Zašto uporno „mlatim praznu slamu“?

Zašto presipam iz šupljeg u prazno?

Zašto prodajem muda za bubrege?

Zašto prodajem maglu?

Zašto palamudim?

Zašto izmišljam toplu vodu?

Zašto, po-bogu, filozofiram?

Duže od deset godina uspešno mlatim praznu slamu. Zašto sam odlučio da mLaTiM pRAznU SlAMu? (Kad sam umesto slame možda mogao da mlatim pare? Što bi, priznajem, možda/verovatno, bilo lakše. Ali gde sam tu Ja?) Da horor bude veći, pravo pitanje je: zašto sam izabrao profesionalno da mlatim praznu slamu, pa čak i da provedem nekoliko godina studirajući mlaćenje prazne slame? Sada, kao master mlatilac prazne slame, verujem da mogu da odgovorim na to pitanje ili barem želim da verujem da mogu, kako bih umirio svoju nesrećnu svest. Sve je počelo nakon što se završilo, a završiće se i pre nego što počne. Dakle, krug.

Znate li one američke limunada tinejdž romantične komedije u kojima momak pod izazovom od strane svojih drugova, zarad opklade, treba da „smuva“ neku devojku kako bi ispao faca i uspešno potvrdio svoj status alfa mužjaka među svojim čoporom. Dok u stvari radi to iz potpune izgubljenosti i nemogućnosti da sagleda samog sebe kakav zaista jeste – nesretni konformista koji se prikljana pritisku društva u zabludeloj nadi da će tako izgraditi svoj identitet. U svakom slučaju, momenat romantike je sledeći: u nekom trenutku tog izazova, dok se momak pretvara da mu se dopada devojka, spontano počne da se dešava čuveni pad – falling in love. Momak se u devojku zaista i zaljubi. Pretvaranje prelazi u realnost, koja ostaje ista – udvaranje, nežnosti itd. – ali se on promenio. I ne samo što se zaljubio, već je retroaktivno shvatio da je pronašao ljubav svog života.

Baš tako je počeo i izgledao moj odnos sa filozofijom, pardon, htedoh reći, mlaćenjem prazne slame. Sigurno nisam ušao u to vrzino kolo zarad nekih „spoljašnjih“ razloga. Prestiž? Društveni status? Slava? Možda novac? Po svojoj definiciji, mlaćenje prazne slame ne donosi ništa od navedenog. I ovde nema potrebe da iznosim lične primere i iskustva, čitava istorija filozofije predstavlja jedan niz dokaza. Ako nas nisu ubijali, onda su nas proterivali. Ako nas nisu proterivali, onda su nas marginalizovali i potcenjivali. Ako nas nisu marginalizovali, onda su nas ismevali i činili dvorskim ludama. Onda i kada su nas naizgled prihvatali, činili su to iz vlastitih interesa, a nikada iz „ljubavi prema mudrosti“.

Dakle, zašto? Prazna slama se mlati iz istog razloga zbog kojeg je onaj momak iz glupog filma prihvatio glupu opkladu svojih glupih drugova da „smuva“ devojku – iz totalne izgubljenosti.

U četvrtoj godini srednje škole, iz očaja i potpune izgubljenosti, odlučio sam da ću studirati… Nešto. Nisam imao pojma šta. Ali bio sam rešen da prihvatim taj „izazov“, ovde, u zemlji Srbiji… Kakav srbitastičan život! I tu je bila ona, da mi da lažnu nadu da mogu učiniti nešto od sebe i svog života, ne znajući ništa ni o čemu. Od svih časova i gradiva u školi, jedini trenuci kada sam pokazivao i detektovao minimalne naznake interesovanja bili su časovi na kojima smo mlatili tu praznu slamu. Ne mogu da kažem da sam se pronašao u tome u potpunosti. Ali jesam pomislio: „ovo je nešto što bih mogao da radim, a da ne budem potpuno nesrećan.“

I tako je započelo putovanje, zbog izazova, kvazi-paskalove opklade sa samim sobom, u stvari iz potpune izgubljenosti. Nije prošlo dugo i poput momka iz američkog filma, ja sam se spontano zaljubio i pretvaranje je prešlo u nešto sasvim realno. Toliko realno da to nije realno, što bi rekli mladi. Danas ne mogu da zamislim život bez mlaćenja prazne slame. Ima boljih, ima lakših, ima lepših poziva, ali ovo je moj. Kao što reče Bertrand Rasel: „Ako uživate u gubljenju vremena, onda to nije izgubljeno vreme.“

A vremena imaju da gube oni koji se ne boje da ga izgube. U svetu u kojem je „vreme novac“, gubiti ga znači izgubiti. Izgubiti u nekoj izmišljenoj trci. U nekom trenutku u prošlosti, teško je reći tačno u kojem, sredstva su zamenila cilj. A možda je i uvek tako bilo. Filozofija je, kao što reče H., u odnosu na običan svet i razum tog sveta jedan obrnuti svet. Ne mislim da je taj obrnuti svet istinitiji, kao što je mislio H. (a možda je taj svet obrnut jer mi dubimo na glavi, kao što reče M.) ne mislim da je bolji, ali znam da ja u njemu više uživam. Zato uporno nastavljam da mlatim praznu slamu.

Svakako da mlaćenje prazne slame nije za svakoga i ne bih olako nekome preporučio da mlati, jer to, ipak, jeste Sizifov posao. Ali nije li život u celini Sizifov posao? Neko misli da nije, neko da jeste. (U Srbiji sigurno jeste!) Možemo mlatiti praznu slamu oko toga… Ali razlika između Sizifa i drugih jeste u tome što Sizif zna da radi sizifovski posao. Kao što reče Kami, Sizifa treba zamisliti kao srećnog. On je vrlo dobro svestan svoje situacije i prihvata je kao takvu, bez iluzija. On je taj koji bira kako će sagledati svoj život. Ja biram da mlatim.

Sama borba da se stigne do vrha dovoljna je da ispuni ljudsko srce.

Alber Kami

P. S. Nadam se da sam se ovde dobro namlatio.

Za P.U.L.S.E Nikola Ačanski

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Psihopraxis

  Društvo, Filozofija, Nikola Ačanski