Бановић Страхиња, Шурдиловић и учитељ Миша
Блажен је онај који стражари над својом душом.
Ових дана се поред невероватних промена времена, неубичајених чак ни за овај период, па ни за поднебље, дешавају разне ситуације. Од информација са насловних страна новина поређаних на киосцима од којих нормалном човеку пуца глава, почевши од дневно-политичких, геополитичких, микро и макро-политичких, глобалног загревања и најављеног доброг рода малина у Завичају.
Мислим да би ова цртица у намери, која се полако претвара у есеј могла прерасти у двотомну књигу ако наставим да набрајам и предизборну трку, коалицијске комбинаторике, кризу у региону, нарастујућих тензија око емигрантске кризе, ситуације на Косову, oко пада морала, укуса и одсуства елементарне културе, да не кажем васпитања код већине народних посланика, јавних радника, већине политичара…
А баш сам хтео да пишем о НЕЧЕМ ДРУГОМ! О Бановић Страхињи (мој деда се тако звао Страјин или Страхиња). Сећате се те епске народне песме?
”Нетко бјеше Страхињићу Бане! Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској, крај Косова, Да таквога не има сокола.”
Не тако давно репризирање ове веома популарне тв серије ”Врућ ветар” с краја 79-те прошлог века, онда моје недавно подсећање на покојног оца, вратили су ми у сећање један догађај са почетка 1980-те који се дешавао у нашој породичној кући у Ариљу. Мој давно почивши отац, учитељ у међашњој основној школи ”Стеван Чоловић”, незадовољан мојим објашњењима зашто сам тако отегао са тим апсолвентским на машинском факултету, ухвати и пар година раније упише у Ужицу, (тада још Титовом или Чачку које Титово никад било није), факултет разредне наставе или нешто сличног назива.
Дођем за викенд, неког фебруара, последње Титове године, код родитеља и увече крене епизода ”Врућег ветра”. Претходно, клацкајући се у аутобусу за Ариље налетим на ”Илустровану политику ” у којој се у оној рубрици ”писма читалаца” развила огорчена дискусија на тему да ли је сценариста Павић претерао када је Шурди који је жену ухватио у неверству са својим шефом (сиц!) дозволио истом да улети у канцеларију и пред уплашеним и запањеним швалером који је очекивао исукану сабљу димискију или метак из кратке цеви, опали својој жени у лику Весне Чипчић врелу шaмарчину преко оног руменог обрашчића, ухвати одлучно за руку и без речи одвуче кући.
Опростио Шурда лепој Весни.
А народ запео: да ли је балканац, па још јужњак зрео да опрости жени очигледно неверство (сви кано држали свећу) ајд де, није требао да потеже пиштољ, није монтањер, али брате, да се развео ко човек, ни по јада.
Питам оца:
Јел’ ти оно имаш за дипломски нешто из Косовског циклуса?
Имам, каже учитељ Мишо, будући наставник.
Па шта ћеш да узмеш, питам ?
Не знам још, али нешто лако само да што пре завршим и да ти покажем како може на време да се дипломира..
То што сам ја давно дипломирао, оженио се, одслужио војску, гајио сина и радио у ливници није имало никакву тежину. Jа сам за њега ”ошљарио” са својим дипломирањем и то ми се није могло опростити.
Што не узмеш Бановић Страхињу, кажем му ја.
Што баш њега, не да се учитељ.
Па, ако не ради успомене на крсно име свога оца а мога деде, онда због тога што можеш лепо да увежеш твој омиљени ”Врућ ветар” и твог љубимца Шурдиловића са Бановић Страхињом.
Шта бре лупеташ ! (залеће се уча у необрано грожђе и танак лед ), шта Ти знаш ?
Знам драги оче (никад га тако нисам звао ни кад смо играли шах, али морао сам да дам јачину у разговору), зато што Шурда није први који је опростио жени неверство, то је драги мој урадио Бановић Страхиња, из Твог предкосовског циклуса, ако се не сећаш, да те подсетим, кад је својој верној љуби Анђи, иначе ћерки старог Југ Богдана и сестри девет Југовића, опростио неверство са страшним Влах Алијом који му је похарао дворе док он беше у лову и одвео у своје чадоре…
Заустио мој отац нешто да каже али се мудро зауставио и још разограчио очи. А ја се залетео ко да одговарам на испиту, па му још досољавам :
Кад је видео шта се десило, крене Страхиња код таста у Крушевац да га замоли за војску с којом би кренуо на отимача. На питање Старог Југ Богдана колико је времена прошло како је код њега, и чувши да томе има цела два дана отказао је помоћ зету: Ако је само једну ноћ преноћила под његовим чадором и остала жива, мојом ћерком више бити неће.
И тако од једног брата до другог… Сви му откажу. Страхиња са псом и парипом крене траговима Влах Алије. Елем, угледа га Анђа и каже Алији да ће их Страхиња обоје убити. Влах Алија нареди да га пропусте и пусте ако победи у двобоју… Рвали се, летњи дан до подне, каже песма. У једном тренутку види Алија да је враг однео шалу, и замоли Анђу ѕа помоћ, ова млатне мужа по глави (свога га крв облије) и само га додатно разјари ”те он придави душманина” узме жену за руку, метне на коња свога и крену пут Крушевца града. А тамо отац, да јој вади очи, браћа да јој суде, ал Страхиња не даде:
”Без вас би је могао стопити,
но сам љуби живот поклонио
ал ћу стопит сву тазбину моју, немам с киме пити ладно вино”
Јесте, то сам пропустио, помирљиво ће уча од оца.
Чекај, то није све, да Те син научи, ако то ниси знао – песма је НАРУЧЕНА!
Како наручена, није ти ово кафана да се такве песме наручују! Скаче уча сав унезверен ко да је завера Ватикана у питању …
Па лепо. Знаш шта је било кад су Срби изгинули на Косову пољу? Офалило толко мушких глава… А овима није било доста што су ”зулум над женскињем чинили” него увели још и свадбарину. И да је сваки отац, брат, син, муж убио своју ћерку, сестру, мајку, жену, која је , (како би црква рекла) вољно ил невољно се дала окупатору, ШТА БИО ОД НАС ДАНАС БИЛО ?
Па зар нисмо као Словени плавокоси ? Није него. Мудри народ који је претекао нађе народног певача и да му пројектни задатак (ипак сам ја дипломирани инжињер и то машински, а не неки тамо електричар!), дакле каже :Нађи хитно неискомпромитованог јунака ожењеног племкињом ил господског рода која је вољно-невољно згрешила са Турчином и нека јој овај то опрости како зна и уме. Јер да тако није било, не би ни нас било. Певач или певачи, гуслари и телали кроз ову песму су поручивали: Мико, Перо, Лазо сви колико вас јоште има и које је оваква беда снашла, ПРАШТАЈТЕ ЉУДИ! Јер ако је један Бановић Страхиња то урадио, јоште жени племенита рода , праштај рајо иначе нас неће бити !
Смеје се брк учитељу Миши , а ја не стајем.
Још ту да упакујеш Шурдиловића и кажеш, људи читајте српску епску поезију и не извољевајте по писмима читалаца. Шурда чито’ и опростио, него шта, и никако није први.
Мук, дрнда ”Врућ ветар” на телевизору марке ЕИ НИШ (шта беше с том фабриком?) али је нико не гледа , сви зуре у мене па и син од непуне четири године.
А како знаш да је наручена, не може то како ти мислиш… изиграва уча испитну комисију.
Лепо тата, веома лепо. Оно што ја знам је да је Бановић Страхиња нетипична епска песма, по структури стиха, по психолошким склоповима и дубини личности… Да су и Вук и Старац Милија (чије се варијанте иначе разликују) сагласни да песма по топонимима припада српској епској народној песми . Главни јунак је међутим, историјски непознат и његово понашање никако није у складу са устаљеним патријахалним нормама понашања – праштања женине прељубе”
Цитирао сам, не сећам се кога, али доста верно.
Добро, добро, опет ће отац. Размислићу, видећу са професором, али ово са Шурдиловићем нећу, Ти си тотално луд!
Зашто бре, повежи прошлост и садашњост, пропагирај епско песништво. Гете је заволео и ценио Србе управо због ове па после и осталих песама.
Добро, ајд сад да гледамо мало, видећу, видећу, ал оде ти далеко…
Помирљиво се склањао из расправе будући наставник разредне наставе.
Пар недеља касније ја опет код мојих. ”Врућ ветар” се завршава(о) , мислим да беше последња епизода, прва половина марта 1980-те, идилична епизода са каријерним фризером са париског такмичења, Шурдиловићем. Отац чим ме видео, ухватио се за главу.
То си ми намерно урадио! Зна! У шта си ме увалио човече! (Човек, како то гордо звучи)
Шта је било ? Шта си се наврзао на мене?
Професор одушевљен, да ми списак литературе, за шест месеци не могу све да ишчитам! И ово што сам прегледао, а има тога иха хај, НИКО НЕ ПОМИЊЕ НАРУЏБИНУ!
Па Ти лепо, стари мој, остави то за магистарски, не још боље докторску тезу, ЗАКАЗАНА народна песма, не, боље наручена ово асоцира на неко убиство ,а тамо је реч о ЉУБАВИ И ПРАШТАЊУ!
Е јеси луд, насмејао се мој отац, баш си луд!
Шта ћу, кад ми ниси дао у новинаре, него оно твоје – само занат! само занат, може доктор евентуално.
Де, де, није баш тако , и даље се смеје мој добри отац.
Баш тако, сећаш се кад си сваког дана мени пред матуру говори : каква психологија, филозофија
Можеш да будеш учитељ у Миросаљцима, евентуално Латвици или Крушчици…Журналистика, писање! – бићеш виђен за Ивањицу
А гледај! И отварао си новине још за ручком – траже 50 инжињера, сутрадан опет, траже 32 инжињера, прекосутра 30 и то у Београду! Ево, немам ништа против, буди доктор. Не дај Боже да зарати. Ти добар и нама и њима. Нико никад није убио доктора.
Не могу да будем доктор, ево Љиљана* хоће. А ово твоје – неће њихови да убију лекара не пије Ти воду, убише Др Младена Стојановића, онда …
Доста бре ! продера се учитељ, резервни капетан прве класе.
Не мудруј бре, гледај од чега ћеш да живиш синко мој.
Тако је говорио мој отац, учитељ Миодраг Мишо Пајевић потоњи дипломирани наставник разредне наставе. Мораћу да видим са сестром зашто му на споменику пише учитељ. Није поштено, дипломирао je на Бановић Страхињи, а могао је да докторира са онаквом тезом и онаквим радом. Послушао ме.
А богорадио цео дан:
Знаш ли да морам да прочитам 52 рада, две свеске, све научни радници од Вука и Гетеа, Геземана, Деретића, Лукића, Ђурића, Поповића, Павловића, Тривунца, Клајна…Не могу да их попамтим, а треба то ишчитати …
Како сам био поносан на њега, а руку на срце , могао је стварно докторирати на тој теми и нарученој песми.
Толико о Бановић Страхињи. Да сам на месту политичара, (Богу хвала што нисам) размислио бих. На жалост, нема на видику ни реалног а камо ли имагинарног спасиоца ”ко што беше Страхињићу Бане!”
”Страхињ Бане – Ти соколе Српски Твоме ђогу и Твоме јунаштву
свуд су броди ђегод дођеш води! ”
Следеће, 1981. године Ватрослав Мимица је снимио играни филм Бановић Страхиња у коме су поред Франка Нера у насловној улози изванредне роле остварили Драган Николић, Раде Шербеџија и Сања Вејновић. Мислим да је млађани Радош Бајић играо Бошка Југовића.
*Моја сестра Др Љиљана Лековић (девојачко Пајевић) посвећен дечији лекар испунила је очеву жељу и завршила медицину .
Милан М. Пајевић, Београд, марта 2016.
Priča je objavljena u knjizi “Tamo je trebalo da te rodim”
izdavač “Prometej” – Novi Sad; 2002.
Recenzija Gojka Božovića
Milan Pajević piše priče iz iskustva, a osnovno čovekovo iskustvo jeste njegova porodica. Tako je sa pripovednim oživljavanjima najrazličitijih iskustava bilo i u prethodnim Pajevićevim knjigama, tako je – po samoj prirodi izabrane teme, koja je u jednakoj meri izabrala svoga pisca – i u Pajevićevim porodičnim pričama. One, međutim, nisu „svakodnevica jedne naše porodice“, niti zatvorene u neki uski porodični, sebi dovoljni univerzum, već prate i pamte tragove vremena u kojima su se odigravale i tragove ljudi koji su ih ispunjavali kao bližnji, daljnji ili pak slučajni namernici. Ove priče donose iskustva i osećanja, prizore i događaje, ono što se slutilo i ono što se dogodilo. Pajević bira detalje koje smatra vrednim pričanja, a potom u priči koja je nužno evokativna i melanholična pamti i beleži, podseća i priziva, kazuje i nagoveštava. Nastajala godinama i decenijama, ova knjiga je suma jednog životnog, ljudskog i književnog iskustva. A komentari na kraju knjige, posle svih priča koji je čine, jesu još jednom pređeni put, licem u lice sa iskustvom jednog zanimljivog i zanimljivo ispričanog života.
BELEŠKA PRIREĐIVAČA
Knjiga Milana Pajevića Tamo je trebalo da te rodim – porodične i druge priče, predstavlja zbir njegovih priča o najznačajnijim porodičnim događajima i ljudima otkad autor pamti pa do dan-danas. One nas uverljivo vode kroz vreme i prostor.
Lični procesi koji su se odvijali protokom vremena, u tekstovima gospodina Pajevića dobili su originalnog tumača koji je pronikao u suštinu porodičnih i uopšte ličnih, ljudskih odnosa, razotkrivajući istovremeno i uzroke razvoja pojedinih događaja. Stoga je ova knjiga, jednostavno, dokument života, njegovo promišljanje od strane kompetentnog tumača pre svega karaktera, prirode i skrivenih zamki koje on u sebi sadrži. Pajević u gotovo svim svojim tekstovima kao crvenu nit provlači ideju o dva potpuno različita koncepta od kojih je na kraju prevagu odneo onaj kojim se i on lično vodi, nezavisno od toga kojim je sudbinskim predznakom bio obeležen, a to je da svaki čovek sam drži konce događaja u svojim rukama. Upravo u tome ogleda se i suština njegovog pristupa životu.
U duhu nastojanja za ostvarivanjem stalno prisutnih težnji za očuvanjem porodičnih i prijateljskih odnosa, relevantnost tema porodičnih priča nametnula se kao izazov u ideji da se objedine sve priče sa tom tematikom, koje je autor pisao vremenom, nemajući jasnu ideju da će se ona jednog dana tako tematski objediniti u knjigu. Izdvojenim radovima u okviru tematskog dela, pokušala sam da dam početni zamajac nameri da ova tematika bude vidljivija i značajnije prisutna zbog svoje aktuelnosti. Trudila sam se da, među dostupnim pričama, izdvojim one koji predstavljaju esenciju gore pomenutih odnosa. Naime, pored argumentacije o značaju različitih tendencija u ljudskim odnosima, predstavljene priče pružaju i svojevrsnu riznicu sećanja na različitim nivoima.
Imajući u vidu širinu teme, nije iznenađujuće da je ona, ovom prilikom, sagledana kroz prizmu različitih pristupa i iz različitih uglova, uz jedan holistički koncept. Razlika u fokusu predstavljenih priča stvara mogućnost čitaocu da stekne uvid u kompleksnost, ali i bogatstvo različitosti perspektiva posmatranja i manifestovanja porodičnih odnosa. Zajedničko svim pričama je predstavljanje mogućnosti uticanja na njih i njihovo popravljanje. Osim što ove priče predstavljaju pokazatelj širine fenomena porodice one su i ogledalo raznovrsnosti pristupa. Međutim, treba istaći da ovde nije reč samo o mogućnostima, već i o obavezi koja stoji pred svima nama. Zato verujem da će ove priče doprineti daljem analiziranju ljudske prirode i potrebe za bliskim odnosima. Po mom mišljenju, predstavljene priče otvaraju prostor za široku refleksiju o otvorenim bitnim pitanjima u složenoj mreži ljudskih nastojanja, kao i razmenu iskustava i ideja i širenje dobrih vibracija. Zato se nadam da će ova knjiga inspirisati mnoge druge.
Koristim priliku da se zahvalim samom autoru na podršci u objavljivanju ove knjige.
Slavica Tomaš
Бановић Страхиња, Шурдиловић и учитељ Миша added by Milan Pajević on
View all posts by Milan Pajević →