U početku beše pokret. No taj prvi pokret ne beše još potpun i savršen. Nesvestan treptaj začet u beskrajnom umu i tek prvi čin Stvaranja u sâm osvit evolucije kada sve još obitavaše u dubokoj tami samosvesti i prostoti bivstvovanja. Prvi čin koji je prethodio svekolikom unutrašnjem i spoljašnjem kretanju i prauzrok svega što je iz njega stvoreno na pozornici ljudske civilizacije.

U tome beskonačnom nizu pojava i događaja koji slediše jedan drugog na svome zajedničkom putu ka netruležnoj lepoti Svetlosti, začeta je klica one druge i drugačije stvarnosti koja se uzdizala nad svojim materijalnim izvorom sa kojim je zajedno činila kosmičku celinu.

Iz Prve materije svega stvorenog i rođenog nastade trajno i neraskidivo jedinstvo svih suprotnosti i razlika u pračoveku. Telo i duša počeše da traže jedno drugo u svome zajedničkom izrazu i odrazu koji prethodiše Velikom delu.

Alhemija večitog nastajanja i nestajanja, stvaranja i razaranja, degradacije i oblikovanja, posejala je svoje bremenito seme na obalama nebeskog Nila koji plaviše njihova prostrana polja svojim plodnim muljem, i koji se po zakonima svete geometrije preslikavaše na onaj zemaljski.

„Kako je dole tako je gore; kako je unutra tako je napolju“, glasi stara hermetička izreka. Kakva je duša takav je i njen pokret i odraz u spoljašnjosti. Evolucija duhovnog vodila je ka revoluciji telesnog. Pustinje psihe prethodile su izlasku iz ropstva na putu ka Obećanoj zemlji.

Silazak sa drveta vodio je u pećinu. Pećina je vodila ka stvaranju umetnosti kroz pokret. Umetnost je formu pretvorila u oblik i pračoveka u čoveka. Nastao je život posle života i negacija smrti kao konačnog povratka u onu prapočetnu tačku iz koje je sve poteklo.

Pokret je prethodio umetnosti kao njegovoj konačnoj pobedi nad ograničenjima u iskazivanju paralelne stvarnosti koju je intuitivno sagledavao i opisivao u svojim najdubljim magnovenjima. On – pračovek, začet u prapokretu. Telo je konačno bilo spremno da na putu unutrašnjeg i spoljašnjeg razvoja ostvari svoju najvišu funkciju datu Postanjem kroz prvi učinjen pokret.

Oslobođenje iz tamnice i prijateljstvo sa vlastitim demonima vodilo je u spoznaju sopstva i njegovih iskonskih nagona za ovaploćenjem u velikom točku večitog kretanja i mirovanja.

Umetnost tako postade stanje ljudske duše utisnuto ili iskazano u pokretu. No to još uvek beše umetnost fragmentarna i odvojena od svoje vlastite suštine i celovitosti. Krećući se od svoga nižeg stadijuma ka višem, i od prostog ka složenom, nastavljala je da se dalje razvija i evoluira zajedno sa svojim tvorcem.

Jer i on sâm, onaj koji ju je stvorio i udahnuo joj život duboko unutar vlastitoga bića, postojao je još uvek samo u fragmentima koji su se među sobom tražili, mešali i preplitali.

Oko koje je opažalo stvarnost i otkrivalo svet oko sebe, i ruka koja je tu stvarnost doživljenu iznutra opisivala i vraćala natrag u spoljašnjost, beše samo fragment i deo pokreta.

Uho koje je u sebe upijalo zvukove koji su spolja dopirali do njega i budili u svesti tvorčevoj najrazličitije prizore i osećanja, iskazanih kroz muziku, opet beše samo fragment i deo pokreta. Isto beše i sa mnogim drugim njenim fragmentima koji su samo delimično i na mahove uspevali da prikažu sveukupnost stvarnosti kojoj su pripadali, kao jedan nepotpun oblik i nedovršen proces njenog ispoljavanja.

I sve drugo što s njom stajaše u vezi moglo se nazvati jedino fragmentima koji su obitavali u pojasu kolektivnog i individualnog nesvesnog, odvojeni jedan od drugog i bez one čvrste veze koja bi ih trajno povezala u celinu i oblikovala ih u jedinstvo materijalnih i duhovnih elemenata čovekovog rasta i razvoja. Umetnost i pokret zajedno su težili ka svome vrhuncu i najvišoj tački uzajamnog ispoljavanja, mešanja i preplitanja.

PulAlhemija Stvaranja išla je u pravcu rađanja Velikog dela. Evolucija i revolucija bližili su se mističnom venčanju kao kruni svih ljudskih žrtava i napora.

Iz njihovog svetog braka rodiše se igra i ples. Stvaranje je došlo do svog vrhunca. Nastade Veliko delo proizašlo iz Malog. Duhovno je vodilo ka telesnom, pokret ka kretanju, umetnost ka igri i plesu, nesvesno ka svesnom i natrag – u nesvesno.

Sunce je progutalo Mesec; Lav je progutao Sunce; Zmaj je progutao Lava; sve je vodilo u savršenstvo večitog nestajanja i nastajanja na gravirama starih alhemičara. Sve je vodilo u igru i ples uzdignutih do savršenstva pokreta, kretanja i umetnosti gde je unutrašnje došlo u nepomućenu ravnotežu sa spoljašnjim u procesu neprestanog ponavljanja.

Fragmenti umetnosti koji su ležali razbacani svud unaokolo ljudske duše našli su svoj zajednički izvor i tačku u kojoj će dostići punoću forme i oblika. Sve ono što je oko videlo, uho čulo, ruke stvorile i noge dotakle i duša iznutra prepoznala kao stvarnost, vraćalo se natrag u spoljašnji svet da zemlju spaja sa nebom, bogove sa ljudima i žive sa mrtvima na vrhuncu transa. Ali to nikako ne beše kraj svekolike evolucije i revolucije duha i materije.

Naprotiv! Tek tada i tu, na tome mestu i u toj tački, nastajao je zlatni presek unutrašnjeg i spoljašnjeg, duše i tela, umetnosti i pokreta.

Od otisaka prstiju na hladnim pećinskim zidovima umočenih u boje i pigmente išlo se ka slikarskoj kičici i još dalje ka fotografiji; od udaranja u prazne ljušture školjki nanizanih na debele kanape i imitacije zvukova išlo se ka najvišem stepenu harmonije glasa i instrumenata; od oponašanja prirode i oblačenja u životinjsku kožu i krzno išlo se ka neslućenom bogatstvu moderne koreografije; od primitivne igre i plesa pokraj vatri i uz zvuke bubnjeva išlo se ka kompleksnom muzičkom performansu; od naivnih pozorišnih komada išlo se ka njihovom uzdizanju do nivoa božanskog u pozorišnoj i baletskoj predstavi i scenskom izvođenju; od prostog išlo se ka složenom i od primitivnog ka modernom.

Bezbrojni fragmenti unutrašnjeg i spoljašnjeg, duha i materije, duše i tela koje je nesavršenost prvog Pokreta držala razdvojene u dubokoj tami bivstvovanja, razbacane svud unaokolo između stvarnosti i čovekovog najdubljeg bića, najednom stadoše da se snagom transcedentalne gravitacije okupljaju oko one zajedničke osovine koja ih je držala čvrsto priljubljene jedno uz drugo.

Sve je vodilo u trajno i neraskidivo jedinstvo pokreta, kretanja i umetnosti, a sve zajedno u poslednji čin Velikog dela. Rođena je primenjena umetnost kao kruna Stvaranja. I tek sa njom svi oni zajedno dobiše punoću smisla, postojanja i trajanja. Čovek je postao nadčovek, umetnost je postala nadumetnost. Viša stvarnost zamenila je onu nižu i primitivnu. Evolucija i revolucija nastaviše da se kreću u pravcu večite promene i preobražaja.

I sve naposletku kroz njega postade i kroz njega se okonča. Umro je čovek, rodio se Nadčovek. Umrla je umetnost, rodila se Nadumetnost. Umro je svet, rodio se Nadsvet. Umrla je stvarnost, rodila se Nadstvarnost.

Sve postade, umre i vaskrsnu u treći dan po Pismu.

Za P.U.L.S.E Bojan Stanišić

  Bojan Stanišić, Društvo, Filozofija, filozofija kulture, filozofija umetnosti, Sociologija