Ova primedba datira iz 1929. godine, i od tada je bilo izvesnog napretka u proučavanju vizantijskih evnuha, od čega se naročito izdvajaju radovi Guillanda i već pomenutog Hopkinsa.  Guilland se usredsređuje na proučavanje nekih službi koje su evnusi vršili u carskoj administraciji, isprva pružajući veoma korisnu analizu položaja evnuha u Vizantijskom carstvu, njihove uloge u vojsci, crkvi i, nadasve, u državnoj službi tokom čitavog perioda vizantijske istorije.  Hopkins se, pak, fokusirao na kraći period, onaj poznoantički, posvetivši se razlozima zbog kojih je prisustvo evnuha na tadašnjem carskom dvoru bilo bitno, s posebnim osvrtom na prirodu i stepen njihove moći.  Ali opet, za tako bitan aspekt vizantijske istorije i društva jedan takav korak u istraživanju jeste nedovoljan i mahom ograničen na fenomen dvorskih evnuha. Takvo neodgovarajuće razmatranje ukupne istorije evnuha uticalo je na Boswellovu izjavu kako je jedna obimnija studija o evnusima „preko potrebna”.  Vredan dodatak bibliografiji posvećenoj evnusima, koji se pojavio nedavno, tokom samog nastanka ovog teksta, jeste studija Kathryn Ringrose o vizantijskim evnusima i problematici roda.  Ringroseova istupa sa zapažanjem da su vizantijski evnusi zapravo treći pol, tvrdeći da su se svetovna i crkvena gledišta delila po ovom pitanju, tj. prema svetovnoj percepciji, evnusi su vid jednog drukčijeg, trećeg pola, dok je crkveno gledište, poput onog koji je zastupao Teofilakt Ohridski, „osporavalo evnuhe kao treći rod” zastupajući mišljenje da „evnusi nisu niti treći pol niti treći rod, oni su zapravo Ijudi”.  Ringrose je, takođe, zainteresovana za verovanje kojim su evnusima pripisivane magijske moći, iako nije ostavila dovoljno prostora da se toj temi podrobnije posveti.

Izučavanju evnuha poklanja se sve veća pažnja i ovim svojim tekstom želim da dam doprinos tom procesu. Kao prvo, želim da ukažem na izvesna suštinska pitanja u razmatranju istorijata vizantijskih evnuha, kao i na trenutna viđenja tih problema, a zatim, kao drugo, da se usresredim na dva ključna, ali često potcenjena ili sasvim zanemarena aspekta – na način njihovog nastanka i njihovo poreklo.

Iako starogrčko i rimsko društvo nije bilo sasvim neupoznato sa fenomenom evnuha, jasno je da je period pozne antike taj koji svedoči o dramatičnom prisustvu evnuha, i čini se da u tom razdoblju oni postaju bitan element na carskom dvoru. To je motivisalo i Hopkinsovu klasičnu studiju, jer njegova je namera bila da objasni ovu pojavu. Povećano prisustvo evnuha na dvoru vezuje se prvenstveno za cara Dioklecijana (284-305), za čiju vladavinu se kaže da je obeležena orijentalizacijom Rimskog carstva i njegovog dvora. Izvesno je da su dvorski evnusi bili i žrtve Velikog progona, dok Historia Augusta ukazuje na prisustvo i uticaj evnuha na dvoru. Hopkins se čak pita da li ova iznenadna pojava ima neke veze sa Galerijevim zarobljavanjem harema persijskog cara 298. godine. O značaju evnuha na poznorimskom carskom dvoru živo svedoče vladavine Konstancija II (337-361) i njegovog naslednika Julijana (361-363). Kada je Julijan došao na vlast, vladavinu je otpočeo čistkom na dvoru svoga rođaka, odbacivši pritom svu njegovu raskoš i ekstravaganciju, kakvom ju je barem on video. Među žrtvama ove čistke bili su i dvorski evnusi, za koje Libanije kaže da ih je bilo više nego „muva oko stoke u proleće”, i za koje se verovalo da su Konstancija držali pod svojim snažnim uticajem, naročito preko carevog dvorjanina Evsevija.  Većina evnuha jednostavno je ostala bez posla, ali je zato visokom dvorjaninu Evseviju, za koga Amijan kaže da se ,,od čoveka niskog roda uspeo do položaja ravnog carskoj moći” i koga je Julijan krivio za svoj loš odnos sa carskim rođakom, izrečena presuda i bio je živ spaljen.  Kako god, ova antievnuška politika čini se da je trajala samo za Julijanove vlade, jer već po njegovoj smrti, u 363. godini, biva očigledno da evnusi ponovo postaju bitni činioci na carskom dvoru.

Od razloga zbog kojih su carevi rado uzimali evnuhe na dvor najčešće su isticana dva glavna: kao prvo, evnusi nikada nisu mogli da streme carskom položaju, a kao drugo, bilo je bezbedno da budu u ženskom društvu. Ovo se, u suštini, svodi na jedno: njima se može verovati. Ovakva objašnjenja su pre poluistine, jer iako sami nisu mogli postati carevi, to ih nije sprečavalo da učestvuju u tuđim zaverama,  a sasvim je izvesno da su mogli imati afere sa ženama na dvoru; s tim što nije postojala opasnost od trudnoće.  Znatno sofisticiraniju analizu carske naklonosti prema evnusima daje Hopkins, čija opažanja važe jednako za vizantijsku koliko i za poznoantičku istoriju. On objašnjava da evnusi nisu predstavljali isključivo istočnjački dekor, već su imali i vrlo realne funkcije. Bili su korisni za „upijanje svih onih kritika koje bi se inače svalile na cara”, imali su „ulogu maziva koje je sprečavalo preveliko trenje između cara i ostalih snaga u državi koje su bile pretnja njegovom preimućstvu”, a bili su tu i kao odgovor na „potrebu božanskog cara za ljudskom obaveštenošću i opštenjem”.

Još jedan ključan aspekt istorije vizantijskih evnuha, koji je bio predmetom nekolikih studija, jesu funkcije i uloge koje su u vizantijskom društvu pripadale evnusima. Rasprostranjeno viđenje evnuhe povezuje sa službom u domaćinstvu, iznad svega sa staranjem i nadgledanjem žena. Sigurno je da su vizantijski evnusi imali tu ulogu, ali takva slika ni u kom slučaju ne odgovara u potpunosti stvarnosti. Primerice, poznato je da evnusi koji su služili na carskom dvoru nisu ispunjavali samo svakodnevne poslove u domaćinstvu, već su mogli da dosegnu i visoko zvanje koje bi im pružalo mogućnost opštenja sa carem lično, kao i izvestan uticaj nad njim. U kasnom antičkom periodu, jedno od zvanja koje im je pripadalo bio je položaj dvoroupravitelja, kao što smo već videli u slučaju cara Konstancija II i njegovog dvorjanina Evsevija. Naša saznanja o mestu evnuha na carskom dvoru naročito su dobra za srednjovizantijski period zahvaljujući Kletorologionu atriklina Filoteja, sastavljenom u 899. godini, za vladavine Lava VI (886-912). Atriklin je bio carski zvaničnik čije je zaduženje bila organizacija carskih svečanosti i staranje o poštovanju reda prvenstva gostiju pozivanih u tim prilikama, i u svom Kletorologionu Filotej objašnjava svojim kolegama atriklinima koje su to osobe koje mogu biti zvanice na carskim svetkovinama, koji je njihov tačan red prvenstva u datom trenutku, kao i koje su to značajne svečanosti tokom godine kada treba pozivati sve te ljude u različitim sastavima. U ovom tekstu, Filotej pruža i mnoge podatke o posebnim zvanjima u domaćinstvu dostupnim jedino evnusima na carskom dvoru. Ukupno je bilo 10 takvih službi, i svaka od njih ukazuje na opštenje, čak i na bliskost sa carem. Na primer, najviše od ovih zvanja, zvanje parakimomena, odslikava stepen bliskosti sa carem i u bukvalnom prevodu znači „onaj koji leži pored” ili „koji motri sa strane”. Nosilac ovog zvanja bila je, neretko, ključna figura carskog ustrojstva, i tu imamo imena čuvenih pojedinaca poput Samona, Konstantina Paflagonca i Vasilija Lakapina. Ostalih devet uloga uključuju takva zvanja kao što su carev garderober, čuvar carskih stolova ili staratelj o sigurnosti carskih palata. Ove službe bile su dostupne jedino evnusima i nije bilo moguće da pripadnu nekome ko nije bio evnuh (Filotej bi takve nazivao „bradati”),  mada je takva isključivost kadšto mogla biti prekršena. Najpoznatiji slučaj jeste onaj kada se na najvišem evnuškom položaju parakimomena našao Vasilije Makedonac, koji je na njemu bio sve dok nije postao savladar Mihaila Trećeg (842-867), njegov usvojenik 866. god., i konačno njegov naslednik 867. godine. Ipak, Filotej takođe napominje da evnusi u carskoj službi nisu bili ograničeni samo na ova „isključiva” zaduženja u dvoru, već su, nasuprot „bradatima” koji bi povremeno mogli da zauzmu njihovo mesto, bili u mogućnosti da službuju i na ostalim mestima u administrativnoj vlasti, kao što je mesto stratega, ali sa izuzetkom triju zvanja. Ta tri zvanja rezervisana za „bradate” bila su zvanje eparha, kvestora i domestika (kojih je bilo nekoliko različitih vrsta). Uprkos ovoj prepreci, sasvim je jasno da su evnusi u carskoj službi pred sobom imali veliki izbor zvanja na raspolaganju, izbor koji je daleko prevazilazio onaj koji su imale njihove „bradate” kolege.

Mnoga od dela posvećenih vizantijskim evnusima usresredila su se na one evnuhe koji su bili pod okriljem carskog dvora. U tom kontekstu, zapaženo je da u 11. veku, dolaskom dinastije Komnina 1081. godine, dolazi do prekida sa fenomenom moćnih evnuha. Svakako da je uprestolenje Aleksija I Komnina (1081-1118) dovelo do promene u tradicionalnom odnosu snaga, sa porodicom Komnina, u najširem smislu, koja se ustanovljava na vlasti, i sa slabljenjem stare senatorske vladajuće elite. Lemerle tu pojavu naročito posmatra kroz smenu paradinasta, te nezvanične titule zvaničnika koji bi postao desna ruka cara ili carice, i koji je neretko bio istican kao stvarni vladalac.  Praveći popis paradinasta 11. veka, od smrti Vasilija II (976-1025), Lemerle navodi Jovana Orfanotrofa, Lihuda, Jovana Logoteta, Lava Paraspondila, sidonskog mitropolita Jovana, Nićiforicu i, napokon, čuvenog Psela. Naposletku beleži da je sa fenomenom paradinasta završeno Aleksijem Komninom i ustanovljenjem porodičnog režima, jer je paradinast za vlade Aleksija bila njegova majka Ana Dalasena, a potom i njegova žena Irina Duka.  Naročitu zanimljivost za onog ko proučava vizantijske evnuhe predstavlja to što su većina navedenih paradinasta zapravo bili evnusi: tri Jovana i Nićiforica. Ovaj nestanak moćnih dvorskih evnuha pod Komninima zapazio je i objasnio Každan,  mada takođe piše da se krajem 12. veka, sa dolaskom dinastije Anđela i obnovom tradicionalnih snaga, ponovo pojavljuju dvorski evnusi.  Za Guillanda se prava promena dešava pod vladavinom Paleologa, od vizantijskog oslobođenja Carigrada 1261. pa sve do njegovog konačnog pada pod Turke 1453. Pozivajući se na latinizaciju vizantijskih navika i shvatanja, kao i na bezbednost careva u tom periodu, ističe da Vizantinci više nisu imali ni želju ni potrebu da najme evnuhe, i zaključuje kako se „može pretpostaviti da je njihov uticaj na politiku i dvor manje važan nego nekad” (Il est vraisemblable de supposer que leur influence sur la politique et sur le gouvernement est moins importante quejadis.) Nesumnjivo, ovaj problem sudbine evnuha u carstvu zaslužuje jednu podrobniju studiju.

Izvesniji aspekt povesti vizantijskih evnuha jeste da su, kao grupa, bili potcenjeni u odnosu na ostale članove društva. To se naročito zapaža još u periodu kada evnusi postaju značajna grupacija na dvoru kasne antike. Primera radi, Historia Augusta ne krije zadovoljstvo kada jednom od careva nisu bile potrebne njihove usluge na dvoru,  dok Laktancije beleži kako je Konstantin Veliki izbegao pokušaj ubistva od strane svoga tasta postavivši „bezvrednog evnuha” u svoj krevet, na svoje mesto, gde je ovaj, mesto njega, i ubijen.  Kako god, poznoantički istoričar Amijan Marcelin ostaje glavni predstavnik antievnuških nazora toga doba. Takva osećanja, čini se, proizvelo je njegovo lično iskustvo na dvoru Konstancija II, kao i iskustvo Ijudi koje je on duboko uvažavao. Amijan je naročitobio ganut sudbinom zapovednika konjice, Ursicinija, kod koga je službovao, za šta istoričar naročito krivi dvorjanina Evsevija, za koga kaže sledeće:

Poput zmije koja, pucajući od otrova, šalje splet svojih mladunaca da učine kakvo zlo dok još jedva mogu da gamižu, tako i Evsevije šalje svoje pomoćnike onda kada oni dovoljno sazru da udare na junačko ime (Ursicinija) sa svojim zlonamernim predlozima, pošto im je sama služba dala šansu da pune uši lakovernom caru (Konstanciju) detinjim i tankim glasovima njihova soja.

Amijan je, na ovaj način, ogorčen ne samo na pojedine evnuhe poput Evsevija, već na evnuhe u celini, i tolika je njegova netrpeljivost da je izmamila čak i hvalu prema uobičajeno omraženom Domicijanu (81-96), jer je ovaj car ,,pod pretnjom strogim kaznama, zabranio škopljenje dečaka unutar granica pod rimskom nadležnošću”, te Amijan dalje tvrdi da Domicijan nije tako postupio ,,ko bi onda mogao da istrpi mnoštvo takvih evnuha, kada ih je teško podneti i u malom broju”.  Čak i kada Amijan oseća da je neki evnuh vredan hvale, kao u slučaju dvorjanina Evterija koji je uživao carsku podršku tokom vladavine Julijana, još jednog od Amijanovih junaka, istoričar objašnjava kako ovaj evnuh predstavlja veoma neobičan slučaj.

Možda može zvučati neverovatno, jer čak i da su Numa Pompilije ili Sokrat govorili lepo o evnuhu i svoje reči potkrepili zakletvama, bili bi optuženi da odstupaju od istine. Ali ruže cvatu u trnju, a među zverima bude i poneka krotka.

Amijan takođe piše da je Evteriju bilo dozvoljeno da se pod starost povuče u Rim, gde je bio uvažavan od strane svih, ali opet, povesničar komentariše neobičnu osobenost ovog slučaja:

„Ljudi poput njega, uopšteno govoreći, tragaju za skrovištem u kom bi uživali svoje nepravo stečeno blago i krili se, poput stvorova koji mrze na sjaj iz očiju mnoštva onih o koje su se ogrešili“.

Ovakvo antievnuško osećanje takođe odslikava i čuveni Klaudijanov napad na Evtropija, ključnu figuru na istočnom Arkadijevom (395-408) dvoru, a koji je pomenut i u Sinesijinim prigovorima na Arkadijevu vladavinu. Prema Hopkinsu, razlozi ovakve silne mržnje prema evnusima od strane tradicionalne elite potiču od odbojnosti prema njihovom fizičkom stanju, njihovom niskom poreklu, ali možda najviše od svega, javljaju se zbog osetnog uticaja koji su dvorski evnusi imali na samoga cara.  Vrlo jednostavno, tradicionalno činovništvo bilo je ogorčeno fizičkom barijerom u vidu evnuha isprečenom između njih i cara. Takva odbojnost prema evnusima ostaje trajna crta vizantijskih društvenih nazora, koja napose vrhuni i nastankom dela koje staje u odbranu evnuha. To delo je vešto sastavio u 12. veku Teofilakt Ohridski, i napisano je na zahtev jednog od njegove braće koji je i sam bio evnuh. Taj brat, verovatno Dimitrije, umorio se od stalnih uvreda koje su evnusi morali da trpe i želeo je da njegov brat napiše delo kojim će ispraviti takvo stanje stvari. Teofilakt je sačinio što je od njega traženo u vidu dijaloga između kaluđera i evnuha tokom posete cara Aleksija I Komnina gradu Solunu. Zagovornik antievnuških stavova evnuhe obično predstavlja kao izvorište svih poroka i tvrdi kako su oni homoseksualci. Teofilakt takođe piše kratku dijatribu protivu pohotnih evnuha, što ukazuje da su, po tada uvreženom shvataniu, evnusi bili „čudovišta” čuvena po svojoj potkupljivosti i seksualnoj poročnosti.  Evnuh, koga on napada, opisan je kao razvratnik, prijatelj prostitutki, kvaritelj devstvenih, kao pohotljivac veći od jarca, i poredi ga sa Prijapom i Panom. Kako god, Teofilakt, takođe, ističe da su požudni evnusi samo izuzetak od pravila, te da je čistota zapravo prirodna odlika evnuha.

Do sada sam imao nameru da opišem one poznatije aspekte iz istorije vizantijskih evnuha, ali sada bih želeo da se okrenem onim pitanjima koja su jednako bitna, ali još uvek nisu, po mom uverenju, valjano obrađena. Prvi od tih aspekata predstavlja suštinski problem samog škopljenja. Iako je škopljenje bilo predmetom raznih interesovanja, u većini dela koja se tiču evnuha o tome se nije raspravljalo, iako skorašnji rad Ringroseove postavlja tu temu, diskusija se svela na fusnotu a sam proces nije opisan. Možda deo problema leži u tome što su i sami Vizantinci izbegavali to pitanje; dovoljno je bilo opisati nekoga kao evnuha, bez zalaženja u detalje njegovog nastanka. Podrazumevalo se da čitaocu/slušaocu to ne treba objašnjavati ili da za takvo objašnjenje, jednostavno, nije zainteresovan.

Kako god, jedan vizantijski izveštaj o operativnom zahvatu škopljenja pronađen je u medicinskoj enciklopediji (nazvanoj Izvod iz medicine) lekara iz 7. veka, Pavla sa Egine.  Pavle komentariše kako je operacija bila onakva kakvu i on sam ponekad izvodi, iako je to protivno njegovoj volji, da bi onda prešao na opis dvaju metoda škopljenja – prvi metod izvodi se gnječenjem  a drugi rezom. On piše:

Na ovaj način izvodi se postupak gnječenjem: Decu, još u ranim godinama, staviti u sud s toplom vodom, i onda, kada se u vodi sve opusti, testisi se prstima gnječe dok potpuno ne iščile i, budući da ih na taj način više nema, ne može ih se ni osetiti. Kod metoda rezom, koji sledi, osobu koju treba uškopiti valja smestiti na klupu pa, prstima leve ruke, mošnice uhvatiti i zategnuti, a skalpelom načiniti dva prava reza, svaki po testisu; kad testisi krenu, treba ih zaseći okolo i izvaditi, ostavivši pritom vrlo tanku sponu između krvnih žila u njihovom prirodnom stanju. Ovaj metod je u prednosti u odnosu na prethodni, jer bi uškopljeni gnječenjem kadšto obolevali od polnih bolesti a kadšto bi, što se da primetiti, neki deo testisa izbegao stisak.

Ali da li su svi bili tako pažljivi poput stručnih lekara pitanje je koje bi trebalo raspraviti. Zakonodavstvo Justinijana I (527-565) pokazuje da bi na uzorku od 90 uškopljenika preživela samo trojica.  Opis žive trgovine koju su kraljevi Abazgije na Kavkazu vodili sa Vizantijskim carstvom, sve do kraja vladavine istog tog Justinijana, nameće pitanje o nivou nege preduzimane tokom zahvata. Prokopije piše da bi abazgijski vladari uzimali

„takve dečake … pošto bi primetili da su prijatne spoljašnjosti i lepo građeni, oduzevši ih roditeljima, bez imalo ustezanja, od njih bi pravili evnuhe i potom bi ih, po visokim cenama, prodavali na rimskoj teritoriji bilo kome ko bi poželeo da ih kupi.”

Kod velikog putnika i istoričara iz 10. veka Masudija, kao metod škopljenja takođe je pominjano „sečenje”, mada on pominje i praksu zlokobnog naziva „čupanje”. Trebalo bi, isto tako, pomenuti da ponekad nisu uklanjani samo testisi, već i penisi, iako su takvi evnusi, po svemu sudeći, bili retkost u Vizantiji. Kada je Liutprand Kremonski saznao da mu predstoji diplomatska misija na vizantijskom dvoru 949. godine, gledao je da osigura svoj dolazak odgovarajućim impresivnim poklonima. Među njegovim biranim darovima bila su i četvorica karcimasijana, što su zapravo mladi evnusi „koji su imali uklonjene testise, kao i penise”. Svejedno, nisu svi evnusi morali biti stvoreni s namerom. Kada je u 9. veku patrijarh Metodije (843-847) bio optužen za zavođenje jedne žene sprovedena je zvanična istraga. Da bi dokazao svoju nevinost, Metodije se skinuo pred svetinom i sudijama, otkrivajući im da fizički nije sposoban za nepočinstvo za koje je terećen. Objasnio je kako je mnogo godina unazad bio moren telesnom žudnjom, i da je, kao odgovor na molitve, njegovo telo „usahlo”. Slučaj jednog nehotičnog evnuha iz starina stigao je do nas preko helenističkog evnuha Filetera, ključne ličnosti iz istorije Pergama.  Iako je Fileter dobro znan kao evnuh, Strabon navodi kako je njegovo stanje zapravo slučajno, jer je prouzrokovano time što je kao dete bio pritešnjen u gužvi dok je sa svojom dadiljom bio u sprovodu.  Tako je Fileter postao evnuh usled pritiska nesrećnim slučajem i vrlo je moguće da je u Vizantiji sličnih slučajeva bilo još.

Razmatrajući temu kastracije, jako je važno napraviti razliku između onih koji su postali evnusi tokom detinjstva i onih koji su podvrgnuti tom zahvatu pošto bi zašli u pubertet. Ovih prvih bilo je verovatno više jedino zato što se na onom ko bi evnuhom postao pre puberteta vide one tipične odlike grupacije obeležene bespolnošću. Te odlike su „visok glas… lica meke i glatke kože, premrežena finim borama”, kao i „sklonost ka preteranom gojenju”.  Prema Masudiju, još jedna odlika koja izdvaja evnuha bila je ta što se njihovo pazuho ne oseća.

Što se tiče onih koji bi postali evnusi tek nakon puberteta, o njima govori Rouselle.  Ona piše da bi oni kojima su testisi uklonjeni tokom puberteta zadržavali sve odlike muškosti, jer se „ostali muški hormoni i dalje proizvode … lučenjem iz nadbubrežnih žlezda”; oni bi „osećali želju” i ,,postizali erekciju i ejakulaciju semene tečnosti iz prostate i semenih vezika”.  Kao primer škopljenja izvršavanih u antičko doba nakon puberteta ona navodi primere galija, sledbenika boginje Kibele, čiji je cilj bio da nastave svoj seksualni život ali da više ne budu plodni (Jalovljenje, prim. prir.). Rouselle dalje objašnjava kako je ovakvih evnuha bilo u Vizantijskom carstvu, navodeći kao primer Vasilija iz Ankire, koji u 4. veku devicama savetuje da izbegavaju kontakt sa evnusima, jer su mnogi od njih uškopljeni nakon puberteta te „gore većom i manje savladivom željom za polnim sjedinjenjem, i … ne samo da osećaju tu vrelinu, već veruju da im se može oskvrnuti bilo koju ženu bez ikakvog rizika”.  Postavljajući razlike između prepubertetskih i poslepubertetskih evnuha, čini se da je prva kategorija bila brojnija, a većina izvora sugeriše kako je najveći broj evnuha to postajao u ranoj mladosti.

Drugi bitan problem u istoriji vizantijskih evnuha koji bih želeo da istaknem jeste njihovo poreklo. Taj problem je čak češće previđan negoli onaj koji se tiče samoga škopljenja. Ni Ringroseova se nije posvetila ovom fenomenu vezavši se za tvrdnju po kojoj su evnusi poreklom iz zagraničnih oblasti carstva, kao i robovi, komentarom: ,,Do 11. veka očigledno je da su škopljenja bila regularno vršena unutar granica Vizantijskog carstva, a uškopljeni mladići bili bi često uzimani od slobodnih porodica u carstvu”.  Svakako, postoji i uvreženo mišljenje po kome su vizantijski evnusi bili nerimskog porekla i niskog roda, što je sasvim tačno.  Domicijanove zakonske odredbe odnosile su se isključivo na to da rimski podanik ne može biti pretvoren u evnuha,  a iste odredbe je preuzelo i zakonodavstvo Lava I (457-474) koje je na teritoriji carstva dozvoljavalo trgovinu evnusima varvarskog porekla ali je zabranjivalo trgovinu evnusima rimske nacionalnosti.  Tokom čitave vizantijske istorije nailazimo na evnuhe koji su nesumnjivo bili varvarskog porekla.

Na primer, dvorjanin iz 4. veka Evterije, rođen je u Jermeniji; prema istoričaru Prokopiju iz 6. veka „većinu evnuha među Romejima … čine oni koji su Abazgi po rođenju”; U 7. veku, za prve vlade Justinijana II (685-695), careva desna ruka, evnuh Stefan, bio je Persijanac,  a na početku 10. veka, glavni evnuh Lava VI bio je Samon Arapin.

Postojala je, izvesno, jedna razvijena i unosna trgovina evnusima koja pokazuje da je većina njih zaista bila vrlo niskog roda. Jermenski dvorjanin Evterije, iako rođen od slobodnih roditelja, kao dete bio je zarobljen od strane susednog plemena koje ga je uškopilo i prodalo rimskim trgovcima, preko kojih je naposletku završio služeći na dvoru Konstantina Velikog. Već smo videli da su vladari Abazgije imali razvijenu trgovinu pretvarajući u evnuhe decu svojih vlastitih podanika i potom ih prodajući Vizantincima. Samon je započeo svoju karijeru u Vizantiji kao ratni zarobljenik i običan sluga u kući porodice carice Zoje Zaucene, pre nego što će stupiti u službu Lava VI i otpočeti svoj meteorski uspon do pozicije parakimomena. Često pominjani Liutprandovi karcimasijani bili su, sasvim izvesno, robovi koje jekupio od trgovaca iz Verdena, za koje je važilo da su izvodili takve zahvate i „odvodili dečake u Španiju, obezbeđujući sebi veliku dobit”.

Ipak, bilo bi pogrešno tvrditi da su svi evnusi bili varvarskog porekla, ili da su svi život započeli kao roba na tržištu robljem, kao što bi jednako pogrešno bilo tvrditi da su promene u ovom fenomenu nastupile samo daljim razvojem vizantijske povesti. Uprkos Domicijanovoj vladavini, znamo za postojanje rimskih evnuha, i to onih slobodnih građana po svom poreklu. Dio nam kazuje da je, tokom vladavine Septimija Severa (193-211), carev pretorijanski prefekt Plautijan uškopio stotinu plemenitaških rimskih građana, kako mladiće tako i oženjene ljude, te naredio da njegova kćerka Plautila u svojoj pratnji može imati samo evnuhe. Ovim biva jasno da se o zakon ipak oglušivalo; i zaista, zakonske odredbe Lava I usmerene protiv prodaje rimskih evnuha u carstvu više ukazuju na to da je takve trgovine bilo nego na to da je car uspeo da je iskoreni.

U 9. veku, carski nazori prema škopljenju i dalje su bili takvi da ga ne treba upražnjavati, mada Lav VI priznaje da bi, u određenim slučajevima, trebalo izvesti operativni zahvat iz čisto medicinskih razloga.  Masudi otvoreno priznaje da Vizantinci, baš kao i Kinezi, praktikuju škopljenje neke od svoje dece.  Ova činjenica je potvrđena i jasno oslikana pričom o poreklu evnuha Konstantina Paflagonca, koji je postao značajna figura tokom ranog 10. veka i za vlade Lava VI i njegove četvrte žene, Zoje Karvonopsine. Priča pokazuje da je Konstantinov otac bio zemljoradnik po imenu Metodije koji je prihvatio običaj svojih suseda: oni bi svoje sinove uškopili, obrazovali i slali u Carigrad da dalje grade svoje unosne karijere.

Sličan je slučaj sa ranom karijerom Simeona Novog Bogoslova (949-1022), kao i karijerom njegovog starijeg rođaka. Simeon je takođe bio Paflagonac, rođen u Galati, i pošto je stekao osnovno obrazovanje od svojih roditelja, biva poslat kod babe i dede u Carigrad, gde stiče više obrazovanje. Njegova potonja karijera u carskom domaćinstvu, gde stiče titulu spatarokuvikularija, počinje zahvaljujući njegovom rođaku koji je sam bio dvorjanin (koitonit) u carskoj službi.

Evnusi su mogli da pomažu članovima svoje porodice u njihovom napredovanju u društvu. Za vlade carice Irine (oko 800. god.) za jednog od njenih glavnih zvaničnika, evnuha Etija, kaže se da je planirao da svoga rođenog brata Lava postavi za cara. Konstantin Paflagonac dosegao je nivo da se pripadnik jedne od tada najjačih porodica, Lav Foka, oženio njegovom sestrom. Evnuh čuven po pomaganju svoje porodice jeste i Jovan Orfanotrof, ličnost iz 11. veka.  Rođeni Paflagonac, stupio je u službu Vasilija II i čak je, naposletku, na presto doveo svoga brata Mihaila (1034-1041), kao i nećaka, takođe Mihaila (1041-1042).

Neki od evnuha bili su čak i članovi uglednih vizantijskih familija. Iz ranog 9. veka tu je Teodor Kratir, jedan od glavnih zvaničnika pod carem Teofilom (829-842) i koji će postati jedan od 42 mučenika kada Arapi budu zauzeli Amoreju.  Dobro znan je i slučaj evnuha iz 10. veka, Vasilija Lakapina. Bio je vanbračni sin Romana I Lakapina (920-944), kog je caru rodila njegova bugarska sluškinja, i koji je uškopljen još kao dečak. Imao je dugu i uspešnu karijeru koja je trajala tokom vladavina nekolikih careva.  Slučaj Vasilija Lakapina takođe je koristan i pokazuje da nisu svi postajali evnusi s namerom da bi uspeli u životu, jer Vasilije je uškopljen s naumom da se osujeti njegovo pravo na carstvo. Ovakva upotreba škopljenja u političke svrhe bila je česta pojava u Vizantiji i redovno bi zadesila preživele sinove svrgnutih careva. Poznat je slučaj sudbina sinova Mihaila I (811-813) pošto je svrgnut s vlasti. Dvojici sinova, Teofilaktu i Nikiti (prvi je imao 20, a drugi 14 godina) postrigana je kosa, uškopljeni su i potom prognani. Iz poštovanja, uzeli su monaška imena Evstatije i Ignjatije, i premda je njihova carska karijera okončana, Ignjatije će se docnije vratiti u javni život kao carigradski patrijarh (847-857 i 867-878), da bi potom postao i svetitelj.  Ostali Vizantinci koje bi snašlo ovakvo nenadano škopljenje bili su najčešće ratni zarobljenici, kao što je slučaj sa onima zarobljenim u Italiji kasnih 20-ih godina 10. veka od strane Teobalda, markiza od Kamerina i Spoleta (929-936).

U ovom tekstu pokušao sam da rasvetlim ono što već znamo o vizantijskim evnusima, kao i da rasvetlim i ispitam određene aspekte koji bi morali biti poznatiji, posebno problematiku vezanu za sam čin škopljenja i njegovo poreklo. Kako sam ovim samo zagrebao po površini jedne zanimljive i važne teme, mogu jedino završiti zapažanjem da se još puno toga ima uraditi pre negoli možemo reći da smo „odradili” problematiku vizantijskih evnuha.

Izvor: Shaun Tougher, ,,Women, Men and Eunuchs”, u: Gender in Byzantium, prir. Liz James, London and New York: Routledge, 1997, str. 168-184.

Prevod s engleskog: Aleksandar Miletić

QT magazin (3-4)

Pisao: Shaun Tougher