Андреј Кончаловски: Руска свест — „не дирај ме, не дирам те“

У септембру 2016 г. на Венецијанском филмском фестивалу филм Андреја Кончаловског „Рај“ добио је „Сребрног лава“ за режију. Филм говори о судбини троје људи у време Другог светског рата — руске учеснице Покрета отпора, француског колаборационисте и немачког СС официра.

Новинарка Катерина Гордејева разговарала је с Кончаловским о „Рају“, сеоској свести руског човека, европским вредностима које су стране Русији и неопходности цензуре.

Ваш филм дотиче неколико веома важних тема, болних за многе земље и културе: Холокауст, француски Покрет отпора, избор Руса као спасилаца и ослободилаца целог човечанства.

— Све то о чему говорите је коначни резултат филма. Такав задатак не може бити постављен на самом почетку. Процес стварања у одређеном смислу представља опипавање стазе у апсолутном мраку. У мраку се може налетети на тему филма. А каква је тема? То није Холокауст, није судбина Француза, није судбина Немаца или руске жене. Тема „Раја“ јесте универзалност зла и његова драж. Идеја се, наравно, рађа из некаквих једноставнијих, материјалних ствари, разноврсних детаља. Све то израста у одређени конгломерат идеја, прича и проблема. Једно се надовезује на друго. Или се не надовезује… И тада уметник може да призна своју грешку. Зло не мора обавезно да се испољава у лику чудовишта. То може да буде и паметан, образован, талентован човек.
Који воли Чехова…

— Да, који воли Чехова, аристократа, леп, изузетно остварен човек. Веома ми је важно то што он улази у ту мутну реку зла и ток га носи. Постоји још једна ствар која ми је веома важна: половину филма три јунака „Раја“ говоре са гледаоцем у форми монолога. Монолози су за мене нешто најдрагоценије у филму. Да нема монолога, не би било ни овог филма. Био би другачији.

Какву реакцију очекујете од приказивања филма у Француској, знајући, на пример, да је „Франкофонија“ Александра Сокурова, која обрађује тему Покрета отпора и колаборационизма, такође имала проблеме с дистрибуцијом: Министарство иностраних послова Француске иступило је против његовог приказивања у Кану, Министарство културе, па чак и Лувр, оградили су се од филма. Испоставило се да Французи нису баш спремни да ове теме обрађују странци.

— То је велика неправда. Када је о Французима реч, као прво, код њих је цензура нормална. Знам то, јер сам се с тим суочавао. Својевремено сам покушавао да снимим филм о Арапину који постаје џихадиста. Идеја је једноставна: живећи поред Француза може се постати џихадиста. Али то се не може снимити, јер тамо, разумљиво, постоји цензура. Као друго, Французима је крајње непријатно да роваре по сопственој прошлости. И то је била потпуно исправна одлука Де Гола — да запечати све случајеве колаборациониста на 60 година. Архиви се отварају тек сада када су сви они помрли. Знате због чега је Де Гол донео такву одлуку? Због тога што је разумео да не треба делити друштво. Половину Француске су чинили колаборационисти.

Заиста то сматрате исправним? Ако то пренесемо на наш терен, проблем није у томе што 1991. у време распада Комунистичке партије и Совјетског Савеза није било лустрација, него у томе што су уопште почели да говоре истину о онима који су подметали, осуђивали, стрељали?

— Свака историја има амбивалентна значења и много дубље узрочно-последичне везе од једноставног збира злодела којекаквих протува. Управо о томе је и мој филм. Што се тиче растурања Комунистичке партије Совјетског Савеза, то се не може назвати успешном политичком одлуком. Не сме се заборавити да су комунистичке идеје биле оваплоћење жеља већине људи. Ови људи су исконски и искрено у њих веровали. Чак размишљам и да снимим филм о секретару партијске организације нижег ранга у некој заборављеној години прошлог века. То су били нормални, поштени људи. Они, наравно, нечим нису били задовољни, али шездесетих година, после дестаљинизације, за њих нису била добра времена. Они нису могли ништа да учине против, да тако кажемо, логике која се родила у време Хрушчова, али они нису сањали о томе да њихов живот и идеали буду прекривени прашином. Наступило је друго време: све идеје у које су они веровали биле су искривљене, а на Стаљина су окачили све грехе и одговорност коју је требало да носе они који су почели дестаљинизацију. И шта даље? Сви су постали добри? То је смешно. Менталитет народа се не мења у зависности од тога што је одједном одлучено да се раскрсти с прошлошћу. То је немогуће. Узмите пример Кине: култ Мао Цедунга никада није разорен, а земља иде напред.

Не бих волела да се угледам на Кину и да живим као у Кини. А Ви?

— Предлажем Вам да не живите у Кини, него да решавате политичке проблеме као они. Решавати политички проблем у архаичној земљи потпуно је другачија ствар од решавања тог проблема у Југославији или негде у Источној Европи.

А ми живимо у архаичној земљи?

— Чини ми се да огроман део наше земље живи у архаичном систему вредности. Имамо паганство испреплетано с комунизмом, а комунизам с православљем. И било која влада у Русији, укључујући и актуелну — то је влада социјално оријентисане државе.

У ком смислу?

— У томе што сматра да је у обавези да храни људе који не желе много да раде и да зараде, него се задовољавају малим. Тешко је натерати људе да се против своје воље баве бизнисом. Ствар није у томе што неко не даје, него у томе што то није потребно руском човеку. Бизнис и та озлоглашена слобода већини нису потребни. Да су потребни, узели би драге воље. Слободу не дају, слободу узимају! А људима то није потребно.

Надам се да разумете да с Вама разговарам о нацији, а не о житељима центра Москве. Чини ми се да је прилично ризично одлучивати у име целе нације.

— Одлучивати је тешко, али је разумети неопходно. Потребно је некако разумети где живимо и на коју страну треба гледати. Нећемо успети да променимо национални менталитет ако то не схватимо. То личи на промену реторике Путина, који је у почетку свог председничког мандата говорио о европским вредностима, о Русији као делу Европе, а затим је све мање говорио и сада уопште и не говори о томе. — Мислим да погрешно доживљавате оно што се догодило. Русија је заиста покушавала да уђе у европски простор. Таква је била Путинова идеја. Он је, наравно, најубеђенији европејац у целој земљи. Запад је, међутим, одбацио Русију, одбацио Путина, због тога што им ми нисмо потребни јаки, него разваљени, као у време перестројке: изванредна земља у којој влада хаос и која има бедну армију. Путин је то схватио. И други излаз, осим да ствара армију и да тражи савезнике на Истоку, није му остао.

Да ли Вам се допада такав преокрет?

— Раније сам био западњак и такође сам мислио да Русија има само један пут — ка Западу. Сада сам се уверио да ми немамо такав пут. И, хвала богу, крећући се у том правцу веома смо заостали. Зато што је Европа на ивици пропасти, то је, чини се, потпуно јасно. Разлози пропасти су у томе што се, како се испоставило, не могу у први план поставити људска права. Људска права могу се посматрати само у складу с људским обавезама. Они су се одрекли традиционалних европских, односно хришћанских вредности.

Ви заиста мислите да је Владимир Путин европејац?

— А Вама то не изгледа тако? Највероватније због тога што не анализирате читаву путању његовог председничког мандата. Да, и по устројству свог ума и по искуству живота у Европи. Мислим да је, када је стао на чело земље, имао одређене идеје које су се веома промениле под притиском унутрашњих и спољашњих околности. Он је дошао у апсолутно разрушену земљу и добио је гигантску архаичну масу да њоме управља. Та маса је непријатељски расположена према држави. Његови напори били су, пре свега, усмерени на спречавање распада. Ја уопште не могу да замислим како је све то успео. Путин као западњак, као човек који одлично говори немачки и познаје светску културу, наравно, имао је илузије да Русија треба да се враћа у Европу. Али у Европи су му рекли: „А ко сте ви уопште? Нисмо вас звали“. И минхенски говор је резултат колосалног разочарања Путина у сопствене идеје о Европи и разумевања тога да треба живети у оном делу света који је још далеко од цивилног друштва. То су све веома тешки проблеми који, наравно, нама у престоници нису видљиви, али немогуће је руководити земљом без тог разумевања. У мојој логици иза тог „разумевања“ долази жеља да се „просвећује“.

И ту се одмах постављају питања — шта подразумевате под „просвећивањем“? Писменост?

— Ствар је у томе да мисли и даље остају архаичне, у оквирима „ко није с нама, тај је против нас“, у оквирима дељења на бело и црно. Модернизација средстава комуникације мења брзину комуникације, али не и њен ниво. Мој закључак Вам се неће допасти: ми нисмо Западна Европа и нећемо бити, не треба да се трудимо.

У ком тренутку сте то схватили? На који начин је дошло до промене: до ког тренутка сте били веома блиски, на пример, мени, по духу Кончаловски…

— … А када сам постао Михалков?

Да. Хвала што сте то сами изговорили.

— А Ви замислите себе за двадесетак година — и Ви ћете се променити. Мислећи људи неретко мењају свој угао гледања. Не мењају се само идиоти. А на мене је веома снажно утицао мој животу у Кенозеру, где сам снимао „Поштара“ (Беле ноћи поштара Трјапицина, филм из 2014.) — живот с људима који су хармонични у свему што раде, којих се не тичу ни Владимир Путин, ни Владимир Познер, ни „треба платити за грехе из прошлости“, ни било шта из нашег узаврелог живота. Они живе у потпуној архаици, у некаквом чудном свету своје шекспировске хармоније. Или чак античке трагедије. У чему се то испољава? — Они ничему не теже. Њих нећеш натерати ни у капитализам, ни у приватно предузетништво. Наравно, тамо има сјајних људи, али то није буржоаска класа која је динамична и која осећа одговорност за земљу. Буржоазије никада није било и засад је још нема. То је, такође, један од проблема руске историје — преко ње се не сме прескакати.

Испоставља се да сте Ви раније били либерал, а онда сте зашли у народ и вратили се одатле као потпуно нови човек. Је ли тако?

— Снимио сам три филма у руском селу, живим у овој земљи и знам свој народ — очигледно боље од Вас, макар због тога што сам 40 година старији. И постепено сам се уверио да је, како би се променила земља, потребно променити менталитет. А да би се променио менталитет, потребно је променити културни геном. А да би се променио културни геном, треба га прво раставити на саставне делове заједно с највећим руским филозофима — односно разумети узрочно-последичну везу која у нашој земљи до данас није изучена. И тек онда одлучити куда да идемо. Наивно је мислити да ће свеопшта писменост променити човека. На пример, бизнис је у руској свести лоповлук. Из центра Москве то није очигледно, али то је тако. А тамо, даље од Москве — постоје сасвим друге вредности код људи: они желе да их држава остави на миру. А то значи да они нису грађани, него становништво. И милиони Руса су становништво. О каквим грађанским иницијативама говоримо?

Шездесет година после 20. Конгреса Комунистичке партије Совјетског Савеза у Русији ће дизати споменике Стаљину. И питање о томе да ли је он крвави диктатор или ефикасни менаџер и даље је предмет јавне дискусије.

— Анализа Стаљина, Лењина, или чак императора Александра нема никаквог значаја. Ако желимо да мислимо о томе како да идемо напред, потребно је пре свега да разумемо шта је то културни код руске нације. Све се около мења и само се он није променио у последњих хиљаду година.

Шта је то културни код?

— Ми имамо сељачку свест. Руски човек има пребуржоаске вредности: „у се и у своје кљусе“, „не дирај ме, не дирам те“, „о, због чега ићи на изборе; мора се ићи, јер ће доћи и натерати те, па чак и казнити“. Сеоска свест је одсуство жеље да се учествује у друштву. Све што је изван граница интереса породице, у најбољем случају изазива равнодушност, у најгорем — непријатељство. Настајање буржоазије у Европи створило је републиканску свест. А република — то је грађанско друштво. У Русији је републиканска свест постојала само у два града, у Пскову и Новгороду. Више никада и нигде. Уосталом, та колевка је била угушена.

Традиција „гушења“ је управо међу онима који се уредно одржавају у нашој земљи вековима. Тешко да нешто ново, свеже може да помоли главу, одмах се чује гласан шамар: овуда не иди, с овим не експериментиши, ова осећања не вређај. Живимо у време ренесансе осуда и владавине цензуре.

— Искрено, звони ми у ушима од Ваших мисли. Судећи по Вашим питањима, Ви не знате шта је то права цензура и осуда. Лично жалим што нема цензуре. Цензура никада није била препрека за стварање ремек-дела. Сервантес је у време инквизиције стварао ремек-дела, Чехов је писао у прози све оно што није могао због цензуре да напише у драми. Шта Ви мислите, да слобода ствара ремек-дела? Никада. Ремек-дела стварају ограничења. На стваралачком плану уметнику слобода ништа не даје. Покажите ми све те гомиле генија које меље цензура. Нема таквих.

Ево очигледног примера: услед цензуре пре годину дана повучена је представа „Танхојзер“ Куљабина.

— Шта је најважније у опери? Музика. А редитељски рад је другостепени. Редитељ у опери је слуга композитора, диригента и солисте. Културни редитељ нема права да мења сиже. То се назива „самоизражавање на рачун генија“. Напишите своју оперу, пронађите савременог композитора који ће је написати и радите шта желите. Али, узимати Вагнера, према мом мишљењу — то је светогрђе. Али тај талентовани момак је све успео да постигне! Он сада у Бољшом театру поставља представе. То је цензура? То је стара песма: направити скандал како би постао познат. Ту нема ничег новог. Нажалост, култура се код нас у правом смислу те речи завршила, режисера нема. Ако боље размислимо, шта је то режија? То је обиље уметничких асоцијација, колосална културна база, без тога нема ничег, све остало је шала. Садашњи млади режисери имају много шала, а уметничких асоцијација нула. У томе је несрећа, а не у некаквој цензури. Све је то замена теза. Као и сада, модерне оптужбе за преписивање историје, сакривање истине… У последњих 20 година толико је написано такозване истине за коју се испостављало да није истина. А знате због чега? Због тога што је историја веома субјективна. И не може се рећи: ето у време раскринкавања писали су само истину, а сада само лажи. Не, ствар је у томе да истина у историји уопште не може да влада, јер се историја тумачи увек у складу с тим ко је тумачи. А објективна историја је огромна илузија. Нова. Али, ми живимо у илузијама.

Због чега су нацизам и Хитлер као идеологија забрањени у целом свету, а стаљинизам и Стаљин цветају у нашој земљи?

— Желите да то буде забрањено?

Желим да појам злочина стаљинизма и Стаљина постане део државне идеологије.

— Значи, Ви сте, такође, за цензуру, само ону која задовољава Ваш угао гледања. Можда је ствар у томе што се сада појављује генерација људи која не зна какав је Стаљин био. То су, међутим, неписмени људи.

Потпуно су писмени. Говоре да је, можда, Стаљин некога и убио, али је у његово доба прорадила индустрија, спроведена је индустријализација, победио је у рату.

— То су, такође, историјске чињенице. А ако има тога о чему говорите, то само потврђује чињеницу да је цензура неопходна. Ако има цензуре — има правила, укључујући и она која ограничавају идеолошку пропаганду. Схватате, имам у виду цензуру праву, природну, ону која свуда постоји. Она постоји у Америци, постоји у Европи, у Ватикану. Андре Жид је, чини ми се, рекао: „Када уметност губи своје ланце, онда се претвара у уточиште за химере“. Тако је и са идеологијом. Ланци су нам потребни. Сада их никако нема.

Валентина Булатовић

Sputnik Srbija

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Andrej Končalovski, Film, Rusija