši nekontrolisanog ludila kod protivnika, ili pak ako nekim čudom naiđe na nekog ko poseduje istu tu osobinu, onda po pravilu treba pokazati da je naše iskustvo ludila više nekontrolisano od protivnikovog… Baš čudno neko pravilo, zar ne? – pitaju se svi oni sa savršeno dobronamernim roditeljima. Ovo je pak veoma standardizovan primer eskalacije, gde kada pojedinac ne dobije ono što pokušava da iznudi od drugoga, on prati svoju logiku koju je davno nasledio od autoriteta. Ona glasi Ako ne bude po tvome, ti se onda još luđe razljuti i biće po tvome kad tad!
Ovo dete kad nadjača svog oca preuzima ritualno baklju nasilnika u porodici i otac se često indirektno ponosi što je dete sada opasnije od njega. Takođe prisutna je i promena uloga, otac ako je bio nasilan i prema majci (što je i više nego česta pojava), sada postaje jadna i skrušena žrtva dok odraslo, snažno i ludo dete brani majku na svaki očev potez nasilništva i sada oca omalovažava svojom snagom.

Pitate se sada verovatno zašto karakterišemo odraslog čoveka kao “dete” u ovim rečenicama – pa zato što je ovo klasičan primer takozvanog edipalnog trougla. Majka je odavno donela odluku da zauvek ostane u okovima nasilništva, ili jednostavno- izlaz joj nikada nije bio bliska opcija. Ona nikada od ovog odraslog deteta nije tražila zaštitu i nekakvu akciju, ali eto dobila je sve to pa kako je ranije bila pasivna i trpela, sada se samo oseća izgubljeno i neprijatno u slobodi koju nikada nije znala kako da traži. To što ga je branila nekad nikako ne menja činjenicu da je sputana gvozdenom petom patrijarhata. Ovo je muški svet… Za mnoge. Bio i ostao.

Ovakvo odraslo, buntovno i nasilno dete eksternalizuje svoj bes na sve oko sebe što mu se ne sviđa i prema svemu što mu se ne sviđa ono je ekstremno antisocijalno – želi da se svi podvrgnu zakonima tamo neke fiktivne pravde. Ipak svi ti zakoni su tu ipak samo da bi opravdali postojanje njegovog ekstremnog karaktera… Ako sretne svog oca u slici i prilici nekog ko je jači od njega, treniraće godinama svoj um i telo samo da prestigne tu individuu ili će pak posle poraza osmisliti sebi neku priču zašto je ipak on bolji (Nisam imao sreće! Eh, samo da se nisam napio to veče, video bi on svoje! i slično).

Poenta je: poraz ne sme biti priznat, nikada. Videće neko da je on slab i iskoristiće to! (kao što je njegov nasilni roditelj to iskorištavao).

Predstavnik ovakvog karakternog kalupa takođe ima one čelične cipele na kojima crvenim slovima piše Ja ne vredim, ali one se skoro i ne vide od velikih snažnih krila zbog kojih leti iznad okrutnog mora. Preko njih stoji tribalnim ratničkim slovima zauvek istetovirano Ja sam snaga, JA SAM MOĆ. Plaši se i beži, sitna ribo!
Kada naiđe na drugog letača usleđuje nemilosrdna borba, jedan od njih pada u more, zatim neko vreme pobednik uživa, a poraženi kuka o nefer uslovima borbe pa kad tad ponovo uzleće.

Očigledno je, oba ova deteta su društveno nefunkcionalni, neuspešni su u poslovima, destruktivni su u vezama ili su ophrvani tugom, uništavaju svoje telo alkoholom, tuku se ili povređuju sebe dok slušaju muziku sa nihilističkim pogledima na svet.

Ipak, postoji i to treće, takozvano, “odraslo dete” poteklo od pasivnog nasilja koje je začuđujuće društveno prihvatljivo i funkcionalno kako u vezama tako i u poslovima… Jedini problem bi bio taj što je ono isprogramirano da udovoljava i bude prijatno… da radi… i da ćuti… i ne filozofira previše… da bude savršeno uredno… da ne priča o osećanjima… i, ne daj bože, da spominje seks. Problem u svemu ovome je očigledan – čovek nije robot. Nije mašina da može da se isprogramira da zauvek radi i ne oseća, da bude servilani asertivni rob koji nikada neće eksplodirati.
Zdravi pojedinci plutaju po moru široko raširenih ruku, sigurni u to da postoje opasne dubine tamo negde, ali ne i u civilizaciji oko nas. Vole sebe i vole druge, uživaju u životu i pomažu kada treba pomoći. Ne tuku se okolo sa nabildovanim krilima i ne strahuju od opasnih voda. Povremeno se čude kada vide da se neke slamke kreću po površini mora i to je to. Dete trećeg kalupa deluje da pluta ali ono zapravo veoma vešto balansira. Ova pojava se nešto teže da primetiti u pojedinim slučajevima, kao što je teže primetiti i čelične cipele kod nabildovanih letača. Malo uvežbanije oko će uhvatiti  konture tamnih skoro ispražnjenih balona iznad ramena ovog odraslog deteta… Oni se uglavnom primećuju predveče kada ovo preumorno dete krene na spavanje. Tada ono balone kači na helijum, ostavlja ih da se napune do jutra, a leže u krevet ne izuvši preteške cipele. Svaki balon ima svoj natpis, jedan kaže Radi naporno, drugi Ugodi svima, treći Ne misli o seksu, četvrti Ne osećaj zadovoljstvo, peti Besprekorno uredi svoj stan, svoj krevet, svoj crno beli život… Dok spava ono sanja svoj posao, strahuje kako će sve postići, strahuje šta će drugovi i devojka reći o njemu, strahuje kako će otplatiti sve kredite i pravi plan kako to sve postići. Ako je dobar u planiranju čak možda i napravi neki seminar na tu temu. Seminari se često zovu nešto poput “Kako savršeno unaprediti vašu mašinu za helijum”.

…Očigledno ti seminari, upućeni su, svoj toj deci sa tamnim balonima na njihovim ramenima.

.Ovu odraslu decu takođe je lako primetiti i po njihovoj predanosti brigama. Na letovanju organizovano slažu školjke od najmanje do najveće, čitaju knjige da što bolje budu u toku sa veštinama koje su trenutno najprofitabilnije i koriste kremu za sunce najvećeg faktora… Zapravo se odmaraju samo kada se razbole. A kada se razbole tada se konačno primećuju sve te potisnute emocije i partner mora da ga neguje kao malu nejaku bebu da bi on mogao posle, revitalizovan i živahan, ponovo u iste one preteške cipele… Omiljene reči tada spajaju u kulturno prihvaćene rečenice poput Ja radim dok ne padnem s’ nogu! i Kod mene mora biti sve pod konac!
.

Veoma veoma redak je i četvrti karakter. Toliko redak da skoro ni ne zaslužuje da bude spomenut u ovoj priči, jer njegova stopala i noge se ne uklapaju čelične cipele. On nije dete više, on je čovek. Ili je nosio nekad te cipele pa je shvatio da sve tri verzije vode u tamo neka uspešna i neuspešna dokazivanja nepostojećim roditeljima svuda oko nas, ili je slučajno živeo nekad pod okriljem ljubavi i adekvatne pažnje pre ovog nasilnog roditelja. Ovi odrasli ljudi će reći nešto poput Moji roditelji su imali malo blesav i nepraktičan pogled na svet…

I ovo je zapravo jedna oslobađajuća rečenica, preporučuje se svima koji su nekada nosili čelične cipele.

Pitanje je ipak, koliko će vremena proći dok današnja deca ne dozvole sebi da izgovore ovu rečenicu jer još se živi u vremenu gde su roditelji svetinja i gde se strepi od anarhije koju donose tamo neki liberalni levičari. Sve se stavlja u neki nepregledan kalup i time se indirektno zabranjuje pravo koje svaki čovek ima i treba da primenjuje savesno: pravo da razmišlja, da shvati da autoriteti nisu bezgrešni i da ako smo shvatili to nećemo odjenom mi postati grešna bića, da sve ima svoje posledice i da je poželjno prihvatiti odgovornost za znanje koje je danas svima dostupno. Treba plivati, nekada i uzvodno, uprkos struji, uprkos posledicama sveta i vremena u kojem živimo. Ne – leteti i sakrivati cipele bezvrednosti, ne – balansirati sa balonima prihvaćenosti, ne – daviti se i čekati spasenje. Plivati. Do postojanog izvora slobodne individualnosti, a zatim nazad u svet… Sa što je manje moguće beskorisnog tereta. A kada se unutrašnji samogovor nepoverenja vrati, setiti se izvora, pre nego što nas ta bezvrednost ne ophrva u potpunosti. Dešavaće se naravno, da nas preplavi i obeshrabri to staro osećanje. Tada je ključno ne okrivljavati sebe da nikada nećemo uspeti da se izmenimo.

Promena je postepena, treba joj dati vremena, treba je voleti, negovati i poštovati, kao što bi možda voleli dete unutar nas samih. Ono isto dete koje hoće da uči, da napreduje, da stiče iskustva, da se igra i da kreira nove umetnosti. Bile to umetnosti osvetljavanja reka i mora ili umetnosti izvora, nebitno je, sve dok se prepušteno igri mi ne čujemo glasove strašne odmazde zaboravljenih svetova i nadmoćnih figura koje polako izumiru i kojima vreme neminovno i bespovratno prolazi. Možda su oni nekada bili potrebni da bi se civilizacija gradila, i hvala im. Sada se gradi civilizacija komunikacije i razumevanja. Nadmoć krutih, ozbiljnih i jakih polako i sigurno zastareva. Mesta gde se ona glorifikuju su sve manja, njihov put je sve uži, ako se ne promene uskoro izgubiće i ovo malo razumevanja što im svet civilizacije pruža.

Ono što je Frojdu bio Tanatos, što je Adleru bila “životna laž”, što je Bernu bio “životni skript”, modernom čoveku su mitološke cipele bezvrednosti, krila, baloni i nejake slamke. Kovači tih cipela su naši očevi prošlosti.

Ako ne žele da se menjaju, ostavimo ih gde im je i mesto – u prošlosti. I ne mistifikujmo ih nepotrebno. Nisu to alfe i omege, niti su oni opravdani zvaničnici arogantnog ponosa koji okreće poglede i pred kojim klecaju kolena. Svi koji ih posmatraju ne treba da se upuštaju u rasprave gde oni privlače i iznuđuju pažnju, ne treba jačati njihovu kulturu kontrakulturološkom kritikom ako ona uvlači u psihološku igru. Poželjno je posmatrati ih realno, kao zastareli simbol koji ima velikih problema da ne ostane tako anti-društven i nasilnički nefunkcionalan. Zbog toga, potrebno je izvući iz ego bitke i nasilnika i žrtvu i spasioca (kritičara), podariti im sistem vrednosti bez nepotrebnog nadmetanja, gde se odgovornosti dele i gde tolerancija ima zavidnu ulogu.

I sve ovo je, u najmanju ruku, veliki posao za nekog ko je svestan svega navedenog, a kamoli za nekoga ko ne zna ništa o predstavljenom kolektivnom fenomenu nadmetanja. Kada primetite da neko gasi  taj požar i vraća život spaljenoj prirodi, ne dolivajte ulje na vatru. Pomozite da se ona ugasi i da se spase šta je prirodno moguće. Pospešivanje i razumevanje komunikacije je prioritet u ovom ponavljanju moderne, repeticijom mi shvatamo ko smo i koliko smo stvarni, a koliko iz nas govore ovi demistifikovani simboli prošlosti.

Za P.U.L.S.E: Juror 8

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Juror 8, Priroda konflikta, Psihologija