Život je more | PULSE Magazin

Život je more

Svaki put kada umre veliki umetnik u univerzumu se desi nešto nalik kratkom spoju. Po definiciji, kratak spoj je „slučajan dodir ili premošćenje dva električna raznoimena pola, usled čega se stvara izuzetno jaka struja, koju provodnik ne može da izdrži, nego mora da pregori; dovodi do prekida struje“. U životu, doživljaj koji je teško zahvatiti i izraziti. Kamen na grudima koji guši ili zaglušujuća praznina koju je teško ispuniti rečima. Ne samo što nestaje jedan život, već nestaje izvor mnogih života. Nestaju svetovi još-nestvoreni, nestaju osećaji još-neizraženi. Ali nešto i ostaje. Nešto mnogo više nego posle običnih smrtnika. Nešto što ostaje i ništa koje nastaje zajedno plešu jednu okretnu igru koja ume dobro da opauči čoveka.

Ako je neko znao sa rečima, umeo da ispuni tu prazninu svojstvenu čoveku, da podigne kamen sa grudi, a nekada i da ga na njih postavi, ali vrlo obazrivo i smisleno, onda je to Đorđe Balašević. Prošlo je već nekoliko dana… Posle bure emocija, slušajući njegove pesme i priče, gledajući emisije u kojima je gostovao, njegove filmove, potreba da nešto napišem nadjačala je moju poniznost pred velikim umetnikom i pomisao da će moje reči biti samo kap u moru koje ovih dana nastaje suznim rečima miliona ljudi širom regiona.

Neko je napisao na jednoj od društvenih mreža kako nije umro samo jedan poznati čovek našeg društva, već član porodice. I to je baš tako. Tako sam se osećao kada sam prvi put čuo vest. Možda ne znam sve njegove pesme, nisam pročitao sve što je napisao, niti sam čuo svaku priču koju je ispričao, ali sam Balaševića uvek doživljavao kao deo svog kulturnog, novosadskog, ali i dubljeg i mnogo više ličnog identiteta.

Prvi put sam čuo, a da sam to i upamtio, za Đorđa Balaševića sa šest godina. Išao sam u zabavište sa njegovim sinom Aleksom. (Zabavište, ili kako se još kaže obdanište, “Sigridrug” u Almaškoj ulici, mesto koje nikada neću zaboraviti, mesto gde je započela moja socijalizacija van kruga porodice.) Pored toga što se dobro sećam punih korpi „Kinder jaja“ koje je Balašević slao nama deci u zabavište, kad god je bila neka prilika, sećam se kada je Aleksi bio rođendan i čitavo zabavište, sa decom i vaspitačicama, bilo je pozvano na rođendansku proslavu baš u dom Balaševića. Ne sećam se puno toga, dosta toga je ostalo u magli vremena. Ali dobro sam upamtio kada nas je vaspitačica pre polaska postrojila i sa jednom dozom strogosti nam objasnila gde i kod koga idemo i kako treba da se ponašamo. Posle njenog govora svega što se sećam je da sam imao tremu, jer sam i po prirodi bio stidljivo dete, tako da sam rešio da budem što manje vidljiv i što manje da se čujem. Od svega, u pamćenju je ostao neki veliki drveni sto za kojim smo sedeli, veliko dvorište puno igračaka i Đoleta koji je došao da nas pozdravi. Ne mogu da se setim da li sam ga ikada video u zabavištu. Siguran sam da je dolazio, da pokupi svog sina kao i drugi roditelji, da donese ta “Kinder jaja”, ali te stvari nisu bile predmet moje dečije pažnje (sa izuzetkom tih “jaja”). Ali već tada, naročito nakon tog rođendana, sam znao da je to neki jako važan čovek. Ubrzo nakon toga, postao sam svestan nekih pesama i kako se kaže njegovog „lika i dela“, pa sam ukapirao da je reč o nesvakidašnje vrednom čoveku, pesniku, umetniku.

Prva njegova pesma koju sam čuo, ili barem ona koju sam upamtio, bila je „Neki novi klinci“. I sam sam bio klinac kada sam je čuo i mislio sam kako je jednim delom baš meni upućena jer sam spadao među onu „drugu decu“ koja rastu, doduše ne u ulici Jovana Cvijića na Salajci, već u Marka Nešića na Podbari, suparničkom kraju Salajčana. Tu pesmu sam upamtio jer sam se za nju najviše emotivno vezao. Najviše zbog prve strofe:

„Moj deda već dugo ore nebeske njive,

ali baka još čuva sve stvari i sliku našeg sveca.

Na dan kad sam rođen, tu je posađen orah,

i u avliji pod gustom krošnjom sad igraju se deca.“

Kao dete od osam ili devet godina, koliko sam imao kada sam čuo te stihove, nisam puno razumeo, nisam mogao da rastumačim značenje do kraja, ali sam nešto doživeo. To (nešto) je ostalo do danas, iskristalisalo se i pojačalo. Moj deda Jelisav je uvek bio važna osoba u mom životu, iako tada još uvek živ, bilo je za mene nečeg jako tužnog u tom prvom, uvodnom stihu. A već na kraju te strofe tu su novi klinci. Danas, kada moj deda već dugo ore nebeske njive, kada baka zaista čuva sve stvari i sliku našeg sveca, a u ulici u kojoj sam odrastao i u kojoj živi jedan orah, baš ispred moje kuće, sada jurcaju neka druga deca… Sada još jače osećam te reči. A i razumem ih, na svoj način.

Druga pesma koja se urezala je „Ne lomite mi bagrenje“. Imao sam nekih 14, 15 godina, bio sam u punk fazonu i fazi anarhije, ali sam (potajno) slušao i Balaševića, a najviše „Ne lomite mi bagrenje“. Sada kada pokušavam da odgovorim na pitanje „zašto baš ta pesma?“ – ne znam. Opet sam nešto osetio, a ne znam tačno šta, nisam toliko razmišljao koliko sam doživljavao. Kao adolescent, sazrevao sam i tražio svoje mesto u društvu, razvijao osećaj za pravedno i nepravedno… I u tom kontekstu, rekao bih, razumeo sam reči te pesme. Nepravda i loše stvari istrajavaju, uvek prisutni, „uvek je lopova bilo“, ali pesnik zna kada je „prekardašilo“ i „red je red“ i „ne može samo da se uđe i da se ruši tuđe“, lepo nam je rekao. Život ima pravo da živi. Pokušavam da proživim taj doživljaj koji sam imao kao klinac slušajući tu pesmu. Što više mislim, rekao bih da su u pitanju i reči i muzika koji su zajedno stvarali jedan osećaj poražavajuće pobede. Tako sam to barem ja doživeo, a i danas doživljavam; u tome je čar Đoletovih pesama, istovremeno te i spuste na najniže stadijume egzistencije i podignu u najviše visine koje je jedan čovek sposoban da oseti.

Kada sam razvio društveno-političku svest, devedesete sam počeo da objašnjavam i opisujem najpre kroz „Jebite se devedesete“, a sve što sam hteo je „Živeti slobodno“, onako kako je opevao: „Živeti slobodno… svetom se oriti… Okićen perom sokola, za urok protiv okova“

Kada sam se prvi put ozbiljno zaljubio „D-moll“ me je razvalio.

„Plaši me on, gde si ti

Hiljadu se stvari moglo desiti“

Bez „Maliganske“ nije prošlo i ne može da prođe nijedno ozbiljno vinsko veče. Nikad slađe nisam igrao kao uz „Devojku sa ‘čardaš’ nogama“. Mogao bih ovako iha-haj.

Nisam ni bio svestan koliko su u stvari njegove pesme na mene uticale, kako su me oblikovale, u kojoj meri vaspitale, koliko su me rastuživale i razveseljavale. Što više razmišljam sve više njegovih pesama pronalazim, u sećanju, u duši, o kojima bih mogao stranice mojih doživljaja ispisati… Ali ne ide to tako. U tome je (bila) Balaševa poetičnost i posebnost, u njegovoj vojvođansko-bačvanskoj nenametljivosti i odmerenosti, šeretskoj ležernosti, ali i spontanoj prodornosti sa kojom je sasvim prirodno ušao u živote mnogih generacija, gotovo neprimetno. A onda se odjednom shvati… To je odlika malobrojnih velikih ljudi: oni se ne nameću, ne traže pažnju, daju, pružaju najbolje od sebe i tiho ulaze u same temelje naših života, bez kojih kada ostanemo padamo kao kuća od karata.

Ovih dana, od tog prokletog petka, najviše slušam „Život je more“. Panonski mornar otplovio je nama nepoznatim vodama…