Бергманов свет између два трептаја ока

Као што је драмски писац, Бен Џонсон, Шекспиров савременик и колега, још у шеснаестом веку указао на Шекспирову бесмртност написавши да Шекспир не припада само једном добу већ је писац за сва времена: »Shakespeare was not of an age, but for alltime«, тако је и Аки Каурисмаки, на свој специфичан поетски начин, изразио Бергманову безвременост рекавши да је Бергманов филм »свет између два трептаја ока…«

»Као трептај ока« прошле су четрдесет три године између премијере Бергмановог филма »Праскозорје« и премијере Бергманове драме »Праскозорје« у »Драматену«. Шведско краљевско позориште »Драметен« премијерно је извело адаптацију сценарија овог Бергмановог филма као позоришну представу, марта 2011. године. Ингмар Бергман је написао овај сценарио још 1964. Када је филм је био готов 1968. године, Бергман је био критикован како је у том филму експонирао цео свој унутрашњи живот. Нешто тако »сасвим лично«, као Бергманов Субјективистички експресионизам, постало је европско културно наслеђе 21. века, безвремено и универзално.

»Праскозорје« је једна »хибридна« позоришна представа са музиком и филмом. У представи игра и Алекса Лундберг, један двадесетдеветогодишњи трансексуални глумац, заправо глумица, која је у току позоришних студија променила свој мушки пол за женски. Избор ове глумице потпуно је у складу са Бергмановим универзалним ставом о љубави, која је није ограничена ни полом индивидуе, ни временом, ни нпростором.

»Праскозорје« је двадесети по реду Бергманов филмски сценарио или сценарио за телевизијски филм, који се изводи на некој позоришној сцени. Фондација Ингмар Бергман (Ingmar Bergman Foundation), је од 2006. године наследник ауторских права Бергманових драмских текстова, које се играју негде у свету. »Ingmar Bergman Face to Face« има секцију која се зове: »На сцени« (On Stage), презентујући где и када је неки Бергманов текст игран.

Говорећи о тесној вези свог рада на сцени са радом на филму, Бергман је 1963. године изјавио:

»Моји филмови су само дестилат онога што радим у позоришту.«

Један од највећих светских филмских редитеља, Ингмар Бергман, који себе није називао драмским писцем, због сенке које су на њега бацала два великана европске драме, Хенрик Ибзен и Аугуст Стриндберг, постао је један од водећих драмских писаца данашње Европе, управо преко сценарија својих филмова.

Бергманова безвременост, »туга између два откуцаја срца«, »живахност између два ударца длановима«, »један двадесетчетврти део секунде који је матаморфозиран и продужен на сат и по времена«, како је писао Аки Каурисмаки, продужен је на вечност, мада је Бергман сам записао:

»Ја немам религију. Не припадам ни једној вери. Не треба ми Бог, спасење или вечни живот.«

Упркос томе, Бергманова драмска дела после његове смрти освајају Еворпске позоришне сцене. Бергман се игра широм Скандинвије, у Лондону, у Београду…

И у представи »Као кроз стакло« Београдског драмског позоришта, у режији Ање Суше, која је имала премијеру у фебруару 2011. године, у фокусу је млада жена Карин. Док Агнес из Бергмановог филма »Крици и шапутања« умире од рака, Карин је психички оболела. Око ње су три мушкарца, као што су око Агнес биле три жене. Hаравно, ту је и одсутни доктор који дијагностицира болест. Отац, муж и млађи брат, преокупирани су собом, сваки на свој начин, као и Агнесине сестре. Иако физички здрава, Карин је означена као безнадежни случај и пре или касније, и њу ће узети »Бела светлост«, Смрт.

Само четири године после Бергманове смрти, кроз ову позоришну преставу, која је премијерно изведена у Лондону 2010. године, Бергманова брига за судбину модерне жене наставља се и у 21. веку, што је велики допринос Бергмана уметничком идентитету Европе.

Бергмана »својатају« како левичари, тако и конзервативни кругови. Ингмар Бергман је најчешће престављан као уметник и икона буржаоског друштва. »Не мора се бити левичар, да би неко био велики«, написала је Марија Пиа Боецијус. А Микаел Тим је написао да је Бергман пронашао један основни језик који је прешао националне и језичке границе, дакако и класне, не напуштајући на свом уметничкком путу и хришћанска обележја. Као и у филму »Седми печат«, Бергман је био инспирисан Библијом и за наслов филма, »Тако, као у огледалу«.

»Ако не морам да пазим на време, онда најбоље функционишем«, написао је Ингмар Бергман. Ово није само став према оном времену које је Бергман имао на располагању у свом приватном животу, већ и његова жеља да се превазиђе време, која провејава кроз цело Бергманово филмско ствараштво.

»Снимање филма је херојски чин (не увек, не често, али понекад). Постепена деструкција појавног света је заустављена за тренутак. Камера је оружје против трагедије ствари, против нестајања«,

написао је Вим Вендерс, који дели Бергманову фасцинацију Стринберговим речима из предговора за »Игру снова«:

»Време и простор не постоје; на једној безначајној основици стварности врти се уобразиља и тка нове мотиве: Једна мешавина сећања, доживљаја, стварних и измишљених нереалних ситуција и импровизација.«

Многобројни сатови у Бергмановим филмовима не мере време, већ људску усамљеност. У тим просторијама, време је престало да постоји иако сат стално откуцава. Чини се да је време умакло из сата, као у растопљеним сатовима у сликама Салвадора Далија. Агнес из Бергмановог филма »Крици и шапутања« вреднује присуство сестара као једини временски императив у свом краткотрајном постојању на земљи.

»Један минут је као много година, нема годишњих доба, снег лежи у летњем крајолику и липино лишће жути…«, како је Стриндберг написао у писму једном пријатељу.

Марет Коскинен је написала да су многи аналитичари истакли да је кључна реч Бергманове филмске естетике »сан«, или, како је и сам Бергман рекао у многим интервујима, да је његово поље стварања »природни систем снова«. Оно што је Бергман наследио од Сведенборга, Јунга и Стриндберга је поглед на живот као сан, те да окружење постоји само у нашој уобразиљи и у песничкој фанатазији.

Када је правио своје филмове, Бергман се трудио да из сценарија склони све непотребно. Тако да се не каже: »Сада долази сан«, већ да се одмах уђе у њега« , написао је Микаел Тим. »Ингмар Бергман је све подредио феномену времена. Деценије и »персоне« се преливају једна у другу«, пише Микаел Тим.

»Персоне се деле, удвостручавају, испаравају, згушњавају, истичу и сакупљају. Али једна свест доминира свиме, свест оног који сања; јер не постоје никаве тајне, никакве последице, никакви скрупули, никакав закон«, написао је Стриндберг у Игри снова.

»Ја сам свој сопствени Бог, сам обезбеђујем своје анђеле и демоне«, написао је Бергман имајући нарочито у виду своје стваралаштво. Бергман се врло одговорно односио према својој заоставштини. И сам је писао о свом филмском ствралаштву, а у научне сврхе пристајао је да буде да предмет истраживања и докторских дисертација, дајући потпуну ауторску слободу писцима књига о њему, као што су Марет Коскинен, Микаел Тим и Александар Андорил, аутор књиге »Редитељ«. За разлику од предусретљивости коју је показивао према научницима и писцима, Бергман је био резервисан када су били у питању новинари. На питање да ли чита критике својих филмова овако је одговорио у једном интервјуу: »Читам критике у четири шведска листа, само да бих имао увид у тренутну ситуацију. Али остало не – одузима превише времена. Да будем јаснији, не одузима толико времена само читање, већ ефекат оног што си прочитао остаје у теби на један врло чудан начин. Ако је повољна критика, остајеш сав расцвркутан, а ако је негативна, осећаш се отрованим. Само за неколико сати, али све једно, то је непотребно губљење времена.«

»Бергман је тврдио да је направио своју каријеру упркос непријатељски расположеним критичарима«,

написао је Ерик Недлинг у новинама »Свенска Дагбладет«, годину дана после Бергманове смрти. Ингмар Бергман никада није напуштао аутобиографски елемент у свом стваралаштву:

»Ја ништа нисам измислио. То је могло бити сећање на неког рођака, нека реплика, дијалог, шара на тепету. Бакин стан, као рај на земљи са сатовима који куцају, тоалет од сиц-сомота, као омањи престо. Каљеве пећи у свакој соби, статуе и тапети са мотивима из Венеције«,

што је све давало својеврстан осећај безвремености.

Као и Стриндберг, Бергман је био прецизан са таквим детаљима и то му је помогло да гради катедрале. Чек је себе називао »погонским горивом«, могло би се рећи и »грађевинским материјалом, написао је Микаел Тим.

Када је Марет Коскинен, професор на Филмским студијама Стокхолмског универзитета, посетила Бергмана у вези једног његовог необјављеног прозног текста из млађих дана, Бергман јој је, скоро у пролазу, рекао:

»Чуј, имам овде на Форо једну собу, око пет квадратних метара и ту сам сакупио различит материјал. Све је ужасно несређено. Да ли би хтела да то погледаш?«

Фондација Ингмар Бергман, »Ингмар Бергман лицем у лице (»Stiftelsen Ingmar bergman, Ingmar Bergman Face to Face«), установљена је у јесен 2005. године, као интернет станица на шведском језику (а од 2006. године на енглеском) и садржи исцрпне податке о Бергмановом филмском опусу, ширећи тако Бергманов универзум и омогућујући посетиоцу дубље разумевање Бергмановог дела, са циљем да се одржи сећање на Ингмара Бергмана.

Бергман је умро као филмски редитељ, а ускрснуо је као већ класичан драмски писац и то оним редом којим је, у Минхену, лично поставио три премијере у једном истом дану: Прво Ибзен, затим Сtриндберг, а онда он сам, Бергман. Тако је било и остаће заувек, та повезаност позоришних представа: »Луткина кућа«, »Госпођица Јулија« и »Сцене из брачног живота«. У писму шведском сликару и пријатељу Кaрлу Ларсону датираном 2. новембра 1901. године, док је радио на својој драми »Игра снова«, Стриндберг је написао:

»Мој живот је постао необјашњиво сновиђене, можда је смрт заправо – буђење.«

Бергманова драма »Сцене из брачног живота«, рађена по филму који је био Бергманов велики телевизијски успех из 1973. године, имала је своју нову премијеру на Великој сцени »Драматена« у мају 2011. године. Редитељ Стефан Ларшон пошао је од Бергманове верзије ове његове позоришне премијере из 1981. године у Минхенском позоришту »Theater im Marstall«.

»Моја намера није била да будем иноватор. Ја само желим да представим позоришну представу и да учиним да она живи у срцима публике”, написао је Бергман, а та жеља му се још за живота, дакако, испунила.

»Време је кратко, жеља је тако велика«, могао би бити Бергманов манифест »Безвремености« и временске универзалности Бергмановог дела.

др Aлександра Лутхандер

Извор: Locutio

Текстови о Ингмару Бергману на сајту Пулса