Zoran Radmilović – Večni Radovan Treći

Zoran Radmilović (1933 – 1985) je ime koje je danas poznatije ljubiteljima videa nego novoj pozorišnoj publici, zahvaljujući snimcima pozorišnih predstava „Kralj Ibi“ i „Radovan III“.

Prošlo je više od trideset godina od preranog odlaska Zorana Radmilovića; o njegovoj glumačkoj umetnosti sve više se govori s velikom dozom neobaveznosti, pri čemu se ističu upravo dve pomenute uloge, dok se zanemaruju njegova ostvarenja u kojima je bio glumački superiorniji, a umetnički ostvareniji. Čini se da odlazak u legendu neizbežno svodi istaknutog glumca na samo jednu, linearnu, dimenziju koja, u stvari, umanjuje njegovo stvaralaštvo, a ističe anegdotske strane njegove ličnosti.

Gde se nalaze moć i nemoć glumca? Gde se ova dva oprečna stanja glumčeve ličnosti sustiču i razilaze, gde se stapaju i u protivrečju istog (zadate uloge) stvaraju umetnost, alhemiju scenskog dejstva koja traje u svesti, a potom u pamćenju gledalaca? Kako je Radmilović razrešavao probleme jedinstva suprotnosti koje je nerazlučivi deo glumačkih poslova?

Gajeva je („Višnjik“ Čehova), na primer, prikazao kao rezigniranog intelektualca koji ne beži od samoprezira, ali koji istovremeno ne pristaje na samosažaljenje. Gajev je kod Radmilovića ličnost prožeta melanholijom i ironijom istovremeno, čovek slab, neodlučan, u kom se još nije sasvim ugasio ponos, čovek koji sasvim pouzdano zna da se u svetu grupa gubitnika, kojoj i on pripada, iz dana u dan povećava i da nema izgleda da se bilo šta u toj progresiji (ili regresiji) izmeni.

Kapetan („Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bore Ćosića), pak, pripada pobednicima koji su, osim vlasti, zaposeli i moral, uvodeći u ponašanje i odnose među ljudima, posle pobede u revoluciji, neke naopake norme i načela. Taj Radmilovićev Kapetan skriva svoje ranjivo ljudsko biće iza nabusitog i kočopernog ponašanja. Duboko je svestan činjenice da se preko noći ne mogu izmeniti shvatanja ljudi, tim pre što ni sam nije uveren da su nova merila istovremeno i dobra i ispravna. „Love a ulovljeni“, veli stihom Momčilo Nastasijević.

Knez Miloš („Oj, Srbijo…“ Zorice Jevremović) već je pravljen s osećanjem ambivalentnosti, dvojstva, u kom se nalazi vladalac; s jedne strane je narod, a s druge vlast. Kakav narod, takva i vlast, drugačije rečeno, od istog testa umešeni, ali u zemlji Srbiji, kao i drugde, uostalom, od istoga testa prave se razna peciva, pa ova okolnost omogućava Radmiloviću da, kao Miloš, dobro razume svoj narod, ali i da u tom razumevanju nađe put i način kojim će taj narod umeti da drži u pokornosti.

Zoran Radmilović je odigrao veliki broj uloga na televiziji. Od sveg tog učešća u igranim serijama i dramama, potpisniku ovih redova u trajnom sećanju ostalo je Radmilovićevo tumačenje lika Ivana Vojnickog u Čehovljevom „Ujka Vanji“. Reditelj Ježi Antčak poverio je uloge odista prvoj garnituri glumaca; uz Radmilovića igrali su Ljubiša Jovanović, Ljuba Tadić, Maja Dimitrijević, Marica Popović, Rahela Ferari, Viktor Starčić, Jelisaveta Sablić… U „Ujka Vanji“ svi su duboko nesrećni, svako, razume se, na svoj način, ali uzrok nesreće je isti – ljudska, individualna neostvarenost. Radmilović je svog setnog i komičnog Vojnickog gradio od detalja, od mikropokreta, seva očiju, jedva primetnih reakcija na nepravde i razočaranja koja ga sustižu. Takav Vojnicki ne bi se mogao ostvariti bez spremnosti reditelja da precizno ugrađenim krupnim planovima reaguje na Radmilovićeva glumačka rešenja. Antčak je veoma dobro razumeo Radmilovića i kamerom je pratio razvoj atmosfere junakovog gubitništva. I reditelj i glumci izbegli su pojednostavljenja u koja često zapadaju tumači Čehovljevih drama, pa je mogućna patetika ustupila mesto tananoj ironiji kojom su i Radmilović i Antčak obojili Vojnickog, posebno u drugom delu drame.

U izuzetnoj drami Danila Kiša „Drveni sanduk Tomasa Vulfa“, u režiji Branka Ivande, Radmilović je, zajedno sa Slobodanom Perovićem, ostvario duet nekadašnjih logoraša koji pokušavaju da od prošlosti sačuvaju ono što ne bi smelo da bude zaboravljeno. Prožimanje reminiscencija iz prošlosti u njihovoj svesti, izaziva teskobu mentalne torture i predstavlja čistilište u kom se iznova ispituje njihova ljudskost. Sva u tamnim tonovima, ova Kišova drama zahtevala je od glumaca spremnost na samoponiranje, na suspregnuto istraživanje sopstvenog učešća u logorskom mučilištu, bez traženja opravdanja za učinjeno ili neučinjeno.

Zoran Radmilović je bio glumac spreman da se upusti u avanturu istraživanja. Najznačajnije uloge ostvario je, čini se, upravo u onim pozorišnim ili televizijskim tekstovima koji su posedovali upravo tu mogućnost traganja za novim, drugačijim, ili, pak, koji su izbegavali poznate staze i uobičajena, stereotipna rešenja. Tek su u tim glumačkim zadacima Radmilovićev stvaralački dar i njegova izuzetna glumačka inteligencija nudili sintezu, tvoreći ostvarenja koja predstavljaju same vrhove njegovog umetničkog stvaralaštva..

Ostvario je Zoran Radmilović još niz respektabilnih uloga u TV serijama („Priče iz Nepričave“, „Više od igre“, „Priče iz radionice“, „Pripovedanja Radoja Domanovića“, „Rađanje radnog naroda“, „Rođaci“, „Srećna porodica“, „Baksuz“, „Ceo život za godinu dana“) i TV dramama („Džangrizalo“, „Crni petak“, „Pod istragom“, „Izgubljena sreća“, „Kakav dan“, „Kako upokojiti vampira“, „Poslednja avantura“, „Sladak život na srpski način“, „Spomen ploča“, „Zvezdana prašina“); televizijski gledaoci pokatkad imaju priliku da vide neko od ovih ostvarenja i zahvaljujući upravo televiziji u prilici su da saznaju da Zoran Radmilović nije glumac samo dve uloge, već da je on umetnik koji je pružio daleko širi dijapazon uloga velikog dometa.