Uzroci sreće – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

Drugi deo 

Je li sreća još mogućna?

Do sada smo posmatrali nesrećnog čoveka; sad je pred nama prijatniji zadatak da osmotrimo srećnog čoveka. Iz razgovora i knjiga nekih mojih prijatelja gotovo da sam došao do zaključka da je sreća u modernom svetu postala  nemogućost. Nalazim ipak da se to gledište može razvejati samoispitivanjem, putovanjem na stranu i razgovorom s mojim vrtarom. Nesreće svih mojih prijatelja-književnika proučio sam u jednoj od ranijih glava; u ovoj glavi hteo bih da dam jedan pregled srećnih ljudi s kojima sam se sreo u toku svoga života.

Sreće ima dve vrste, mada, dabome, ima srednjih stepena. Dve vrste koje imam pred očima mogle bi da se opišu kao obične i maštovne, životinjske i duhovne, duševne i razumne. Koju ćemo od tih da izaberemo, zavisi, razume se, od toga šta hoćemo da dokažemo. Meni sad nije stalo da ma šta dokazujem, nego jednostavno da opisujem. Možda je najjednjostavniji način da se opiše razlika između dve vrste sreće ako se kaže da je jedna vrsta dostupna svakom ljudskom biću, dok druga samo onima koji znaju da čitaju i pišu. U mojim dečačkim godinama poznavao sam jednog čoveka koji je zračio od sreće, a čiji zanat je bio kopanje bunara. Bio je ogromne visine i neverovatno snažnih mišića: nije znao ni da čita ni da piše i kad je 1885. godine dobio pravo glasa za parlamentarne izbore, tada je prvi put doznao da takva ustanova uopšte postoji. Njegova sreća nije poticala iz intelektualnih izvora, nije bila zasnovana na veri u zakon prirode, ili u usavršljivost vrste, ili u javno vlasništvo ustanova, ili u konačnu pobedu adventista sedmog dana, ili u ma kakvo drugo verovanje koje intelektualci smatraju potrebnim za zadovoljniji život. Bila je zasnovana na telesnoj snazi, punim rukama posla i na savlađivanju nesavladljivih prepreka u vidu većeg grumenja kamena. Sreća moga vrtara bila je iste vrste; on vodi bespoštednu borbu s pitomim zečevima o kojima govori potpuno istovetno kao Skotland jard o boljševicima; smatra ih mračnim, lukavim i svirepim i veruje da s njima može da ukrsti koplja jedino prepredenošću kakva je i njihova. Kao junaci Valhale koji su svaki dan provodili u lovu neke vrste divlje svinje koju bi ubili svako veče, a koja bi na čudan način oživela ujutru, tako moj vrtar može da smrsi konce svom dušmanu danas bez straha da će dušman da nestane sutra. Iako je prevalio sedamdesetu, radi ceo dan i na biciklu prevaljuje šesnaest strmih milja na dolasku i odlasku na posao; izvor njegovog uživanja je neiscrpan a daju mu ga “oni pitomi zečevi”.

Ali, kazaćete, ove jednostavne radosti nisu pristupačne za viši svet kao što smo mi. Kakvu radost bih mogao da nađem u ratovanju s takvim slabačkim stvorenjem kao što je pitomi zec? Po mom mišljenju prigovor je vrlo slab. Zec je mnogo veći od bacile žute groznice, pa ipak čovek višeg zamaha može da nađe zadovoljstva u borbi s njima. Radosti, savršeno istovetne s onima moga vrtara, ukoliko se tiče njihove emocionaine sadržine, pristupačne su najobrazovanijem čoveku. Razlika nastala od obrazovanja izražava se jedino u aktivnosti pomoću koje se postižu te radosti. Radosti dostignuća zahtevaju mučne napore tako da na početku izgleda sumnjivo ono što se obično postigne na kraju. Možda je to glavni uzrok zašto nepreterana ocena sopstvene moći predstavlja izvor sreće. Čoveka koji sebe stalno potcenjuje, iznenađuje uspeh, dok čoveka koji sebe precenjuje, često izneneđuje neuspeh. Prva vrsta iznenađenja je prijatna, a druga neprijatna. Otuda je mudro ne biti suviše uobražen, mada ne ni suviše skroman da se postane nesposoban za ikakvu preduzimljivost.

Od članova zajednice s najvišim obrazovanjem najsrećniji su danas ljudi od nauke. Mnogi od njih su emocionalno veoma jednostavni i od svoga posla dobijaju takvo duboko zadovoljstvo da im prija jelo, pa čak i brak. Umetnici i književnici smatraju neizbežnom nesreću u braku, dok su ljudi od nauke vrlo često sposobni da doživljavaju staromodnu domaću sreću. Razlog tomu je što su viši delovi njihove inteligencije potpuno obuzeti  radom te ne mogu da se otisnu u oblasti gde im mesto nije. U svom radu oni su srećni, jer je u modernom svetu nauka napredna i moćna i što u njenu važnost ne sumnjaju ni oni sami, pa čak ne ni laici. Otuda njima nisu potrebne složene emocije, pošto prostije ne nailaze na smetnje. Složenosti u emocijama su kao vrtlozi u reci. Izazivaju ih smetnje koje razbijaju ravnu površinu toka. Ali dotle dok su životne energije neometane, ne izazivaju ni najmanje nabora na površini i njihovu snagu teško će oceniti nepažljiv posmatrač.

Svi uslovi sreće ostvareni su u životu čoveka od nauke. On je zauzet radom koji zapošljava do najpunije mere sve njegove sposobnosti i on ostvaruje zadatke koji nisu važni samo za njega, nego i za celokupnu javnost, čak ako ona ni izdaleka nema za njih razumevanja. U tom pogledu je on srećniji od umetnika. Kad publika ne može da razume neku sliku ili pesmu, ona dolazi do zaključka da je slika rđava a isto tako i pesma. Ako ne može da shvati teoriju relativiteta, ona zaključuje (i to osnovano) da je njeno obrazovanje za to nedovoljno. Sledstveno, Ajnštajn je cenjen dok najbolji slikari umiru od gladi u raznim potkrovljima i Ajnštajn je srećan čovek, a slikari nesrećni. Retki su ljudi koji bi bili istinski srećni ako njihov život zahteva da neprestano dokazuju svoju vrednost pred skepsom celog sveta, manj ako bi uspeli da se zatvore u neku koteriju i zaborave studeni spoljašnji svet. Čoveku od nauke nisu potrebne nikakve koterije, pošto o njemu svi imaju dobro mišljenje izuzev njegovih kolega. Umetnik, naprotiv, nalazi se u mučnom položaju što ima da bira između dvoga: da prezire ili da bude prezren. Ako je to čovek prvoklasne snage, upašće u jednu od ovih nevolja — prvu, ako koristi svoju snagu, i drugu, ako je ne koristi. Nije to bio slučaj uvek i svugde. Bilo je doba kad se dobro mislilo čak i o dobrim umetnicima, čak i onda kad su bili mladi. I kad se dešavalo da je i zlo postupao s Mikel Anđelom, Julije II nikad nije posumnjao u njegove slikarske sposobnosti. Ma kolikim blagom obasipao zrelije umetnike, koji su već izgubili svoje stvaralačke sposobnosti, moderni milionar nijedan trenutak ne pomišlja da je njihov rad toliko važan kao njegov. Možda su ove okolnosti u vezi sa činjenicom što su prosečno uzevši umetnici manje srećniji od naučenjaka.

Mislim da se mora priznati da su najinteligentniji mladi ljudi u zapadnim zemljama skloni da pate od one vrste nesreće koja dolazi otuda što nisu kadri da nađu pristojno zapošljenje za svoje talente. Međutim, to nije slučaj u istočnim zemljama. Inteligentna omladina u sadašnje vreme verovatno je srećnija u Rusiji nego igde na svetu. Tamo oni stoje pred zadatkom stvaranja novog sveta, a uz to imaju i plamenu veru u to stvaranje. Stari su postreljani, glađu naterani u smrt, proterani i zbrisani na neki drugi način, tako da nisu u stanju, kao u zapadnim zemljama, da gone mlade da biraju između štetočinstva i nerada. Izveštačenom zapadnjaku vera mladog Rusa može da izgleda surova, ali posle svega, šta ima tome da se primeti? On stvara nov svet; nov svet po njegovoj volji. Kada bude stvoren, nov svet će gotovo pouzdano učiniti srećnijim prosečnog Rusa, srećnijim nego pre revolucije. Možda to neće biti svet u kome će biti srećan izveštačen zapadni intelektualac, ali zapadni intelektualac u njemu neće ni da živi. Bilo kojim pragmatičkim merenjem doći će se dakle do zaključka da je vera mlade Rusije opravdana, i osuditi je kao surovu, jedino je opravdano na teorijskoj osnovi.

U Indiji, Kini i Japanu spoljašnje okolnosti političke primese utiču na sreću mlade inteligencije, ali tamo ne postoji takva unutrašnja prepreka kao na Zapadu. Ima aktivnosti koje izgledaju važne, i ukoliko te aktivnosti dovedu do uspeha, mladi su srećni. Oni osećaju da imaju da igraju važnu ulogu u nacionalnom životu i da rešavaju zadatke koji, mada su teški, nisu nerešivi. Cinizam koji se tako često može sresti među najobrazovanijim mladim ljudima i devojkama na Zapadu, dolazi od kombinacije ugodnog života i nemoći. Nemoć uliva u ljude osećanje da ništa nije važno da se učini a ugodan život doprinosi da se bol od nemoći može da otrpi. Na čitavom Istoku student univerziteta ima veću nadu da će da utiče na javno mnjenje nego student na modernom Zapadu, ali zato ima manje uslova da dođe do zamašnijih prihoda studenata na Zapadu. Pošto nije ni nemoćan niti živi udobno, on postaje reformator ili revolucionar, zavisi od toka javnih poslova, ali verovatno čak i kad ga vode na pogubljenje, doživljavaće veću stvarnu sreću nego što je mogućno udobnom ciniku. Sećam se jednog mladog Kineza, posetioca moje škole, koji se vraćao kući da osnuje sličnu školu u reakcionarnom delu Kine. Očekivao je da će se to svršiti odrubljenjem njegove glave. Uprkos toga imao je tihu radost na kojoj sam mu jedino mogao da zavidim.

Međutim ne bih hteo da tvrdim da su jedino takve lepršave sreće mogućne. One su pristupačne samo jednoj manjini, pošto zahtevaju neku vrstu veštine i širine interesovanja koje ne može biti jako često. Ne samo čuveni naučnici koji crpu radost kroz rad, niti samo državnici prvog reda dolaze do radosti zastupanjem jedne politike. Radost od rada pristupačna je svakome ko je u stanju da se istakne u nekoj posebnoj veštini, pod pretpostavkom da upražnjavanjem svoga znanja dobije radosti, a da za to ne traži opšte pljeskanje. Poznavao sam jednog čoveka koji je još u ranoj mladosti izgubio obe noge, ali je za čitav svoj dug život ostao uzvišeno srećan: postigao je to pisanjem jednog dela od pet svezaka o ružinoj medljici, u čemu je on po mom saznanju bio prvi stručnjak. Nisam imao sreću da upoznam veći broj konhologa, ali od onih koje sam poznavao, doznao sam da proučavanje školjaka pruža veliko zadovoljstvo onima koji se time bave. Poznavao sam nekad jednog čoveka koji je bio najbolji kompozitor u svetu; njemu su se obraćali svi istraživači umetničkih tipova; on je doživljavao radost ne samo zbog istinskog poštovanja koje su mu ukazivali ljudi koji to nisu olako delili ovome ili onome, nego od stvarnog uživanja u vršenju svoga posla, uživanja koje se ne razlikuje mnogo od onoga koje imaju dobri igrači u plesu. Poznavao sam i takve kompozitore koji su bili veštaci da note ispišu matematskim znakovima ili nestorijanskim pismenom, klinastim ili ma kakvim drugim, neobičnim i teškim. Nisam mogao da otkrijem da li su i privatni životi ovih ljudi srećni, ali za vreme časova svog rada njihov stvaralačkl nagon dolazio je do najsrećnijeg izraza.

Uobičajeno je da se tvrdi kako u naše mašinsko doba zanatlija ima manje radosti na svom stručnom radu. Ne bih smeo da kažem da je to tačno: istina da kvalifikovani radnik danas radi na sasvim drugačijim stvarima nego što je to bilo u srednjovekovnim esnafima, ali je on još veoma važna i odlučna činjenica u mašinskoj privredi. Ima ih koji grade naučna oruđa i tanane mašine, ima crtača, aeroplanskih mehaničara, vozača i čitavih četa drugih u strukama u kojima mogu razviti veštine gotovo bezgranično. Poljoprivredni radnik ili seljak u relativno zaostalim zajednicama, koliko sam mogao da ocenim, ni izbliza nije tako srećan kao šofer ili mašinista. Istina je da je rad seljaka koji obrađuje svoju zemlju, raznolik; on ore, seje žanje. Ali on zavisi od prirode i vrlo je svestan te svoje zavisnosti, dok je čovek koji radi na nekom modernom mehanizmu svestan svoje moći i dobija uverenje da je čovek gospodar, a ne rob prirodnih snaga. Doduše, istina je i to da je rad vrlo nezanimljiv velikom broju mašinski uhodanih ljudi koji neprestano ponavljaju neke mehaničke operacije gotovo bez promena, ali ukoliko je nezanimljiviji posao utoliko je podesniji da ga izvrši mašina. Krajnji cilj mašinske proizvodnje je — od čega smo istina jako daleko — takav sistem u kome bi sav nezanimljiv posao radila mašina a za čovečija bića ostali bi samo poslovi koji zahtevaju raznolikost i inicijativu. U takvom svetu rad će biti manje dosadan i manje zamoran nego što je ikad bio od uvođenja poljoprivrede. Prigrlivši poljoprivredu, čovečanstvo se odlučilo da se zbog smanjenja opasnosti da se umre od gladi, podvrgne jednolikosti i dosadi. Kad su ljudi dobijali hranu od lova, takav rad je bilo uživanje, što se vidi iz činjenice da bogati još i sada zabave radi produžuju to praotačko zanimanje. Ali ulaskom u poljoprivredu, čovečanstvo je ušlo u dugačak period osrednjosti, bede i ludosti od kojih ga je tek sada svojim blagotvornim radom oslobodila mašina. Sve je to vrlo lepo što pričaju sentimentalci o onom dodiru sa zemljom, pa i zrela mudrost Hardijevih filozofskih nastrojenja seljaka, ali ipak je jedina želja svakog mladića u selu da se zaposli u gradu kuda može da pobegne iz ropstva vetrova, vremena i samoće mračnih zimskih večeri u pouzdaniju i čovečanskiju atmosferu fabrike i bioskopa. Druženje i saradnja osnovni su elementi sreće prosečnog čoveka i to se potpunije može postići u industriji nego u poljoprivredi.

Vera u neku stvar izvor je sreće velikom broju ljudi. Ne mislim samo na revolucionare, socijaliste i nacionaliste u ugnjetavanim zemljama i slično; mislim na mnogo skromnije vrste vera. Ljudi koje sam poznavao i koji su verovali da su Englezi potomci onih deset nestalih plemena, bili su nesumnjivo srećni, dok oni koji su verovali da su Englezi plemena Efrajima i Manaseja ne znaju za granice svoje sreće. Ne predlažem da čitalac prihvati tu veru, pošto ja ne mogu da preporučujem sreću koja bi se zasnivala na lažnom verovanju. Iz tih razloga ne mogu da predlažem čitaocu da veruje da čovek može da živi od oraha, mada, dokle dopiru moja zapažanja, i takva vera može da osigura savršenu sreću. Ali lako je naći stvar koja niukoliko nije fantastična, i oni čije je interesovanje u svakom takvom slučaju iskreno, doći će do zanimanja u svojim časovima dokolice i do savršenog leka protiv osećanja da je život prazan.

Predavanje nekom mračnom uzroku nije jako daleko od samoutonuća u neko zanimanje, „hobi”. Jedan od najistaknutijih živih matematičara deli svoje vreme između matematike i skupljanja maraka. Pretpostavljam da mu marke pribavljaju utehu u trenucima kad matematika ne ide glatko. Teškoća da se dokažu pravila u teoriji brojeva nije jedina nevolja koju bi moglo da izleči skupljanje maraka, niti su marke jedine koje se mogu skupljati. Zamislite samo kakvi široki i zanosni vidici se otkrivaju mašti kad se pomisli na stari porculan, kutije za šmrkanje duvana, rimski novac, vrhove strela i pribor za puške. Istina je da su mnogi od nas suviše „iznad” takvih prostih zanimanja. Sve smo ih okušali u dečačko doba, ali smo ih iz nekih razloga smatrali nedostojnim za odrasle ljude.

To je savršena zabluda; svako zadovoljstvo koje ne nanosi štetu drugome, dostojno je uvaženja. Što se mene tiče, ja skupljam reke: meni čini zadovoljstvo da se spustim niz Volgu i usplovim uz Jangce i mnogo žalim što nikad nisam video Amazon i Orinoko. Ma koliko da su to prosta uživanja, ja ih se ne stidim. Ili zamislite strasnu radost fudbalskog navijača: on se žedno zagnjuruje u svoje novine i radio mu pruža najživlja uzbuđenja. Sećam se susreta s jednim čuvenim američkim piscem koga sam na osnovu njegovih knjiga ocenio kao podložnog melanholiji. Ali se desilo da su upravo u tom trenutku dolazili preko radija izveštaji glavnih rezultata bezbola; on je zaboravio ne samo mene, nego i književnost i svu tugu našeg života pod mesecom i derao se od ushićenja kad su njegovi klubovi pobedili. Od toga slučaja bio sam oran da čitam njegove knjige bez osećanja utučenosti nad nesrećom njegovih junaka.

Ipak navijanja i hobi u mnogim slučajevima, možda najvećim delom, nisu izvor osnovne sreće, nego sredstvo da se izbegne stvarnost, da se trenutno zaboravi neki bol s kojim je muka da se suočimo. Osnovna sreća zavisi više nego išta od onoga što bi se moglo nazvati prijateljskim interesovanjem za ličnosti i stvari.

Prijateljsko interesovanje za ličnosti je vrsta naklonosti, ali ne ona vrsta koja grabi i uzima a traži uvek određen odgovor. Ova poslednja vrsta je često izvor nesreće. Vrsta koja pruža sreću jeste ona koja voli da posmatra ljude i nalazi zadovoljstva u njihovim ličnim osobinama, vrsta koja želi da zainteresuje i pruži zadovoljstva onima s kojima dolazi u dodir bez želje da zavlada njima ili da iz njih izmami oduševljeno divljenje. Lice čije držanje prema drugima je iskreno te vrste, biće izvor sreće i primalac uzajamne ljubaznosti. Njegovi odnosi s drugima, bilo da su površni ili ozbiljni, zadovoljiće i njegovo interesovanje i naklonosti; on se neće ogorčiti na nezahvalnost; jer će retko od nje da pati i neće je primetiti ako do nje dođe. Ista svojstva koja bi u drugima izazvala živčano uzbuđenje do očajanja, u njemu će biti jedino izvor blage zabave. Ostvariće bez napora takve rezultate koje bi drugi čovek posle dugih borba našao da su nedostižni. Pošto je lično srećan, biće prijatan drugar, što će takođe da uveća njegovu sreću. Ali sve to mora da je iskreno; ne sme da potekne iz ideje o samopožrtvovanju nadahnutom osećanjem dužnosti. Osećanje dužnosti je korisno u radu, ali izazivačko je u ličnim odnosima. Ljudi žele da budu voljeni, a ne da ih drugi podnose strpljivom rezignacijom. Voleti mnogo ljudi iskreno i bez upinjanja, možda je najveći izvor sreće.

Govorio sam u poslednjem stavu o onom što ja nazivam prijateljskim interesovanjem za stvari. Ta rečenica možda zvuči malo nategnuto; moglo bi se reći da je nemogućno osećati se prijateljski prema stvarima. Pa ipak, ima nešto slično prijateljstvu u interesovanju geologa za stene ili arheologa za ruševine i takvo interesovanje trebalo bi da bude sastavni deo našeg stava prema pojedincima i zajednicama. Mogućno je imati za stvari interesovanja koje je više neprijateljsko nego prijateljsko. Može da se desi da neki čovek prikuplja podatke o ekologiji paukova zato što mrzi paukove i želi da se nastani tamo gde njih najmanje ima. Ta vrsta interesovanja neće pružiti isto zadovoljstvo koje geolog dobija od svojih stena. Interesovanje za bezlične stvari, mada je kao primesa svakodnevnoj sreći možda manje važno od prijateljskog stava prema našim sadrugovima, ipak je od veoma velike važnosti. Svet je velik i naše snage su ograničene. Ako je sva naša sreća povezana s našim ličnim okolnostima, teško je izbeći da se od života traži više nego što on može da da. A tražiti suviše, pouzdan je put da se dobije čak manje nego što je mogućno. Čovek koji može da zaboravi na svoje nedaće interesovanjem, recimo, za Trentski sinod ili za istoriju života zvezda, uveriće se da će, kad se vrati sa svog izleta po bezličnom svetu, postići stav i mirnoću koji će mu omogućiti da se najuspešnije pozabavi svojim nevoljama, a u isto vreme doživeće iskreno sreću, ma ona i privremena bila.

Tajna sreće je u ovome: proširite svoja interesovanja koliko god možete i postarajte se da vaše reakcije na stvari i lica koja vas zanimaju budu što više prijateljska i što manje neprijateljska.

Ovaj prethodni pregled o mogućnosti sreće razradiće se u sledećim glavama zajedno sa savetima o načinu kako da izbegnemo psihološke izvore bede.

“Osvajanje sreće” – Bertrand Rasel

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak

Predgovor 

  “Osvajanje sreće”, Bertrand Rasel, Feljtoni, Filozofija