Trodimenzijalno naselje Jone Fridmana

“Danas zemlju nastanjuju tri milijarde ljudi. Ova populacija, koja neprestano raste, predstavlja prosečnu gustinu naseljenosti od 80 stanovnika po kilometru naseljene površine, što je jednako prosečnoj gustini naseljenosti kopnene Francuske. Da bi se izbrojilo do tri milijarde bilo bi potrebno 45 godina danonoćnog brojenja. Da bi se napravio automobil za svakog od ovih 3 milijarde pojedinaca bilo bi potrebno celokupnoj automobilskoj industriji 300 godina. Ako je auto luksuz, stan je neophodnost: koliko vremena bi bilo potrebno da se sagrade skloništa za svakog od ovih tri milijarde pojedinaca?” (program for mobile city planning: an update, Yona Friedman, architect)

Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka svet se nalazio na raskrsnici. Drugi svetski rat se završio, hladni rat je počinjao, bačena je prva nuklearna bomba, čovek je sleteo na Mesec. Rastao je broj stanovnika i broj automobila, tehnika i nauka su napredovale. Očekivalo se da će prosečan čovek, usled napretka tehnologije, imati sve više slobodnog vremena. Televizori su zauzimali centralna mesta u životima i dnevnim sobama, i činilo se da se svet iz korena menja i da se stvara neki novi, bolji svet za neke nove ljude. Poboljšavanjem uslova života došlo je do velikih migracija stanovnika u gradove, što je dovelo do novog problema – da postojeći stambeni fond nije dovoljan. Analize prirodnog priraštaja stanovnika pokazale su da gradovi nemaju ni prostorne ni energetske kapacitete za buduće generacije.

Upravo u ovom periodu su se javile grupe mladih arhitekata koje su, nezadovoljne predratnim funkcionalizmom i posleratnom arhitekturom, koja je po njihovom mišljenju samo “oblačena” da izgleda moderno, proizvele avangardne projekte, koji su okarakterisani kao futuristički i utopijski. Inspirisani razvojem tehnologije, bavili su se planiranjem novih gradova koji će biti po meri korisnika i novog doba. Ove grupe arhitekata su nezavisno delovale u Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Japanu.

Jedan od njih je bio Jona Fridman (Yona Friedman) – francuski arhitekta, madjarskog porekla. Studiranje je započeo u Budimpešti na Tehničkom univerzitetu, a završio ga je u Haifi, gde je radio i kao profesor.

Smatrao je da je u društvu jedino promena konstantna i da nova arhitektura treba da prati “social mobility”- promenljivost društva. Na njegov rad je uticalo poznanstvo sa Konradom Vaksmanom (Konrad Wachsmann), koji se bavio prefabrikacionim tehnikama i trodimenzionalnim strukturama. Upravo u ovim tehnikama, Fridman je video način da se isprate promene u društvu, pojeftini gradnja i da se ista smanji na najmanju meru. Predlagao je privremene, montažno – demontažne i lake strukture umesto rigidnih, nefleksibilnih i skupih stuktura tradicionalne arhitekture.

Svoje ideje je prvi put izneo na desetom CIAM-u (Congrès Internationaux de l’Architecture Moderne) održanom u Dubrovniku 1956 godine. Zatim je 1958. objavio manifest: “Mobile architecture” -”mobilna arhitektura”, promenljiva arhitektura koja se prilagođava korisniku. Ovaj manifest je bio glavni dokument oko koga se okupila grupa GEAM – Groupe d’études de architecture mobile, koja se fokusirala na to da adaptira arhitekturu za nov način života. Grupa je postojala do 1962. godine.

Fleksibilnost i okrenutost korisniku su osnovni postulati mobilne arhitekture. Ona služi da omogući korisniku slobodu izbora, fleksibilnu upotrebu prostora, kako prostora njegove kuće, tako i prostora grada. Moglo bi se reći da je Fridmanova arhitektura parametarska – on koristi statističke podatke koje prikuplja kroz istraživanja koja naziva “urban mechanisms”. Smatrao je da, nasuprot nestalnoj prirodi svakodnevice, statistika omogućava dovoljan nivo prečišćenih informacija – iako ne zna zašto, zna da će na određenom uglu, za 24 časa, proći toliko i toliko ljudi. Na osnovu ovih istraživanja Fridman zaključuje da postoje tri vrste transformaciija koje se dešavaju u društvu:

• TRANSFORMACIJE U KOLEKTIVNOJ PSIHOLOGIJI, koje se manifestuju u sferi javnog i društvenog – gde izdvaja dve tendencije: ka životu u žiži dešavanja i životu u povučenoj i mirnoj sredini, ali nemoguće je predvideti koja će prevagnuti;
• FIZIOLOŠKE TRANSFORMACIJE uslovljene uticajem tehnologije na životnu sredinu (zagađenje vazduha, buka) ali i na život ljudi- od uvođenja veštačkog osvetljenja ljudi drugačije koriste svoje vreme. Kao i kod transformacija u kolektivnoj psihologiji, nemoguće je predvideti kakav će uticaj imati ovi novi faktori;
• TRANSFORMACIJE TEHNIKE- koja nam omogućava da proširujemo listu mogućnosti- mehanizovano upravljanje, automatizacija i telekomunikacije bi mogle da omoguće sve veću disperziju stanovništva. (Friedman, 2005:14)

Na osnovu ovih zapažanja, Fridman nalazi da možemo očekivati dva ishoda:

• grad za povučene individualce /velika prostranstva sa malom gustinom naseljenosti – disperzija
• grad posvećen javnom životu /koncentracija (Friedman, 2005:14)

S obzirom na to da se radi o dva dijametralno suprotna sistema, on predlaže da se uspostavi nedeterminišući način planiranja gradova. Ovaj vid planiranja bi se ostvarivao kroz upotrebu konstrukcija koje bi:

• bile demontažne, privremene, podložne promeni- prilagodljive svakom korisniku
• zauzimale tlo u najmanjoj mogućoj meri
• omogućile totalnu kontrolu klime.

Tokom kasnijih godina ovaj manifest je razradio u “Trodimenzionalno naselje”- “Spatial city” (spacijalni, prostorni, grad). Prvi model trodimenzionalnog naselja Fridman je razvio 1959. godine za Pariz.

Svoj način rada Jona Fridman je uporedio sa muzikom- svi mogu da je čuju, kompozitori je komponuju, ali je niko realno ne može zapisati. Moguće ju je tek šematski i aproksimativno prikazati na papiru. Po tom principu on stvara svoju arhitekturu – šematski ispisuje strukture na papiru, a šta će biti finalni proizvod ostaje na korisniku da odluči. Spacijalni grad nema fasadu, nema osnovu i može da bude bilo šta.

Realizacija ovog grada bi bila moguća tehnikom superponiranja (superposition – slaganje jedno na drugo, stavljanje iznad), odnosno primenom sistema mobilne arhitekture – iznad postojećih gradova ili nepristupačnih terena koji su do sada nisu bili naseljivi.

U osnovi Spacijalnog grada je trodimenzionalna rešetka, koja se nalazi na sistemu stubova. Raspon rešetke bi iznosio od 40 – 60m, a ukoliko bi se rešetka prostirala iznad naseljenog mesta, pozicija stubova bila bi uslovljena izgradjenim strukturama ispod. Osnovni modul rešetke bi bio 6x6m. U okviru ove strukture bi se „umetale“ modularne, prefabrikovane jedinice od lakih materijala. Njihova osnovna funkcija u spacijalnom gradu bila bi da pruže vizuelnu i zvučnu izolaciju, dok se kontrolisanje klime vrši na nivou regiona. Podna površina jedinice bi bila od 25-35m², međusobnim kombinovanjem i spajanjem mogle bi da prime najrazličitije funkcije. Istovremeno, smanjili bi se troškovi proizvodnje, pošto bi, po demontaži jedinice, njeni elementi bili upotrebljeni ponovo.

Ako bismo pogledali poprečni presek grada, instalacije i brze saobraćanice bi se nalazile u sredini strukture. Uz ovu saobraćajnu arteriju bi bili vezani svi javni i komercijalni sadržaji- terase, sportske ustanove, promenade, butici, poslovne zgrade, dok bi obodni delovi strukture bili iskorišćeni za stanovanje. Krovovi bi mogli da se iskoriste za formiranje bašti. Pristup strukturi sa nivoa tla je omogućen mehaničkim i tradicionalnim sredstvima – liftovima, stepenicama, eskalatorima. Van grada, teren ispod strukture ostaje slobodan za razvijanje privrede i poljoprivrede, što bi dovelo do značajnih ušteda u distribuciji i proizvodnji. Pozicioniranje jedinica unutar rešetke bi bilo uslovljeno strukturama ispod – provetravanje i osvetljenje postojećih gradova diktiralo bi položaj i količinu praznina u sistemu. Tehnikom superponiranja, rušenje gradova bi bilo svedeno na minimum – sve što je potrebno ovom sistemu su oslonci u okviru kojih bi se javile komunikacije za vezu sa gradom ispod.

„Znate, sistem u Parizu tih godina je bio takav da su rušili čitave kvartove, pravili pustoši i onda ponovo gradili. Moja poenta je bila – ostavite stvari, gradite iznad njih, možda ćete ih i razoriti, možda i nećete, kvartovi će se menjati postepeno. Neće postati pustoš, transformacija neće biti tako brutalna. Ja verujem da je promenama potrebno vreme, ne ‘tabula rasa’.“(Fridman, 2005: 35)

U trodimenzionalnom naselju bi svaki stanovnik dobio jednako dobre uslove za život. Projekat koji je nazvao “the flatwriter” je razvijao krajem 60-tih godina. The flatwriter (prevod treba shvatiti bukvalno: flat – stan, writer – pisac, po analogiji sa “typewriter”) je bio kompjuterski program koji je trebalo da pomogne stanovnicima da sami “ispišu” svoje stanove, korak po korak, prateći uputstva mašine. Program bi kontrolisao, na osnovu unapred utvrđenih pravila, kako organizaciju same jedinice, tako i funkcionisanje jedinice u sistemu. ”Ti objektivni elementi (infrastruktura) ne određuju karakter grada. Karakter grada bi trebalo da izraste spontano, da ga oblikuju sami stanovnici (kao što je to bilo u prošlosti) ili opunomoćeni zastupnici građana”.

Odgovor na početnu tezu nedeterminišućeg planiranja bi bio: demontažni skelet (konstanta) u koji bi se umetale jedinice – prema želji korisnika – u delu grada koji im odgovara, optimalno opremljene za namenu za koju su im potrebne (adaptibilne, promenljive). U trodimenzionalnom naselju je moguća raznovrsnost u organizacionim obrascima – kontinualni / diskontinualni, centralizovani / decentralizovani, organizovani na osnovu porodičnih veza ili interesnih grupa, mešanja i preplitanja funkcija. Postigla bi se velika gustina naseljenosti bez ugrožavanja prirodnih resursa i postojećih gradova. Dobile bi se brze saobraćajnice koje bi omogućile povezanost i mobilnost ljudi efikasniju nego ikad do sada.

Kao najdalja tačka razvoja spacijalnih gradova nastaje “Continent city” – Kontinent grad. Spacijalni gradovi bi se međusobno povezali, čime bi gradovi postali stanice u jednom globalnom saobraćajnom sistemu.

Koncept samo – planiranja, koji se javlja u njegovom projektu za flatwriter, je dalje razvijao tokom 1970 – tih godina, kada je radio za Ujedinjene Nacije i UNESCO. Radio je na uputstvima za samo – planiranje kuća u afričkim, južnoameričkim i indijskim zemljama. S obzirom na to da je proces jednostavan, prikazivao ga je u formi “how – to” stripa. Ovaj koncept je primenio prilikom projektovanja škole Bergson u Angresu u Francuskoj, koja je izgrađena 1981. Budući korisnici škole su, u različitim fazama projekta, bili uključeni u proces projektovanja.

1982. Godine u Madrasu u Indiji, izgrađen je Muzej jednostavnih tehnologija (Museum of Simple Technology) koji je napravljen od bambusa i folije po sistemu samo – gradnje. Celokupnu konstrukciju su napravili lokalni pletari korpi, koristeći svoja znanja.

Rad Jone Fridmana je imao velikog uticaja na britansku grupu Archigram i japanske Metaboliste. Naročit uspeh Fridman je ostvario u Japanu, gde je i izdao svoje prve publikacije. Medjutim, Jona Fridman je oštro kritikovan od strane stručne javnosti. Prva etiketa koja mu je prikačena je da je utopista, iako on smatra da su svi njegovi projekti izvodljivi.

U knjizi “Urbanizam utopija i stvarnost” Fransoaz Šoe (Françoise Choay) postavlja pitanje – koje je stvarno značenje tog “prostornog” urbanizma i futurističkih gradova. Ukoliko se radi o nalaženju rešenja za određene probleme, Šoe smatra da on predstavlja vrlo interesantno područje istraživanja i sredstvo borbe protiv ustaljenih shvatanja, koja čak postaju i prepreka u daljem razvijanju gradova. Šoe ističe da, mada su urbanisti “vizionari” zaslužni što su ostvarili realistički i konkretan odnos prema tehnologiji, njihov stav najčešće vodi do tehnolatrije, gde grad postaje samo lep tehnički predmet, potpuno opredeljen i završen. Čak i kada se on pretvara u lep estetski predmet, o kome se može maštati kao o otvaranju novog horizonta, to ipak ne sprečava da grad postane objekat. Ukoliko grad postaje predmet, instrument ili mašina, on trpi tako koreniti preobražaj svog prvobitnog značenja da bi mu bilo potrebno naći nov naziv. Pa je i poglavlje u knjizi nazvano tehnotopija a ne tehnopolis- mesto a ne grad tehnike. (Šoe, 1978.:44 – 46)

U svojoj knjizi „Moderna arhitektura – kritička istorija“ Kenet Fremton (Kenneth Frampton) kritikuje Fridman-ov rad sa aspekta društvene neprihvatljivosti i neprimenljivosti, jer smatra da će sloboda koju sistem treba da obezbedi korisniku nestati ako bude pod nadzorom monopolističkog kapitala.(Frempton, 2004.:290)

Čarls Dženks (Charles Jencks), delimično citirajući Pitera Smitsona (Peter Smithson), analizirajući dela japanskih metabolista postavlja pitanje da li takva megastruktura zaista predstavlja “otvorenu formu za otvoreno društvo u stalnom menjanju”? (Dzenks, 1982: 397) Prateći njihov pravac razmišljanja, ako se otvorena forma shvati u smislu da je ljudi sami oblikuju samostalno, bez učešća arhitekte, da li bi jedan ovakav sistem omogućio slobodu da svako može baš sve što hoće, ili samo ono što je moguće unutar njega? Ili je previše definisan da bi omogućio taj nivo slobode koji mu se pripisuje? Čini se da je Fridman zadržao sve mehanizme urbanizma i projektovanja i omogućio je običnom čoveku da ih koristi. The flatwriter bi bio nešto kao urbanistički plan koji bi se konstantno menjao i dopunjavao – prateći promene u društvu. I dalje bi se njime određivale zone, kompatibilnost funkcija, međusobna udaljenja, samo sa aspekta trenutnih potreba i želja korisnika. Suština je da je Fridman ukinuo urbaniste i arhitekte kao “reditelje” i da je tu “moć” prepustio korisniku. Ali sve što se korisniku nudi je, i dalje, unutar okvira i unapred određenih pravila. On pruža iluziju slobode – na kraju će svako zid izabrati iz kataloga, a pri izboru lokacije će morati da se pomiri sa nekim kompromisima. Apsolutna sloboda ne postoji, to je činjenica, ako ništa drugo na kraju preovlada zakon jačeg, ali postavlja se pitanje koliko je njegov model otvoreniji od današnjeg modela. Sa druge strane on se ne bavi društveno- ekonomsko- političkim uređenjem koje bi moglo da isprati jedan ovakav sistem, on se tek naslućuje u nekim stavkama (socijalnim jednakostima). Ono što se takođe nameće kao pitanje je koliko jedan ovakav sistem može da se razvija i kakav bi njegov dalji razvoj bio, ako je uopšte moguć.

Ono što je takođe interesantno je to da Fridman ostavlja korisniku i postojeće gradove, u slučaju da grad u vazduhu nije po njihovom ukusu. Njegov model nije apsolutistički i radikalan kao neki drugi projekti iz ovog vremena. Po završenoj eksploataciji trodimenzionalnog naselja ono bi moglo da se demontira, ostavljajući za sobom prostor u izvornom stanju – kao da nikada nije ni postojalo.

Nakon što je Muzej Savremene umetnosti MoMA organizovao izložbu ”The Changing of the Avant-Garde” 2001. godine američki kritičar Herbret Muščamp (Herbret Muschamp) je napisao da arhitektura bez autoriteta rizikuje da postane arhitektura bez klijenata i da ovu izložbu treba shvatiti kao upzoravajuću priču o tome šta se dešava kada arhitekta vizionar počne da prihvata budućnost zdravo za gotovo. Dalje on kaže: “Trodimenzionalni grad Jone Fridmana, projekat iz 1958-59 godine, je čak bio lakši od Fulerovih kupola. Ako ništa drugo, bar je obećavao da će osloboditi čitave gradove gravitacije. To je neka vrsta horizontalnog Ajfelovog tornja, pružen iznad postojeće urbane strukture, projekat je ujedno i superstruktura i infrastruktura… Osnovni tip objekta ovog vremena ostala je megastruktura – jedan objekat koji u sebe prima raznovrsne funkcije, umesto urbane obnove, megastruktura je, naime, bila grad unutar objekta.“(Mušamp, Internet)

U tom smislu, ako sagledamo iz drugog ugla, Fridman primenjuje forme i konstrukcije koje su nama već poznate – kao nikad nismo videli kuću na stubovima? Njegov projekat je samo u većoj razmeri i to je ono što oduzima dah. Grad u vazduhu! Da, deluje apokaliptično, neverovatno, nemoguće, nehumano? Fridman se bavi pitanjima koja su danas aktuelna – održivošću, energetskim uštedama. Svaki od njegovih gradova je zamišljen kao samoodrživ, gde svi imaju jednake uslove za život.

„Neka vrsta Ajfelovog tornja“ – na neki način da. Isprva nisu verovali ni da je Ajfelov toranj moguće napraviti, a kada je sagrađen, smatrali su da ga treba srušiti i da predstavlja ruglo. Danas se smatra za remek delo i jedan je od najposećenijih spomenika kulture. Predstavlja simbol industrijske revolucije, industrijskog doba i modernog života. Ako tako uporedimo, Spacijalni grad bi mogao biti Ajfelov toranj novog potrošačkog društva.

Zanemarujući to da li je realizacija moguća i potrebna, trodimenzionalno naselje i celokupan rad Jone Fridmana treba shvatiti kao ideju šta je sve moguće, kao drugi način razmišljanja, i iskoristiti sve pozitivne aspekte. Od 1950-tih je prošlo preko 50 godina, a suštinski se ništa nije promenilo sa aspekta planiranja gradova. Problemi koji su se javili tada, prisutni su i danas, u sve većoj meri. Tehnologija je napredovala, ali nije iskorišćena za prevazilaženje problema u nekoj globalnijoj razmeri. Ako je arhitektura slika jednog društva, jasno je da je potrošačkom društvu bitan samo dizajn bez suštine, trenutni „trend“. Ali čak i u potrošačkom društvu uvek postoji sutra. Da li je naše sutra spacijalni grad ostaje da se vidi.

“Cities are always beautiful. Architecture is not. Because a city is a living thing, with the variety and so on. A city has no facade, no elevation. You have only an inside.”(Friedman, 2005:34)

“Humans are necessary to complete the world. But why not simply to live in it?”(Friedman, 2005:35)

za P.U.L.S.E: Aleksandra Radivojević

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

Literatura i izvori ilustracija:

> Muschamp, Herbret (2002) „Castles in the Air Adorn Cities on Paper“, New York Times, 25 oktobar, (internet) dostupno na: www.nytimes.com/2002/10/25/arts/architecture-review-castles-in-the-air-adorn-cities-on-paper.html (pristupljeno 16.12.2013.)

> Frempton, Kenet (2004), Moderna arhitektura, kritička istorija, Beograd, Orion art

> Dženks, Čarls (1982), Moderni pokreti u arhitekturi, Beograd, Građevinska knjiga

> Šoe, Fransoaz (1978), Urbanizam utopija i stvarnost, Beograd, Građevinska knjiga

> Friedman, Yona (2005), „Programme for mobile city planning: an update“, u Martin Van Schaik (prir.) Otakar Macel (prir.), Exit Utopia, Architectural provocations 1956-76, Prestel Pub

> Friedman, Yona (2005), „Paris Spatial: a suggestion“, u Martin Van Schaik (prir.) Otakar Macel (prir.), Exit Utopia, Architectural provocations 1956-76, Prestel Pub

> Schaik, Martin Van (2005), „In the air – interviewwith Yona Friedman“, u Martin Van Schaik (prir.) Otakar Macel (prir.), Exit Utopia, Architectural provocations 1956-76, Prestel Pub

www.yonafriedman.nl

www.yonafriedman.blogspot.com

www.megastructure.com

  Aleksandra Radivojević, Arhitektura, Društvo, Jona Fridman, Urbanizam