Ženski i muški princip u delu K.G.Junga – Animus

“Čovek je nešto što će biti prevaziđeno. Šta ste vi učinili da ga prevaziđete? (…) Ovo je čas velikog prezira. Čas kada i vaša radost budi vaše gađenje, pa čak i razum i vrline.”

–  Fridrih Niče, “Tako je govorio Zaratustra”

Gromovite, odlučne, beskompromisne reči najodvažnijeg kritičara moderne civilizacije su izvanredan odjek aspekta ljudske duše koji ćemo ovom prilikom izučavati. Animus (lat., duša, razum, intelekt) je kontrapunkt ženskom psihološkom principu, njena komplementarnost u celovitom sistemu ljudskog duha i jedan od ključnih arhetipa kolektivnog nesvesnog. Razborit i sumanut, stvaralački i svojeglav, slika muške duše je područje antinomija i dubokih krajnosti.

I Anima i Animus rasklapaju svoja figurativna krila pod uticajem tri sile: biologije, ličnog doživljaja i iskustva i socio-kulturološkog ambijenta. Često se previđa na koji način fiziologija i građa odlučuju o zauzetom mestu u hijerarhiji sveta, i kako od pozicije i uloge koja je prihvaćena zavisi i razviće generalne naravi koja čini jedan univerzalan set osobenosti za, u ovom slučaju, pol. Finese, nijanse i detalji koji pripadnike jednog pola čine međusobno drugačijim i čine da ne budemo svi pod istom kapom nastaju kao plod napora i uticaja druga dva faktora.

Vrlo uopšteno, može se reći da maskulina pojava u psihi femine – budnoj ili ne, to ne čini razliku – reprezentuje mentalnu i društvenu moć u ženi; moć da dela u svetu, utiče na njega i menja ga po svojoj volji. Upravo je aspekat volje, nepokolebljivosti i odlučnosti možda ključna i definišuća kvalija esencije muške ličnosti, kako je vide mnogi kulturni arhetipi kroz stoleća.

Jung je bio donekle naklonjeniji psihološkom fenomenu Anime, makar u smislu obima radova posvećenih ženskom principu – jer, iako je više pisao o njoj istraživao je i interpretirao, bio je mišljenja da je Animus, ipak, kompleksniji set duhovnih crta. Samo, doduše, pod uslovom da se manifestuje kod žene, čiji su iskonski muški arhetipi raznovrsniji od preovlađujuće i usamljene njegove slike u duhu muškarca. Moguće je da koherentna, pretežno svesna ili nadvesna narav Animusa i svih njegovih čvorišta budi tek malo misterioznosti i ne ostavlja puno impulsu znatiželje za razliku od upadljivo podsvesnog i kontradiktornijeg karaktera anime.

Po samim rečima Junga, najrelevantnijim od svih, “svesna strana žene korespondira sa emocionalnom stranom muškarca. Kao što se muškarčeva Anima sastoji od inferiorne povezanosti, pune afekata, na taj način i Animus žene sadrži inferiorno rasuđivanje i nazore.”

“Kada se Animus i Anima sretnu, animus u ženi izvlači svoj mač moći a anima muškarca ispušta svoj otrov iluzije i zavodljivosti.” – Jung, o dijalogu Anime i Animusa.

Žena se, u svom jošte neindividualizovanom stanju, srodi sa kvalitetima koji su simbolički ženskog “roda” koje zatim razvija, daje im lični pečat i konačno integriše u svoju svesnu ličnost. Međutim, kao po pravilu dolazi do projekcije određenih obeležja na muškarce – obeležja koja, iako vre u ženskoj psihi i čine njen integralni deo, zbunjuju svesni um svojim iskonskim maskulinim karakteristikama koje svest tumači kao uljeza koga valja potisnuti. Problem je u tome što svi ti muški potencijali nose nezanemarljiv emocionalni i psihološki naboj koji je škodljiv u slučaju da nema izlazne energije – stoga je meta projekcije ovakvih osobina obično muška persona ka kojoj se oseća ubedljiva, snažna emocija, bilo pozitivna ili negativna. Kod neindividualizovane žene (one koja nije razvila samosvojnu, potpunu i jedinstvenu ličnost, “potpuno ispunjenje kolektivnih opredeljenja” kako veli Jung) vođstvo, potreba za nezavišnošću nisu svesno utisnute u njenu ličnost, te deluje kao da ona (ličnost) biva zaposednuta ovim nagonima u određenim vremenima, što njenoj prirodi daje vrlo arbitrarnu i polemičku crtu što ona neće prepoznati. Marie-Louise von Franz je uticaj Animusa na žensku psihu i oblik koji u njoj poprima nazvala “svetim ubeđenjem” – navodeći potom istorijski primer Jovanke Orleanke kao jednog takvog slučaja.

Integracija kontraseksualnosti u konstelaciju psihe svake individue oba pola je jedno od najtežih i najizazovnijih iskustava u toku životnog razvića. Odbacivanje “suprotne strane” svoje polne pripadnosti rizikuje mnoge kasnije mentalne, ali prevashodno društvene defekte i osećaj nesreće. Asimilacija Animusa u mentalni svet žene vodi je u svet duha, snage reči i erudicije – baš kao što prihvaćena anima u muškarcu budi uspavana osećanja i smisao za odnose koji, kada se dolično gaje, vode u veličinu.

Jungova klasifikacija, kao i u slučaju anime, razlikuje četiri muška arhetipa, sa još toliko korespondirajućih antipoda i međuprelaza. U zavisnosti od tumačenja, nazivi ovih obrazaca se razlikuju već po stepenu pridavanja važnosti jednom od dominantnih obrazaca, ali se uzima da vertikalnu osu muškog principa čine arhetipovi Oca i Sina (Princa), dok njihovu horizontalnu ravnotežu tvore Mudrac i Heroj (Ratnik).

Pre nego što se upustimo u analizu svakog od četiri principa ponaosob, nije zgoreg primetiti da postoje izvesni generalni mehanizmi koji čine vrednosni, bihejvioralni i mentalni mehanizam muškog duha. Dr Žarko Trebješanin kao ove opšte kvalitete navodi apstraktno mišljenje, nagon ka uređenosti ali i slavi, prodornosti, analitičnosti, agresivnosti… – sve to kao jednu kapiju za širu sliku po kojoj “muški duh strahuje od ekstaze, opijenosti, jer sumnja da se iza njih krije ludilo. Otud Animusova urođena težnja ka redu ali i raznovrsnosti opcija, mogućnosti za alternative.” (Barc)

Na vrhu “hijerarhije” muškog kolektivnog nesvesnog, kao gornji pol, bdi kolektivni arhetip Oca, oličen u figuri Boga, Jahvea (kao ilustrativne interpretacije odlika, ne kao apsolutno poređenje), kralja ili učitelja. Kao imanacija muškog koja daje život, ali ga i uzima, inkorporira sva tri preostala arhetipa u zdarvoj harmoniji. Stoga je Otac ili Kralj obično poslednji i najuticajniji stupanj razvoja u životu. Kao centralna snaga svakog tradicionalnog poretka, kulturološki je plasiran u središte svih realnosti, zemaljskih i nebeskih, akcentujući duhovnost kao primarnu formu kroz koju se manifestuje njegova protektivnost, integritet (celovitost, nepodeljenost), čestitost, pravdoljubivost i sklonost ka redu (prvi zakonodavci u istoriji bili su veliki antički kraljevi). Kao i svi drugi arhetipi, ni ovaj nije imun na bipolarnost i negativnost. Greška u poimanju očinskog arhetipa nastaje kada se ovih pravila samo nominalno pridržavaju njegovi nosioci, više učestvujući u nadzori i kreiranju tuđih života, a zanemarujući vlastitu disciplinu. U odnosu ka drugima, poput spomenutih kraljeva davnina koji su bili ktitori i začetnici progresa, svakodnevni princip Oca ima ulogu u inspirisanju kreativnosti kod drugih, inicijacije dece u duhovni svet i moralne sisteme i vrednosti. Maligni uticaj koji se ispoljava autoritarnošću, rigidnošću, despotizmom i surovošću oličen je i u nekim mitološkim predstavama boga-uništitelja (hindu božanstvo Šiva, bilbijski Bog, Hronos koji je proždrao svoju decu čuvajući svoju vlast…).

“Eros je nadljudska moć koja, poput same prirode, dozvoljava da bude osvojena i eksploatisana kao da je nejaka. Ali, trijumf nad prirodom se skupo plaća.”

Očev pandan, arhetip Sina, princa, ljubavnika svoju figurativnu priliku ima u Erosu, je ostvaranje mladalačkog nagona ka istraživanju, otkrićima i upravo je on koji mora poći na arhetipsko putovanje. Njegova individualna suština (nasuprot neličnoj Oca) vodi ga neodgovornosti, ličnim zadovoljstvima i nemaru za sutra. Premda je posve drugačija i benignija slika ovog pola muškog arhetipa kao ljubavnika u svoj punoći tog pojma, ako se osvrnemo na širu primenu te reči, ne samo romantičnu – na empatiju, ljubav ka bližnjem, ljubav ka lepom (u smislu estetskog uživanja u čulnoj, materijaloj ali i duhovnoj hrani). Kao princip koji otvara i definiše apetite, u arhetipskom putovanju – otisnuću na neizvesne, turobne i izazovne životne pustolovine i psihološke preobražaje kroz sve postojeće faze i arhetipe – on uči da se lišava prizemnijih plezira i stremi životu sa svrhom, mimo pravila koja vidi kao sputavajuća.

Načelo spoznaje je inherentno arhetipu Mudraca (čarobnjaka, mudrog starca). Sa Aristotelom kao njegovim oličenjem, razboritost, duševna spokojnost i saglasje sa sobom i svime. Prorok, filozof, sveštenik, guru, beli čarobnjak…u bilo kojem od ovih obličja, “nadmašuje znanje običnih ljudi i predstavlja neosporni autoriter” (Trebješanin, “Rečnik Jungovih pojmova i simbola”). U snovima i mitskim predstavama u predanjima i bajkama, neretko slovi za uzvišeni ideal ka kojem postoji očevidno strahopoštovanje. Služi kao mentor arhetipu heroja bez čijeg razuma bi doživeo potpuni krah u trenucima beznađa. Jungovska analitička psihologija mudrog starca postavlja za nosioca Sopstva kao orijentira ka duhu koji postojanju daje smisao, jer njegova je mudrost mudrost zapletena u kolektivnom nesvesnom i znanju prohujalih eona. Kao simbol koji svoje otelovljenje nalazi u duhu starog doba, Mudrac je konačna faza uobličavanja celovite ličnosti. Opasnost vreba u olakoj identifikaciji sa omnipotentnošću Sveznanja i verovanjem da se ono uistinu poseduje. Tada Mudrac postaje samozvani Spasitelj, megaloman opsednut iluzijom veličine, nanoseći rđav uticaj bliskima ali i samome sebi.

Arhetipskim predstavama Heroja ili Ratnika, polu-božanskim ili u potpunosti smrtničkim jedinkama odgovara nekoliko zajedničkih osobina. Počev od neobičnih okolnosti rođenja, preko dramatičnog obrta koji ih navodi na životni put ili Misiju, do sticanja posebnog oružja, natprirodne intervencije u njihovu korist i spiritualne apoteoze, svi ovi Herakli i Ahili kolektivnog nesvesnog u svetskim kulturama streme celovitosti, autonomiji i individuaciji.Prilagodljivost, veština, vernost i disciplina njegove su prednosti, no ovu svemoć narušavaju njegova emocionalna distanciranost, latentni sadizam pa i mazohizam. On uništava, iz čega neposredno može da nikne nešto novo, sa ili bez njegovog predumišljaja. Delikatna ravnoteža između braniteljskog i devastirajućeg se teško održava u psihi muškarca koji prolazi kroz fazu ili se čvrsto drži podsvesne slike Heroja.

Približavanje okončanju razvića Animusa, kao i Anime, je dinamičan proces koji anulira svaku mentalnu statiku koja se sada javlja kao nepoželjno svojstvo. Poput alhemijskih stupnjeva preobražaja grube materije u najsavršeniju, tako i Anima i Animus imaju svoj nigredo (arhetip Sina odnosno Helene), albedo (Otac i Eva) i rubedo (arhetip Mudraca i Sofije). Već spomenuta von Franz govorila je: “Nije slučajnost da su se u drevna vremena ljudi dodvoravali volji bogova preko sveštenica.” Na nivou psihe svakog od nas i u međusobnim odnosima, ne postoji ništa poput nadvladavanja ili otrcanosti –izama pod plaštom jednog ili drugog pola. Veliko delo Karla Gustava Junga sa najvišim autoritetom zaključuje o elementarnoj važnosti i Anime i Animusa, slikama duše indiferentnim ka našim međusobnim sitničavostima i periodičnim nerazumevanjem.

autor: Andrej Vidović

Frenzy Spark

Um i Spoznaja na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Andrej Vidović, Jung, Psihologija