Wikileaks – Порекло тајне

Пре неколико година неки хакер од пуних шеснаест година провалио је у систем Пентагона, уз могућност да слободно бира из богатог менија. Све моћне флоте и бојеве главе биле су на његовом столу.

Једва су га открили и ухватили, стотинак специјалаца вијало је жгољавог пубертетлију, док је он мирно и очарано гледао у свој екран двоумећи се кога још да „провали”: Русе или Кинезе.

Забележено је да током хапшења геније није пружао отпор. Свој обијачки компјутерски алат лично је ојачао и прикачио нове делове хефталицама, спајалицама и лемилицама, рекавши да су заштитне шифре за њега биле извесни дим, кроз које је пролазио по свом ћефу.

Једноставно, мали се играо, и померио мозак елитном тиму америчких информатичких инжењера који су морали све да мењају, знајући да и то не вреди. Где год има бравара има и обијача. Мада их је пубертетлија метнуо на тешке муке: ни њима ни полицији није рекао како ради: „Сувише је просто, не бисте разумели!”

Може бити да су га пустили или га запослили да зачепљује црвоточине које су му се нудиле. Али и то је бадава: милиони сличних буше све што стигну, изгледа да су све тајне отишле са Матом Хари, Рихардом Зоргеом и класичним шпијунима. Може се сачувати само оно што још не постоји, jер на „пешачки” обавештајни рад нико и не помишља, напросто јер више није могућ. Мануелна дистрибуција тона материјала, било у глави, било у џаковима, била би урнебесна пародија архаичне шпијунаже.

Све нам то, и још много другога, говори „афера која је потресла свет”, покренута на „Викиликсу”. ЏулијанАсанж, који је основао тај застрашујући веб-сајт, налази се под црвеном Интерполовом потерницом. Али не због спектакуларног отварања тајне америчке дипломатске поште него због наводног покушаја силовања у Шведској. Ето, тако му се потрефило, мада је тешко појмити кад је све то стигао, то јест да проваљује по торбама америчких дипломатских курира, и да силује, нигде другде до у хладној Скандинавији.

У исто време, док изазива глобалне потресе и свађе међу непријатељима а нарочито међу пријатељима, показало се да „Викиликс” нема ни евра на рачуну, те да су се партнери у оснивању покошкали по свим питањима. Сва је прилика да ће се пројекат угасити због финансијске непродуктивности. И да ће се Интерпол, кад-тад дочепати хакера који је силовао америчку дипломатију. И тајне службе одозгоре.

И то је могуће. Асанж је највише хакер, авантуриста који мења места боравка, изглед, аскета је па може дуго без воде и хране. Тако да се питање новца за њега можда и не поставља. Али шта уопште тај човек има од потреса који је изазвао?

Осим краткотрајне планетарне славе – вероватно ништа. То би значило да тајну пошту није јавно разбацао из користољубља. Можда је само желео да каже како истина није оно што нам говоре са највиших места. Политика не постоји да усрећује поданике нити је дипломатија посао људи који имају урођени, али и стечени вишак васпитања, деликатности и поштовања за беспрекорне лидере који гланцају своје биографије на важним местима. И такви одлазе у пензију или у вечне резиденције без најмање мрље.

У том смислу, мисија Џулијана Асанжа је крајње занимљива. Он лично није желео да каже ништа. Али је показао да илузију о дипломатско-политичкој релативној чистоти ваља порушити, као Картагину. Изгледа да је управо то учинио.

Показало се да је светска дипломатија пуна најнижих подметања, непристојних, чак примитивних оговарања. Оних мудрости које се могу чути испред шумадијских бакалница док се ужива у млаком пиву. Многе од тих оцена не морају да буду званичне, јер су изговорене у необавезном жовијалном тону, али неке јесу. И о лидерима и о државама, чиме се показује релација између неизбежног лицемерја и опасне отворености.

Неко је духовито предложио да се за електронске податке уведе немачка шифрантска машина из другог рата „енигма”, коју су, као најсавршеније дело те врсте, Британци заробили и лако разбили њене механички замршене кодове. Хоће се рећи да се тајне више не могу сакрити, осим ако их не зна само један човек, који ће их саопштити бар својој жени. Излаз је у наметнутој дипломатској пристојности, која ће после Асанжа и његовог „Викиликса” бити неизбежна. Ако се после свега још неко излане, па за лидера конкурентске земље одвали да је „будала”, „мафијаш”, пар „Бетмен и Робин”, „непоуздан” „излапео и забораван” „тврдоглав као мула” – онда то већ надилази област омашке и прелази у чисту глупост.

Има још предлога, на пример да дипломатска преписка иде отвореним кодом, а да се тајне, па и оговарања саопштавају лицем у лице, при чему је недопустиво присуство више од двојице поверљивих људи.

Наравно да је то неизводљиво. Свет функционише на неутаживој радозналости чаршије. Маклуаново глобално село живље је него икад, јер има кога да оговара. Асанж је још на слободи, а небројене бизарне тајне јуре за његовом судбином.

Љубодраг Стојадиновић

Politika online

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, P.U.L.S.E, Politika