Vitgenštajn i evropsko nesvesno

Sto godina je napunila knjiga Ludviga Vitgenštajna “Tractatus logico-philosophicus”, jedna od najuticajnijih i, svakako, najbolje napisanih knjiga u prošlom veku, bez koje je taj vek nezamisliv i nemisliv. U svakom slučaju, najjedinstvenija knjiga najjedinstvenijeg autora.

Na sedamdesetak stranica isklesan je tu, mikelanđelovski, najblistaviji rečenički spomenik rečenici kao saopštenoj zaokruženoj misli, u herojskom pokušaju da se definišu i granice apstraktne misaone iskazivosti uopšte i iskustveno svedočanstvo o istinitosti ili neistinitosti svakog mogućeg iskaza.

U analitičkom pokušaju da dopre do granica saznatljivosti, Vitgenštajn je već u početku znao da je tu reč samo o metodi koja služi kao neophodno, nezaobilazno logičko putovanje, koje tek na onoj krajnjoj tački na kojoj se mora napustiti, vodi istinskom mišljenju – mišljenju koje se suočava s onim što još nije iskazano, što je, najzad, neiskazivo. Nije stoga čudno što “Traktatus” svoj najdalekosežniji uticaj duguje najviše briljantnom nerazumevanju njime oduševljenih.

Sam Vitgenštajn opovrgnuće gotovo sve tvrdnje Logičkofilozofskog svog traktata, ali će u amanet budućim izdavačima ostaviti zahtev da ta njegova nova promišljanja, obuhvaćena tomom “Filozofska istraživanja”, obavezno budu štampana zajedno s “Traktatusom”. To se zove izvorno, dijalektika. Kako je pisao, kako je radio, tako je i živeo, uvek u potrebi da postane drugi čovek od onoga što već jeste, da ga mišljenje, to strogo logično meditiranje, odvodi do izgrađivanja sebe kao sasvim drugog čoveka, moralno superiornijeg, jer kakva je to logika koja ne utiče na etiku.

Iz ponašanja, iz ophođenja, iz moralno besprekornog obzira prema sebi i drugima, prema svemu, moći će da se misli besprekorno, što ne znači da će se tako i misliti. Neverovatan čovek, ali moguć, moguć možda samo jednom! Bertrand Rasel ga je nazvao najapostolskijom figurom među svima koje je upoznao, a ako na reč ne verujemo jednom genijalnom logičaru – kakav je, bez sumnje, bio Rasel – kome da verujemo?

Bio je Ludvig Vitgenštaj učitelj svog učitelja (upravo Rasela) i učenik svog učenika (čak doktorand kod Frenka Remzija, koji je “Traktat” preveo na engleski). Nema kraja.

Iz knjiga se ne može misliti, kao što se ne može govoriti iz rečnika! Knjige, i to samo one najbolje, one autentičnih mislilaca, služe, kao i sama logika, da se stvori što bolja misaona kondicija. Vitgenštajn je mislilac bez zastoja. Nikad nije dopustio da ga korumpira vlastiti uspeh u mišljenu, da tu stane i kapitalizuje ga, da iz njega izvlači intelektualni profit. Najkraće rečeno, Vitgenštajn je mislio uvek kao najradikalniji kritičar sopstvenog mišljenja. Ko je drugi ikada to mogao da izdrži?

Recimo to sad i na školnički način! Vitgenštajn je oličenje evropske žudnje za znanjem. Najpre, težio je da sazna šta je to što se nedvosmisleno može znati. To je završetak duge evropske tradicije koja započinje u antičkoj grčkoj filozofiji s pitanjem o razlici između privida i istine, mnjenja i mišljenja, i razbuktava se najstrože analitički kod Kanta. Vitgenštajn je, naime, težio tome da stvori jezik koji će govoriti samo istinu. Zatim, sve preokreće, da bi upravo u onom što nazivamo svakodnevnim jezikom, otkrivao tragove istine. Jer istina se može otkrivati samo u tragovima. Ona je, naime, isključivo trag.

Ovaj preokret govori o beskompromisnom traganju za istinitošću i, u isto vreme, o tome koliko je malo samoljubivosti bilo u tako moćnom umu: Vitgenštajn se usudio da odbaci sve ono što ga je do tada u filozofiji proslavilo kao nikog drugog u tom vremenu. Da bi napredovao, da bi se razvijao, da bi mislio, Vitgenštajn se postojano odricao. Poznato je da se Vitgenštajn odrekao i bogatog nasledstva. Ali, odrekao ga se u korist svojih najbližih rođaka. Vitgenštajn se nasleđa nije odrekao u ime onih koji nemaju, nego ga je ustupio imućnoj svojoj rodbini. Svakako, on se lišio svog enormnog nasleđa i nastavio je da živi kao da nema ništa, naime, odista viša nemajući ništa.

Vitgenštajn se, dakle, jeste odrekao privatne imovine, jer je intuitivno razlikovao pojam privatne imovine od pojma lične imovine, ali tu svoju odbačenu privatnu imovinu nije pretvorio u ličnu imovinu drugih, imovinu onih kojima je ona neophodna, nego ju je samo preneo na one kod kojih ona i dalje ostaje privatno dobro, a lično im je bespotrebna. To je logička greška, dakle, etička greška. Počinio ju je, bez sumnje, u tom trenutku najumniji čovek Evrope.

I sad, to moramo reći: to što je imovinu ostavio krugu svoje porodice, razotkriva zapravo svestrukturišuću moć naslednog prava i privatne svojine u biti evropske civilizacije. Takođe, poznato je da je Vitgenštajn, nakon “Traktata”, šest godina učiteljevao po seoskim školama donje Austrije, uglavnom među slovenskim stanovništvom. Znao je prema učenicima da bude okrutan. Takvo postupanje jednog civilizovanog čoveka besprekornog uma, u korelativnom je odnosu s okrutnošću civilizovane Evrope prema svojim kolonijama.

Na primeru životnih i misaonih kontradikcija genijalnog Vitgenštajna, najbolje se može uvideti ukorenjenost evropskog nesvesnog u razvoju evropske nauke, umetnosti i morala.

Zlatko Paković

Izvor: Danas online

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments