Pedesetih godina prošlog veka, pripadnici Bit generacije, ujedinjeni u reformatorskom porivu, prevrednovanju i hedonizmu, zauzimaju svoje mesto u istoriji umetnosti. Pariški, bezimeni hotel “trinaeste klase”, prihvaćen kao savršeno utočište poeziji Keruakove Bit (Beat) generacije, zavređuje prvoklasan,  prepoznatljiv naziv – Bit (Beat) hotel. Izbor ovog hotela nije bio slučajan. Baš kao i Keruakovoj družini i njemu je odlično pristajao epitet bit, izvorno preuzet od crnaca. Izraz beat– potučen, pobeđen, umoran – analogno je nastavak razornim posledicama Drugog svetskog rata, shvaćen metaforično i stavljen u okvire umetnosti. Upbeat (optimizam), beatific (blažen) su samo neke od varijanti pozitivnih pandana reči beat, korišćenih da bi naglasili veru u beatitude – stav nove generacije.

“Želim da budem shvaćen kao jazz-pesnik koji izvodi svoj dugi blues i improvizuje u nedeljno poslepodne.”- izjasnio se Džek Keruak. Spona između džeza i bita se možda najbolje može objasniti “Remboovim kompleksom”.  S jedne strane, Artur Rembo – infantilni “delirum tremens poeta” čija je  katatonija svesti proizvela kratkotrajnu ali plodnu spisateljsku karijeru. Sa druge strane, džez muzičari koji su svoju muziku stvarali pod dejstvom različitih opijata koji su neretko, za kratko vreme, zauvek upokojavali stvaralačku energiju muzičara. Bit generacija je pokušala da imitira ovakav koncept “instant kreativnosti” koja trenutno oslobađa okovani duh i iz ovakve “energizovane energije” iznedruje najbolje. No, ova veštački stvorena energija, samu sebe brzo iscrpljuje, a droga ostvalja neizbrisive posledice na psihičko stanje.

Spontanost prepoznavanja Džeka Keruaka i Alena Ginzberga, ovih otmenih marginalaca, ukazuje na raširenu svest o neophodnim promenama uvreženih standarda. Dvojici “bitnika” se pridružuje i najveći ekscentrik, otpadnik i još jedan u nizu antiheroja toga doba –Vilijam Barouz, Vilijam Li, – Stari Bik Li. Bez obzira na predispozicije,  Barouz nije nasledio američki socijabilni gen i zbog toga je bio obeležen pečatom postmodernističkog pobunjenika. Unutrašnji moralni lomovi počinju u periodu srednjoškolskih dana,  kada je kao petnaestogodišnjak osvestio svoj seksualni nagon prema muškarcima. Barouzove rane aspiracije prema ovom neimenovanom, tajanstvenom mladiću zauvek su sagorele kada je odlučio da spali dnevnik koji ih je čuvao. Stegu moralnih potiskivanja porodice Barouz prihvata i sam Vilijam iz poštovanja prema  neprikosnovenom ugledu Barouzovih. Oslobađanje u tom smislu će doći tek mnogo godina kasnije.

Barouzova boemsko-hedonistička  priroda počinje da se odaje nakon studija engleskog jezika na Harvardu. Po završetku studija, još kratko sebe investira u studiranje antropologije na Harvardu i medicine u Beču. Želja za znanjem ili ležernim životom na račun svojih roditelja? Vrlo verovatno, oba. Putujući po Evropi daleko od svoje “Rokfeler” porodice, slasti i sloboda upražnjavanja njegovog, u to vreme neprihvatljivog homoseksulanog opredeljenja, prepuštaju zaboravu očekivanja. Demokratija Vajmar ere proširila se i na Austriju što je podrazumevalo i slobodu homoseksualnih odnosa. Barouz sebe okružuje homoseksualcima, izgnanicima i razvratnicima i po prvi put lebdi u bestežinskom stanju slobode. Formalni brak sa Ilse Kapler, sklopljen iz čiste saosećajnosti prema ovoj Jevrejki koja je ustukla pred naletom nacista, značiće i Barouzov povratak u Ameriku. U braku su bili kratko, ali su ostali prijatelji dugi niz godina. Barouza je u Americi čekao turoban period lutanja čiji je okidač bila depresija, izazvana usled neusklađenosti njegove prirode i relanih životnih zahteva. Uzdrmano emotivno stanje, potrebu za samopotvrdom ispoljava kroz devijantno ponašanje. Jedno takvo Barouzovo ponašanje, ućiće u istoriju književnosti, zabeleženo kroz jednu od njegovih ranih priča. “Prst” (The Finger) čuva sećanje na događaj u kome Barouz, od čoveka kome se divio želi da izvuče priznanje sopstvene disidentne vrednosti, lomeći svoj prst.

O Barozu se često piše i misli kao o isključivom homoseksualcu. Možda je njegov seksualni nagon vukao muškarcima, ali ljubav prema Džoan je dokaz njegovog pomirljivog polariteta.  “Umni brak” Džoan Volmer i Bila Barouza prevazilazio je ovozemaljsko, svedoče prijatelji. Džoan je imala sposobnost da telepatski, snagom svoga uma prima slike koje joj je Bil slao. Satima su zurili jedno u drugo, igrajući ovu igru, kako bi zabavili prijatelje. Ali kako svaki intelekt uvek ima svoju mračnu stranu, ni njihovi nisu bili izuzetak. Rastapajući se u drogama, njihov je život izgubio jasnu granicu na relaciji realno – iluzorno. Jednu od njihovih bizarnih, infantilnih “igara”, Tantos pretvara u Bilovo prokletstvo večnog preživljavanja intepretirane scene iz Viljem Tela. Scena u kojoj Džoan drži čašicu tekile na glavi, ostaje zarobljena u nišanu Bilove puške i u trajnom dosluhu sa svakom Bilovom mišlju o Džoan. Paradoksalno, njena smrt je seme inspiracije iz kog klijaju sva Barouzova dela.

Knjigom “Goli ručak”, Barouz po prvi put prezentuje inovativnu tehniku pisanja poznatu kao “cut up” ili “isečak”, koju je orginalno stvorio Brajon Gajzin. Ova metoda služila je rasčlanjivanju uvreženog, linearnog američkog mišljenja pisanjem “oscilatorne” proze i poezije. Korišćenjem nasumično izabranih isečaka iz tekstova, razbijale su se stereotipne jezičke konstrukcije i stvarala se dela koja bi potencijalno nosila drugačija značenja i koja bi uticala na servirane i naučene misaone sklopove.  Barouz se služio još jednom tehnikom, manje zahtevnom za čitaoce i prevodioce – tzv. ”fold-in” ili tehnika “presavijanja”. Ova tehnika se sastojala u dijagonalnom, vertikalnom ili vodoravnom presavijanju izabranog teksta sa ciljem uspostavljanja novih značenja i veza između reči. Ekscentrična i smela tematika Barouzovih dela (homoseksulizam, eksplicitni opisi seksa, flert sa smrću, narkomanija) kao i radikalizacija jezičkog izraza, učinili su da Barouz bude stidljivo i sa rezervom predstavljen našim čitaocima.

Poznanstvo sa Žan Mišel Baskijatom i ljubav prema oružju razdrmali su još jednu Barozovu umetničku personu – slikarsku. Destruktivna/autodestruktivna crta Vilijamovog karaktera stvara subverzivnu, čak oksimoronsku tehniku slikanja, nazvanu “shotgun” painting ili “slikanje puškom”. “Slikanje” ovom vrstom tehnike, podrazumevalo je gađanje konzerve napunjene bojom ispred platna. Pogođena puškom, konzerva iz sebe rasprskava boju po platnu.  Da li je Vilijam Barouz „shotgun“ slikanjem ubijao smrt, rasipajući je po platnu? Lično verujem da jeste. Bil, svestan podsvesne moći „Tantos prokletstva“, priželjkuje oslobađanje i ultimativnu smrt Džoan Volmer.

Barouz nije bio naklonjen  džezu, Budizmu, Zenu i zbog toga nije bio tipičan predstavnik Bit-a. Barouzovo stvaralaštvo je istinski težilo metamorfozi društvenog mišljenja, utrnulog hipnotičkim delovanjem amričkih medija. Njegova želja da stvori oruđe koje bi razbilo jednoumlje i vratilo individualno mišljenje, čini ga duboko saosećajnim, weltschmerz bićem. Izvršio je ogroman uticaj na pop kulturu i bio je cenjen od strane većine muzičkih ikona.

Njegova dela možda nemaju naročit estetski izraz, ali svakako imaju karakter! Ona su sirova i predstavljaju izražajan tok svesti, surovo izliven na papir i platno.

 EVERYWHERE MARCH YOUR HEAD”

A rap of
Sound
A.

turns
Urns back O
Our lots con
the time to you

change
no mat
desires
Arrival of/ / / /

you finger on the
starts &&

These
stance of
O will go. . .

begin
ire..

Everywhere
march
your
head

Cut up Rimbaud’s TO A REASON (A UNE RAISON)
Words by Rimbaud, arrangement by Burroughs and Corso

Za P.U.L.S.E:  Tanja Mlađen

BiPolar

  Književnost, kratke priče, Tanja Mlađen, Vilijam Barouz