Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (XII)

Kumstvo i čojstvo na repeat

Bile jednom komšije što se poštovaše. Živeše papirnatim životima veseleći se u noćima okićenim Mesecom, glumeći avangard, pobratimiše se na koricama izbledele egzistencije, al’ nisu obe strane ispoštovale dogovor, te se ne pojaviše u istom satu na sazvežđu rasparčano idiličnih šina. Jedni postaše leptiri a drugi ostaše larve… Raspade se kula karata uz bezazlenu čašu nemarnog dijaloga… Sad je to plafon okićen gipsanim radovima palih anđela i gordih demona…

A pop peva: „Kumstvo i čojstvo!”

.

Bili jednom partijski drugovi što se lagaše. Svaka nova ljubav im se učini ukusnijom od prethodne. Sa stomacima nikada punim, a dušom poroznom, koegzistiraše u paučini koja, da može, bi siktala… Šaputavši uzajamnu večnu ljubav, kao da psuju u senku, ostaše takvi, ne iz bojazni, vec komfora… Ne rekavši jedan drugom šta ih mori, rešiše da more jedno drugo ne razmišljajući o sebi samima.

A pop peva: „Kumstvo i čojstvo!”.

Bili jednom ljubavnici, a mrzeše se. Strahom su grlili jedno drugo drhtavim telima, koja su izdisala ljudskost. Svet im se pod nogama izmicao. U gubljenju kontrole rodiše agoniju. Ostade samo miris sagorelih strasti.

A pop peva: „Kumstvo i čojstvo!”.

Bio jednom onaj što vazda gubi i ona što sastavljava mozaike. „Deca čovečjeg duha” ih je nazivala. Kad bi je upitali zašto troši vreme na nepodobne rekla bi: „Ne gledate svi otvorenim očima, a čak ni oni koji bauljaju naokolo ponešto ispuste.” Uvek je na često zaboravljanu jezuitsku upozoravala: „Teško je u glavu uliti pamet onome koji nema volje, a još teže uliti volju onome koji nema pameti.” Živela je za izazov. Hrabrost  nikad nije ispuštala u laganim šetnjama jučerašnjim životom, čvrsto rešena da, slušajući muziku što miriše na bulke, nikada ne dozvoli da umre zvezda, samo zbog toga da bi ona postala pesnik.

A pop peva: „Kumstvo i čojstvo!”.

Bili jednom rivali, a ceniše se. Nikada reč prozborili nisu, al’ vrlinom beskrajnom i nepristrasnom, učiniše se jedno drugom dostojni istinske ljubavi, a po smrti i spomena.

A pop peva: „Kumstvo i čojstvo!”.

Bili jednom prijatelji, a zaljubiše se. Uzvraćaše jednom drugom priče, upijajući reči, prikovanim pogledima, našli su u sebi tugu koja se presijava u nepojmljivim rakursima beskonačnih svodova sebičnih padalica… Krila posrnuća su obojila ovaj hosfengo. Iako je ona želela da je prati u dimenziju bez vremena, pustinje koje mirišu na kišu, gde njena duga počinje, a njegova duša počiva, on joj reče: “Pođi sama, ne mogu da letim u ovoj pesmi…” On sada lebdi visoko, tamo gde su nekad živeli…

I dok pop peva: „Kumstvo i čojstvo”, shvatam da ovo nije moja bajka, več otisak pernate prašine.

Bili jednom usamljeni ljudi koji se ubeđivaše da je nemoguće da to jesu… Al’ bez budala bi čak i popovima bilo dosadno!

Bejahu i oni što slušaše muziku noći, koja avetinjski baca nevinost u zarobljeništvo. Sušta poema fatalista, farsa budnih, koji nad ruševinama čovečanstva tragaju, hitajući ka cilju kojeg vetar udaljava. Oni oprostiše jedan drugom ružne reči, loše stihove i usaglasiše se da im ponoć pripada, da je zagrljaj putovanje van vremena.

Bejaše oni što ne osećaše vrlinu, niti krivicu i ujediniše se, te presta dobrog u svetu. Kao da njihov celi kosmos igra na kiši dok čekaju prvi jutarnji.

Bili jednom suza i obraz, koji za nju nije mario. Večno ih je delio jedan dan, nemi dah. Dok je večnost pretvarala vreme u prostor, ona je želela da njena nesigurnost u njemu probudi samilost, da ga pretvori u čoveka… Barem lenjivu strvinu melanholične igre fantazija. Njene snage postadoše slabosti, sad je sve himna o ljudskim požudama koju lomi trodimenzionalno razočaranje.

Bili jednom besmisleni nizovi brojeva. Što haotično juriše za smislom. O, Pitagoro, ne dozvoli da ti histerični traće vreme, kojeg su nesvesni.

Bili jednom neki ljudi što ne misliše, te pustiše da se samotni po potrebi množe, tražeći u jednostavnosti i građanštini po neki odgovor… Možda ga i nađu…

A mantra se crvlja i mantra u nedogled…

Beše jednom  ludak što u potrazi za trulim smislom oseti bol vremena. Istopi ga i odagna u daljinu.

Bili jednom idealisti… Al’ za njih nije bilo mesta, ni vremena… Nestaše u brzacima realnosti koji nesigurne povlače na dno.

Utisaka je ne znam ni sama da l’ malo il’ nimalo…

Napio se pop, pa jebiga, nit’ peva, nit’ misli, al’ tarifa kuca…

Bio jednom onaj što se nije mogao uzdati ni u sujeverje, a kamoli da l’ će mu nesreću isporučiti, ostalo mu samo da proba, da čeka i da se nada.

Bila jednom jedna koja je s ratobornom svetlošću želela da nestane, al’ cvilenje telefona je u tome omete…

Bili oni koji su rešili da se jednom razreše svega, al’ im ponestade papira… Tad prepustiše to boljem kreatoru…

Bila jednom jedna noć koja se pomiri s jutrom, s tim ova misao presta da postoji.

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

Lektura i korektura: Milica Veljković

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče poezija putopisi, putopisi