Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (V)

Epizoda: Mrtve duše, živi pesnici (II deo)

Tih dana napustio nas je Jaša Grobarov. Vest o Jašinoj smrti se prenosila od čoveka do čoveka, poprimajući „novo ruho“ i na kraju iznedrivši mnoštvo različitih verzija, a svaka verzija svedocila je, ne toliko o prirodi samog prekršaja, koliko o osobinama ljudi koji su je prepricavali i u svojoj „režiji“ odgonetali drugima. Bauljao sam besciljno gradom, smišljajući kako da sperem ljagu s dosadašnjeg julskog popodneva. Ispred čuvene beogradske kafanice, na musavoj tabli, mesto svakodnevnog reklamiranja piva i riblje čorbe, pisanim slovima, trošnom kredom, stajalo je : Poezija posvećena našem stalnom gostu, Jaši, slava mu ! Zamerih to, i progutah mržnju prema oportunističkim osvrtima malih na velike… Izgleda su mrtvi pesnici jedini naš istinski posed, jedino vlasništvo našeg obezdušenog postojanja, lišenog životnosti i individualnosti. Kiša će, pomislih, sprati i Jakovovo ime, a gazda lokala će samo mehanički dopisati novo, nekog nesrećnika, što će ga na lutriji izvući Deus Eventus. Ipak, Jakove, znam da to tebi ne bi smetalo, svima si sve opraštao, uvek si nesebično delio i čašu i stih. Sitnjičavost nije bila tvoj štih, bio si najspontaniji putnik, boem-poskok, pesnik-uskok… Reših da udjem, da ga slavim na svoj način, jer ničije sažaljenje, ni za života, a kamoli u smrti nije zaslužio. Osećao sam se kao Odisej, koji se nakon svojih decenijskih lutanja vraća na Itaku. Na stolu, za kojim je uobičajeno sedeo, stajalo je musavo kartonče s natpisom Rezervisano. To mi se dopalo. Trudio sam se da sednem što dalje od nekih mlađanih galamdžija, što su se otimali oko jedne paklice Drine bez filtera, dok su im poređani telefoni po kariranom stolnjaku, malo-malo tandrčali. Nenamerno sam zauzeo sto s jednom kraćom nogarom… Naručih odmah dva piva rešen da popijem bar deset, samo da bih skupio dovoljno odlepljenih etiketa i njima ugušio cucanje astala.  Ponovo pomislih na Gogolja i jednu njegovu misao, koja mi je neodoljivo prikladno opisivala celu stvar: „Tek su tad, sažaljevajući doznali da je pokojnik zbilja imao dušu, iako je, zbog svoje skromnosti, nikad nije pokazivao…”

Izgleda je dogovor prisutnih bio, da na svaku novu turu ustane po jedna duša, recitujući svoju zdravicu. Na red je došla Ona! Bila je u dvadesetim, nisam mogao tačno da procenim. Iz pogleda isijavala joj je vrlo neobična, mogla bi se nazvati radošću, pomešanom s nekom tajnom, nekim saznanjem koje je svima nama bilo uskraćeno. Potencijal u mudrosti. Imala je svojstvenu pojavu koja nije, izgleda, okupirala samo moja čula. Celom kafanom zavladao je muk. Savršena dikcija koturala joj se niz jezik, nezemaljski hipnotišući prisutne. Osetio sam nesavladivu ljubomoru što je svi miluju svojim nedostojnim pogledima. Usne je otvarala tek toliko da se primeti da joj je jedan prednji zub za nijansu duži od drugog, što joj je dodavalo na čednosti, ali i senzualnosti. Dok je izgovarala stihove dlanovi su joj sekli vazduh kao da veze najfiniji stih. Činila mi se kao sušta materijalizacija umetnosti, kao besprekorna sinestezija vajarske, slikarske i pesničke veštine. Reših da je poznajem! Njena pojava je nadvladavala njen stih. Zamišljao sam je na mom trosedu kako mi čita…ma bilo šta, samo da je tu, da miluje reči dok nju miluju moje ruke, moji pogledi! Biće moja, odlučih, bar na tren, bar dok ne shvati koliko je bolja! Stukao sam piva, sačekao nepunih deset minuta, a onda kicoški, na crtu, obrnuo turu vinjaka svim prisutnim. Gazda je negodovao, al objasnio sam mu emotivni neizdrž, a on, sav sentimentalan, popusti uz nepotrebnu, imperativnu: “Još samo ovaj put, zapamti!”. U levom unutrašnjem džepu od sakoa, napipao sam onu masnu salvetu po kojoj sam, od siline dosade prolio po koji stih. Sad nije bilo vremena za premišljanje, ili eventualna prepeglavanja misli, već sam stajao, s vinjakom u ruci, ne skidajući pogled s Nje: Tebi Jakove moj, što si konobare slovio bolničarima, a od zlatne ribice tražio dupli vinjak, kafu i kiselu…

Teško je čašica biti

Da te prijatelji koristoljublja sudaraju,

Dok im se dlanovi po tebi znoje…

Teško je čašica biti

Da te lomi neko s već slomljenim srcem,

Mnoge voditi u distorziju misli…

Teško je, jer te nepodobni okrivljuju

Za moralna posrnuća,

Jer te gone u majčinu zbog zaboravljenih ljubavi,

Propalih brakova i prebijene dece.

Teško je da te prinose svojim

Poganim, masnim, sedim brkovima,

Obljubljujući te kao jeftinu damu noći,

Kritikujući državu, veru, smog i izdajnike

Da te prosipaju, rasipaju i kradu,

Da tobom lome đačke prazne glave

I oslepljuju levo oko,

Da ljuto goriš večno,

A onda te razbiju o goli zid,

Ili o uramljenu fotografiju bivšeg idola…

Teško je čašica biti

Kad te praznu propali pesnici, naizgled naivno

Vrte i motaju po požutelim prstima

U iščekivanju da će se neko sažaliti na užegao stih,

Što se vazda davi u suši iluzija…

Teško je čašica biti

Da na tebe daju zadnju paru

Ne bi li ogrejali promrzle prste,

Ili se pak olakšali.

Teško je čašica biti…

Al, čini se, još je teže čovek biti…

.

„Za Jašu!”, uskliknuše kao da su ga poznavali. Gazda kafane je kolutao očima. Mada nisam preterano mario za njegovo, niti bilo čije mišljenje, osetio sam gađenje prema samom sebi… Ovo osećanje sam brzo ostavio za kasnije jer sam pozvan da se priključim veseloj družini. Pokušavao sam stolicu da priljubim uz njenu, ali neka raspandrkača pored se uporno primicala pokušavajući da osujeti moj plan. Uspela je u tome, naravno, nadigrala me je na domaćem terenu, primitivka! Nisam nameravao da dopustim da mi utiče na raspoloženje, uostalom, ona je samo još jedan šablon… Počeo sam da im delim komplimetne, posebno muškom delu društva, da ih tako pridobijem i ispipam imam li konkurenciju. Iz razgovora sam zaključio da su svi, mahom, s Filozofskog ili Filološkog, da su onaj tip angažovanih studenata, što održavaju jedni drugima predavanja na temu postfeminističkih studija, a onda kolektivno letuju na crnogorskom primorju, uživajući u „letnjim hitovima”.  Oni što se nazivaju anarhistima, a tate im imaju po tri stana na Slaviji, za koje kvartalno plaćaju poreze… Gadio mi se taj usiljeni pokušaj da se vodi život bitnika, a suštom dekadencijom sam smatrao to što vinjak mešaju s sokom, pritom se radujući idiotskom imenu koji su mu nametnuli. Primljen sam u društvo oberučke, ali problem je bio što dotična nije usta zatvarala pa nisam mogao da uhvatim momenat i da započnem konverzaciju s Njom. Vratio sam se na pivo, i ćutke trpeo lupetanja ove ružne, krakate. To je bilo oličenje aseksualnosti, s usnama tanjim od obrva i crvenim ružom. Kad bih tražio idealan pridev za njen stas, bio bi-suvopičasta! Prsti su joj izgledali kao kandže, šaka joj je bila za lopatu. Trabunjala je o tome kako ova “naša” država ne prepoznaje “prave” intelektualce, kako je užasno što jednom takvom talentu nije dodeljena nacionalna penzija… Na to sam dodao: „Nacionalne penzije su za estradu, ne za boemiju. „. Vidno operisana od ironije našla se uvređenom. Graknula je na mene kao razjarena, razularena Erinija: „Sramota! Hoćeš da kažeš još i da jednom pesniku kao što je Jaša Grobarov nije mesto u Aleji velikana na Novom groblju!?”. „Naravno”, odbrusih, „ako krenemo da skladištimo svako piskaralo na jednom mestu brojne linije GSP-a će na zadušnice biti potpuno prazne! Uostalom ako „metnemo” Miladina Kovačevića, onda ćemo morati i Marinu Tucaković, ali zašto stati tu? Iskopajmo rake za sve sportiste, političare,  ili još bolje ekshumirajmo Beograđane! Da genijalno! Frknimo njihove mošti u neku napuštenu fabriku, ili opustošen studio po završetku rijalitija! Eto rešenja, draga damo, vidim vas u fotelji gradonačelnika ove naše palanke!”. Iz očiju su joj sevale munje i bleštao prezir: „Šta to treba da znači?”, siktala je, „a šta nama onda preostaje koji nismo rođeni ovde, i kakav Miladin? Očigledno si pijan, kako te nije stid da maltretiraš mlade devojke, ostavi me na miru!” Nije ni morala da naglasi da je slepi putnik, kao da mi to nije bilo jasno prvog trena kad sam je ugledao… Gejbelski joj odgovorih: „Preostaje vam, draga gospođo, jedino da se saberete i oduzmete i izostanete zauvek iz mog vidnog polja”. Ustao sam i krenuo, ova druga jednostavno nije bila vredna toga, uostalom, ljubav je ionako, kako je Miladin mislio, gubljenje vremena.

Iako je dan bio neuspešan, a svi ljudi s kojima sam ukrstio puteve su se apsolutno uklapili u predstavu koju imam o svetu, bio sam zadovoljan što sam konačno stigao kući. Hteo sam da zaspim na trosedu, uz televizijski žamor, al nigde nisam mogao da pronađem baterije daljinskog upravljača… Tek nekoliko dana kasnije sam se setio da sam ih besan i pijan jedne noći teatralno sakrio u stari JVC video rekorder, koji je poslednjih dvadeset godina služio isključivo za dekoraciju… Tonuo sam lagano u san, razmišljajući o Jaši. Buđenja su za njega bila fantazija, ali ubrzo bi usledila teška osobenost jave i gorčina stvarnosti. Mislio sam o tome kako je zauvek ostao pisac bez nagrade, pesnik bez muze, telo bez groba, duša bez razloga…Zamišljao sam kako sedi naspram mene u Lasti, ćutimo, pijemo, crkvena zvona signaliziraju zoru, a neko u pozadini, kao prigušeno, daleko, izgovara stihove Drainca:

Pozer ili patnik, hulja ili pesnik, reci šta si bio?

Brodolomnik savesti, maska što publiku zabavlja,

Ah! kakav skandal! Dimnjak na mesečini! Svih lopova razočarani general!

Prorok kome se dopalo žensko koleno; mesec u minijaturi;

Strah me, prijatelju, da celog života nisi bio obična luda!

…Kasnije sam načuo da jedan nagrađivani pesnik našeg vremena, koji je s Miladinom neretko sedeo za istim stolom, nije retka napisao, nit stiha skrojio od njegove smrti…

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Sandra Lokas