Postoji nebrojeno načina da se umre, ali pitanje je kako je najlakše? I to ukoliko jesmo ili nismo sami sebi odgovorili bojimo li se vise smrti ili načina umiranja. Da skratim, bojimo se i jednog i drugog.
Dekart je rekao “Mislim – dakle postojim”. Pokušao bih da mu se suprostavim (u sasvim drugom kontekstu, naravno) konstatacijom “Zaboravljam – dakle postojao sam” Kao paradigmu umiranja, na ovaj ili onaj način uzeću Alchajmerovu bolest (ne zato što je imam, cenim da je još rano ili da sam svedok njenog delovanja u bližoj ili daljoj okolini) koja prvo nagriza kratkoročno, a zatim i kompletno sećanje. Zaboravlja se po nekoj skoro unapred zadanoj šemi i rasporedu, ali na kraju se zaboravi sve. Priroda ništa ne radi slučajno.
Iako je način na koji se starilo i propadalo ostao isti, o tome se drugačije govori nego što se govorilo pre trideset, pedeset ili neznamkoliko godina. Nije više reč samo o bolesti ili o načinu na koji u starosti odumire čovekova svest, nego je ova bolest metafora određenih društvenih stanja. Kao što Jergović reče, zaboravom se rešava sve ono što se ne može objasniti, emocionalno nadvladati i rečima pobediti. U dobu u kojoj se sve zapisano, dokumentovano, snimljeno i elektronski upamćeno, čovek može pobeći samo ako beži prema unutra. Nemoguće je bilo išta izbrisati, dokazi se više ne mogu uništiti, ostaje nam samo da zaboravljamo.
Ova bolest odgovara na pitanje od čega je čovek, u stvari, načinjen. Što ostaje nakon što se uklone sećanja i iskustva, obrazovanje, emocionalna i perceptivna prilagodljivost, i sve drugo što smo primili s godinama svojih života? Odgovor je: strah. U poslednjim fazama bolesti, kada više nikoga ne prepoznaje, pa ni samoga sebe, i ničega se više jasno ne seća, bolesnik pokazuje samo strah, i ništa osim straha. To verovatno, znači da smo od straha stvoreni, i da je sve drugo samo varka i opsena i pokušaj da se sećanjima i emocijama od straha zaštitimo.
Postoji scena u jednom filmu kada Nikolsona donose u sobu posle operacije tumora mozga i dok ga smeštaju u krevet on uspeva da promrmlja kako negde neki srećnik u tom trenutku umire od srčanog udara.
I u čemu je smisao, ako je uopšte potrebno saznati, postojanja? Bertrand Rasel jednom je napisao da je u svom (dugotrajnom) životu video kao istinski srećnu osobu samo jednog kopača bunara. Na neki način smo srećni što naše telo i zadovoljavanje njegovih potreba imaju tako zapovedničku i umirujuću funkciju u našim životima. Taj fizički oklop, u suštini, predstavlja tampon zonu između nas i saznanja koja parališe um, da nas samo nekoliko desetina godina deli od rođenja do propadanja i smrti. Paradoksalno, biće da nas potpuna besmislenost tera da stvorimo svoj sopstveni smisao, ma kakav on bio.
za P.U.L.S.E: Boban Savković
Zaboravljam – dakle postojao sam added by Boban Savković on
View all posts by Boban Savković →