Ulogujte se / Kreirajte profil

Venac od trnja za Danila Kiša – II

.

Become a Patron!

.

Slika jednog napuklog vremena

Kiš u pariskom ateljeu Ljube Popovića / Foto Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša

Kišova izuzetno vredna književna zaostavština svedoči o veoma širokom rasponu njegovih književnih interesovanja, usmerenih ka najavangardnijim tendencijama u književnosti. Kao odgovoran stvaralac, izuzetno pažljivo je pratio sve novine u domenu aktuelnog književnog stvaranja, nastojeći da u srpsku književnost, zajedno s drugim piscima savremenih opredeljenja, unese moderne ideje, novu formu literarnog izražavanja, nova značenja i naglašenu odgovornost prema napisanom.

Kišova umetnička dela pisana su na maternjem, srpskom jeziku, i plod su njegovih turobnih životnih iskustava, kao i jakih osećanja za ljudsku patnju. Traume rata i opsesije iz najranijeg detinjstva proganjale su ga tokom celog života i izvajale njegovu specifičnu, hipersenzibilnu ličnost, prepunu protivurečnosti.

U književnom opusu Danila Kiša mogu se uočiti dva razdoblja. U početnoj, ranoj fazi stvaralaštva, nadahnuto i jezički slikovito pisao je o svom detinjstvu u vrtlogu rata, uz vidno prisustvo autobiografskog, ličnog iskustva.Tragika života, patetika, ali i ironija, odlikuju prvo razdoblje Kišovog stvaralaštva, u kojem je on sazrevao ne samo kao ličnost već i kao pisac.

Rani jadi, zbirka pripovedaka, kao i roman Mansarda, prva su Kišova dela o njegovom sećanju na detinjstvo i razvoj u ranoj mladosti, telesno i psihičko sazrevanje i formiranje sopstvene ličnosti. U Ranim jadima svet je viđen očima Andija, koji na dečji način proživljava patnje zbog socijalnih i porodičnih nevolja, a koji je istovremeno i narator (priče o dečaku pripovedane su u prvom i trećem licu). Andi ispituje prošlost, nosi teret nasleđa, čezne za ocem (odsutni otac je stalno prisutan motiv i u drugim prozama iz ove faze), traga za svojim identitetom, skuplja fotografije i dokumenta, ali se i ironično osvrće na prošlost i svet koji ga okružuje.

Otuda su u ovim pripovetkama prisutne i naracija i deskripcija, mada preovlađuju nostalgična lirika i snažne emocije mladog pisca.

Roman Bašta, pepeo drugi je roman porodične hronike, koji, zajedno s Ranim jadima i Peščanikom, čini trilogiju – Porodični ciklus Danila Kiša. Kako je Kiš jednom prilikom izjavio, Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani ovim drugim, a obe te knjige pak sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle, takođe anulirane.

Nastavlja Kiš:

“Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom i skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj […] Cela ova priča, možda je samo dokument o jednoj uzaludnosti – petnaest godina truda i lišavanja da bi se napisala jedna knjiga! A možda i dokument, recimo to rad utehe sebi – jer za to nam je potrebna uteha – o tragičnoj ozbiljnosti i odgovornosti prilaženja književnom poslu.”

U knjizi Bašta, pepeo, koja se sastoji od dvanaest pripovedačkih celina, Kiš proširuje teme iz Ranih jada, ali je pogled na svet u ovom romanu dat iz ugla naratora, čiji je otac Eduard Sam stalno prisutan u mitopoetskom svetu Danila Kiša; kontradiktorna je ličnost, koja je istovremeno i autoritet za poštovanje, ali i čovek koji je predmet podsmeha, nadmoćan i nemoćan, umobolan i genijalan, ali u osnovi žrtva i mučenik. S vremenom će se fikcija oca pretvoriti u metaforu prisilnog iseljavanja Jevreja.

Otac za njega postaje mitska ličnost; biološka bliskost sa ocem je s vremenom slabila, ali je njihova duhovna veza tokom Kišovog života postajala sve izraženija – otac postaje deo njegove opsesije i izraz njegovih misli i osećanja, koje umetnički oblikuje kroz lik E. S. Pišući o ocu, Kiš zapravo piše o sebi i ljudskim sudbinama prisilno iseljenih Jevreja, o njihovom prebacivanju u Aušvic u vreme krupnih društvenih previranja i užasnih tragedija.

Roman Peščanik je višeslojni istorijsko-psihološki roman, sa “senzibilitetom moderne”, kako je sam pisac rekao. U ovoj knjizi Kiš, na sebi svojstven način, varira teme i motive iz prethodnih dela (Rani jadi i Bašta, pepeo). Roman je sastavljen od četiri pripovedačka toka. Koncipiran je na osnovu autentičnog očevog pisma iz Kerkabarabaša, od 5. aprila 1942, napisanog pre nego što je odveden u logor. Na osnovu dešifrovanog pisma koje se nalazi na kraju knjige, Kiš je, objektivizovanjem stvarnosti, povezao događaje iz života tog vremena i pretočio ih u sadržaj romana.

U Peščaniku, dakle, nema priče ni iz ugla deteta, ni iz uglaoca, odnosno pisca, već je pisac objektivni posmatrač, ali i onaj koga posmatraju. Pripovedanje se zasniva na realnosti, faktima i činjenicama, kojima se prošlost obnavlja na osnovu pisma izvađenog iz kofera s dna Panonskog mora, odnosno na osnovu starih fotografija, rukopisa i dokumenata “potonulog sveta”.

Dajući ime glavnom junaku Peščanika, Kiš je odredio njegov identitet, ali i više od toga – dao mu je pravo da se, uprkos svojoj patnji i vođenju policijskog isleđivanja, bori za lični integritet, pravdu, čast, političke stavove i slobodu uma. Prema Kišovim rečima, “uprkos svemu, privremena patnja trajanja vrednija je od konačne praznine ništavila”. “Peščanik je, zapravo, metafora za pukotinu […] kroz koju protiče pesak – vreme. Peščanik je slika jednog napuklog vremena, napuklih bića i njihovog napuklog tvorca. Peščanik je savršena pukotina.”

U zreloj fazi stvaralaštva Kiš piše dokumentarnu prozu na još višem literarnom nivou; preovlađuje ironični lirizam, koji nije zasnovan na neposrednom ličnom iskustvu, već na dokumentu i faktografskim činjenicama, ali i fikciji, sa izmišljenim tvorevinama imaginacije, koje je snagom svojih osećanja i uverenja i veštom, čak suptilnom igrom pisanja pretvarao u moralne poruke.

Kako je rekla Mirjana Miočinović, jedan od najkompetentnijih poznavalaca Kišovog života i rada, pisca je trajno zaokupljalo pitanje odnosa između fikcije i fakata, opisanog i opisivača i, na kraju, života i literature, kao dveju konkurentnih pojava. I u ranoj i u zreloj fazi stvaralaštva, Kiš je zasnivao svoju poetiku na stavu da je umetnikova dužnost da vidi dobro, što će reći da vidi drukčije.

Videti dobro, videti dalje, videti drukčije – to je, prema zagovornicima i tumačima angažovane umetnosti kao specifikuma duhovne kulture kraja milenijuma, aktivni i delujući princip i kritičke književnosti, koja ni pred jednim ljudskim sudom ne može biti optužena da nije pritekla “u pomoć licima u opasnosti”.

Miris pobune i dah otpora

Grobnica za Borisa Davidoviča je zbirka novela o žrtvama staljinističkog terora i životu jevrejskih revolucionara, svojevrsno svedočanstvo o stradanju ljudi u boljševičkom totalitarističkom režimu, u kojem se čovek oseća permanentno uhođenim i nadziranim. U Grobnici takođe preovlađuje kritički ton u razobličavanju totalitarnog sistema. Kako je primetio Palavestra, Kiš je lirski tonalitet preokrenuo u prkosni realizam, i na taj način nakupljenu kritičku energiju preoblikovao u novu poetiku: “Miris pobune i dah otpora daju karakter biografskom tonu i isledničkom stilu Grobnice.”

Životi svedeni na meru nužnosti

Mirjana Miočinović i Kiš 1968. u Beogradu /Foto Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša

Enciklopedija mrtvih je zbirka od devet pripovedaka pisanih u različitim vremenima, u kojima se fantastika i stvarnost prepliću s motivom smrti, totalitarizma i smisla života. Zajednička tema povezuje sve pripovetke, pa se s pravom može reći da je ova pripovedna zbirka svojevrsni enciklopedijski roman, koji prema svojim izukrštanim putokazima podseća na lavirint.

Danilo Kiš je opsednut životnim događajima pojedinca u sklopu istorijskih procesa i pobunom protiv režima koji ih progoni i uhodi. Pobuna se završava neuspehom, jer pobunjenik biva poražen. Opsesija smrću podstakla je želju pisca da ovekoveči život običnog čoveka, jer, kako je rekao, svaki čovek zaslužuje bar toliko mesta u večnosti koliko zauzima jedna biografska beleška u nekoj enciklopediji. Ideja da napiše novelu “Enciklopedija mrtvih”, po kojoj je nazvana cela knjiga, potekla je nakon priče Kišu bliske osobe koja je sanjala svog mrtvog oca i pronašla ga u jednoj enciklopediji. Naslovna novela ima posvetu “Za M.”.

S razlogom se veruje da je novela posvećena piščevoj supruzi Mirjani Miočinović, koja je po vokaciji teatrolog, kao i junakinja ove povesti koja počinje uspomenom na susrete u Institutu za pozorišna istraživanja u Švedskoj. U Post scriptum-u knjige Kiš priznaje da je početni impuls noveli dala njemu draga osoba koja je, “ne bez čuđenja bliskog drhtaju”, otkrila da su njeni najintimniji košmari već materijalizovani u tvrdom kamenu kao kakav čudovišni spomenik. Na istom mestu Kiš napominje da su sve priče u ovoj knjizi u znaku teme koja se može nazvati metafizičkom – “od speva o Gilgamešu, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature”.

Završna priča u ovoj zbirci (“Crvene marke s likom Lenjina”), nastala 1983, istovremeno je i poslednja priča koju je Kiš napisao. Pojedini analitičari (npr. Mark Tompson) čitaju je kao “počast ogromnoj Mirjaninoj lojalnosti i istrajnosti njene ljubavi”, iako su već nekoliko godina bili razvedeni.

Kiš je književnosti kao umetnosti pridavao izuzetan značaj i tokom svog umetničkog stvaranja odgovorno je pratio zahteve savremene literature. Svojom bujnom imaginacijom, formalnim i inovacijama istinski angažovanog pisca, zalagao se svim srcem za slobodu literature, ne robujući ustaljenim dogmama, kanonima i prvosveštenicima. Njegova stvaralačka opsesija bila je da napiše knjigu koja će se moći čitati i kao enciklopedija, “gde se jedno za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti”.

Takva želja proistekla je iz njegovog verovanja da su dokument, ispovest i igra duha neka vrsta “svetog trojstva”, bez kojeg nema ni priče ni romana. Naime, prema Kišovom mišljenju, vreme romaneskne stvarnosti, klišea, šablona i fikcija – izmišljanja situacija i tipova ličnosti, kao i nečeg što ne postoji u objektivnom i subjektivnom svetu – zauvek je prošlo, tako da samo povest i dokument, uz igru duha samog pisca slobodne mašte, mogu dati pravo umetničko delo s humanističkom porukom.

Ukrštanje Sartra i Borhesa
 
U svom odnosu prema literaturi i pisanju – odnosu u kojem, kako primećuje Mihajlo Pantić, Kiš srećno ukršta sartrovsku i borhesovsku stvaralačku koncepciju – nailazio je na mnogobrojne prepreke, prljava podmetanja, okapanja, dostave, diskvalifikacije, progone i insinuacije, najniže uvrede. Upravo ta njegova beskompromisna borba za dignitet književnog dela bila je često uzrok mnogih nesporazuma i podmetanja u uzavreloj književnoj čaršiji, na šta je reagovao celim bićem i što ga je skupo koštalo – ne samo posredno nego i direktno, što se pogubno odrazilo na njegovo zdravlje.

Kako je pisao Kiš, nesreća je u tome što se kod nas “ni kritičari ni čitaoci ne interesuju dovoljno za memoarsko štivo, memoarima je dato mesto samo u feljtonima. Trebalo bi feljtonskoj literaturi odati priznanje, vratiti joj dostojanstvo. Kod nas je privatni život umetnika privilegovan materijal za trač, ali ne i za biografije”.

Neosporno je da su srpsku književnost – nakon smrti velikana iz “stare književne garde”, kojoj su pripadali Crnjanski i Andrić – podigli pisci nove generacije, a u njoj su najznačajnija ostvarenja dali, pre svega, Danilo Kiš, Borislav Pekić i Mirko Kovač. Oni su u tadašnju našu književnost uneli nove forme i novi umetnički izraz, savremene teme i sadržaje, a i novu stvaralačku poetiku.

Danilo Kiš je jedna od velikih, prekretničkih ličnosti srpske književnosti druge polovine XX veka. On je među prvima veoma odlučno raskinuo sa oveštalom mimetičkom proznom matricom koja se zasnivala na doslovnom “skidanju” jezika i stila svakodnevnog, živog govora, dominantno seoskog idioma. Takođe, Kiš se distancirao i od folklornih motiva koje su pojedini autori iz tog perioda naširoko koristili, ne vodeći računa o njihovoj estetskoj i značenjskoj nosivosti. Kiš je u to vreme, s tada mladim autorima, usmerio naš prozni i poetski izraz ka novim i savremenijim stvaralačkim shvatanjima i zahvatima.

Kišova osebujna, violentna i pobunjenička priroda nije se mirila s kompromisima u književnom stvaranju – ustupcima koji su bili izuzetno privlačni za književnu čaršiju i književne lobiste, koji su mešetarenjem i ujdurmama dolazili do književnog glasa, nagrada i statusa.

Jedna od niza stvaralačkih formi u koju Kiš “skriva” svoju priču nahodi se u njegovom posezanju za žanrom tzv. obrazovnog romana – čemu je naročito blisko njegovo delo Rani jadi. Ovaj žanr je svojevrsna skrivalica koja autoru omogućuje da se stvaralački igra s čitaocem i njegovim doživljajem književnog teksta, u koju se neretko uvodi i stvaralačko “ja” samog pisca. Na taj način ovaj izuzetni književni majstor unosi u naraciju svojevrsnu napetost, ili efekat “izneverenog očekivanja”, čime presudno doprinosi dinamizaciji narativnog iskaza.

Školovan na dobroj lektiri širokog žanrovskog raspona i s uvek otvorenim vidicima, ovaj stvaralac unosio je i druge vidove stvaralačke igre u svoju naraciju. Reč je o veoma suptilnim formama “igre s čitaocem” – ili, pre, s tekstom i kontekstom, odnosno narativom uopšte. Igre u svakoj kreativnoj delatnosti, a posebno u domenu umetničkog stvaranja, imaju produktivnog smisla kad su zaista stvaralačke i kad doprinose bogatstvu značenja književnog predloška, a to znači posebnom razigravanju ideje koja čini okosnicu književnog teksta.

Veoma je značajno, takođe, da je upravo Danilo Kiš u prostore naše književnosti XX veka uneo poetiku dokumenta i dokumentarnosti, boreći se vehementno za tu ideju – spreman da svojim pristupom uđe u direktan i bespogovoran sukob s mnogim zastupnicima tradicionalnog stvaralačkog postupka. U nastojanju da uzdigne vrednost srpske književnosti i usmeri je ka novim, svetskim trendovima, on je u svoj karakteristični postupak dokumentarnog pisma ugradio i izuzetno bogat književnokritički vokabular, distancirajući se odlučno od prevaziđenih tradicionalističkih “trendova” i poetika.

Danilo Kiš je jedan od onih autora iz našeg, srpskog književnog panteona koji se upadljivo – može se reći – i asketski, klonio književne uniformnosti, parohijalizma, fabulizma i demagogije, a još više trčanja za pomodnim stvaralačkim novinama, idejama i težnjama, u čemu je bio izuzetno izbirljiv.

Andrić, najbliži književni roditelj

Paskal Delpeš i Danilo Kiš 1982. u Parizu Foto Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša”

U odbrani svojih pogleda na savremenu književnost i svojih književnih shvatanja, Kiš je imao istančana intelektualna i estetska merila, ravna njegovim visokim stilskim zahtevima: bio je strog prema sebi, i svojoj rečenici, nije imao ni razumevanja ni strpljenja za nered u tekstu i zbrku u glavi, za vulgarnost, provincijski folklorizam, praznu priču i izveštačene banalnosti.

Danilo Kiš, uz Ivu Andrića i još sasvim mali krug književnih izabranika, predstavlja onu bitnu, nepomerivu uporišnu tačku srpske književnosti, jezika i kulture. Vreme koje je proteklo od Kišovog fizičkog odlaska potvrđuje vitalnost i svojevrsnu svevremenost trajanja njegovog dela, koje su, što je naročito važno, prihvatili novi, mlađi naraštaji srpskih književnih stvaralaca.

Delo Danila Kiša predstavlja trajno izazovno štivo za književne analitičare i istoričare književnosti našeg poetičkog podneblja. Neosporno je da će taj izuzetni književni opus ostati trajno ubeležen u letopisu srpskog književnog stvaranja u drugoj polovini HH veka kao jedan od najznačajnijih i najprestižnijih.

Poruke koje je ostavio čitaocima sadržane su u njegovim delima i čitaoci će ih sačuvati od zaborava, ali ne treba zaboraviti ni poruke koje je Danilo Kiš (1984) eksplicitno dao mladim piscima, u vidu saveta. Između ostalih, u 39. lekciji, izdvajaju se:

Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologije.

Ne piši reportaže, ti nisi novinar; stvarnost je ono što se “ne vidi golim okom”.

Tvoje oružje je sumnja; ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik; ne zastupaj relativizam svih vrednosti.

Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara; ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.

Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva; znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram govora političara i prinčeva.

Imaj o svemu svoje mišljenje; nemoj o svemu reći svoje mišljenje; upoznaj misao drugih, zatim je odbaci; ako ne možeš reći istinu – ćuti. Čuvaj se poluistina.

S budalom se ne prepiri; imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti zanat pisca donosi…

A Kiš je, zaista, morao da ima čistu savest u odnosu na privilegije koje mu pripadaju, a koje mu je zanat pisca obilato donosio.

Znao je da je biti pisac stvar povlašćena, a u ponekom slučaju i smrtonosna.

Velike su moći Erosa, ali Tanatos ipak gospodari.

Nije tek tako Erih Koš jednu od svojih knjiga naslovio Taj prokleti zanat spisateljski.

Uostalom, azerbejdžanskog pesnika Nazimija živog su odrali…

Od pisaca koji su stvarali na onda jedinstvenom srpskohrvatskom jezičkom prostoru, Kiš je u istinske velikane svrstavao samo trojicu: Andrića, Crnjanskog i Krležu. Dobro je poznavao njihovo delo i povremeno, u intervjuima stranim novinarima, izražavao žaljenje što evropski i svetski čitaoci nisu imali dovoljno sluha za njihovo stvaralaštvo. Kiš nije krio izvesno srodstvo s ovom trojkom, a ponekad bi priznavao i njihovo “književno roditeljstvo”.

S Krležom se dopisivao, a o pesmi “Serenata” Miloša Crnjanskog napisao je, kao lektor na Univerzitetu u Bordou, u školskoj 1974/1975. godini, esej od 16 stranica. S grupom studentkinja slavistike tada je, u okviru vežbi, prevodio ovu pesmu Crnjanskog na francuski. Prva na tom spisku “procvalih devojaka” (des jeunnes filles en fleure), zaokupljenih poezijom kao poetičnošću, bila je Paskal Delpeš; prevodila je, kasnije, Kišove knjige i ostala s njim do kraja njegovog života.

“Upustivši se u tu avanturu, nisam ni bio svestan šta me čeka, koji skriveni svetovi, koja tajna značenja”, piše Kiš u Lirskoj preambuli uz “Serenatu” Miloša Crnjanskog, pronađenoj u njegovoj zaostavštini, i objavljenoj, razumevanjem Mirjane Miočinović, u knjizi Skladište (1995).

O Andriću je Kiš u više navrata poneseno pisao i govorio.

Još 1957, pre zasebno objavljenih knjiga, mladi Kiš se, u eseju “Pohvala spaljivanju”, objavljenom u časopisu Susreti, složio s velikim piscem u stavu da, posle mučnog stvaranja, rukopisu treba prići “bez slepe roditeljske ljubavi, hladno i neumoljivo strogo, ne žaleći ni njega ni sebe, ne štedeći ni snage ni vremena”.

Godine 1984, posle prijema Andrićeve nagrade za knjigu Enciklopedija mrtvih, Kiš izgovara pohvalu piscu koji, “u nastojanju da osmisli istoriju, stvara pripovedačke forme koje su amalgam činjenica i neograničenog razmaha mašte: pletivo priče iz jednog je komada, spojevi su nevidljivi”. Upoređujući Andrića s Borhesom i drugima koji izgrađuju sopstveni pristup istorijskoj zbilji, Kiš napominje kako naš pisac spada u red onih stvaralaca koji su u prvi plan svoje poetike stavili “istinitost fiktivne tvorevine” i time pripovedačkoj umetnosti dali veću odgovornost (podvlačenje Kišovo). Na kraju ovog kratkog ali efektnog slova, Kiš citira rečenicu koja je veoma bliska obojici pisaca (reč je, u stvari, o fragmentu pisma koje je mladom Andriću, davne 1921, poslala prijateljica iz Zagreba):

“Pišem pomalo i teško; nema ništa bez naše zemlje; a ja niti mogu da živim s njom, niti bez nje.”

U Kišovoj zaostavštini pronađena je i priča “Dug”, iz 1986, u kojoj se, postupkom koji predstavlja “predočavanje života inventarom duga” (M. Miočinović), ispisuje svojevrstan hommage Andriću kao najbližem u “književnom roditeljstvu”. U to vreme Kiš je bio zaokupljen pisanjem pogovora za francuski prevod Andrićevog romana Gospođica (objavljen kod pariskog Belfona 1987).

Napomenuvši da je, za njega, Andrić nesumnjivo moralist, Kiš piše da je Gospođica na neki način naličje Andrićevih istorijskih romana u kojima dominiraju “tursko” i “iracionalno”. Prema mišljenju Kiša, Andrić je uzeo temu tvrdičluka – koja se evropskom dramom i romanima provlači kao jedan od najpostojanijih arhetipova – kako bi, u velikim skraćenjima i u brzom smenjivanju slika, mogao da prikaže, kroz suženu svest glavne junakinje, jednu istorijskim zbivanjima bogatu epohu koja prolazi pred nama kao panoramski snimak.

Posle romana s temama iz “mračne zemlje Bosne”, gde se sudaraju Levant i Zapad, muhamedanstvo i hrišćanstvo, Andrić je, primećuje Kiš, u Gospođici stvorio raznovrsniji i uverljiviji lik nego ijedan savremeni pisac – lik žene u svetu u kome je ona najčešće nevidljiva i nedostižna, ali istovremeno i žrtva fanatizma i nasilnika.

Danilo Kiš o Emiru Kusturici

Ono što čini svet ovog filma (“Otac na službenom putu”) surovim, to je u prvom redu ta svest o sopstvenoj beznačajnosti i ništavnosti, to podnošenje udaraca sudbine kao što se trpe nepogode; to je svet nekog istočnjačkog fatalizma, gde se udarci podnose ne samo bez otpora nego i bez roptanja i prigovora. Jer Kusturičin svet je svet bez pobune. (I to je, valjda, jedina “politička filozofija” ovog filma).

…Kusturica je izbegao iskušenju “istorijskog filma” i alegorije, kojom se tako često služe naši reditelji, od straha od cenzure ili u želji da poruku učine univerzalnijom, čime ona postaje razuđena i nerazumljiva.

U jednoj kinematografiji izloženoj pritiscima, izjedanoj korupcijom i konformizmom, gde se novac troši nemilice na skupe spektakle jedne jeftine i lažno-patetične heroike, film ovog mladog čoveka jeste ne samo umetnički nego i moralni pothvat. Umesto “istorijske freske”, Kusturica nam je ponudio jednu kamernu porodičnu hroniku, a svet te porodice ispunio bogatom amblematikom jednog vremena. (Pariski Mond, 15. oktobar 1985).

Veseljak dubokog glasa i mekog srca

Danilo Kiš, Boško Mijanović i Pavle Đonović, 1985. na Cetinju / Foto Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša

Beograd je Kiša privlačio nekom magnetskom snagom još od mladih dana. Kao i za mnoge iz unutrašnjosti, prelazak u glavni grad za Kiša je predstavljao ostvarenje sna o raskidu s provincijom. Gradska vreva lečila je mladog pisca i od straha od usamljenosti; kasnije, kad mu je i u Beogradu postalo tesno, objašnjavao je tu terapiju iskustvima iz Pariza.

Danilo Kiš stigao je u Beograd u jesen 1954, kad je postao student na tek osnovanoj katedri teorije i svetske književnosti. Na predavanjima i u bibliotekama sreo je mnoge talentovane mladiće i devojke – pretežno pristigle iz unutrašnjosti – od kojih su mu mnogi ostali doživotni prijatelji.

U početku, Kiš je stanovao u Studentskom gradu, na Novom Beogradu. Na višim godinama studija, kad su počeli da stižu honorari od prevoda i kritičkih osvrta u novinama, lutalica i boem iznajmljivao je sobice u različitim delovima grada. Tada se često mogao sresti s društvom u “Ruskom caru”, na početku Knez Mihailove ulice, ili u kafani “Kolarac”, pri kraju te ulice, prema Kalemegdanu.

Od pisaca, u njegovom društvu su najčešće bili Mirko Kovač, Borislav Pekić i Filip David, a od slikara Leonid Šejka i Miro Glavurtić, koji se bavio i književnošću. Dok nije dobio prvi stan, u Ulici Ranka Tajsića na Voždovcu, Kiš je znao da prespava i u redakciji časopisa “Vidici”, čiji je bio član od 1957. do 1960. Jednom su ga kolege iz uredništva zatekle kako spava na starom redakcijskom kauču, zaogrnut zimskim kaputom. Iznad glave bila je okačena rukom ispisana poruka:

Ovde leži Kiš bandit – nije mrtav, već napit!

Godine 1958. Danilo Kiš diplomirao je kao prvi u generaciji, i potom upisao postdiplomske studije književnosti. Tada počinje, može se reći, njegova karijera profesionalnog književnika. Preko dana bi pisao i čitao, a uveče vodio kafanske razgovore, nekad i do zore. Pio je, pevao, svirao gitaru i pušio sladostrasno i pohotno; cigarete se vide skoro na svakoj njegovoj fotografiji. Nije mu bilo teško da dospe u centar pažnje.

Rajko Nogo zapisao je jednom da je Kiš “srećna i nesrećna mešavina srednjoevropskog Ahasfera i cetinjske prznice”. Navodio je primere iz najnovijih knjiga velikih pisaca objavljenih na raznim meridijanima planete, lako prelazeći s jezika na jezik.

Bio je majstor persiflaže; duhovito je karikirao, relativizovao i raskrinkavao lažne domaće književne, pa i političke veličine, podražavajući ih glasom i pokretima. Od domaćih pisaca posebno je cenio jedino Andrića, Krležu i Crnjanskog. Nisu mu se dopadali Dobrica Ćosić ni Milorad Pavić. Pavića je smatrao hvalisavcem bez pokrića; kad je Hazarski rečnik postigao svetski uspeh kod čitalaca i kritike, prijateljima se žalio kako je od njega pozajmljena ideja o “izgubljenom narodu”.

Ćosiću nije oprostio nekadašnje putovanje “Galebom” (1961) i bliskost s Titom, o čemu je ostavio efektnu satiričnu poemu “Pesnik revolucije na predsedničkom brodu” (radoznalijeg čitaoca upućujemo na priču “Pesnik”, iz posthumno objavljene zbirke “Skladište”, kao i na fragment iz iste knjige o profesoru koji piše sonet protiv Tita, da bi ga, posle dugogodišnje robije, preinačio u hvalospev).

Beogradsku književnu čaršiju Kiš je nazivao svojevrsnom Koza nostra, koja proizvodi intrige o boljima od sebe i prenosi ih “arapskim telefonom”, od usta do usta. Nervirala ga je dvoličnost arbitara na srpskoj književnoj sceni. Rugao im se otvoreno i psovao ih. Ako u nekoj raspri drugi argumenti nisu bili dovoljni, umeo je da upotrebi i pesnice. U osnovi, on je ipak bio pun detinje radoznalosti, nezlobiv i meka srca. Mađarski pisac svetskog ugleda Đerđ Konrad, koji ga je dobro poznavao, ostavio je zapis prema kome je Kiš “veseljak dubokog glasa i zlatnog srca”.

Godina 1972. bila je prilično plodna u književnoj biografiji Danila Kiša. U “Prosveti” mu izlazi roman “Peščanik”, za koji, u žestokoj konkurenciji s Aleksandrom Tišmom (“Knjiga o Blamu”), dobija “Ninovu” nagradu.

Žirijem je predsedavao akademik Velibor Gligorić, a u članstvu su bili i Draško Ređep, Miloš I. Bandić, Eli Finci i Petar Džadžić. Kako se kasnije saznalo, presudan glas stigao je od Igora Mandića iz Zagreba, telefonom. Ređepov prijatelj i sugrađanin Aleksandar Tišma, koji je očekivao nagradu, bio je neprijatno iznenađen. Prema jednom svedočenju, Tišma je odluku prokomentarisao u stilu: eto, dobio je nagradu pisac koji je mlađi od mene deset godina…

“Kao da je u pitanju sindikalni red za krompir”, odbrusio je Draško Ređep.

Tišma je verovao da su sudbine dvojice pisaca slične, pošto su rezultat “osobene etničke kombinacije”. Njegov otac bio je Srbin, a majka Jevrejka iz Panonije; kod Kiša, videli smo, srodno, iako obrnuto.

A samo godinu dana ranije Draško Ređep je pisao o Kišovim “Ranim jadima” u sarajevskom časopisu “Izraz”:

“Sklon sam da upravo u strukturama Kišove proze, tobože tako nonšalantno, nemarno, u brzom krokiju ostvarivanim, vidim neke od najznamenitijih dometa Danila Kiša, a pre svega neposrednost iskaza, čistotu stila, svežu i ničim natrunjenu evokaciju detinjstva, vlastiti, često surovi, ali nikad romantičarskim feljtonizmom preplavljen doživljaj tih naših ranih jada koji su, kod mnogih autora, nažalost, ostali mistificirani nekakvim antropomorfnim signalima flore i faune, a ovde se, evo, ispoljavaju u svom tragizmu, jedini u horizontima dečaka, pa dakle važni i prevažni, i uz to nikad jednostavno pristali uz jedan blagonaklon osmeh koji tako često ispraća te naše velike dečačke drame koje nismo zaboravili, ali kojih smo se, pred porugom sredine i odraslih, tako često stideli.

Ima knjiga koje se, doista, bez rezerve mogu prihvatiti u onoj svemoćnoj kategoriji knjiga za veliku i za malu decu. Nesumnjivo, ova knjiga Danila Kiša, u toj svojoj negovanoj, jer istinitoj fragmentarnosti, u tom svom jeziku koji vijori svojim poetskim signalima bez prenemaganja i lažnih metafora, u tom svom naporu da se iskaže i dokaže pred nama, ta drama ranih trauma detinjstva – stoji u prvom redu naše literature namenjene deci i osetljivima, a posvećene tom velikom i sudbonosnom svetu imaginacije i slobode koji se zovu mladi uzrast.”

Kiš o alkoholu i boemštini

Istini za volju, alkohol je za mene bio višestruki stimulans: kada čovek živi u materijalnoj i seksualnoj bedi, kao što sam ja živeo u Beogradu tih studentskih godina, alkohol je neka vrsta izazova i pokrića. S jedne strane, to pokriva realnost naše bede, jer vi ste se svesno opredelili za neku vrstu otmene boemije, koja je izbor a ne posledica nužde, ili bar tako deluje, a s druge strane, alkohol stvara bratstvo usamljenih, pobratimstvo usamljenih duša. Ali nikad nisam pisao pod uticajem alkohola ili mamuran. Dva-tri eksperimenta s alkoholom pokazala su se apsolutno ništavnim, i ubrzo sam shvatio da se pisanje i opijanje moraju razdvojiti jasnom i širokom granicom, pogotovu kad je reč o prozi. Moja jedina droga bile su i ostale moje fobije, moje opsesije.(Život, literatura, 1986)

Čovek koji je ispušio svoja pluća

Danilo Kiš i autor feljtona Milivoje Pavlović Foto Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša

Kad je doneta odluka o laureatu NIN-ove nagrade za 1972. godinu, Žika Bogdanović, urednik kulturne rubrike ovog nedeljnika, odredio me je da napravim intervju za naredni broj. Iako tada nisu bile ušle u modu današnje konferencije za medije, na kojima se saopštava vest i predstavlja slavodobitnik, Kiš je, svojim kanalima, već bio saznao da je baš on autor romana godine. Jedva sam ga pronašao u nekoj kafani na Voždovcu, gde je s društvom proslavljao nagradu, pomalo već “pod gasom”. Zakazao mi je razgovor za sutradan u podne, u njegovom stančiću u Ulici Ranka Tajsića. Mirjana, s kojom je Kiš još bio u braku, tada nije bila u stanu.

Eto mene, u zakazano vreme, s beležnicom, olovkom i pitanjima. Kasetofon tada nisam imao, a na pomoć stenografa nisam mogao računati.

Dok smo razgovarali, Kiš je pijuckao francuski konjak i pušio, cigaretu za cigaretom, iako su mu lekari strogo zabranili duvan. “Već sam ispušio svoja pluća”, umeo je da kaže samoironično. I zubi i prsti bili su mu trajno obeleženi nikotinom; glas takođe. Sve u sobi mirisalo je na duvanski dim. Povremeno bi povukao iz dveju cigareta istovremeno. Pribojavao sam se da mu ne ponestane duvana, pa da i intervju propadne. I sam mi je priznao da bez cigareta može da poludi. I to ne bilo kojih. Ranije je, zajedno s Mirjanom, pušio neke cigarete s brojem 57. Sada, kad su se materijalne prilike popravile, troši “goloaz” i “žitan”. Jednom je probao, na Baščaršiji u Sarajevu – možda upravo na predlog Rajka Noga – da puši “dravu” ili hercegovački rezani duvan, “škiju”, ali se zamena nije primila.

“S lošim duvanom poludim još brže”, rekao mi je Kiš, a ja sam se još više zabrinuo za sudbinu započetog razgovora. Rokovi teku i urednik ne može beskrajno da čeka…

“Kakav si ti to novinar kad niti piješ niti pušiš?!” – upitao me je Kiš u pauzi između dva odgovora, i ja sam počeo da se ledim. “Otkad sam zagazio u boemiju, ja pijem pošteno – na gladan stomak i uvek do dna, na eks”, priznao je.

Nisam smeo da primetim da ima i drugih poroka, te ne treba da mi se, kao pušač i ljubitelj dobre kapljice, toliko izvinjava. Srknuo sam malo konjaka umesto da bilo šta odgovorim. Time sam olabavio atmosferu i razgovor je klizio ka kraju.

Kad smo završili razgovor, u radnoj sobi čiji je pod bio pretrpan knjigama, a zidovi slikama (na centralnom mestu bila je poznata slika Radomira Reljića O ruži), Kiš mi je napomenuo kako bi voleo da intervju pogleda i autorizuje ga pre odlaska u štampu. To sam prihvatio s olakšanjem.

Narednog dana oko podne sreli smo se u restoranu “Šumatovac”, u blizini “Politikine” zgrade, u kojoj je tada bilo sedište redakcije NIN-a. Kiš je u osnovi bio zadovoljan verzijom koju sam doneo; na nekoliko mesta minimalno je intervenisao, zamenjujući strane reči domaćim i precizirajući deo odgovora koji se odnosio na relacije lirskog i parodijskog u Peščaniku. Jedno pitanje, zajedno s odgovorom, sasvim je izbacio, zbog čega je meni bilo žao, ali nisam imao hrabrosti da se suprotstavim. U pitanju je bio komentar aktuelne afere povodom oduzimanja Nagrade “Milovan Glišić” njegovom prijatelju Mirku Kovaču za knjigu Rane Luke Meštrevića. Prema Kišu, pokušaj da se jedna nagrada i jedna knjiga anuliraju kao da nisu ni postojale ogledalo je naše provincijske brzopletosti, neznanja i uskogrudosti, ambicija da se polifonija naših glasova ućutka ili svede na meru sluha svojega…

“O tome ću, za koji dan, još oštrije govoriti na uručenju NIN-ove nagrade – tu me ne mogu ućutkati ili ignorisati”, kazao mi je Kiš, i održao obećanje.

Govor slavodobitnika mediji su u dobroj meri prećutali. Kiš ga nije uvrstio u Djela u deset tomova, objavljena 1983, ali Mirjana Miočinović jeste – unela ga je u dvanaestu knjigu “Prosvetinog” izdanja Sabranih dela D. K., godine 2007, kao ilustraciju kulturne i političke klime u Srbiji u vreme obračuna s tzv. crnim talasom.

Na predlog da ostane drugi deo jedne duže rečenice o nagradama i književnoj klimi u Srbiji, Kiš me je, malčice podignutim tonom, podsetio da književnost i žurnalizam nastaju i brisanjem, a ne samo pisanjem. Citirao je Andrića, jednog od svojih učitelja, koji je u nekom susretu s mladim literatama kazao kako je za pisca gumica važnija od olovke! Sam Andrić to je, prema Kišovim rečima, radikalno primenio svodeći Prokletu avliju s nekih šest stotina stranica na konačnu verziju od oko stotinu. “A možda je mogao još da skraćuje”, dodao je Kiš, povrativši raspoloženje i sebi i meni.

Videvši moje žaljenje što će intervju u NIN-u biti objavljen u nešto skraćenoj verziji, Kiš je, da bi mi popravio raspoloženje, pola u šali pola u zbilji dodao kako mogu na kraju intervjua slobodno da stavim napomenu koju obično imaju stripovi ili feljtoni – “nastaviće se”.

“Ili, još bolje, napiši samo: možda će se nastaviti…” – kazao je Kiš na kraju.

Naš razgovor objavljen je, pod naslovom “Pisanje kao terapija”, u NIN-u od 4. marta 1973, tri dana posle svečanog uručenja nagrade. Kiš me je pozvao da na dan izlaska nedeljnika s našim intervjuom dođem, uveče, u “Prešernovu klet”, pored zgrade “Borbe”, gde će laureat s društvom proslavljati prvi značajniji književni uspeh.

U toj rupčagi na nekadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, koja je bila omiljeno svratište pisaca Kišove generacije i nešto mlađih, čekala me je stolica između pesnika Brane Petrovića, koji je već bio dobrano naliven, i Bore Krivokapića, sjajnog novinara, koji je s Kišom bio blizak po više linija, pored ostalog, i po crnogorskoj. Prekoputa sedeli su Mirko Kovač i Borislav Pekić, do njih Kovačeva supruga Slobodana Matić, veoma talentovana slikarka, i, mislim, Mirjana Miočinović, Danilova supruga. Do nje, ako se ne varam, Vida Ognjenović, i još neke mlađe žene čijih se imena ni likova više ne sećam.

Kiš i Bulatović u vreme ljubavi

U prigodnom slovu na uručenju NIN-ove nagrade, 2. marta 1973, Kiš je pročitao spisak talentovanih, “impozantno raznorodnih pisaca” svoje generacije, koja, osim ostalog, neguje srodnost na sociološkom, psihološkom i biografskom planu. Oni su, kazao je Kiš, los solvidados, deca rata, oštećeni dubokim traumama; za sve njih pisanje je vrsta terapije – “pokušaj da se ta solipsistička kantilena otpeva tako da i drugima može nešto da znači”. Na čelu te Kišove liste nalazi se Miodrag Bulatović, a slede: Borislav Pekić, Mirko Kovač, Filip David, Branimir Šćepanović, Bora Ćosić, Dragoslav Mihailović i Miro Glavurtić.

U vreme kad je Miodrag Bulatović dobio NIN-ovu nagradu za roman Ljudi s četiri prsta (januar 1976), Kiš je laureatu, iz Bordoa, gde je bio lektor srpskohrvatskog jezika, na ljubljansku adresu poslao kartu sa sledećom čestitkom:

“Bule, čestitam NIN-ovu nagradu! Vazda ti pucalo! Kiš”

Krajem januara, Bulatović je odgovorio pismom ove sadržine:

“Danile, bilo je šik dobiti čestitku od tebe. A nadam se da si i ti moju dobio. Pišeš, viđu, da se tamo izgradilo… Pišem tebi, laureatu… koji je prošao kroz sva ova sranja!… Odgovori, jebem mu jade… ko da nijesmo zajedno rasli… e ne može sve jedna jatka roditi!”

Kasnije, u vreme afere oko Grobnice za Borisa Davidoviča, dvojica prijatelja i zemljaka našla su se na suprotnim stranama.

Zaleđen osmeh i predosećanje smrti

RAZUMEVANjE Kiš i Koča Popović 1986. u Dubrovniku Foto Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša

U restoranu “Prešernova klet” Danilo Kiš je s društvom proslavljao prvi značajniji književni uspeh, NIN-ovu nagradu. Slavodobitnik je sedeo na čelu stola, “očešljan kao oblak”, s cigaretom u ustima i gitarom u rukama. Visok, mršav, razbarušen, krakat. Pevao je francuske šansone i mađarske balade, u originalu, glasom pomalo prozuklim od pića i duvana. Sam je sebe pratio na gitari, a još s Cetinja poneo je izvesno muzičko obrazovanje. Na dve-tri francuske, dodavao je po jednu mađarsku pesmu. S nekom vidljivom setom pevao je čuveni mađarski šlager “Tužna je nedelja”, nastao tridesetih godina prošlog veka; Kiš je znao više različitih (tekstualnih) varijanti te tužne pesme, čiji je autor mađarski Jevrejin Reže Šereš.

Između dva rata mnogi boemi, pesnici i lutalice ubijali su se ostavljajući stihove te pesme u oproštajnim pismima; zbog toga je u nekim evropskim zemljama pesma bila zabranjivana s obrazloženjem da navodi slabe i osetljive na samoubistvo. Vida Ognjenović u jednom zapisu podseća, pozivajući se na Kišovu izjavu, da je i sam Šereš posle Drugog svetskog rata počinio samoubistvo, preživevši rat u Pešti uz pomoć kafanske braće koja su ga, kao Jevrejina, krila od Nemaca.

Posle dva sata provedena u “Kleti”, gde je dim grizao za oči i umanjivao zadovoljstvo zbog muzike i duhovitih Kišovih eskapada, neosetno sam se izvukao i otišao kući. Supruga mi je, čim sam ušao, naložila da svu odeću skinem, stavim u najlon kesu i iznesem na terasu, i da sav taj smrdljivi zamotuljak rano jutrom ponesem na hemijsko čišćenje. Ne samo Danilo Kiš – većina te vesele družine pušila je paleći cigarete jednu za drugom.

Koju godinu kasnije, Kiš me je, po povratku iz Francuske, pozvao u svoj novi stan u Ulici Miloša Pocerca, da mi prenese pozdrave Milene Noković, Komnena Bećirovića, Stanke Tuović i drugih zajedničkih pariskih prijatelja, i uruči mi njihove poklone, pre svega sireve i francusko vino.

Poslednji put video sam se s njim u leto 1989. u Kulturno–prosvetnoj zajednici Srbije, gde je, u društvu Dimitrija Tasića, urednika BIGZ-a, došao na poziv Olge Nikolić, predsednice ove ustanove, u kojoj sam radio kao profesionalni sekretar, neka vrsta upravnika poslova.

Danilo je bio još mršaviji i bleđi. Posle amputacije celog levog plućnog krila, koju je doživeo kao “duhovnu kastraciju”, Kiš je bio drugi čovek. Postepeno su ga napuštale strasti koje su hranile njegovu literaturu – pre svega boemija, žene i politika. Nosio je neku vrstu zaleđenog osmeha. Govorio je otežano, jer se opaka bolest s pluća prenela i na grlo. Kao da je predosećao skoru smrt, koje se, kako je govorio, nije bojao. “Bojim se samo bolova, a za samoubistvo nemam snage”, rekao nam je. (Znatno kasnije, pesnik Predrag Čudić posvedočio je kako je Kiš bio pozajmio pištolj i držao ga pod jastukom, za situaciju u kojoj bi ga bolovi naterali da okonča život.)

Romansijer na umoru treba da razmišlja i o smrti, a ne samo o romanu, odgovorio je na pitanje o novim rukopisima i izdanjima starih knjiga u Francuskoj i u svetu. Skoknuo je do Beograda da se pozdravi s prijateljima, u koje je ubrajao i nas dvoje, Olgu i mene. Setio se našeg davnašnjeg intervjua, kao i jednog kraćeg druženja u Dubrovniku, u hotelu “Argentina”; tada je s njim bila Paskal Delpeš, prevodilac i družbenica tokom poslednje decenije njegovog života, koju mi je predstavio kao svoju “žensku”.

Bilo je to leta 1987. Taj susret ni po čemu ne bi zasluživao da se zabeleži osim po tome što sam, u prolazu, izmenio nekoliko reči s Kočom Popovićem, “nadrealističkim pesnikom, realističkim ministrom i mirnodopskim generalom”. Koča i Kiš bili su bliski po mnogo čemu, a posebno po uvažavanju i poznavanju francuskog jezika i francuske kulture (kao veoma mlad, Koča se školovao u Švajcarskoj, potom i na Sorboni), po zajedničkim kritičkim opaskama na tada rastući nacionalizam u jugoslovenskim republikama, i po sličnom preziru prema socijalizmu koji nije na vreme odbacio staljinističke elemente.

Često su pijuckali konjak i kafu u “Argentini” i raspravljali o aktuelnostima iz kulturnog i političkog života.

Koča je u Dubrovniku imao stančić i voleo je plivanje i tenis; Kiš samo plivanje i ćaskanje uz čašicu. Kad me je Kiš predstavio Koči Popoviću kao novinara i istraživača himni, srpskih i svetskih, nekadašnji nadrealista me je kao iz topa upitao da li znam kad je nastala srpska himnična pesma poznata po stihu “Rado ide Srbin u vojnike”. Kad sam odgovorio da je to početni stih “Graničarske pesme” pančevačkog prote Vase Živkovića, iz 1844, i da je ona revolucionarne 1848. bila neka vrsta ratne himne, dodao je:

“E sad bi bilo bolje da taj stih glasi:

Rado ide Srbin u krajnike!”

Uz Kišovo posredovanje, bio sam zamolio Koču Popovića za susret i eventualni intervju na jesen u Beogradu, ali me je on blago odbio s napomenom da je rekao javno sve što je mislio da treba, a da ćemo ostalo saznati iz njegovih intimnih dnevnika onda kad se bude, kroz koju godinu, pridružio svojim mrtvim proleterima. “Moja se generacija skoro sasvim ugasila, a osećam da ću se uskoro i sam predstaviti vatri”, kazao je Koča. Od moždanog udara umro je 20. oktobra 1992, usred velike ekonomske i društvene krize; prema slovu njegove poslednje volje, trebalo je da bude kremiran, ali je kremacija morala biti neko vreme odložena zbog nedostatka plina na Novom groblju. Dvadesetak dana kasnije njegova urna stigla je u Aleju zaslužnih građana, u kojoj je Kišov prah već bio položen.

Pekić o Kišovoj misiji

Kišov prijatelj i kolega Borislav Pekić, koji je umeo da primeti kako se Grobnica za Borisa Davidoviča otvorila još jednom da bi primila novu, ali ne i poslednju žrtvu, u više navrata nazvao je Kišovu smrt – ubistvom, koje čak nije pojedinačno, već masovno. Na komemoraciji u SANU, 12. aprila 1990, Pekić je kazao i ove reči:

“Otac mu je ubijen. To je bila činjenica. Zašto bi sin zasluživao da se s njim drukčije postupi? Rasa mu je ubijana. I to beše činjenica. Zašto bi jedan od njenih pripadnika bolje prošao? Ljudi su, činjenica je, oko njega ubijani. Zašto bi on to izbegao?

Znao je, dakle, da je izbeći ne može. Da bekstvo ne pomaže, a apelacije ne vrede. Pripremao se za svoj poslednji životni susret, tražeći je. Nazirao je njene ljudske konture oko sebe, video je smrt u bezmalo svakom ljudskom činu. Tražio je tu smrt i u prošlosti, nadajući se prirodnoj, s kojom bi se, kad je upozna, kao što je poznavao umiranje cvetova u jesen, mogao izmiriti bez samosažaljenja i otpora.”

U Pekićevoj zaostavštini sačuvano je mnoštvo zapisa o druženju s Kišom i razgovorima o literaturi, koji su nekad trajali od osam uveče do osam ujutro, najpre u Beogradu, a potom u Londonu i Parizu.

U jednom od njih Pekić piše:

“Delilo nas je mnogo šta, ali na onaj način koji ljude još čvršće i časnije vezuje. Delila nas je nesreća koju je on osećao, a ja tek slutio; vera u umetnost koju je on sa strašću negovao, a ja je katkad igrao kao gost u hramu vernika; intenzitet življenja koji sam ja kukavički obuzdavao, a on mu davao zamah misije u svetu mrtvaca.”

Pekić je umro u Londonu 1992. godine.

Intervjui kao višetalasni esej

Danilo Kiš u beogradskom stanu u Palmotićevoj ulici / Foto Iz knjige “Venac od trnja“ za Danila Kiša

Kišovi intervjui s razlogom se ubrajaju u njegovu esejističku prozu; on je s velikom pažnjom davao izjave novinarima, redigovao ih i dopisivao, unoseći u njih, osim strasti, mnogo od svoje erudicije i književnoteorijskih znanja. Izbegavao je razgovore s novinarima na brzinu i usputno. Dobar intervju s obaveštenim i radoznalim žurnalistom, to je za njega bilo nešto kao višeglasni esej.

Danilo Kiš uvrstio je naš intervju u drugu knjigu Po-etike (1974), potom u svoju esejističku zbirku Homo poeticus u okviru Djela D. K. objavljenih 1983. u Zagrebu i Beogradu. Pod tim naslovom, i sa istim sadržajem, knjiga se javlja i u Sabranim delima, koja je 1995. priredila Mirjana Miočinović za BIGZ povodom šezdesete godišnjice Kišovog rođenja. Miočinovićeva je objavila taj intervju i u zbirci razgovora Gorki talog iskustva (1990), u istoimenoj knjizi u Splitu (1997), i još ponegde. Ovde ga navodimo po verziji iz NIN-a od 4. marta 1973. Dakle:

Ako je verovati nekim autoritativnim ocenama, u domaćoj, inače obimnoj izdavačkoj produkciji, preovlađuju dela prosečne vrednosti. Posebno su retki dobri romani. Šta ste pomislili kad ste Peščanik bacili u to more osrednjosti?

– Prosek je u umetnosti uvek vladajući, a uzleti su retki i slučajni. Prosečna dela, ipak, kako kaže Šopenhauer, služe nečemu: zahvaljujući njima, možemo da odmeravamo vrednost onih dela koja su izbegla sudbinu prosečnosti… Što se Peščanika tiče – i on je samo plod truda i čuda. Dao sam ga izdavaču sa dubokim osećanjem zebnje, sa skromnom željom da nađe bar desetak čitalaca koji će se dobrovoljno strmoglaviti u njegove ambise, koji će se dragovoljno predati njegovim zamkama i koji će na reč poverenja krenuti, u njegove lavirinte. Ja sam obećao čitaocu da ću ga iz biblijskog mraka, u koji sam ga zaronio na početku knjige, izvesti na svetlost dana, ali sam zatražio i njegovo (čitaočevo) poverenje.

Način na koji Vi, samo na osnovu jednog pisma iz ratnih godina, rekonstruišete čitav jedan svet, “jučerašnji svet”, podseća na metode kojima paleontolozi, pomoću jedne jedine kosti, dočaravaju daleka geološka razdoblja. Kakva je sudbina tog ključnog, po svemu sudeći autentičnog pisma?

– U vreme kad sam pisao roman Bašta, pepeo, negde između šezdeset druge i šezdeset pete, otkrio sam, sa užasom, da je iz naše skromne porodične arhive nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteža kao jedinu prćiju svog detinjstva, pismo, koje sam u okviru svog porodičnog mita nazvao Velikim Zaveštanjem, sa jasnom aluzijom na nesrećnog i ukletog Vijona. To pismo sam želeo da utisnem, kao jedno od mogućnih poglavlja Bašte, pepela, jer ono je još bilo sveže u mom sećanju, no beše nestalo tokom mojih mnogih seljakanja, zaturilo se bilo negde i ja mišljah zauvek. Kada je, kao nekim čudom, to pismo ponovo izronilo na svetlost dana, počeo sam da ga čitam kao jedino autentično svedočanstvo o svetu o kojem sam pisao i koje je već, tokom godina, počelo da zadobija patinu nerealnog i eho mitskog. Čitajući, dakle, ponovo to pismo, datirano 5. aprila četrdeset i druge godine, autentično pismo pisano rukom onog koji je već postao junakom mojih knjiga, ja sam odjednom zastao pred njim kao pred otvorenom piramidom ili kao pred nekim rukopisom izvađenim iz Mrtvog mora: trebalo je sve dešifrovati, poduprti ne lirskim već intelektualnim dokazima, ispitati značenje svake reči, svake pojave, dočarati sebi floru i faunu vremena o kojem se u tom pismu govori.

Peščanik je, više no Vaši prethodni romani, na granici psihološkog, filozofskog i poetskog štiva. Verovatno zato nije imun od prodora sredstava, terminologije i istina ovih grana?

– Mislim da se elementi svih tih prilaza doista nalaze u Peščaniku, ali često u vidu parodije. To parodijsko (koje je samo posledica nemoći da se naučno raščlane neki problemi koji se javljaju u pismu u vidu podsticaja) jeste upravo onaj sloj romana koji ima patinu poetskog. To parodijsko ili to lirsko (što je ovde katkad isto, po prirodi stvari), nalazi se u opisima predmeta, jela, pića, odeće, arheoloških iskopina, religioznih razmatranja, lingvističkih izleta i tako dalje. Sve je to, u konkretnom slučaju, diktirala nužnost, a možda i saznanje, svejedno.

Ipak, nema li previše filozofije u Peščaniku? Pokazujete li Vi ovim romanom da je i budućnost proze (a ne samo poezije, kako se obično misli) u sve većem približavanju filozofiji? Ili Vi, možda, suviše znate da biste bili samo pisac?

– Proza se, po mom mišljenju, uvek približavala filozofiji kad god nije imala drugog izlaza: roman i jeste neka vrsta pučke i parodijske filozofije. Pogledajte Don Kihota, pogledajte Gargantuu, pogledajte Dostojevskog, Tolstoja, Mana. U suštini se, mislim, promenio samo odnos prema parodijskom elementu: kako pisac sve manje veruje filozofemama, on svoje sopstvene filozofeme, u koje takođe ne veruje, ili bar sumnja u njih, podmeće kao stvarne i jedine. Na taj način to postaje sve više i više element proze, u oba značenja te reči: životne proze i proze kao žanra. Vi ste jedan od najmlađih dobitnika Ninove nagrade, uz to je dobijate posle Crnjanskog. Šta to govori o literaturi ovog jezika?

– Dozvolite da umesto direktnog odgovora kažem neku reč sumnje, a da pritom poverujete da je ta sumnja ne samo metafizičke prirode nego i deo mog pogleda na svet literature, na svet pisane reči uopšte. I da postavim jedno pitanje, koje, mislim, progoni svakog pisca, pitanje što ga je Krleža formulisao ovako: “Što predstavlja jedna osamljena knjiga na ovom svijetu danas, pa bila ona doista vrijedna da bude objavljena?” I da odgovorim, zajedno s njim: “Manje od jedne osamljene kapljice u Amazoni.” Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija. Jer, uveren sam, Gutenbergova se galaksija nad našim nebom polako gasi, skoro vidljiva golim okom na zvezdanom nebu, a da se do nas njeno zračenje još nije čestito ni probilo.

Tako se završio intervju koji je, kao i mnoge stranice Kišove proze, mirisao na duvanski dim.

Pošto zbog raznih okolnosti, a posebno zbog Kišovog sve lošijeg zdravlja, dogovor o nastavku dijaloga nije mogao biti ostvaren, intervju je komotno mogao da se objavi s napomenom:

Nikad se neće nastaviti…

Ali zato nema kraja stvaralačkom dijalogu s Kišovim delom, koje je mlado i na osamdesetu godišnjicu rođenja njegovog tvorca.

Evropsku književni vašar
 
Na današnjem vašaru evropskog književnog tržišta knjige se, nažalost, još mogu najlakše valorizovati upravo nagradama, i tako izdvojiti iz bezimene mase goleme književne produkcije, a da se pritom često zaboravlja na sudbine drugih knjiga, hiljade drugih knjiga, isto toliko dobrih (ili isto toliko loših, svejedno), kao i te nagrađene. Stoga je danas, pogotovu u nas, zbog te ravnodušnosti koju nosi mehanizam tržišta i indiferentnosti, pisati knjige stvar dostojna poštovanja i divljenja – govorio je Danilo Kiš.

Pariska priča o “Knezu Danilu”

Kiš u proleće 1989. godine Foto Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša

Književnici Milovan Danojlić i Slobodan Selenić svedoče o Danilu Kišu, pesniku ljudskog stradanja u jednom vremenu koje nikog i ništa nije poštedelo, i o njegovim danima na obalama Sene.

Milovan Danojlić:

Kao i toliki slobodni ljudi i nezavisni intelektualci, i Danilo Kiš je, prirodno, i rekao bih, neizbežno, bio upućen na Francusku. U trenucima teških nedoumica i strahovanja, kroz koje smo u godinama neslobode prolazili, Francuska nam se iz naših mrakova i besputija priviđala, počesto, kao svetionik i jedini izlaz. Hitali smo, nasumice, u nju kao u luku spasa i hvatali udisaje čistog vazduha na kejovima Sene, srećni što nismo više onamo gde nam je bilo suđeno biti, i toliko zadovoljni, da nismo ni obraćali pažnju na teškoće života u novoj sredini. Danilo Kiš je u Parizu našao utočište i podršku velikog izdavača koji mu je otvorio prolaz u svet, te životnu prijateljicu i odličnu prevodilicu Paskal Delpeš.

Francuski je jezik naučio u gimnaziji, a usavršio ga šezdesetih godina, kao lektor našeg jezika u Strazburu… U međuvremenu je dao nekoliko vrsnih prepeva sa ruskog i mađarskog (Cvetajeva, Adi, Juhas)… Prevod Stilskih vežbi Rejmona Kenoa izazvao je oduševljenje u Beogradu krajem šezdesetih godina. Tu je, u neku ruku, iskazana suština Kišovog književnog dara.

Na lep odjek naišla je i njegova Antologija francuske erotske poezije, objavljena kod izdavačke kuće “Liber”. Prevođenje je Kišu bilo stvaralačka strast, svojevrsna igra i prilika za odmeravanje nosivosti svog jezika u odnosu na druge jezike. Sećam se jedne večeri, kad smo se, iz čista mira, kao u nekoj vrsti društvene zabave, bacili na Apolinerovu pesmu “Hoteli”. Radili smo je utroje: on, Dragan Klaić i ja, i do ponoći smo je imali na srpskohrvatskom… Prevod smo objavili u časopisu Književnost, a potpisali smo se sva trojica…

Ako je Kiš u naš jezik uveo neke vrsne francuske pisce, i to na način koji se pamti, može se reći da je i njega Francuska, svojim gostoprimstvom i svojim jezikom, uvela u svet. “Galimar” mu je objavio pet od osam knjiga, koje je za kratkog života stigao da napiše. To su: Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča i Enciklopedija mrtvih. Tri od pobrojanih pet romana izašla su u biblioteci “Imaginaire” pod zajedničkim naslovom Porodični ciklus. Rani roman Mansarda štampao je u izdavačkoj kući “Grase”.

Prijem Kišovog stvaralaštva u Francuskoj bio je vrlo povoljan, pogotovo ako se ima u vidu velika pretrpanost ovog tržišta domaćim i stranim delima. Književne novosti u Parizu teško je pratiti, a Kiš je u takvim okolnostima postao ime koje nešto znači. Na prevode njegovih knjiga osvrtali su se i ovdašnji listovi i časopisi. Za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je i najveću književnu nagradu grada Nice – “Zlatni orao”. Bio je nosilac Ordena Legije časti, a čitav jedan broj tromesečnika Sid bio je posvećen njegovom stvaralaštvu.

Pored dva teksta, ranije neobjavljena na francuskom, u Sidu nalazimo desetak zanimljivih ogleda i studija svetskih kritičara. Amerikanac Edmun Uajt primećuje da se Kiš u svetu oseća kao kod kuće, a za roman Peščanik tvrdi da je “najuzbudljivija povest o ratu”.

Savremeni francuski pisac Remon Žan dao je zapis “Knez Danilo”, u kojem toplim, mediteranskim bojama slika piščevu ličnost. Ženevjev Mujar Fres, profesor iz Eksa, ističe da su Kišovi mrtvaci neobična vrsta mrtvih stvorenja: sve što od sveta traže, jeste da im se prizna da su mrtvi. Žil Bernadet postavlja Kiša u tradiciju srednjoevropskog romana. Žoel Rusije dovodi u vezu poetiku ove proze sa estetikom novog romana, a Norbert Čarni ispituje njenu borhesovsku dimenziju.

Časopis donosi i rasprave književnih istraživača Ilme Rakuze i Marijane Birnbaum. Od naših kritičara, u ovom broju Sida pojavljuje se Borislav Mihajlović Mihiz; kao i Remon Žan – svakako nezavisno od njega – Mihiz govori o “Knezu Danilu”. Kiš je, za Mihiza, “princ naše književnosti”.

Slobodan Selenić:

Poslednjeg dana juna 1985. stigao sam sa suprugom Merimom u Pariz, u goste Bojani i Dušanu Makavejev. To isto veče pozvala nas je na sedeljku Nataša Popović, supruga slikara Ljube Popovića, arhitekta, već godinama zaposlena u Parizu, u čijem se stanu u ulici Belle Chasse često okuplja mala kolonija Jugoslovena, pretežno slikara, pisaca, novinara, filmadžija, ali i mnogih drugih Natašinih i Ljubinih, jugoslovenskih i belosvetskih, prijatelja i poznanika. Pouzdano pamtim da su to veče bili Vlada i Maristela Veličković; supruga filmskog reditelja Aćina, Bojana i Duško Makavejev; i – Danilo i Paskal.

Detalj sa samog početka večeri verovatno bih do danas zaboravio, da nije, makar u mojoj svesti, obeležio početak Danilovog kraja nekih pet godina kasnije. Ušao je visok, veoma dobro raspoložen, uobičajeno raspričan, i ljubeći prisutne žene, govorio im u šali:

“Ništa se ne bojte, kaverna je sanirana, više nisam kliconoša, slobodno smete da se ljubite sa mnom.”

Danilo je voleo, i umeo, da okupira pažnju društva, da drži banku, ako mu drugi prisutni kozeri dozvole, i čitavo veče. Izgledalo mi je da mu je priča o tuberkulozi poslužila ovom prilikom tek kao zgodna zabavljačka tema. Opisivao je kako su se doktori zapanjili otkrivši usred Evrope (ili je njegova tuberkuloza bila otkrivena u Americi? – ne sećam se više tačno, jer celom slučaju nisam pridavao naročit značaj), u drugoj polovini osamdesetih godina dvadesetog veka čoveka koji nije stanovnik crne Afrike, a ima tuberkulozu… Pomislio je da će ga staviti u stakleni kavez i da će ga vodati po medicinskim fakultetima Francuske radi medicinsko-sociološkog ispitivanja, itd. itd. – vrteo je Danilo tu priču, pun dobre volje i obesne nonšalancije zdravih, ne znajući da priča početak priče o sopstvenoj smrti.

Da li nije znao?

Niko u tom času odista nije znao da je bolest koju Danilo neće uspeti da savlada, već bila u njemu, ali se meni – naravno naknadno, i najverovatnije, zahvaljujući onim znanjima koja će tek uslediti – danas čini da sam onda zapazio njegovu, za nijansu preveliku veselost, kao malo neobičnu. Pričao je o Mići Danojliću i njihovim pariskim susretima, dugo i mnogo, a kada se Vladi učinilo da u ponekoj anegdoti ima više zlobe nego dobroćudnog kozerstva, to mu je i rekao. Napustio je tu temu, ali se odmah dohvatio druge. Sa setom je govorio kako mu je žao što nikad neće postati tiražni pisac džepnih izdanja, što bi ga učinilo finansijski bezbrižnijim.

– Šta bi uradio, da zgrneš milione? – upitao sam ga.

– Kako šta, sedeo bih ispred “Kupole”, pio kurvoazje, pušio goloaz i gledao svet – ima li nešto bolje?

– Pa to sada i radiš.

– Kada imam novca da, ali ni onda bezbrižno…

Da li je njegova silna raspričanost te večeri bila izraz veselosti? Ili, kako se meni učinilo, doduše, naknadno – neke unutrašnje nervoze, čije uzroke ni Danilo nije (ili možda jeste) znao da objasni?

Rastali smo se vrlo kasno. Danilu se nije išlo kući.

Bio je to moj poslednji susret sa zdravim Kišom.

Traganje za stradanjem

Svestrano obdaren, senzibilan i obrazovan, Danilo Kiš je bio jedan od ne tako mnogobrojnih posleratnih pisaca koji su našu književnost odlučno poveli prema svetskim vidicima i na svim meridijanima. Tragao je za stradanjem, i nalazio ga, svuda: u životu, u društvu, u istoriji, u sebi. I sam je postradao od jedne kobne, tipično moderne bolesti, koju je, naporedno sa Gulagom, dvadeseti vek nametnuo čoveku. Strasno angažovan u borbi protiv totalitarističkog zla, podlegao je onom drugom zlu, čiji je uzročnik još neutvrđen, a kojim je, koliko i totalitarizmom, okružen naš vek – zapisa je Milovan Danojlić.

Milivoje Pavlović

Izvor: Večernje Novosti

Prethodni nastavak:

 

Venac od trnja za Danila Kiša – I

Sledeći nastavak:

Venac od trnja za Danila Kiša – III

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.