Zašto je Dostojevski osrednji pisac? (drugi deo)

Esej o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom – Vladimir Nabokov

Ponavljanje reči i fraza, rečitost uličnih govorancija

I tako, do petog poglavlja imamo sledeću situaciju. Čovek-miš ispunjava svoj život lažnim osećanjima jer mu nedostaju prava. Osim toga, on nema osnovu, nema polaznu tačku sa koje bi prihvatio život. On traži bilo kakvu definiciju sebe samog, neku etiketu koju bi mogao da nakači, recimo »lenština« ili »poznavalac vina«, bilo šta. Ali šta ga to tačno nagoni da tu etiketu traži, Dostojevski nam ne daje na znanje. Čovek, kojeg on slika, živi samo kao manijak, kao splet nastranosti. Osrednji podražavalac Dostojevskog, Sartr, francuski novinar, nastavlja ovaj trend do dana današnjeg.

Zabeleške iz podzemlja (1864.)

Ova priča, čiji naslov bi trebalo da bude »Zabeleške ispod poda« ili »Zabeleške iz mišije rupe« u prevodu nosi glupo netačan naslov Zabeleške iz podzemlja. Neki bi ovu priču posmatrali kao istoriju jednog slučaja, kao opis manije gonjenja, sa varijacijama. Moje interesovanje ograničeno je na proučavanje stila. To je najbolja slika koja postoji o temama i obrascima Dostojevskog, o njegovom tonu. To je koncentrat dostojevštine. Osim toga, odlično je prevedena na engleski.

Prvi deo čini jedanaest malih poglavlja ili delova. Drugi deo, dvaput duži, sastoji se iz deset nešto dužih poglavlja u kojima ima događaja i razgovora. Prvi deo je monolog, ali monolog koji pretpostavlja prisustvo fantomske publike. U ovom delu čovek-miš, pripovedač, stalno se obraća publici, sastavljenoj izgleda od filozofa-amatera, čitalaca novina i onih koje on zove normalnim ljudima. Ova sablasna gospoda mu se navodno rugaju, a on izigrava njihovu porgu i napade raznimn manevrima i trikovima svog navodno blistavog intelekta. lmaginama publika mu pomaže da i dalje kotrlja loptu svog histeričnog ispitivanja, ispitivanja stanja svoje sopstvene, trošne duše. Zapazićete da se spominju i aktuelni događaji tog vremena, sredine šezdesetih godina devetnaestog veka. Ova aktuelnost je, međutim, nejasna i nema strukturalnu moć. I Tolstoj koristi novine – ali on to čini sa veličanstvenom umetničkom veštinom kada, na primer, na početku Ane Karenjine, definiše Oblonskog pomoću vesti koje ovaj voli da čita u jutarnjim novinama, ali i sa izvanrednom istorijskom ili pseudoistorijskom preciznošću fiksira određenu tačku u vremenu i prostoru. Kod Dostojevskog postoji samo opšte koje zamenjuje posebno.

Pisac priču počinje opisom sebe samog kao grubog, zlobnog čoveka, zlog činovnika; on reži na molioce koji dolaze u mračni ured u kome radi. Pošto izjavi: »Ja sam zao činovnik«, tu izjavu povlači i kaže da nije čak ni to: »Ne samo što nisam umeo da postanem zao, nisam ja uopšte umeo da postanem bilo šta: ni zao, ni dobar, ni podlac, ni pošten, ni junak, pa čak ni insekt.« Teši se mišlju da inteligentan čovek i ne može da postane bilo šta, da samo bitange i budale nešto postaju. Njemu je četrdeset godina, živi u bednoj sobi, imao je slabo plaćen posao u državnoj službi, povukao se pošto je dobio malo nasledstvo, i jedva čeka da govori o sebi.

Ovde bi trebalo da vas upozorim da je prvi deo priče, tih jedanaest malih poglavlja, značajan ne po onome što je u njemu rečeno ili iskazano, već po načinu na koji je to rečeno i iskazano. Način odslikava čoveka. Tu sliku Dostojevski želi da smesti u septičku jamu priznanja preko ponašanja jedne neurotične, razdražene, frustrirane i užasno nesrećne osobe.

Sledeća tema je ljudska svesnost (ne savest ili svest, već svesnost), svesnost o sopstvenim osećanjima. Što je ovaj čovek-miš svesniji dobrote, lepote – moralne lepote – to više greši, to dublje upada u blato. Dostojevski, kao što se tako često dešava piscima njegove vrste, piscima koji imaju neku opštu poruku za sve ljude, sve grešnike – Dostojevski se ne upušta u to kakva je tačno izopačenost njegovog junaka. Ostaje nam samo da nagađamo.

Svaki put, posle nekog odvratnog čina, pisac, po sopstvenom priznanju, puzi nazad u svoju mišiju rupu i nastavlja da uživa u prokletoj milini stida i kajan-ja, zadovoljstva koje mu pruža sopstvena odvratnost, zadovoljstva ponižavanja. Uživanje u poniženju jedna je od omiljenih tema Dostojevskog. I ovde, kao i u drugim njegovim delima, umetnička sposobnost kaska za zadatim ciljem, pošto se počinjeni greh retko definiše, a umetnost je uvek definisana. Sam čin, sam greh, uzet je zdravo za gotovo. Greh je ovde književna konvencija, slična izumima gotskog i sentimentalnog romana koje je Dostojevski upijao. U ovoj priči i sama apstraktnost teme, apstraktan pojam odvratnog čina i poniženje koje sledi, predstavljeni su sa zamašnom snagom koja se ne može zanemariti, na način koji odslikava čoveka u mišijoj rupi. (Ponavljam, način je ono što je bitno.) Do kraja drugog poglavlja saznajemo da je ovaj čovek-miš počeo da piše memoare kako bi objasnio čari samounižavanja.

On je, kaže, bolno svestan mišiji čovek. Vreda ga neka neodređena zajednica normalnih ljudi – glupih ali normalnih. Publika ga ismeva. Gospoda mu se rugaju. Nezadovoljene želje, goruća žed žestoke osvete, oklevanje – poluočaj, poluvera – sve ovo se spaja u morbidno blaženstvo ponižene osobe. Pobuna čoveka-miša ne zasniva se na stvaralačkom nagonu, već isključivo na njegovom statusu moralno neprilagode- ne osobe, moralnog patuljka, koji u zakonima priro- de vidi kameni zid koji ne može da sruši. Ali i ovde se koprcamo u opštim mestima, u alegoriji, pošto nikakav cilj, nikakav kamen ne postoji. Bazarov (Očevi i deca) znao da jedan nihilista želi da sruši stari poredak koji, između ostalog, odobrava ropstvo. Ovaj miš ovde samo nabraja svoje prekore protiv groznog sveta koji je on sam izmislio, sveta od kartona, ne od kamena.

U četvrtom poglavlju nailazimo na poređenje: njegovo zadovoljstvo, kaže, liči na zadovoljstvo čoveka koga boli zub ali koji zna da je cela porodica budna zahvaljujući njegovim jaucima – a jauci su možda jauci varalice. Komplikovano zadovoljstvo. Svejedno, suština je u tome što nam ovaj čovek-miš nagoveštava da vara.

I tako, do petog poglavlja imamo sledeću situaciju. Čovek-miš ispunjava svoj život lažnim osećanjima jer mu nedostaju prava. Osim toga, on nema osnovu, nema polaznu tačku sa koje bi prihvatio život. On traži bilo kakvu definiciju sebe samog, neku etiketu koju bi mogao da nakači, recimo »lenština« ili »poznavalac vina«, bilo šta. Ali šta ga to tačno nagoni da tu etiketu traži, Dostojevski nam ne daje na znanje. Čovek, kojeg on slika, živi samo kao manijak, kao splet nastranosti. Osrednji podražavalac Dostojevskog, Sartr, francuski novinar, nastavlja ovaj trend do dana današnjeg.

Na početku sedmog poglavlja nalazimo dobar primer stila Dostojevskog, odlično prevedenog na engleski: »Ali to su samo zlatni snovi. O, recite mi, ko je prvi objavio: da čovek samo zato pakosti drugome što ne poznaje svoje prave interese; a ako bi ga prosvetili, otvorili mu oči za njegove prave, normalne interese, čovek bi odmah prestao da pakosti, odmah bi postao dobar i blagorodan, zato što bi, prosvećen i shvatajući prave svoje koristi, baš u dobru gledao svoju ličnu korist; a poznato je da nema čoveka koji bi mogao svesno raditi protiv svojih interesa; dakle, onaj bi takoreći, po neophodnosti, počeo da čini dobro. O, nevinašce! O, čisto, bezazleno dete! A kada li je, u toku stotine vekova, bilo: da čovek dela samo iz lične koristi? Šta da radimo s milionima fakata koji svedoče: kako su ljudi svesno, to jest potpuno shvata- jući svoju pravu korist, ostavljali tu korist u pozadini, i srljali drugim putem, na rizik, na ‘valjda’, iako ih ni- ko nije terao tuda, nego, kao da su hteli baš samo da izbegnu ukazani put, i zato tvrdoglavo i svojevoljno birali drugi put, težak i apsurdan, pipajući za njim u pomrčini. Znači: tvrdoglavost i svojevoljnost bila im je prijatnija od ma kakve koristi…«

Ponavljanje reči i fraza, opsesivan ton, stopostotna banalnost u svakoj reči, rečitost uličnih govorancija, takav je stil Dostojevskog.

U sedmom poglavlju, naš čovek-miš, ili njegov tvorac, polazi sa novim nizom ideja koje se sve okreću oko pojma »korist«. Postoje, kaže on, slučajevi u kojima čovek ima koristi i kada želi izvesne stvari koje su zapravo štetne po njega. Sve je to lažna priča, naravno; pa, baš kao što čoveku-mišu nije lako da objasni uživanje u poniženju i bolu, tako ni korist od štete neće objasniti. Ali niz novih nastranosti, mučno nedorečenih, ispunjava sledeće stranice.

U čemu je tačno ta tajanstvena »korist«? Jedan novinarski izlet, u najboljem stilu Dostojevskog, zbrinjava »civilizaciju [kroz koju je] čovek postao, ako ne više krvožedan, a ono sigurno gore i odvratnije krvožedan nego što je bio ranije«. Ovo je stara ideja koja potiče još od Rusoa. Čovek-miš stvara neku sliku opšteg blagostanja u budućnosti, neku kristalnu palatu za sve, i evo je, konačno – ta tajanstvena korist: slobodan, neometan izbor, sopstveni hir, nebitno u kojoj meri lud. Svet je divno preureden, ali, evo, dolazi čovek, prirodan čovek, koji kaže: samo ću iz hira da uništim ovaj divan svet – i on ga uništava. Drugim rečima, čovek ne želi bilo kakvu racionalnu korist, on želi samo priznanje nezavisnog izbora – svejedno kakav je taj izbor – čak i ako je u pitanju razaranje logičkog poretka, statistike, harmonije i – reda. Filozofski gledano, sve je ovo prazno naklapanje, pošto harmonija i sreća pretpostavljaju i prisustvo hirova.

Ipak, čovek, po Dostojevskom, može da izabere nešto suludo ili glupavo ili štetno – uništenje i smrt – za- to što je to, na kraju krajeva, njegov izbor. Ovo je, uzgred, i jedan od razloga koji su Raskoljnjikova nave- li da ubije onu staricu u Zločinu i kazni.

U devetom poglavlju, čovek-miš nastavlja da besni u samoodbrani. Ponovo se hvata teme uništavanja. Možda, kaže on, čovek više voli da uništava nego da stvara. Možda čovek ne teži ispunjenju nekog cilja, već ga privlači sam proces stizanja do cilja. Mo- žda se, kaže čovek-miš, čovek užasava uspeha. Možda voli da pati. Možda jedino iz patnje proizilazi svesnost. Možda čovek, da kažemo, postaje ljudsko biće tek kada je svestan svoje svesti o bolu.

Kristalna palata kao ideal, kao novinarski simbol savršenog opšteg života u budućnosti, ponovo se projektuje na platno i ponovo se o njoj raspravlja. Pri- povedač je sam sebe stavio u stanje potpune razdraženosti, a podrugljiva publika, publika podrugljivih novinara koje izaziva, kao da se zatvara nad njim. Vraćamo se na početnu tačku: bolje je biti ništa, bolje je ostati u mišijoj rupi – ili u pacovskoj rupi. U po- slednjem poglavlju prvog dela, on zaključuje situaciju nagoveštajem da je svu ovu publiku prizvao, tu fantomsku gospodu kojoj se obraćao, pokušaj da st- vori čitaoce. On će ovoj fantomskoj publici sada predstaviti niz nepovezanih uspomena koje će možda naslikati i objasniti njegov um. Pada mokar sneg. On ga vidi žuto, ali to je više simbolički nego optički. On smatra, pretpostavljam, da je žuto nečisto belo, »uprljano« kako još kaže. Treba obratiti pažnju na to da se on nada da će mu pisanje doneti olakšanje. Time se prvi deo završava, deo koji je, ponavljam, značajniji po načinu nego po sadržaju.

Zašto naslov drugog dela glasi »U povodu mokrog snega«, pitanje je na koje može da se odgovori samo u svetlu novinarskih aluzija pisaca šezdesetih godina devetnaestog veka koji su voleli simbole, aluzije aluzija, i tome slično. Možda je to simbol čistote koja postaje vlažna i uprljana. Moto – takođe nejasan gest -jeste jedna lirska pesma Njekrasova, savremenika Dostojevskog.

Događaji, koje se naš čovek-miš sprema da opiše u drugom delu, sežu dvadeset godina unatrag, u četrdesete. On je i tada bio isto tako sumoran kao i sada, isto tako je mrzeo svoje bližnje kao što ih mrzi i sada. Mrzeo je on i samog sebe. Pominje se i eksperimentisanje sa ponižavanjem. Bilo da je mrzeo neku osobu ili ne, nije mogao da je gleda u oči. Eksperimentisao je – može li da izdrži ljudski pogled? – i nije uspeo. To ga je brinulo do tačke rastrojstva. On je kukavica, kaže, ali, iz nekog razloga, svi pristojni ljudi našeg doba moraju biti kukavice. Kog doba? Osamsto četrdesetih ili osamsto šezdesetih? Ta dva razdoblja se razlikuju kao nebo i zemlja, istorijski, politički, sociološki. U 1844-toj smo u vremenu reakcije, despotizma; 1864. godina, iz koje potiču ove zabeleške, doba je promena, prosvećenosti, velikih reformi u poređenju sa četrdesetim. Medutim, uprkos aluzijama na aktuelnosti, svet Dostojevskog je sivi svet duševnih oboljenja u kome nema promena, sem možda u kroju vojničkih uniformi, neočekivano određenom detalju koji srećemo na jednom mestu.

Nekoliko strana je posvećeno onome što čovek-miš zove »romantika« ili, tačnije »romantičarima«. Savremeni čitalac nije u stanju da razume ove argumente ukoliko ne zagazi u ruske časopise iz pedesetih i šezdesetih godina devetnaestog veka. Dostojevski i njegov čovek-miš, u stvari, misle na »lažne idealiste«, ljude koji su u stanju nekako da spoje ono što nazivaju dobrim i lepim sa materijalnim stvarima, kao što je birokratska karijera, itd. (Slavenofili su napadali zapadnjake da poštuju idole a ne ideale.) Sve ovo nejasno i otrcano objašnjava naš čovek-miš, pa nema svrhe da se još i oko toga gnjavimo. Saznajemo da naš čovek-miš plašljivo, u noćnoj usamljenosti, udovoljava svom, kako ga naziva, razvratu, pa, očigledno, iz tog razloga odlazi na razna mračna mesta. (Sećamo se Sen Prea, onog gospodina iz Rusoove Zili, koji je takode odlazio u zabačene sobice kuće greha, gde je pio belo vino misleći da pije vodu, da bi se našao u rukama onoga što on zove une creature. To je razvrat iz sentimentalnih romana.)

Tema »kako izdržati nečiji pogled« pretvara se u temu »kako se odgurnuti«. Našeg čoveka-miša, očigledno malog, mršavog tipa, gura u stranu prolaznik, neki vojnik, visok preko dva metra. Čovek-miš ga stalno sreće na Nevskom prospektu – petrogradskoj Petoj aveniji – i stalno govori sebi da on, čovek-miš, neće popustiti; ali, svaki put hoće da popusti, sklanja se u stranu, pušta džinovskog oficira da bahato prode pravo pored njega. Jednog dana, čovek-miš se oblači svečano, kao za dvoboj ili sahranu i, sa srcem u grlu, pokušava da se izbori da se ne skloni u stranu. Vojnik ga, medutim, odbacuje kao gumenu lopticu. Ponovo pokušava – ovog puta uspeva da održi ravnotežu – i naleću jedan na drugog u punom zaletu, rame uz rame, i ravnopravno se mimoilaze. Čovek-miš je oduševljen. Ovo je njegova jedina pobeda u priči.

Drugo poglavlje počinje opisom podrugljivih sanjarenja, a zatim, konačno kreće sa pričom. Njen prolog obuhvata četrdeset strana u engleskom prevodu, računajući i prvi deo. Nekom prilikom posećuje Simonova, starog školskog druga. Taj Simonov i još dvojica prijatelja, spremaju oproštajnu večeru u čast četvrtog školskog druga, Zverkova, drugog vojnika u priči. (Njegovo ime je izvedeno od reči 36epex – »mala zver«, zverčica.) »Mesje Zverkov bio je od početka i moj školski drug. Naročito sam ga omrznuo u višim razredima. U nižim razredima on je bio pre svega lepuškast, nestašan dečačić koga su svi voleli. A ja sam ga mrzeo već i u nižim razredima, i to baš zbog toga što je bio lep i nestašan. Stalno je rdavo učio; što dalje, sve gore: medutim, dobro je završio školu zato što je imao protekciju. Za poslednjih godi- na u našoj školi dopalo mu je nasledstvo od dvesta duša, a kako smo svi bili siromašni, on poče pred nama da se razmeće. Bio je to banalan tip najvišeg stupnja, ali ipak dobar dečko; čak i tada kad se razmetao.

Međutim, bez obzira na fantastične i frazerske forme u kojima smo mi tada zamišljali čast, svi naši, sem malog broja, ulagivali su se Zverkovu baš ukoliko se on više razmetao. I nisu mu se ulagivali zbog neke koristi, već prosto zato što je bio čovek kome je priroda bila naklonjena svojim darovima. Još je medu njima bilo uobičajeno da se Zverkov smatra stručnjakom u oblasti spretnosti i uljudnosti. Ovo poslednje me je naročito dovodilo do besa. Mrzeo sam oštar zvuk njegovog samouverenog glasa, zaljubljenost u vlastite dosetke, koje su ponekad ispadale vrlo glupe, premda je dečko bio dosta smeo na jeziku; mrzeo sam njegovo lepo ali priglupo lice (za koje bih, međutim, vrlo rado dao svoje pametno) i raspojasano oficirsko ponašanje četrdesetih godina.«

Prvi od ove dvojice drugara zove se Ferfičkin; ime iz neke komedije. On je nemačkog porekla, prost i uobražen tip. (Treba znati da je Dostojevski patološki mrzeo Nemce, Poljake i Jevreje, što se vidi iz njegovih spisa.) Drugi je takode oficir, Trudoljubov, čije ime znači »vredan«. Dostojevski i ovde i na drugim mestima pribegava komediografskom maniru iz osamnaestog veka da ljudima nadeva deskriptivna imena. Naš čovek-miš, koji, kao što znamo, voli da se izlaže uvredama, sam sebe poziva na večeru.

»’Dakle, nas trojica, i Zverkov četvrti, dvadeset i jedna rublja, »Hotel de Paris«, sutra u pet sati’, ko- načno zaključi Simonov, koji se poduhvatio da sveudesi.

»’Kako dvadeset i jedna?’ rekoh ja s izvesnim uzrujanjem, pomalo i uvreden. ‘Ako računate sa mnom, onda nije dvadeset i jedna, već dvadeset i osam rubalja.’

»’Zar i vi hoćete?’ nezadovoljno primeti Simonov izbegavajući da me pogleda. Poznavao me je skroz.

»Razbesnelo me je to njegovo poznavanje moje ličnosti.

»’A što da ne? Pa i ja sam, čini mi se, drug; i priznajem vam da mi je baš i krivo što ste mene obišli’, zasiktah.

»’Gde li smo mogli da vas nađemo?’ grubo se uplete Ferfičkin.

»’Vi ste uvek bili u zategnutim odnosima sa Zverkovim’, dodaje Trudoljubov mršteći se.

»Ali ja sam se već bio uhvatio za tu zamisao, i nisam više hteo da odustanem.

»’Po meni, o tome nema niko pravo da govori’, odgovorih drhtavim glasom, kao da se bogzna šta desilo. ‘Možda baš zato i hoću što smo ranije bili u zategnutim odnosima.’

»’Ko će vas i razumeti… Sva ta uzvišena osećanja’, podsmehnu se Trudoljubov.

»’Zapisaćemo vas’, odluči Simonov obraćajući se meni. ‘Sutra u pet sati, »Hotel de Paris«; nemojte pogrešiti.’«

Te noći čovek-miš sanja školske dane, uopšten san koji ništa ne bi vredeo u modernom proučavanju bolesti. Sledećeg jutra glanca čizme koje je njegov sluga Apolon već jednom izglancao. Mokar sneg pada simbolično u krupnim pahuljicama. On stiže u restoran i saznaje da su večeru pomerili za jedan sat, a da se niko nije potrudio da ga o tome obavesti. Nadalje kreće serija poniženja. Konačno, tri drugara i Zverkov, gost, stižu. Ono što sledi, jedna je od najboljih scena Dostojevskog. Imao je on divan talenat da meša komično i tragično; mogli bismo ga nazvati vrsnim humoristom, čiji humor je uvek na ivici histerije; ljudi povreduju jedni druge u žestokoj razmeni udaraca. Počinje tipična dostojevskijanska svađa:

»’Re-ci-te, vi ste … u departmanu?’ produži Zverkov da se interesuje za mene. Videći da sam zbunjen, on je ozbiljno uobrazio da meni treba polaskati i ohrabriti me.

»’Šta, hoće valjda da ga bocom gadam’, pomislih besno. Nenaviknut na sve to, vrlo brzo bih se razbesneo.

»’U … oj kancelariji’, odgovorih odsečno, gledajući u tanjir.

»’I… to vam se isplaćuje? Re-cite, šta vas je naateralo da ostavite raniju službu?’

»’To me je baš naateralo što sam hteo da ostavim raniju službu’, razvukoh ja još triput više, skoro ne vladajući sobom. Ferfičkin prsnu u smeh. Simonov me ironično pogleda, a Trudoljubov ostavi jelo i poče radoznalo da me posmatra.

»Zverkovu bi neugodno, ali on se trudio da ništa ne primeti.

»’N-o-o, a vaše izdržavanje?’

»’Kakvo izdržavanje?’

»’To-jest, p-plata.’

»’Što vi mene tu propitujete?’

»Uostalom, odmah sam kazao koliku platu dobijam. Užasno sam crveneo.

»’Slabo’, važnim tonom primeti Zverkov.

»’Da, naravno, s tim se ne može po restoranima ručavati!’ bezobrazno dodade Ferfičkin.

»’Po mome mišljenju, to je prosto bedno’, ozbiljno primeti Trudoljubov.

»’Kako ste samo omršavili, kako ste se promenili… od onog doba…’ dodade Zverkov, ali ne bez peckanja, i s nekim bezobraznim sažaljenjem, razgledajući mene i moj kostim.

»’Ma dosta ste ga već zbunili’, kikoćući se uzvik- nu Ferfičkin.

»’Gospodine, znajte da se ja ne zbunjujem’, planuh ja naposletku. ‘Čujete li? Ja ručam ovde u kafe-restoranu za svoje pare, za svoje a ne za tude, zapamtite to mesje Ferfičkin.’

»’Kaako! Pa ko ovde ne ruča za svoje pare? Vi kao da…’ zakači se Ferfičkin, crven kao rak, gledajući me ostrvljeno

»’lzgleda, vi nameravate da ističete svoj um?’

»’Ne uznemiravajte se, to bi ovde bilo potpuno izlišno.’

»’Šta ste se vi to, gospodine moj, raskokodakali – a? Da niste kako god poludeli u tom vašem departmanu”

»’Dosta, gospodo, dosta!’ povika zapovednički Zverkov.

»’Kako je to glupo!’ progunda Simonov.

»’Zaista je glupo; skupili smo se u prijateljskom društvu, da ispratimo na put našeg dobrog prijatelja, a vi se tu obračunavate’, reče Trudoljubov grubo se obraćajući samo meni.

»’Vi ste nam se sinoć nametnuli; i sad bar ne kvarite opštu harmoniju…’

»Mene su svi odbacili, i ja sam sedeo utučen i unižen.

»’Gospode bože, zar je to moje društvo!’ mislio sam ja. ‘I kakva sam budala ispao pred njima! … Što još sedim! Sad odmah, ovog trenutka, treba ustati od stola, uzeti šešir i prosto otići bez reči… S prezirom! … Neću valjda žaliti sedam rubalja. A oni će možda pomisliti… Đavo nek ih nosi! Nije mi žao sedam rubalja! ovog trenutka odlazim!’

»Razume se, ostao sam. Od muke sam pio šeri i lafit velikim čašama. Nenaviknut na alkohol, brzo sam podlegao, i s pijanstvom je rasla i srdžba. Odjed- nom mi se prohtelo da ih sve užasno drsko uvredim i da odem. Da uhvatim zgodan trenutak i da se istak- nem: neka posle kažu: ‘Jeste smešan, ali je i pametan’, i… i… , jednom reči, davo neka ih nosiL.

»’Zar vi nećete nazdraviti’, zaurla Trudoljubov, izgubivši strpljenje i obraćajući mi se groznim izrazom…

»’Gospodine poručniče Zverkov’, počeh ja, ‘znaj- te da mrzim frazu, frazere i utegnute strukove!… to je prva tačka; a za njom sledi druga.’

»Svi se uznemiriše.

»’Druga tačka: mrzim udvaranje i udvarače.Treća tačka: volim istinu, iskrenost i poštenje’, produžavao sam skoro mehanički zato što sam već počeo da se kočim od užasa, sam ne shvatajući kako smem tako da govorim… ‘Volim misao, mesje Zverkov; volim pravo drugarstvo na ravnoj nozi, ne… hm. Volim… Uostalom, što da ne? I ja ću ispiti u vaše zdravlje, mesje Zverkov. Sablažnjavajte Čerkeskinje, ubijajte neprijatelje otadžbine … i… u vaše zdravlje, mesje Zverkov!’

»Zverkov ustade, pokloni mi se, i reče: ‘Vrlo sam vam zahvalan.’ Bio je užasno uvređen, bio je pobledeo.

»’Do đavola!’ dreknu Trudoljubov treskajući pesnicom po stolu.

»’Za ovakvo nešto po njušci udaraju!’ ciknu Ferfičkin.

»’Treba ga izbaciti’, progunđa Simonov.

»’Ni reči, gospodo, nijednog pokreta!’ svečano uzviknu Zverkov, zaustavljajući opšte negodovanje. ‘Zahvaljujem vam svima; i njemu ću umeti da dokažem koliko cenim njegove reči.’

»’Gospodine Ferfičkine, sutra ćete mi dati zadovoljenje zbog ovih vaših reči!’ glasno rekoh, obraćajući se važno Ferfičkinu.

»’To jest, dvoboj? Molim!’ odgovori on; ali ja sam sigurno bio tako smešan dok sam ga izazivao, što je tako odudaralo od mog izgleda, da se svi, uključujući i Ferfičkina, zaceniše od smeha.

»’Ma, ostavite ga! Već je sasvim pijan!’ sa gađenjem reče Trudoljubov…

»… Bio sam toliko izmučen, toliko izlomljen, da bih mogao da se ubijem. Imao sam groznicu; kosa natopljena znojem prilepila mi se za čelo i slepoočnice.

»’Zverkove! Molim vas za oproštaj’, rekoh oštro i odlučno; ‘Ferfičkine, i vas molim, i sve ostale, zato što sam vas uvredio!’

»’Aha! Nije dvoboj po vašoj meri!’ zajedljivo prošišta Ferfičkin.

»’Ne, Ferfičkine, ne bojim se ja dvoboja! Gotov sam da se sutra sa vama bijem, ali posle pomirenja. Ja čak i zahtevam to, i vi mi ne možete to odbiti. Hoću da vam dokažem da se ne plašim dvoboja. Vi ćete pucati prvi, a ja ću pucati u vazduh.’…

»Svi su bili crveni; oči su im blistale; mnogo su pili.

»’Tražim vaše prijateljstvo, Zverkove; ja sam vas uvredio, ali…’

»’Uvredili? Vi-i! Ne-e! Znajte, gospodine, da vi mene nikad, i ni u kakvim prilikama ne možete uvrediti.’

»’Sad dosta, odlazite!’ preseče Trudoljubov…

»Ostao sam kao ispljuvan. Gomila je bučno izlazila iz sobe. Trudoljubov razvuče neku glupu pe- sinu… Nered, ostaci jela, razbijena čašica na podu, prosuto vino, pikavci, težina i muka u glavi, jad u srcu, i, naposletku, lakej koji je sve video i sve čuo pa me je sad radoznalo zagledao.

»’Tamo!’ uzviknuh. ‘Ili će svi da klečeći grle moje noge, i da mole za moje prijateljstvo, ili … Ili ću ošamariti Zverkova!’«

Posle ovog velikog četvrtog poglavlja, razdražljivost, ponižavanja, itd. čoveka-miša ponavljaju se, i ubrzo im se pridružuje i jedan lažan ton, sa pojavom omiljene figure sentimentalne proze, plemenitom prostitutkom, posrnulom devojkom uzvišenog srca. Liza, mlada dama iz Rige, književna je lutka. Naš čovek-miš, kako bi sebi olakšao bar malo, počinje da kinji i zastrašuje bližnjeg, sirotu Lizu (Sonjinu sestru). Razgovori su beznačajni i oskudni, ali, molim vas, nastavite sve do gorkog kraja. Možda će se nekima od vas svideti više nego meni. Priča se završava tako što naš čovek-miš izbacuje ideju da će poniženja i uvrede pročistiti i uzdići Lizu kroz mržnju i da je, možda, uzvišena patnja bolja od jeftine sreće. To je, otprilike, to.

Veličanstvena glupost sa bljescima genijalnosti

Dostojevski je, kao što znamo, veliki tragač za istinom, genije duhovnog morbiditeta. ali, kao što i to znamo, nije veliki pisac kao što su to Tolstoj, Puškin i Čehov. I, ponavljam, ne zato što je svet koji on stvara nestvaran – svi književni svetovi su nestvarni – već zato što je taj svet stvoren u žurbi, bez bilo kakvog smisla za sklad i ekonomičnost koje i najiracionalnije remek-delo mora da poštuje (da bi uopšte bilo remek-delo). Zaista, može se reći da je Dostojevski bio isuviše racionalan u svom sirovom metodu, pa, iako su njegove činjenice samo duhovne činjenice, a njegovi likovi samo ideje u Ijudskom obličju, njihovo preplitanje i razvoj pokreće mehanički metod prizemnih, konvencionalnih romana s kraja osamnaestog i s početka devetnaestog veka.

Idiot (1868.)

U Idiotu imamo tipičnog pozitivnog dostojevskijanskog junaka. To je knez Miškin, obdaren dobrotom i sposobnošću da prašta koju je osim njega imao valjda jedino Hrist. Miškin je začuđujuće osetljiv, do krajnjih granica: on oseća sve što se zbiva u drugim ljudima, čak i kad su ti ljudi kilometrima daleko. Toliko je duboka njegova duhovna mudrost, njegovo saosećanje i razumevanje patnji drugih. Knez Miškin je sama čistota, iskrenost, otvorenost; ove osobine ga neizbežno uvode u bolne sukobe sa našim konvencionalnim, veštačkim svetom. Njega vole svi koji ga poznaju; njegov nesuđeni ubica Rogožin, koji je očajnički zaljubljen u junakinju Nastasju Filipovnu i ljubomoran na Miškina, završava tako što Miškina pušta u kuću u kojoj tek što je ubio Nastasju i pod Miškinovom duhovnom zaštitom traži način da se pomiri sa životom i da ublaži oluju strasti u sopstvenoj duši.

A ipak, Miškin je poluidiot. Zaostao još od ranog detinjstva, nije progovorio sve do šeste godine; bio je žrtva epilepsije, pod stalnom pretnjom potpunog ludila, ukoliko ne živi mirnim, povučenim životom (Potpuno ludilo ga i savlada na kraju, kao posledica događaja opisanih u romanu).

U svakom slučaju je nesposoban za brak i bračni život, kao što se autor pobrinuo da nam jasno stavi do znanja. Svejedno, Miškin je rastrzan između dve žene. Prva je Aglaja, naivna i čista, lepa, iskrena mlada devojka, otvorena prema svetu ili pre svojoj ulozi ćerke iz bogate porodice kojoj je sudbinski određeno da se uda za uspešnog i privlačnog mladića i “srećno živi do kraja života”. Šta to tačno Aglaja želi, ni ona sama ne zna; navodno se razlikuje od svojih sestara i ostale porodice, “luda” je u onom dobronamernom dostojevskijanskom smislu te reči (on mnogo više voli luckaste od normalnih ljudi), jednom rečju, ličnost sa sopstvenom “misijom”, dakle sa božijom iskrom u duši. Miškin (i, u izvesnoj meri, Aglajina majka) jedini su koji je razumeju. Njena intuitivna ali naivna majka brine se jedino zbog toga što joj je ćerka čudna, ali Miškin oseća skriveni teret koji Aglaja nosi u duši. Sa nejasnom potrebom da je spase i zaštiti tako što će je prosvetliti ka duhovnom životnom putu, Miškin pristaje na Aglajin predlog da se oženi njome. E, tada počinje zaplet: tu je i demonska, ponosna, bedna, izdana, tajanstvena, čarobna i, uprkos svom poniženju, blistavo Čista Nastasja Filipovna, jedan od onih potpuno neprihvatljivih, nestvarnih, iritantnih likova, kojih su romani Dostojevskog preprepuni. Ova apstraktna žena je u stanju da oseća samo u superlativu – ni njenoj dobroti ni njenoj zloći nema granica. Ona je žrtva jednog postarijeg plejboja koji ju je uzeo za ljubavnicu i nekoliko godina živeo s njom, pa je odlučio da se oženi pristojnom ženom. On blagonaklono izvoljeva da uda Nastasju Filipovnu za svog sekretara.

Svi muškarci u okruženju Nastasje Filipovne znaju da je ona, zapravo, pristojna devojka; isključivo njen ljubavnik je kriv za njen položaj. Ovo ne sprečava njenog verenika (koji je, uzgred, jako zaljubljen u nju) da je prezire kao “posrnulu” ženu, a ni Aglajinu porodicu da se potrese od iznenađenja kada otkrije da je Aglaja uspostavila neku tajnu vezu sa Nastasjom. U stvari, to ne sprečava ni samu Nastasju da prezre sebe zbog tog “poniženja” i da se sebi osveti time što zaista i postaje “izdržavana žena”. Jedini Miškin, kao Hrist, ne vidi mane u Nastasji i iskupljuje je svojim dubokim divljenjem i poštovanjem (Evo opet skrivene parafraze, priče o Hristu i posrnuloj ženi). Ovde ću citirati odličnu primedbu Mirskog o Dostojevskom: “Njegovo hrišćanstvo… od neke je sumnjive vrste… To je manje-više površna duhovna tvorevina koju je opasno izjednačiti sa pravim hrišćanstvom.” Ako dodamo i to da se Dostojevski hvalisao da je jedini pravi tumač pravoslavnog hrišćanstva i da nas u razrešavanju bilo kakvog psihološkog ili psihopatskog čvora vodi pravo Hristu i svetoj pravoslavnoj crkvi, bolje ćemo razumeti onu tako iritantnu stranu Dostojevskog “filozofa”.

Ali, da se vratimo priči. Miškin shvata da je, od dve žene koje polažu pravo na njega, potrebniji Nastasji, jer je nesrećnija. I tako, tiho napušta Aglaju da spasava Nastasju. Onda se on i Nastasja nadmeću u velikodušnosti; ona očajno pokušava da ga oslobodi da bi bio srećan sa Aglajom, a on je ne napušta da ne bi “propala” (omiljena reč Dostojevskog). Medutim, kada Aglaja prevrne kola sa jabukama kako bi namerno uvredila Nastasju u njenoj sopstvenoj kući (otišla je tamo s tom namerom), Nastasja ne vidi više nijedan razlog da se žrtvuje za svoju suparnicu. Odlučuje da odvede Miškina u Moskvu. U poslednjem trenutku, ova histerična žena ponovo se predomisli, pošto shvata da nije u stanju da dozvoli Miškinu da “propadne” zbog nje. Beži, skoro ispred oltara, sa Rogožinom, mladim trgovcem koji na nju traći nasledstvo koje je tek dobio. Miškin odlazi za njima u Moskvu. Dalji njihov život i ponašanje lukavo su skriveni velom tajne. Dostojevski čitaocu uopšte ne otkriva šta se to tačno desilo u Moskvi, samo, tu i tamo, pušta neke važne i tajanstvene nagoveštaje. Oba muškarca prolaze, zbog Nastasje, kroz neke užasne duhovne patnje a ona sve više i više ludi. Rogožin postaje Miškinov brat u Hristu, pošto su razmenili krstove. Dato nam je na znanje da on ovo čini kako bi se spasao iskušenja da iz Ijubomore ubije Miškina.

Konačno, Rogožin, budući najnormalniji od ovo troje, nije više u stanju da izdrži – ubija Nastasju. Dostojevski ga snabdeva olakšavajućom okolnošću: u trenutku ubistva, Rogožin je u bunilu od groznice. Neko vreme je u bolnici, a onda ga osuđuju na progonstvo u Sibir, skladište odbačenih voštanih figura Dostojevskog. Miškin, koji provodi noć u Rogožinovom društvu, kraj ubijene Nastasje, konačno potpuno poludi i vraća se u ludnicu u Švajcarskoj u kojoj je proveo mladost i u kojoj je trebalo i da ostane sve vreme. Cela ova luda zbrka prošarana je dijalozima, čija uloga je trebalo da bude da prikaže stavove različitih društvenih krugova povodom takvih pitanja kao što je smrtna kazna ili velika misija ruskog naroda. Likovi nikada ništa ne kažu a da pri tome ne pocrvene, poblede ili posrnu. Religiozni detalji izazivaju mučninu, toliko su neukusni. Pisac se potpuno oslanja na definicije i uopšte se ne trudi da ih potkrepi dokazima: recimo, Nastasja, za koju nam je rečeno da je biser uvaženosti, povučenosti i rafiniranosti, povremeno se ponaša kao besna, zlovoljna fufa.

Medutim, sam zaplet je vešto razrađen, sa mnogo dovitljivih obrta koji drže napetost. U poredenju sa Tolstojevim metodama, neki od ovih obrta liče mi na udarce motkom, naspram lakog dodira umetnikovog prsta, ali mnogo je kritičara koji se u ovome sa mnom ne bi složili.

Zli dusi (1872.)

Zli dusi je priča o ruskim teroristima koji kuju zaveru o nasilju i uništavanju a zapravo ubijaju jednoga iz sopstvenih redova. Radikalni kritičari su je odbacili kao reakcionarni roman. A opet, oni koje su sopstvene ideje odvele u močvaru u kojoj tonu, proglasili su je oštroumnom studijom o ljudima. Obratite pažnju na pejzaže:

sitne rominjave kiše obujmila je celu zemlju, gutajući svaki zračak svetlosti, svaki odsjaj boje, pretvarajući sve u neku dimnu, olovnu, nerazbirljivu masu. Odavno je već bilo svanulo ali je izgledalo kao da je još noć.” (Jutro posle Lebjatkinovog ubistva.)

“Bilo je to vrlo mračno mesto na kraju ogromnog parka… Kako je samo strašno moralo izgledati te hladne jesenje večeri! Ležalo je na ivici neke stare šume koja je pripadala kruni. Ogromni prastari borovi izdizali su se kao nejasne tmaste mrlje u tami. Bilo je tako tamno da su se jedva videli na dva koraka udaljenosti…”

“Nekog nezabeleženog dana, u prošlosti, na ovom mestu je iz nekog razloga sagrađena pećina prilično besmislenog izgleda, od grubog neobradenog kamena. Sto i stolice u pećini odavno su se raspali. Na dvesta koraka desno bila je obala trećeg ribnjaka u parku. Ova tri ribnjaka pružala su se jedan za drugim skoro dve vrste, od kuće do samog kraja parka.” (Pre ubistva Šatova.)

“Kiša koja je padala prethodne noći, prestala je, ali je bilo vlažno, sivo i vetrovito. Niski, iskrzani i tmurni oblaci brzo su se kretali hladnim nebom. Vrhovi drveća urlali su dubokim jednoličnim glasom i u samom korenu škripali; bio je to tužan dan.”

I ranije sam govorio da Dostojevski sa svojim likovima postupa kao dramski pisac. Kada uvodi ovaj ili onaj lik, uvek ga proprati kratkim fizičkim opisom i više se na to ne vraća. Zato su i njegovi dijalozi uglavnom lišeni umetaka koje koriste drugi pisci – gestova, pogleda, bilo kakvih detalja o pozadini. Nekako se oseća da on stvamo ne vidi svoje likove, da su to samo marionete, upečatljive, očaravajuće marionete, bačene u bujicu njegovih ideja.

Nedaće ljudskog dostojanstva, omiljena tema Dostojevskog, jednako su bliske i farsi i drami. Kada pušta na volju ovoj svojoj farsičnoj strani, Dostojevski je ponekad opasno blizu iskliznuću u opširne i prostačke besmislice, budući da je potpuno lišen svakog smisla za humor. (Odnos između samovoljne i histerične starice i histeričnog starca slabića, priča koja se proteže na prvih sto strana u romanu, dosadna je, pošto je nerealna.) Farsična spletka, pomešana sa tragedijom, očigledno je uvezena iz inostranstva; postoji nešto drugorazredno francusko u strukturi njegovih zapleta. To ne znači, medutim, da se njegovi likovi ponekad ne pojavljuju u dobro napisanim scenama. U Zlim dusima, postoji izvrsna podrugljiva epizoda o Turgenjevu’: Karmazinov, pisac u modi, “starac crvenog lica, s gustim sedim kovrdžama skupljenim ispod cilindra koje mu se uvijaju oko čistih, malih, ružičastih ušiju. Lornjon u okviru od kornjačinog oklopa, na uskoj crnoj traci, dugmeta, prsten s monogramom, sve u najboljem stanju. Sladak, ali piskav glas. Piše samo da bi sebe stavio u prvi plan, kao, na primer, u opisu nekog brodoloma na engleskoj obali. ‘Pogledajte mene, vidite kako ja nisam mogao da podnesem taj prizor mrtvog u naručju mrtve žene, itd?'” Prilično nizak udarac – Turgenjev ima jedan autobiografski opis požara na brodu slučajno povezan sa ružnim dogadajem iz mladosti koji su njegovi neprijatelji sa uživanjem ponavljali celog njegovog života.

“Sledeći dan … bio je dan iznenadenja, dan koji je rešio prošle zagonetke i postavio nove, dan začuđujućih otkrića i još beznadežnije zbunjenosti. Ujutru … trebalo je da, na izričitu molbu Varvare Petrovne, pratim svog prijatelja, Stepana Trofimoviča kad je njoj u posetu išao, a u tri sata je trebalo da budem kod Jelisavete Nikolajevne da joj kažem ne znam šta i pomognem joj ne znam kako. A u međuvrernenu sve se to završilo kako niko nije očekivao. Rečju, bio je to dan čudnovatih podudarnosti.”

U kuću Varvare Petrovne, s uživanjem dramskog pisca koji gradi vrhunac radnje, pisac trpa, jednog za drugim, sve likove iz Zlih duhova, od kojih dva stižu iz inostranstva. To je neverovatna glupost, ali veličanstvena, zvonka glupost sa bljescima genijalnosti koji osvetljavaju celu tu sumornu i ludu farsu.

Jednom sakupljeni u istoj sobi, ovi ljudi jedni drugima gaze po dostojanstvu, strašno se svađaju (ove svađe prevodioci uporno prevode kao “skandale”, zavarani galskim korenom ruske reči “skandal”); potom se svađe jednostavno izduvaju kad radnja ponovo uzme oštar obrt.

Ovo je, kao i u svim romanima Dostojevskog, jedna navala i zbrka reči, sa beskrajnim ponavljanjima, da ne pominjemo mrmljanje, verbalna plima koja ostavlja čitaoca u čudu posle, recimo, Ljermontovljeve jasne i divno odmerene proze. Dostojevski je, kao što znamo, veliki tragač za istinom, genije duhovnog morbiditeta. ali, kao što i to znamo, nije veliki pisac kao što su to Tolstoj, Puškin i Čehov. I, ponavljam, ne zato što je svet koji on stvara nestvaran – svi književni svetovi su nestvarni – već zato što je taj svet stvoren u žurbi, bez bilo kakvog smisla za sklad i ekonomičnost koje i najiracionalnije remek-delo mora da ispoštuje (da bi uopšte bilo remek-delo). Zaista, može se reći da je Dostojevski bio isuviše racionalan u svom sirovom metodu, pa, iako su njegove činjenice samo duhovne činjenice, a njegovi likovi samo ideje u Ijudskom obličju, njihovo preplitanje i razvoj pokreće mehanički metod prizemnih, konvencionalnih romana s kraja osamnaestog i s početka devetnaestog veka.

Hoću da ponovo naglasim činjenicu da je Dostojevski bio više dramski pisac nego romanopisac. Njegovi romani su izgrađeni od scene za scenom, od dijaloga u kojima učestvuju svi likovi i sve to uz pozorišne trikove – scene a fair, neočekivani posetilac, komični predah, itd. Posmatrana kao romani, njegova dela se raspadaju na komadiće; posmatrana kao pozorišni komadi, ona su predugačka, raštrkana i loše izbalansirana.

Malo je humora u opisu njegovih likova, ili njihovih odnosa, ili situacija; ponekad, međutim, izbije neka vrsta zajedljivog humora.

“Francusko-pruski rat”, muzički komad koji je komponovao Ljamšin, lik iz Zlih duhova:

“Počinje zlokobnim akordima ‘Marseljeze’, Qu ‘un sang impur abreuve nos sillons. Čuje se gromoglasan izazov, opijenost budućim pobedama. Ali iznenada, mešajući se s veštim varijacijama nacionalne himne, odnekud, iz nekog ugla sasvim blizu, s jedne strane, dopiru prosti akordi pesme ‘Mein Lieber Augustin’. ‘Marseljeza’ nastavlja, nesvesna ovih upadica. To je vrhunac opijenosti sopstvenom veličinom; ali ‘Augustin’ postaje snažniji. ‘Augustin’ postaje sve bezobzirniji i iznenada melodija ‘Augustina’ počinje da se meša s melodijom ‘Marseljeze’. Ova potonja počinje da se ljuti; postavši najzad svesna ‘Augustina’, pokušava da ga otera kao muvu. Ali se ‘Mein lieber Augustin’ čvrsto drži, on je veseo i pun samopouzdanja a ‘Marseljeza kao da je najednom postala užasno glupa. Više ne može da skriva svoje poniženje. To je lelek srdžbe, suze i kletve, i vapaj providenju, pas un pouce de notre terrain, pas une de nos forteresses.je prinudena da peva istovremeno sa ‘Mein lieber Augustin’. Njena melodija glupavo prelazi u Augustina’. Ona popušta i zamire. I samo se na mahove čuje ponovo qu ‘un sang impur… Ali iznenada, ona prelazi u prostački valcer. Sasvim se predaje. To Žil Favr jeca na Bizmarkovim grudima i predaje sve… ‘Augustin’ postaje žestok. Čuju se promukli grubi glasovi. Sve govori o nebrojenim bačvama piva, o mahnitosti samopohvale, traže milione, fine cigare, šampanjac i taoce. Augustin’ postaje divlji urlik.”

Braća Karamazovi: Krupne greške u krimiću

Braća Karamazovi su savršen primer metoda detektivskih priča koje je Dostojevski koristio i u drugim svojim romanima. To je dugačak roman (preko hiljadu strana) i jedan čudan roman. Mnogo je toga što ovaj roman čini čudnim; čak i naslovi poglavlja su neobični. Vredi zapaziti da je autor ne samo sve vreme savršeno svestan neobične i uvrnute prirode svoje knjige, već neprestano skreće pažnju na nju, zadirkuje svog čitaoca, koristi sve moguće načine da mu privuče pažnju. Da pogledamo, na primer, sadržaj. Upravo sam pomenuo do koje mere je čudan i zbunjujući: onaj ko nije upoznat sa knjigom lako bi mogao da stekne pogrešnu predstavu da mu se nudi ne roman, već neki hirovit vodvilj. Treće poglavlje: “Ispovest vatrenog srca u stihovima”. Četvrto poglavlje: “Ispovest vatrenog srca u anegdotama”. Peto poglavlje: “Ispovest vatrenog srca, naglavce”. Zatim, u drugom delu, peto poglavlje: “Kidanje i mučenje u gostinskoj sobi”. Šesto poglavlje: “Mučenje u sobi”. Sedmo poglavlje: “Na čistom vazduhu”. U nekim naslovima nailazimo na iznenađujuće deminutive: “Uz čašicu konjačića”, ili kad jednu postariju gospođu boli nožica (nožka, ruski deminutiv od noga). Mnogi od ovih naslova nemaju nikakve veze sa sadržinom poglavlja, recimo “Još jedan propali ugled” ili “Bivši i nesporni”. Svi ovi naslovi nemaju nikakvo značenje. Konačno, neki naslovi zbog neozbiljnog i podsmešljivog izbora reči više pristaju nekoj zbirci humorističkih priča. Samo se u šestom delu koji je, usput, najslabiji deo knjige, imena poglavlja slažu sa sadržinom.

Na ovako sarkastičan i podrugljiv način, lukavi pisac namerno zaluđuje čitaoca. Medutim, ima on još načina. Sve vreme je obuzet privlačenjem i oštrenjem čitaočeve pažnje kroz celu knjigu. Pogledajte, na primer, način na koji on u zlo doba otkriva ime grada u kome se radnja odvija od samog početka. Ime grada ostaje skriveno do kraja: “Skotoprigonjevsk [mesto ka kome se tera stoka, mesto za okupljanje stada, nešto kao volovski grad]”, kaže on, “takvo je, avaj, ime našem gradu koje sam dugo pokušavao da sakrijem”. Ova preosetljivost, preterana briga pisca prema čitaocu pri čemu misli da je čitalac žrtva koju treba uvući u zamku i da je lovac pred kojim pisac beži i izmiče mu, kao zec ovakav odnos prema čitaocu delom potiče i iz ruske književne tradicije. Puškin u Evgeniju Onjeginu, Gogolj u Mrtvim dušama, često se obraćaju direktno čitaocu, iznenada, ponekad izvinjenjem, ponekad molbom, ponekad iznenadnom šalom. Ali nalazimo ga i u zapadnjačkim detektivskim pričama, odnosno njihovoj preteči, kriminalnom romanu. U skladu s ovom tradicijom je Dostojevski koristio jedan zabavan izum: namerno iskreno, kao da hoće da pokaže da igra otvorenih karata, na samom početku romana izjavljuje da se desilo ubistvo. “Aleksej Karamazov bio je treći sin Fjodora Karamazova, spahije u našoj guberniji, koji je jedno vreme bio tako poznat… zbog svoje tragične i nerazjašnjene smrti.” Ova navodna iskrenost pisca samo je stilski izum, služi samo da čitaoca obavesti o ovoj “tragičnoj i nerazjašnjenoj smrti”.

Ova knjiga je tipična detektivska priča, vratoloman whodunit [1] samo u usporenom hodu. Početna situacija je sledeća. Imamo Karamazova oca, razvratnog, odvratnog starca, jednu od onih žrtava koje je nemoguće žaliti a koju pedantno priprema za ubistvo svaki dalekovidi pisac detektivske proze. Imamo i njegova četiri sina – tri zakonita i jednog nezakonitog i svaki od njih je mogući ubica. Najmlađi sin, svetac Aleksej (Aljoša), bez sumnje je pozitivan lik, ali kad jednom uđemo u svet Dostojevskog i u njegove zakone, prihvatamo i mogućnost da je čak i Aljoša možda ubio svog oca, bilo radi svog brata Dmitrija kome je otac otvoreno stajao na putu, bilo u iznenadnoj pobuni protiv zla koje je takav otac predstavljao, bilo iz nekog trećeg razloga. Zaplet je tako razvijen, da je čitalac dugo ostavljen da nagađa ko je ubica; čak i kada optuženi za ubistvo izlazi pred sud, sudi se pogrešnom čoveku, najstarijem sinu žrtve, Dmitriju, a pravi ubica je vanbračni sin, Smerdjakov.

U skladu sa svojom namerom da lakovernog čitaoca upetlja u mrežu nagađanja koje predstavlja glavnu draž čitanja detektivskih priča, Dostojevski pažljivo stvara neophodan portret mogućeg ubice, Dmitrija. Varka počinje kada Dmitrij, posle grozničavih i uzaludnih pokušaja da nabavi tri hiljade rubalja koje mu očajnički trebaju, u begu grabi bakarni tučak, dugačak oko dvadesetak santimetara, trpa ga u džep i beži. “O bože, on će sigurno nekoga ubiti”, uzvikuje neka žena.

Devojka koju Dmitrij voli, još jedna od onih dostojevskijanskih “paklenih” žena, Grušenjka, dopala se i starcu, koji joj je obećao novac ako mu dođe u posetu. Dmitrij je ubeđen da je ona prihvatila ponudu. Siguran da je ona sa njegovim ocem, on preskače ogradu, ulazi u vrt odakle može da vidi osvetljene prozore očeve kuće; potom se “krišom privuče i sakrije u senci, iza nekog žbuna. Jednu polovinu žbuna osvetljavao je prozor. ‘Žbun malina, kako su crvene’, prošapta on, ne znajući zašto.” Kada je prišao prozoru spavaće sobe, “cela spavaća soba Fjodora Pavloviča, mala prostorija, ležala je pred njim, kao na dlanu.” Tu sobicu na dvoje deli crveni paravan. Fjodor, otac, stoji pored prozora, “u svom novom svilenom prugastom kućnom kaputu, opasan svilenim gajtanom s resama. Ispod okovratnika njegovog kućnog kaputa virilo je čisto rublje, košulja od inog holandskog platna sa zlatnim dugmadima… Starac je gotovo izašao kroz prozor pokušavajući da vidi kapiju koja je bila dalje nadesno… Dmitrij je gledao sa strane i stajao nepomičan. Ceo omraženi starčev profil, s kožom koja je visila na Adamovoj jabučici, njegove usne razvučene u osmeh sladostrasnog iščekivanja, sve je to iskosa, s leve strane osvetljavala lampa. U Dmitrijevom srcu podiže se užasan bezgraničan bes”, pa izgubivši potpuno kontrolu nad sobom, on iznenada grabi bakarni tučak koji nosi u džepu.

Posle ovoga jedan rečiti red sastavljen od zvezdica, opet u maniru zabavnih romana sa krvavim zapletima. Zatim, kako dolazi do daha, pisac ponovo napada, ovog puta iz drugog ugla. Proviđenje, kako je kasnije i sam Dmitrij govorio, “kao da me je tada čuvalo”. Ovo bi moglo da znači da mu je nešto zaustavilo ruku u poslednjem trenutku; ali ne, odmah posle ove rečenice dolaze dve tačke a zatim još jedna rečenica čija je uloga samo da objasni prethodnu izjavu: baš u to vreme, Grigorij, stari sluga, probudio se i izašao u baštu. I tako, ona rečenica o bogu, umesto da govori, kako se na prvi pogled čini, o nekom anđelu čuvaru koji ga je sprečio da počini zlo, prosto kaže da je bog probudio slugu starca da mu omogući da vidi i kasnije prepozna ubicu u begu. Imamo zatim jedan čudan zaokret: od trenutka Dmitrijevog bega do hapšenja, u malom pijačnom gradu u kome pijanči sa Grušenjkom (što će reći sedamdeset pet strana od ubistva do hapšenja), pisac tako udešava stvari da pričljivi Dmitrij čitaocu ničim ne odaje svoju nevinost. Baš suprotno: kad god se seti Grigorija, onog sluge koga je udario tučkom i možda ubio, Dmitrij čoveka koga je udario nijednom ne zove po imenu, prosto ga naziva “starcem”, što bi moglo da se odnosi i na njegovog oca. Ova varka je možda suviše lukava; suviše jasno otkriva autorovu nameru da Dmitrijeve govore održava smušenim, kako bi zavarao čitaoca i ubedio ga da je ovo pravi ubica.

Kasnije, na suđenju, važno je da li Dmitrij govori istinu kad tvrdi da je tri hiljade rubalja imao kod sebe pre nego što je otišao u starčevu kuću, ili laže. Moglo bi se zaista pomisliti da je on ukrao tri hiljade rubalja koje je starac spremio da da devojci, a koje sada služe kao dokaz da je on ušao u kuću i počinio ubistvo. E tada, na suđenju, Aljoša, najmlađi brat, iznenada se priseti da kada je poslednji put video Dmitrija – a to je bilo pre nego što se ovaj uputio na noćnu ekspediciju u očev vrt – kako se udara u grudi i uzvikuje da baš na tom mestu ima ono što će ga izbaviti iz teškog položaja. Tada je Aljoša mislio da Dmitrij govori o svom srcu. Sada se iznenada setio da je i tada primetio kako se Dmitrij ne udara tamo gde mu je srce, već iznad srca (Dmitrij je oko vrata nosio neku vrećicu). Ova Aljošina tvrdnja postala je jedini dokaz, čak samo nagoveštaj dokaza, da je Dmitrij pre ubistva došao do novca i da možda nije on taj koji je ubio oca. Uzgred, Aljoša nije bio u pravu: Dmitrij je govorio o amajliji koju je nosio na lancu oko vrata.

Ipak, postoji jedna okolnost koja bi lako sredila celu tu stvar i spasla Dmitrija, a koju pisac potpuno zanemaruje. Smerdjakov je priznao Ivanu, još jednom bratu, da je on pravi ubica i da je zločin počinio teškom pepeljarom. Ivan na sve moguće načine pokušava da spase Dmitrija; svejedno se ova suštinski važna činjenica na suđenju uopšte ne pominje. Da je Ivan na suđenju ispričao sve o pepeljari, ne bi bila potrebna velika mudrost da se ispita da li na njoj ima tragova krvi i da li njen oblik odgovara obliku smrtonosne povrede. To se ne dešava – krupna greška za kriminalni roman.

Ova analiza je dovoljna da pokaže karakterističan razvoj zapleta romana, koja se tiče Dmitrija. Ivan, drugi brat, koji napušta grad kako bi omogućio ubistvo (od strane Smerdjakova koga je, u stvari, navodio na ubistvo na neki čudan metafizički način) koji tako postaje, da kažemo, saučesnik Dmitrijev – mnogo je više uključen u zaplet romana nego treći brat, Aljoša. Kada je Aljoša u pitanju, stalno nam se nameće utisak da je pisac rastrzan između dva međusobno nezavisna zapleta: Dmitrijeve tragedije na jednoj, i priče o skoro svecu, mladiću Aljoši, na drugoj strani. Aljoša je još jedan predstavnik (drugi je knez Miškin) piščeve nesrećne ljubavi prema prostodušnim likovima iz ruskog folklora. Cela dugačka šepava priča o monahu Zosimi mogla je mirne duše da bude izbrisana iz romana a da ga ne poremeti; čak bi njeno brisanje knjizi dalo celinu i bolje uravnotežen sklop. A zatim, ponovo, sasvim nezavisno, očigledno štrčeći iz opšte sheme knjige, stoji, sama za sebe, odlično ispričana priča o đaku lljuši. Ali čak i u ovu izvrsnu priču o dečaku Iljuši, još jednom dečaku Kolji, psu Žućki. srebrnom topu-igrački, hladnoj njuški šteneta i iščašenim trikovima histeričnog oca, čak i u tu priču Aljoša unosi neprijatnu, snishodljivu jezu.

Uopšteno govoreći, kad god se pisac lati Dmitrija, njegovo pero dobija jarku životnost. Dmitrij kao da je stalno pod svetlom jake lampe, kao i svi koji ga okružuju. Ali onog trenutka kad se približimo Aljoši, uranjamo u drugačiji, potpuno beživotni svet. Sumračne staze vode čitaoca dalje, u mračan svet hladnog rezonovanja, lišenog umetničkog duha.

Vladimir Nabokov

prevela s engleskog Maja Vračarević

XXZ Magazin

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Prethodni nastavak:

  Dostojevski, Književnost, Nabokov, Ruska književnost