Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (XVI)

Finale

Na kraju puta umoran sad stojim.

Klonulu glavu lovor mi ne krasi

No srećan gledam ka delima svojim,

Bunili me nisu nikad tuđi glasi.

– Artur Šopenhauer

Izgubio sam danas jednog retkog čoveka, jednog od poslednjih prijatelja, uzora, kolege iz nestajućeg esnafa novinarstva. Saznavši da se njegov život ugasio, da mu se duša oslobodila ovozemaljskih okova, nasmejao sam se, svestan da gde god da je odlutao sad tamo pravi sranja…

Smatrao je da moji pokušaji da pišem nešto ozbiljnije nisu dobra ideja. Insistirao je na tome da je to čist mazohizam, da nijedan posao nije toliko surov prema svom podaniku kao pisanje:

„Reč je kriptonit“, upozoravao me je, „kad se izgovori rasprši se vazduhu, al kad se prikuje za papir razara kovača. Lakše je nekog ubiti, prevariti za velike novce, nego sebe kroz golgotu ganjati, lagano odstranjivati sopstvo… Pisanje treba prepustiti nekoj naivnoj budaletini, koja i dalje veruje u dobrotu i ljudsku častivost.“. Evo me sad sedim i prisećam ga se u izmaglici dima i flaše, što se prepliću i obrću u krug; potkivajući reči za hartiju, ponajviše iz straha da ga ne zaboravim… Nije pokušaj da se pravdam, ali pesimistični filozof, zaključio je davno: „U posebnosti pamćenja spada da laka opijenost često stimuliše sećanje na prošla vremena i scene, tako da čovek okolnosti tih scena evocira potpunije nego što bi to mogao u treznom stanju: naprotiv, sećanje na ono što smo sami rekli ili učinili za vreme same opijenosti nepotpunije je nego inače, čak ga nakon teškog pijanstva uopšte nema. Pijanstvo, dakle, stimuliše sećanje, ali mu daje malo građe.“.

Stoga ovu kratku pripovest, ne treba uzimati drugačije, do haotičnog skupa fragmenata, poput slika u grubom mozaiku, koji kad se gleda izbliza ne daje smisao, već se moramo odaljiti, da bismo ga sagledali u svojoj istinitoj lepoti, veličini…

Da bismo izbegli bilo kakav pojmovni ili terminološki debakl, moram upozoriti da jedan ovakav čovek ima u sebi nešto što je u najmanju ruku paradoksalno; znate to je poput priče o junaku filma za kojeg, iako krivog za zloćin za koji je osumljičen, publika smatra da ne zaslužuje kaznu, čak vrlo često strepe za njegovu sudbinu… Ne kitim ga bilo kakvim etičkim oreolom, al ja sam ga doživljavao kao glavnog glumca u komediji „del arte“, čije ni peripetije ni rasplet neće imati moć da izmeni. Čak je i sam isuviše često citirao Epikteta: „Odigrajmo svoj život kao pozorišnu predstavu“, e sad…to što je iz komedije prešlo u tragediju, to je ono što kroji život, što obavija magnetizam oko njegove ličnosti. Moglo bi se reći da je njegov moralni pad, (ili sunovrat, kako god želite) zapravo verna reprodukcija realnog sveta. Uostalom, ja sam čovek koji čitajući Šekspirovog Ričarda III nije video ništa pogrešno u Ričardovom nabacivanju Ledi Ani nad pokrovom njenog muža kojeg je upravo on usmrtio….

Birtija je za njega bila sveti hram, a pijanstva su ga uzdizala iz brojnih smrti u bezbrojna rađanja. I dalje ga zamišljam kako s dušom razapetom, uporno dozivaja aščara. Njegove pijane meditacije po ćoškovima kafanskih lokala, ostavljale su utisak neosporne intelektualne superiornosti. Poput Nabokova, čitavog života je gajio prezir prema stvarnosti, stavljajući je uvek pod navodnike. Čitao je uglavnom pesimiste, govorio je da mu daju izvestan osećaj moći, da ga uče strastvenim osećanjima al ga oštro bude iz sentimentalnih praznoverja, i svakodnevno podsećaju na neminovnost smrti, koja nas obuzima svim trenucima koji ispunjavaju dane. Natopljena duša ga je vukla na dno, tonuo je prečesto u duboke vode mizantropije, preturajući po talogu gorčine. Postajao je sve zagriženiji u skepticizmu, al to je ipak bila krivica svih nas pomalo; nas i svih onih noći kriminalnog, krvničkog opijanja. Njegove reči koje su odisale simpatičnim beznađem i intelektualno slatkorečivim jadom, postale su otrovne strelice koje ne biraju motiv, niti metu.  Njegov, kako sam ga smatrao, uzvišeni duh pretvorio se u upitan paradoks u kom se suprotstavljaju dve neprijateljske koncepcije bića; jedan čist, neiskvaren čovek u rusoovskom smislu i drugi intimno ogrezao u greh i porok… Životna deviza postala mu je:

Svi putevi vode u kafanu!

Kao svojevrstan beležnik njegovog prisustva, moram mobilisati veliki broj advokatskih argumenata. Ali pre toga moram istaći i to da ga ne humanizujem da bih izopštio osećanje distance kod čitalaca, već da apelujem na intuitivno izjednačivanje s mukom, koja bi danas-sutra mogla zadesiti bilo koju lutajuću dušu. I kako je to jedan velikan književne kritike svojevremeno upozorio;

Al imajte još na umu i to da ja od Vas ne zahtevam zanemarivanje vaših kritičkih stavova, već da pozivam na njih, ali da njihova usmerenost bude podjednaka na sve predmete u priči-sve realitete.

Svoj amaterski pledoaje potkrepljujem jednom uspomenom; Čim sam se uselio u sopstveni stančić, iako je bila garsonjera u pitanju, a ja sam od nameštaja imao jednu sofu, dvadesetak gramofonskih ploča i jednog Miću Popovića na krivom ekseru, gordo sam ga pozvao da nakon posla navrati. Želeo sam da podelim svoj ponos s njim. „Hoćeš nešto?“, upitao sam ga. „Da jebem, al nema, tako da ništa, vidim toga imaš na pretek!“. Dva dana kasnije navratio je sa tri gajbe pune raznoraznih knjiga i kompletom od tri mermerna stočića. Bio sam van sebe zbog knjiga, osećao sam kao da mi je ukazana vanredna čast. Naredio mi je da odma napišem svoje ime i prezime na svakoj, da se zna da su zauvek moje!

Od kolega veterana načuo sam govorkanja po kuloarima Tanjuga o velikoj ljubavi i još većoj tragediji koje su ga pogodile iznenada, ali ni u najbesanijim ludovanjima nisam se usudio da ga upitam ništa na tu temu… Nakon prvog proživljenog infarkta, nije bio niti ogorčen-barem ne više nego uobičajeno-niti osujećen da nastavi život istim tempom. Ponovno zakoračenje u svakodnevnu gradsku vatrometinu došlo mu je prirodno kao smanjivanje tona na televizoru za vreme dnevnika. Čim sam čuo za ovaj nemili događaj, odjurio sam, s još nekim kolegama, u bolnicu da ga posetim. On, iako bespomoćan, ležeći onako rakopčan, s svakakvim kablovima prikačenim na sebe, uzviknu:

Dobrodošli dragi gosti, jebo bi vas od radosti, al ne daju mi da ustanem, oprostite mi na nepristojnosti odužiću se prvom prilikom…

Manjkala mu je srodnost sa svetinjom ćutanja, a stalno je propovedao de se osnovna hermenautička vrlina sastoji u tome da se omogući sagovorniku da dođe do reči… Sklon je bio tome da nalazi nasladu u sopstvenim gadostima, što me je s početka zasmejavalo… Na slavi kod zajedničkog prijatelja poveo se nesmotreno razgovor o politici, on napusti sto na nekih pola sata, najzad se pojavljujući s mojim kaputom preko ruke i izgovorom da smo zaista uživali, ali da moramo na „zadatak“. Nisam imao pojma o čemu je reč. „Zasvrbe me ruka da mu opalim šamar, al zadovoljio sam se time što sam im zapušio WC šolju… Duguješ mi, spasao sam te! Cela ekipa mi je smrdela na zaveru s Rišeljeovog dvora. Pomislio sam da nas je surovi nečastivi osudio da večno slušamo neinteresantne razgovore, pritom su sve ženske izgledale ko šlogirani karanfili….“. Genijalni ljudi, su napola ludi, pomislih…

Vraćajući se s konferencije za štampu, naletesmo na njegovu poznanicu iz mlađih dana, samo me je ćušnuo laktom:

– E, ona tamo u miniću, pogledaj je na šta liči, baci pogled na venčuge po nogama, ko da ispisuje nemu kartu voda Srbije, jel možeš da veruješ da mi je to bila prva neuzvraćena ljubav, sedela je u klupi ispred moje u gimnaziji, bespredmetno sam je obožavao, pisao joj sastave iz srpskog, hteo sam da se ubijem kad je pošla s mojim najboljim drugom, a on je sad sed i ćelav, izgleda ko da može ćale da mi bude! Jebi ga, što bi Bob Dilan rekao obezvredila mi logiku pomutila mi um… Aj se javimo da se malo zajebavamo!

– Jesi li siguran, nije li to, kanda, malo klinački?

– Ne kenjaj s tim tvojim pseudomoralističkim baljezgarijama!! – povuče me da je sustignemo;  „Jadna žena“, pomislih.

– De si ribo, dobri bataci, sećaš se mene!?

– Naravno! Jao koliko li je samo prošlo, nije mi valjda suknja neprimereno kratka? – reče, natežući je iz neprijatnosti.

– Ma jooook sve se šutiraš nogom u dupe koliko je dugačka…

– Izgleda da nismo više toliko mladi i lepi – osmehnu se zubima požutelim od duvana.

– U pravu si vreme te je genijalno i vrlo detaljno razorilo. – nestade joj uljudni smejuljak – Izvini žurim, deca čekaju ručak.

– Jesi li sad zadovoljan? – upitah ga

– Ne, osečam se potpuno skenjano, a kad sam skenjan ja pijem, ajmo kod Mare, ti častiš! – pristao sam, obradovala me je bleda naznaka savesti…

Voleo je tuđe žene, čak sam i ja jednom prilikom bio žrtva preotimačine, al sad sam srećno oženjen čovek, nikad mu to za zlo nisam uzeo; uostalom šta je biće ako nije spremno apsolutno na sve zarad malo ljubavi… Kad bih ga upozorio da je mesto pored dame već „rezervisano“, on bi samo odmahnuo: „Prilika je, druže, iskušenje mudrosti, odo ja da budem glup i srećan“. Negodovao je na svaku naznaku melodramatičnog happyend-a, propovedajući samouvereno Spinozin uslov slobodne ličnosti, iako, tako galantno izvučen iz konteksta nije uvek imao smisla… Smatrao je da je potrebno da čovek ili žena budu spremni da rizikuju svoje slobode, ne bi li zadovoljili žeđ za ultimativnom željom koja je isprepletana ljubavlju, a on zarad poštovanja prema sebi nikada nije želeo da žrtvuje svoju. Večito sam svugde kasnio mazohistički uživajući u njegovim opservacijama… Kritikujući sve i svakog oko sebe, činilo mi se da je namerno zaturio ključ sopstvenog oslobođenja: „Pogledaj onaj ljubavni sastanak pod mrenom katarakte, nije li žalosno u tim godinama tražiti utehu? Bolje je biti beskrajno sam… Jesi li čitao Ničea, on je čovek tvorac definicije individualizma! On lepo kaže da naš lični razvoj počinje od iskrenosti prema samom sebi, biti veran i bez obzira na cenu ne uzmicati od puta koji smatramo ispravnim, od poštenja prema sebi, e tu, dragi moj leži kamen temeljac napretka svakog pojedinca. Kompromis nas neće poboljšati ni u čemu!“.

Sećam se epizode, ubrzo pošto sam upoznao svoju ženu, koja nam je sapatnica u profesiji, ona je predložila da svo troje svratimo do neke njene prijateljice, koja je eto „jedna vrlo pristojna gospođa koju godinu starija od nje. Vrlo načitana, naočita, al pomalo usamljena dama…“ Uz njegovo obavezno negodovanje, uspesmo da ga nagovorimo da krene, uz izgovor da kafa nikad ne traje duže od pola sata, a posle ćemo lako. Čim smo ušli počeo je da je podjebava ljubeći joj ruku i oslovljavajući je Madam, vrcavo pevušeći „šta tako mlada dama radi sama“, kao da uopšte nije mario što ova moja nemuštim jezikom na mene baca drvlje i kamenje. Gospa u godinicama je valjda toliko bila žedna muške pažnje da se sva raspilavila ko dete na tuti. Doletela je s kafom i ratlukom, sve pod konac, a mi smo počeli da kenjamo o tome kako je lepo iskoristila mali prostor i kako su mačke čistije od pasa-da je donela pravu odluku. Međutim, kad god bismo krenuli da srknemo kafu, ona bi piskavo uletela: „Kakva je kafa!?“, i tako jedno tri, četiri puta… E sad, ne mogu reći da nije bio izazvan, al mogao je i suptilnije… „Gospođo, ako se jebete ko što kuvate kafu, e onda svaka vam čast!“. Nepotrebno je reći supruga i ja ga više nigde nismo vodili zajedno…

Jednom je „pod gasom“ pao s trećeg sprata hotela-srećom u sneg i polomio nogu. Narednih mesec dana je blago rečeno bio nesnosan-ćopao je, veselo štakom bockajući vremešne koleginice, zadižući im suknje, uzvikujući: „Konja, konja! Moje kraljevstvo za konja!“.

Nekog leta gospodnjeg, ima tome „dobra“ decenija, ako ne i koji minut više, napade suša Užice ko pijan čovek lepu ženu. Mi po zadatku trošimo dnevnice u hotelskom restoranu. Urednik na svakih pola sata zove uz pretenje, da ako se do jutra ne dostavi izveštaj, možemo slobodno da pitamo dal im fale perači sudova. Ja njegov tempo nisam mogao da ispratim pa se povukoh ranije… U zoru konobar uze crevo da „osveži“ prozore uglednog establišmenta, on mrtav pijan zove s izveštajem da kiša pljušti, razvaljuje, da „kupa žedna polja u okolini“, te da je ratarska sezona spasena! Užurbani Beograd pušta vest kao udarnu… Lokalni reporteri cinkare zvaničnom… Iz stopa su poslali kola po nas uz naređenje da budemo sprovedeni direktno kod nadređenog…Nakon monologa od kog se orila cela zgrada, moj drug nonšalantno ponese titulu večitog pobednika u izgubljenoj igri argumenata:

„Vidiš, čoveku su bezuslovno potrebne vrline, zato si ti urednik, nemoj se ljutiš, jebi ga… Ljubim ti karakter! Slušaj, ajmo ovako, ti meni poruči jedan sok  od borovnice, a ja u međuvremenu idem da pišam, a možda ću i da kenjem.“. Iskrao se iz redakcije, ostavivši me na udarnoj liniji vatre. Ubrzo mi se iskupio; kad su slali reportere na ratište, rekao mi je: „Nema velikog čoveka bez velikih ideja, niti razloga za kukavičluk onom koji nema porodicu. Uostalom sve i svi ćemo nestati jednog dana u vrtlogu neke strahote koju je čovečanstvo samo sebi na pleća nabacilo, nebitno da li je to ovaj ili neki sledeći rat. Surovi govnari sravniće sa zemljom i ono malo mira i romantike što osta na ovom ubogom svetu!“, potapšao me po ramenu i dodao namignuvši: „Ajde Idi kući sad i poljubi onog tvog vtriguza i onog malog monstruma što neobično liči na mene…“ Po povratku nije više bio isti, a ja sam kad god bih ga video osećao stid…

U onim godinama kad je plata vredela jedno ulje i jedno brašno, na platou crkve Svetog Marka presrete nas musavi dečačić s grupicom koja sve zajedno skoro da nije bila punoletna i poče mahati nožem uz nemutirane pretenje. On se okrenu ka meni: „Evo šta je ovo vreme učinilo od čoveka, umesto da se mahnito jurca za novim izvorima saznanja, da se duša i njena okolina leči poezijom, ovo vreme ne bira sredstva već naoružava svoje izdanke do zuba i to samo jer njegova žeđ i volja za moći nemaju granica!“. Malecki je zbunjeno gledao: „Ne postoje „svetski ljudi“, samo belosvetske protuve, zapamti to! Ti i ja smo isti, ali život bez snova je gola apstrakcija, ništa drugo.“, reče i tutnu mu kovertu s nepopijenom platom… Naglo se sve promenilo, ljudi su prestali da veruju jedni drugima, raskidala su se kumstva, cepala prijateljstva, a jedino objašnjenje i opravdanje koje su imali je da je to iskonski nagon za preživljavanjem. Onaj ko je mogao se okrenuo porodici u očajničkim pokušajima da opstane, a ovi nesrećniji su napušteni i kao takvi postali izopšteni… Svi ste to na plećima osetili… Životi brojnih dobrih ljudi su izgubili smisao i svrhu, a on je bio samo još jedan davljenik Lete.

Kad ne bi našao nekog od nas starih saučesnika il poznanika dane je provodio s prvom grupicom pijanaca, vređajući ih, nazivajući ih huljama sve dok ne bi dobio batine i šut kartu iz dotičnog „uglednog“ separea. Od sebe je napravio velelepni vašar duševnog siromaštva, a u publiku puštao svakog gmizavca i fukaru koja bi imala love za turu. Nije otišao ni da poseti majku obolelu od raka na samrti, jer kako je rekao nije u redu on zdrav da joj izlazi na oči…

Kako je stari mislilac iz Danziga uočio:

Život se slobodno može posmatrati i kao stroga lekcija koja nam se daje, iako mi sa svojim oblicima mišljenja pripremljenim za sasvim druge svrhe ne možemo shvatiti, kako smo došli do toga da nam je ona potrebna. Prema tome trebalo bi da na svoje preminule prijatelje gledamo sa zadovoljstvom, uzimajući u obzir da su oni svoju lekciju preživeli i sa srdačnom željom da je ona uspela, a sa istog stanovišta treba da i na svoju sopstvenu smrt gledamo kao na poželjan i srećan događaj-umesto kao što se to većinom dešava, sa strahom i jezom.“.

Time bih okončao ovaj laički pokušaj slavljenja jedne gromade i zaključio ga jednim kliše sloganom, zbog kog ne znam da li bi me pljunuo ili poljubio… Slava mu!

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

  Priče, Priče poezija putopisi, putopisi