Zlatno runo (prvi tom) – Borislav Pekić

Zlatno runo (prvi tom) – Borislav Pekić
.
Iako sam već čitala Pekića („Atlantidu“, „Besnilo“, „Vreme čuda“, „Kako upokojiti vampira“), a poznata mi je i mitska priča o Argonautima iz više različitih izvora (najiscrpniji je Grejvsovo „Zlatno runo“ koje sam sa zadovoljstvom pročitala pre više godina), ipak nisam znala šta da očekujem kad sam se poduhvatila putovanja na koje vodi ovaj nesvakidašnji autor u svom sedmotomnom delu. Nisam čitala prikaze (nisam, doduše ni nailazila na njih), želeći da se nepripremljena ubacim u avanturu, da sa Pekićem komuniciram direktno kao sa starim drugom, istomišljenikom (makar kad je u pitanju ljubav prema Tomasu Manu, a to je sasvim dovoljno). I, ako sam na početku očekivala spuštanje u dubine istorijsko-mitoloških predstava i usmeno prenošenih legendi, onda sam svakako morala da doživim iznenađenje jer radnja počinje na Badnji dan 1941. godine u Sloveniji, u Turjaku. Na proslavi se nalazi veliki broj pripadnika bogate cincarske trgovačke porodice Njegovan i jedne njene posebne grane nazvane Turjaški, a osim Badnje večeri slavi se i rođendan starog (prastarog) čelnika genosa Njegovan. Starčeva fantazmagorična sećanja i unutarnje razgovore sa samim sobom i blagopočivšom ženom Tomanijom ćemo slušati paralelno sa glasovima zvanica Njegovan Turjaških.
.
.
Knjiga zapravo počinje novinskim izveštajima, vestima o ratu koji samo što se nije doselio i na prostor gde slavljenici slave. Vesti su, naravno, u potpunoj suprotnosti sa onim što znamo iz istorijskih udžbenika, ali bogati cincarski potomci velike i moćne porodice Njegovan o tome još ništa ne znaju. Oni su okupirani međusobnim razmiricama (najžešćim između sinova i očeva), intrigama, poslovnim predlozima i zavistima, pokretanjima već završenih parnica ili potraživanjima zajmova, sve u svemu – sebičnim stvarima kojima se ljudi i inače opterećuju, samo se u svetu bogatih pišu sa više nula ili završavaju kao vesti u novinama. Nad njima lebdi teško definisljiv porodični duh čiji je zadatak da sačuva porodicu od propasti. Negde već lebde i nerazumljiva slova MENE MENE TEKEL UFARSIN, koja nam Pekić tako samo baci, bez objašnjenja, pa ti čitaoče guglaj, čitaj pola sata po internetu da bi shvatio šta te četiri reči znače (ništa se ne može preskočiti kod Pekića, ako se želi potpuno čitalačko zadovoljstvo). Porodični duh traži uporište u makar jednom od članova obeju porodičnih grana, ali iz mnoštva razloga niko od mladih, jakih, ili tek stasajućih slavljenika nije pogodan za tu ulogu. Duh se okreće starcu, Kir Simeonu Njegovanu sa nadimkom Gazda. A Gazda se seća, i kroz ta sećanja upoznaje i nas sa svojim precima – ocem (Hadži Simeonom), dedom (Simeonom Lupusom), pradedom (Simeonom Grkom), čukundedom (Simeonom Moshopolitom, koji je stradao u razorenju cincarskog slavnog Moskopolja, i o kojem je pradeda Simeon Grk još mogao da priča iz prve ruke, a sve dalje od toga je samo nagađanje i legenda). Gazda je prelomna tačka u genosu Njegovana, jer je poslednji Simeon kao glava firme, igrom sudbine njega nasleđuje Stefan, koga će opet naslediti Stefan (možda nagoveštaj da su cincari konačno postali Srbi, „Slavjani“, ženeći se Srpkinjama i „kvareći“ izvornu cincarsku, grčku, grečesku, romejsku lozu. Da bi se zaista razumelo koji je koji Simeon, treba pročitati nekoliko puta barem ovaj prvi tom (ja sam odslušala dvaput audio knjigu, a onda pročitala i u papiru, sa podvlačenjima).
.
.
Priča o cincarskoj porodici i njenim potucanjima u prostoru, uspesima/neuspesima u trgovini, snovima, gubicima, njihovoj dvostrukoj (kentaurskoj) prirodi – zapravo je naopako ispričana priča o Srbima, Jugoslovenima, narodima u regionu kako se to danas kaže, o trusnoj istoriji/geografiji ovog podneblja, za šta je bilo neophodno izvršiti ogromna istraživanja (što je neophodno, ali ne i dovoljno) i sve to povezati genijalnim umom kakav je Pekićev, koji uočava zakonitosti iznad svih tih mrtvih istorijskih zapisa. Trgovaca nema u tim zapisima, nema ih na trgovima gde se vojskovođama podižu spomenici. Ali – koliko zapravo trgovaca IMA u svemu tome, koliko se oni, kao i kretanja novca i interesi bogatih (da postanu još bogatiji, da ne postanu BANKROT) zapravo nalaze kao razlozi i pokretači svih tih kretanja, to nam između ostalog razotkriva i ova knjiga, u kojoj nam Simeoni sami pričaju svoju priču, čiju logiku ne možemo osporiti, jer je ona isto toliko logična kao i bilo koja druga ljudska logika. Sve je borba, i sve je RAČUN, tako se uči među Njegovanima, i oni onda bez ikakvih skrupula dižu tu svoju logiku na najviši nivo, ne krijući usput i da oni kojima su spomenici podignuti nisu ništa drugačiji, jer i oni trguju i mešetare, ali se o tome ne govori, već samo o bunama, oslobodilačkim borbama i novim vladarskim dinastijama…
.
Bog na nebu, porod, posed, prošlost – tako se prenosi sa oca na sina. Cincarski Njagoi koji će postati Njegovani beže od vatre kao od svog najljućeg neprijatelja, ali ih vatra svakako uvek stigne, jer ma koliko oni večito tražili SEVEROZAPADNI PROLAZ, prostor kojim se kreću je neverovatno zapaljiv. Da li je moguće izbeći iz istorije i gledati samo svoja trgovačka posla? Trude se Njegovani. Den me afora, den me pirazi! Stalno to ponavlja Simeon Gazda, kao i njegovi preci. Ništa ne zna, ništa ga se to ne tiče, to nisu njegova posla. A onda prodaje oružje, zajedno sa svom drugom robom, a seća se i kako je Simeon Grk prodavao informacije (i austrougarskoj i turskoj strani), podbadao na ustanke (treba se oružje prodati, ne sme da se ode u bankrot) a kumavao možda i seči knezova. A sve divaneći, sve u zavijenoj formi i izdaleka, praveći dobru podlogu za velike mahinacije svog naslednika Simeona Lupusa. Razum, razbor – potpora je ali i krunjenje vitalnosti loze; najjači su bili oni njeni predstavnici koji su u sebi nosili najveći kentaurski sukob. Možda je zato jedna od najvećih želja Simeona Gazde, sad već starca koji ni sa kim ne komunicira te 1941. u Turjaku, bila želja da prestane da bude trgovac Simeon Njegovan i postane prirodno biće, jako i slobodno, da postane konj! (Ta se želja samo delimično izgradila na jednoj egzotičnoj ljubavnoj epizodi sa cirkuskom jahačicom.)
.
.
Najvažniji zadatak cincara Njegovana jeste da stvaraju pare za svoje sinove i sinove za svoje pare. Ipak, njihove im trgovinske mahinacije ponekad odnose u smrt te iste sinove ili u belo roblje odvode ćerke (u momentu kad tuđe ćerke prodaju). U mahinacijama oni sinovima ili sinovi njima poturaju lažne menice, ili se na svaki način trude da ostanu na porodičnom prestolu dok ih ti isti sinovi ne zbace (kao da čitamo, recimo, istoriju Nemanjića, ili bilo koje vladarske porodice, a i sama imena Simeon Njegovana gde se ime Simeon stalno ponavlja neodoljivo podsećaju na imena Nemanjića gde se Stefan stalno ponavlja…). Naravno, novi će Njegovani odbiti da budu samo trgovci – oni će 1941. biti i bankari i advokati i lekari i sveštenici i generali… Naći će se tu i poneki nihilist (koji će naravno imati u sebi ruske krvi, i zvaće se Fedor – zamalo pa Fjodor 😉 ). Orodiće se oni i sa Jevrejima pa će se među njima naći i Adam i Avram i Rahela… Grčko neprikosnoveno poreklo povući će i neko grčko ratničko ime (recimo, Leonid, Kleont…). Izmetnuti Njegovani sa novim prezimenom Turjaški dobaciće se i do plemićke titule, iako im ta titula miriše na drvnu građu (kojom su se obogatili). Sve u svemu – likovi koje Pekić gradi, ma kako savremeni i u savremenim situacijama bili, ponavljaju sudbine mitskih figura, on ih pronalazi i u Prometeju, Tantalu i Sizifu, a takođe i Jasonu, Heraklu, Dioskurima, Orfeju, i ostalima koje poznajemo iz mitske argonautike. Žene? Tu su kao mašine za rađanje potomaka, i one to same jako dobro znaju. Svaka mora da rodi Simeona da preuzme Firmu, da bude Čovek-Firma, sve ostalo je manje važno.
.
Neće se Pekić naravno zadržati na istorijskim istraživanjima (mada bi se „Zlatno runo“ moralo izučavati na kursevima političke ekonomije), već će kroz razgovore Njegovan Turjaških zapodenuti priču o umetnosti i njenoj (ne)ovisnosti o tim istim političkim i ekonomskim kretanjima. Da li umetnost nečemu služi? Jednako o tome misli Martin, u 20. veku (zajedno sa rođacima nihilistima, revolucionarima, logičarima), kao i davnašnji Simenon Moshopolit, grnčar i trgovac, kentavr, polu-stvaralac, polu-trgovac, koji je u slavnom Moskoplju osvanuo nataknut na kolac da bi se jedna nova njegovanska beskrupulozna rasa razvila iz njegovog genosa. (Ne čudi što je jedna od slika koje se pominju u raspravi o umetnosti – „Gernika“ – jer sve što ima veze sa Njegovanima ima veze i sa konjima, sa možda raspomamljenim konjima, sa njihovom kentaurskom sudbinom.)
.
.
Izvanredna knjiga vuče odmah da se uzme drugi tom. (Već sam ga dvaput odslušala u audio obliku, a pisaću i o njemu kad ga pročitam i u papiru. Najava – 2. tom je srpski magijski realizam – neki se delovi po svojoj ludosti/maštovitosti jednače sa knjigom „Sto godina samoće“!)
.
.
Čitajte „Zlatno runo“. Ako vam se na početku čini da nećete popamtiti koji je koji Njegovan, to je tako samo na početku. Posle se iskristališu. Knjiga je vredna svakog minuta izdvojenog za njeno čitanje.
.
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments