Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (XIV)

Epizoda: Vrtiguz i Brisoguz

U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje zlo. U njemu glavnu reč ima glupost. U njemu je sudbina večno okrutna, a svi ljudi jadni. (Ove reči potpisuje Branko Brisoguz – iskrivljeni savremenik jednog dečijeg uzora, čiji spisi bejahu spaljeni one noči…)

Divnog li dana! MENI na minijaturnom jelovniku beše neispisan, jer zna se, glad je najbolji kuvar! Na današnji dan se bogme ne štedi, radosti na kašičicu, a gluposti na odmet! Sunce se skromno promalja da nadobudno ne bi bacalo senku na novo-starog izabranog pantokratora. Audio-vizuelni spektakl je na nivou još nepostojećih civilizacija. Naš malerozni reporter se previše gurao u prve redove, da su morali da ga otklone. Eto zbog toga se cela redakcija angažovala da upotpuni ovaj prosvjed nepristrasnom notom suludog obožavanja kulta ličnosti, jer similis simili gaudet… Prenosimo članak u celosti:

Na red je prvo došlo njegovo svečanstvo, oči mu bejaše boje njegovog duha. Niko, naravno, nije smeo da zapeva, dok se prdežom ne inicara gong da svečanost može da počne. Njegove prve reči gomili bejahu: – Montenjova izreka beše: “Šta ja znam?”, a vaša će, narode moj, biti “Šta ja sve ne znam?”. Na to bulumenta poče da kliče s oduševljenjem skandirajući mu ime, veličajući mu glas, razum i stas! Nastavio je, superiorno upirući prstom u masu: “Smej se, bulumento, ko hoće da bude čojstven, jer je smeh čoveku svojstven!”, te se oni nasmejaše od sveg srca. Brzim treptajem, zagušujući pometnju, suvereno nastavi: “Naš program stranke je bio jasan i za vas, nepismena većino, prihvatljiv: кratkoročna pomoć kad puls preteće padne ijednom podaniku, jer niko ne sme na svoju ruku da umre, pogotovo ako prethodno nije izmirio svoja poreska dugovanja i kamate na iste i ona svoje dece i kamate na iste – to se valjda podrazumeva. Za ministre ću birati isključivo omnisexualce – one što jebu šta stignu, a narod im delikates, tako da će i privatni sektor prosperirati. Tačka tri: Đavo je najbolji hrišćanski alibi Bogu i Meni za sva nedela, boli, patnje. Dalje: Isticaćemo jednakost međ staležima, jer ćemo osiromašiti sve sem Mene i mojih vernih poltrona; isključićemo kategoriju časti kao društvene premise i to pretumbalom Ustava koji će javno, jednoglasno biti usvojen. Nabićemo akcize u nebesa, jer to kao narod zaslužujete, a najjeftinije pljuge bez filtera nazvaćemo Čast – pa nek je ispuše oni koji mogu da si to priušte, rasipnici jedni!! Ako se uspešnost na ovom polju pokaže kako sam Ja projektovao, a moji bliski saradnici klimnuli glavom, konačno ćemo poroditi pretenziju na nužnu nejednakost sposobnosti i izaći iz ove borbe kao pobednici, to sam vam obećao, a rezultate ćete videti za dve do tri nedelje!

Tačka sledeća: Usavršavaćemo ljudske prirode, jer onaj ko je neusavršen ne glasa kako treba. Plejada ministara će biti pravi-pravcati bestijarij, а prema njemu će Brem i Darvin biti čisti amateri!! Najzad za predsednike kućnih saveta biće pravosnažno postavljani isključivo oni koje smo nekad zvali Čukatorima popodnevnih dremki, jer ko sme da odmara dok ja razmišljam, taj je zaludan a takvima u ovoj tvorevini nema mesta! Ako ne spavam ja, što bi oni?! Tako nikuda kao zemlja nećemo stići! Ko nema cirozu može besplatno da je dobije!”. Masa urla! “Tako je, besplatna za sve, zaslužili ste! Ukidam seks po studentskim domovima, zapravo, ukidam studentske domove, a svaki starački dom će dobiti po jedan duvački instrument, jer oni su naši stvaraoci, pa nek ga i oni poduvaju. Eto, sve ove stavke će biti ispoštovane – vi samo radite i radujte se, jer za mene radite!”Odmhnuo je masi s gorostasnim dostojanstvom… “Jel dnevnica na ruke?”, reče neki nebitni strani plaćenik, al služba je brzo i profesionalno reagovala, te mu to bejahu poslednje reči. Da odagna negativnost u masi, odveć samofinansirajući vicekonzul estetike poče potpaljivati masu: “Dalje ide, dalje ide…” Masa pada u trans! U prvom redu vremešna starica cepa bluzu, otkrivajući gole grudi ove novoimenovane Bastilje u svetskim medijima…“BIS, BIS, BIS!!!”, kliktaše svojim veštačkim vilicama na namotavanje!!! Nakon nepune adolescentne ejakulacije vrača se naš Gospodar: “Znam šta hoćete i šta sam vam obećeo i sve ću ispuniti…”

Elem, ima pregršt brisoguza, al samo je jedan odabran, a uskoro će njegovo ime zaigrati na usma vašim nedostojnim. On će biti Filistrat, jer grubost pobeđuje svaki argument, a on lišen svih muza i bez duhovnih potreba zamračiće čak i iskričave umove. Kao što sam obećao, moj najbliži saradnik biće tečnog karaktera.” Dotače po ramenu jednog, skoz neočekivanog kandidata, te mu reče: “Ti si, dragi moj, kvaran toliko da ćeš jednog dana biti pošten papa, a ja s Vatikanom imam velike planove! Moje mere, srazmere i moja pravičnost – to je pravi kantar života i ko prevagne pogrdno po sebe čini.” Tapšu ljudi, ludilo! Svi siti i puni elana! On odmahnu masi te ode, svi ostaše u potpunoj usplahiranoj neverici prožetoj oduševljenošću..

Svi bejaše ordenovani, počastvovani i imenovani u rekordom roku i očekivanom redosledu. Al najveće breme vlasti nosio je Lupež Velikog Stila. Njega zadužiše da cinkari, hapsi, pali, žari stopala, nasađuje na kupe, obasipa buntovnu stalež obrnuto bodljkavim nakovratnicima i uklješta zamkama za medvede gola dupeta… Pozivaše ga na radno mesto kad god ne verovaše sirotici da nema više novca u slamarici, il eto, kad god bi se neki mlađi čovek otrgao kontroli i zaželeo da bude slobodan… Al trebalo je nalaziti i saučesnike, što nije lak posao u ovako pobunjivačkoj tvorevini, pa napraviše specijalizovanu službu za ovakve i svakojake komunalije. Pod sloganom:

Kolaboracionisti-prokletnici zaslužuju smrt, a i gore.

.

Nedugo zatim, humor je, iako obećan u predizbornoj kampanji, novim dekretom zabranjen! Neko je napravio nesmotrenu grešku izjavivši da je on osobina ljudi koji razmišljaju, a to se ne sme, i ko uopšte za takvu ludost ima vremena?! Dokoni ima da tucaju kamen! Ponegde, gde situacija to dozvoli, stari se prisećaju da je to bila kao neka vrsta učtivosti osećanja, taj humor, neka specifična filozofija, al i oni se sve manje prisećaju poslednjih dana, ipak je penzija u igri…

Ubrzo alarmiraše Lupeža da su primećene grupice ljudi kako se smucaju skrštenih ruku na leđima i razgovaraju o aktuelnim zbivanjima u zemlji, a šuška se i da se neke floskule tipa. A šta ako? – šapuću po mračnim podzemnim prolazima. “Ne sluti na dobro, diverzantske grupe treba razbit što pre!”, izdao je naređenje Lupež svojim komunalnim klikerašima. Prvo spakovaše jednog ekscentrika, što je nosio transparent na kom je pisalo: Njegova zakletva mi vredi ko jednoslojan toalet papir! Nepotrebno je reći, služba je ekspertski postupila, pa je dotični propisno nažutio. Jedan je priznao svašta, da mu ne bi posadili kamen u bubreg, a čovek ni kriv ni dužan, samo se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Zatim, nekog profesora koji se zapitao: – Kakvim je to vuduuom  i kad čovek posto gospodar jednog čoveka, a kamoli više ljudi?!? – e, taj je posebno najebao. Na to sve dokoličari, užickaše nešto siće jedni od drugih, pa poslaše jednog suicidnog u beli svet, da prenese svetskim silama vesti o lošem položaju svakog čoveka, mrava i psa u zemlji. Krenu alva kritika upućeh Gospodaru lično. Nevladine svetske zaluđeničke organizacije, i one druge, digle opštu buku i halabuku na sva zvona o tamo nekim ljudskim pravima… Gospodaru, sateranom u ćoše, ne ostade ništa drugo, no da se svetskom i lokalnom življu obrati u intervjuu, koji je vodio sam sa sobom. Delove intervjua prenosimo u celosti.

“Ja ne znam šta su svi odjednom poludeli, izgleda sam bio premekan. Trebalo je da slušam Batu, da je batina iz raja izašla. Ja na sentiment išao… Izlazio im u susret, imao i Dan otvorenih vrata, pustio ih da mi crpe životnu energiju. Oni se protiv mene, ni krivog ni dužnog, okrenuše! Sloboda govora, ovo-ono! Platon je rekao da je pas od svih životinja najveći filozof, a žale se što žive pasjim životima. Uostalom, kakav lonac – takav poklopac, da su oni bolji, možda bih i ja bio drugačiji… Ko zna… Nema u životu mnogo premišljanja, podela uloga nije zavidna. Biraš da li ćeš da budeš čekić il nakovanj, treće nema, to me još baba Ajkula naučila… Neki tamo mogu da imaju po tri ili četiri zakonite žene, a nas ovde napadaju što imamo nekoliko funkcija po glavi… Pa jel znate vi koliko nas ove naše silne nazakonite ljube lupaju po džepovima, ko će to da plati??! Njihove jeftine naklonjenosti nas koštaju ko Petra kajgana! Moja želja za vladavinom je potekla iz nagonske potrebe da iskažem svoju elementarnu životnu radost, zasnovanu na bledim moralnim načelima koje politika zahteva i propoveda. Nisam ja samo sebično želeo da širim svoja humanistička uverenja, već da demokratski  dehumanizujem životni standard svih birača podjednako, da sve bude fer i pošteno! Evo, sad moram da pretim ratom, da bi se malo smirili…”

Na kraju, dragi čitaoci, podrazumeva se: Svaka sličnost sa osobama stvarnim ili fiktivnim u ovom tekstu je potpuno slučajna.

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

Lektura i korektura: Milica Veljković

  Priče, Priče poezija putopisi, putopisi