Lešek Kolakovski – Užas metafizike

“Traganje za konačnim utemeljenjem je nužan deo ljudske kulture.” – Lešek Kolakovski
 
Lešek Kolakovski je imao neobičnu intelektualnu karijeru. Započeo je kao tumač marksističke filozofije o čemu je napisao i obimno delo “Glavni putevi marksizma” – objavljeno i kod nas (kao što je uostalom i dobar deo njegovog opusa)- da bi, nakon što je proglašen za disidenta i proteran sa fakulteta u Poljskoj, otišao na Zapad gde se uglavnom bavio filozofijom religije. Za razliku od najvećeg broja filozofa, Kolakovski ima dar da piše relativno lako i duhovito, pa se čak i tekstovi posvećeni ozbiljnim i teško shvatljivim pitanjima čitaju skoro kao beletristika (“Razgovor sa Đavolom”, “Bog nam ništa nije dužan”, “Religija: šta ako ne postoji Bog”, “Zašto pre postoji nešto nego ništa” i dr).
 
Ovo se donekle odnosi i na posebno netransparentnu temu, poput metafizike, koju Kolakovski otpočinje objašnjenjem zašto su akademski filozofi tokom poslednjeg veka i nešto više posvetili temi beskorisnosti ili nemogućnosti filozofije i kako je ipak praktičnije da se zvanje filozofa zameni sa “poslovom dostojnijim poštovanja, poput bolničara, sveštenika, vodoinstalatera ili cirkuskog klovna”.
 
Šalu na stranu, Kolakovski na stotinjak strana knjige “Užas meetafizike” (1988) pokušava da prikaže sve puteve i stranputice filozofskog traganja za “skrivennom suštinom stvari”, odnosno “kako razlikovati realno od nerealnog, istinito od lažnog, dobro od zla” – teme o kojima su otpočeli da raspavljaju prvi grčki filozofi još od vremena kada se filozofija izdvojila iz krila mita.
 
„Kao i mitologije, filozofija je pošla od toga da stvari nisu onakve kakve izgledaju u našim očima“,
 
piše Kolakovski. Čovek uporno pokušava da pročita svet oko sebe. Kakvo je značenje onog što je oko nas? Čemu život? Ko smo, odakle dolazimo? Otkud mi ovde? Da li naše postojanje ima nekog smisla? Ili je sve neka čudna zabuna uzburkane materije?
 
Metafizika se razlikuje od religije, matematike, mistike, umetnosti ili nauke po tome što ona traganje za suštinom stvari – za onim od čega potiče ili na čemu se zasniva svet tj. stvarnost – zasniva na drugačijim sredstvima i instrumentima – na razmišljnaju, logici i jeziku. Glavne teme metafizike su između ostalog, priroda realnosti u koju smo utopljeni, pojam vremena, pojam apsoluta, bića i ništavila, pojam dobrote u realnosti i sl.
 
Već koristeći jezik naš nasušni upadamo u problem iskazivanja (objašnjavanja) realnosti sredstvom koje je samo po sebi ograničeno i predstavlja proizvod naše percepcije, odnosno čula, ograničeno kulturnim obrascima i shvatanjima koja su inherentni deo svake iskazane reči. Ako kažemo „polje“ („livada“), ta reč podrazumeva na hiljade socijalnih veza ili kolektivnih i ličnih uspomena koje omogućavaju razumevanje pojma „polja“ u našoj svesti, baš kao što npr. reč „juče“ proističe iz niza, kako ličnih, tako i tradicionalnih, kolektivnih shvatanja o apstraktnom pojmu vremena i njegovog toka.
 
„Upotreba jezika nije nevina: svaka rečenica koju izgovorimo predstavlja celokupnu istoriju kutlure“ (Kolakovski).
 
Več sa korišćenjem jezika, metafizička špekulacija počinje da liči na onog psa koji juri svoj rep.
 
„Mi jednostavno ne možemo odmaći dalje, nemamo vrata koja nas vode van jezika, van zbira slučajnih kulturnih normi ili van praktičnih zahteva koji oblikuju naš misao proces“,
 
kaže Kolakovski, ističući da su veliki filozofi u stalnoj potrazi za nekim „čistim jezikom“, za rečima „očišćenim od tereta i varki svakodnevnice“ koje bi mogle da im posluže u potrazi za onim „bićem“, „Apsolutom“, „Jednim“, „ništavilom“ koje leži iza hiljadu velova (kako kaže Kuran – moja referenca) pojavne stvarnosti.
 
 
Međutim, dok teolozi i mistici u suštini stvari traže i podrazmevaju Boga odnosno „ono božansko iako neiskazivo“, metafizika u načelu nije opterećena pitanjem vere i religije, niti konačnom definicijom onog apsolutnog prinicipa ili „bića“ na kome počiva ili koji definiše naše postojanje i percepcija stvarnosti. Prvi i poslednji korak u traganju za onim apsolutnim započinje pitanjem što je realno u svetu koji nas okružuje ili nam se čini da nas okružuje (jer u krajnjem vidu sve otpočinje i završava se u našem mozgu).
 
Nakon pitanja upotrebe jezika, Kolakovski postavlja pitanje „šta je realno“ ističući da su „stvarno i nestvarno u običajenom smislu osobine komunikacijskog procesa, a ne samih stvari“. Možda je svet u kome živimo samo iluzija ili samo prividni odraz istinske stvarnosti, kaže Kolakovski, što u novije vreme (kažem ja) drastično podstiče i pojava „virtualne realnosti“ (kako to npr. lepo priča film „Matrix“) a na što se nadovezuju i novije teorije nekih fizičara o svetu koji je možda samo neki „veštački hologram“ koji je proizvelo neko nama sasvim strano, više biće.
 
„Izvor naše strastvene potrage za stvarnošću jeste naša krhkost, a da je osetimo nisu nas mogli sprečiti ni Bog ni priroda, čim nas je on – ili ona ili oni – obdario snagom da jezikom izrazimo razliku između između iluzije i neiluzije i neizvesnost našeg života“.
 
Dve konačne realnosti, tj. postojanja iz ugla metafizike, mogu se svesti na pojmove Boga i čovekovog bića – ali tu i počinje užas metafizike, kaže Kolakovski, koji (užas) definiše ovako:
 
„ako odista ništa ne postoji osim Apsoluta, Apsolut je ništa; ako ništa odista ne postoji izuzev mene, ja nisam ništa“.
 
Ovo već nije jednostavno shvatljivo, pa se Kolakovski osvrće na niz mislilaca koji su se bavili bićem i ništavilom, od poslednjeg upravnika Akademije – Damaskina, preko Pseudo-Dionisija, Spinoze zatim Dekarta i njegovog famoznog odgovora na pitanje o postojanju: „cogito ergo sum“ (mislim dakle postojim), pa sve do modernih mislilaca – Hajdegara, Jaspersa, Huserla i td.
 
Kolakovski ponekad skreće raspravu i na teme koje su posebno prisutne u modernoj astrofizici i kvantnoj mehanici, poput odnosa dela i celine, proučavanja realnosti čije fizičke osobine i kvaliteti zavise od posmatrača i ugla i načina merenja i drugo.
 
Delo Kolakovskog predstavlja sjajan intelektalni kaleidoskop velikih metafizičkih tema i pitanja čije su odgovore tražili najbriljantniji umovi filozofije. Postoji urođena žeđ za istinom, onom velikom, koja opseda čovečanstvo od samog njegovog nastanka.
 
„Nikada se nećemo otarasiti iskušenja da sebi predstavimo svemir kao tajno pismo koje tvrdoglavo pokušavamo da dešifrujemo“
 
„Svet vapi za objašnjenjem.“
 

Za P.U.L.S.E Duško Lopandić

 
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments