Божја рука није, а чија је? – Чувени теоријски физичар Стивен Хокинг (68) искључио је Бога неколико дана уочи посете папе Бенедикта XVI Великој Британији. Очекује ли се узвратна одлука?

Космос је настао ни из чега, према законима физике, изричит је он у својој у најновијој књизи „Велики нацрт” (или у слободном преводу Велико стварање), која у четвртак излази пред читаоце широм света. (Другопотписани је познати физичар Лионард Млодинов.)

У Великом праску (Big Bang), пре 13,7 милијарди година, он се излио из сићушног језгра нулте величине, наспрам којег је зрнце песка необично крупно и необуздано разлио до запрепашћујућих размера. Постанак из ништавила одавно је пригрљен у научничком братству (Стандардни модел) и малтене се не доводи у сумњу.

Да ли је заувек склопљена „Књига постања”?

Минулих деценија је поменуто учење уверљиво поткрепљено бројним астрономским мерењима. Неизмерни бескрај свуда око нас (па и ми сами) потиче, дакле, из јединственог догађаја (сингуларност) – страхотног распрснућа непојамно згуснуте и бесконачно мајушне тачке, за коју је свака на овој страници – гуливеровске величине.

Застрашујућа експлозија је неизбежна на темељу физичких закона, као што је то свеопште привлачење (гравитација), наглашава Стивен Хокинг, који се од 1974. године, упркос крхком здрављу (одузет од младости, говори преко нарочитог рачунара-синтесајзера гласа), упиње да заувек венча два камена међаша савремене физике – општу теорију релативности Алберта Ајнштајна (дочарава космос у грандиозним размерама) и квантну теорију (која је материју испитала до милијардитог делића милионитог одсечка милиметра).

Космос је симфонија

Године 1984. Мајкл Грин и Џон Шварц изнели су први доказ да ново тумачење – названа теорија суперструна или теорија струна – може да објасни недокучиви понор сићушног после тзв. Планкове границе (милионити одрезак милијардитог делића сантиметра или 10^-33). Да бисте завирили иза, био би вам неопходан акцелератор велики као галаксија!

Наш космос, у суштини, има више димензија него што опажамо, густо уплетених у увијено ткање просторвремена. Највише присталица стекло је објашњење Едварда Витена, једног од највећих научних умова данашњице, који је 1995. све објединио у чувену М-теорију с 11 димензија (11 космоса), чијем заводљивом „сиренском зову” нису одолели ни Стивен Хокинг ни Лионард Млодинов.

Основни (елементарни) састојци космоса нису, према томе, тачкасте честице, већ незамисливо танке нити или танушна једнодимензионална влакна која трепере. А колике су те струне?

Дужина уобичајене приближно је једнака Планковој дужини – око сто милијарди милијарди пута (10²⁰) мања је од димензија језгра атома! Сам атом, да бисте стекли представу, износи десетомилионитинку милиметра. Када бисте га увећали до граница познатог космоса, он би једва досегао висину просечног дрвета! Струне изгледају тачкасте, чак и када се посматрају помоћу најмоћније опреме. Свака елементарна честица начињена је од једне струне, свака је једна струна. Разлике се, у суштини, испољавају у друкчијим одјецима једне основне; космос је музика нота које струне свирају. Саткан од безбројног мноштва таквих нити које титрају, он подсећа на бескрајну симфонију.

Ајнштајн и чарапе

Развезује ли то гордијевски чвор савремене физике?

Заговорници су уверени да ће помирити две владајуће теорије које су се судариле не могавши истовремено да обгрле и најграндиознији и најсићушнији свет, што је узалудно три деценије покушавао Алберт Ајнштајн. Донкихотовска потрага „оца релативности” за обједињеном теоријом окончала се разочаравајућим признањем: „Постао сам усамљени стари момак, познат углавном по томе што не носи чарапе, кога показују као чудака у посебним приликама”.

А у колико димензија ми, људи, постојимо? Сасвим је извесно: у четири (три просторне и једна временска). У преосталих седам (просторних) научници још нису справама продрли, иако су их разумом наслутили.

Али се с тим не мире жудећи да проникну у најзапретеније загонетке и најтемељнија сазнања, што то је – према ранијем исказу Стивена Хокинга – први корак ка спознаји „Божјег ума”. Новинари су га брже-боље оптужили да се сада одрекао творца, призиваног у властитој књизи „Кратка повест времена”.

Сличну замерку упућивали су годинама Алберту Ајнштајну који је, напослетку, отписао: „Не верујем у персонификованог Бога и то никада нисам порицао… Ако постоји нешто у мени што се може назвати религиозним, онда је то бесконачно дивљење према структури света… ”

Уводе ли нас струне у најдубље законе космоса, у саму бит чувеног Лајбницовог питања зашто постоји нешто уместо ничег?

„Сан науке је да све чињенице изведе из једног принципа”, рекао је својевремено теоријски физичар и Ајнштајнов пријатељ Филип Франк. Али је прослављени математичар Давид Хилберт још почетком 20. столећа упозорио: „Физика је исувише важна да би била остављена само физичарима”.

Станко Стојиљковић

Politika online

Stiven Hoking, bog, univerzum, nauka i sve ostalo

Nije prošlo ni 24h od kako je londonski “The Times” 2. septembra objavio odlomke iz nove knjige Stivena Hokinga “Veliki dizajn” (koautorski poduhvat sa američkim fizičarem Lenardom Mlodinovim) a da se na slavnog fizičara i kosmologa srušila lavina kritika zbog jednostavne izjave: Bog nije neophodan u objašnjenju postanka svemira. Isti je, tvrdi Hoking, ontološki dovoljan sam sebi: zahvaljujući sili gravitacije, i na osnovu zaključaka komplikovane matematičko-teorijske konstrukcije koju savremena fizika zove M-teorijom, moguće je stvaranje svemira ex-nihilo – baš ni iz čega. Knjiga će se naći u prodaji 7. septembra, pa ako ste tih dana u blizini neke fine londonske knjižare, imaćete prilike da detaljno uživate u argumentima autora. Na stranu što je verovatno svaka Hokingova popularna knjiga, a posebno čuvena “Kratka istorija vremena” koja je za hiljade naučnika predstavljala ono iskustvo zbog kojeg izaberete da budete baš naučnik, klasik.

Naravno, sa ovako direktno postavljenom tvrdnjom podigla se velika galama. Vidite, nauka i Crkva nemaju istoriju dobro izgrađenih odnosa. Zaplet može da se prati od najranijih dana, u osvit otkrića naučnog metoda, vremena koje vezujemo za ime velikog Galilea Galileja. Da se podsetimo, Galilej je, između ostalog, početkom XVII veka odlučio (ispravno) da kritikuje geocentrični i brani Kopernikov heliocentrični sistem, i uprkos tome što je mestimično i u redovima crkve nailazio na prijatelje i neki vid tihe podrške, i uprkos tome što je više puta opomenut od strane crkve da mu nije pametno da se meša u tu raspravu, 1632. objavio svoja shvatanja u vidu dijaloga, bez formalnog odobrenja inkvizicije ili pape. Epilog? Dobro poznat: rasprava je kratko trajala i nije se završila srećno po Galileja, uprkos tome što se završila dobro po čovečanstvo koje je napustilo jedno potpuno pogrešno i dobilo jedno aproksimativno tačno shvatanje (a što je, ako verujete filozofu Karlu Poperu kao ja, i jedini put kojim naučna misao može da se kreće). Godinu dana kasnije, 1633, Galilej je stajao pred inkvizicijom koja se cerila optužbom za jeres; našli su da je “naročito sumnjiv kao jeretik”, da se ima držati u pritvoru po volji inkvizicije (preciznije: zadržan je u kućnom pritvoru do kraja života), i da se ima odreći svog dela (“Dijalog o dva glavna svetska sistema”) koje je u istom potezu zabranjeno. Nezgodno. I nedotupavo, posebno iz savremene perspektive u kojoj zahvaljujući nauci i tehnologiji saznajemo za solarne sisteme osim našeg i milijarde drugih svetova i mogućnosti.

Da, bila su to nezgodna vremena. Majka Johanesa Keplera (1571-1630), velikog astronoma čiji se zakoni i danas uče u gimnazijama širom sveta, suočila se sa optužbom da je veštica i jedva se izvukla. Svima preporučujem sjajan Banvilov roman “Kepler” iz 1981, ukoliko vas mrzi da se latite neke istorije nauke, gde ćete naći bar umetničku viziju toga kako je Kepler mogao da prolazi kroz to. Nesretnog Đordana Bruna – da ne pominjem? Bolje ne. Ta priča je i suviše dobro poznata. Sudbine drugih (hiljada) nesretnih žena optuženih da su veštice, takođe da ne pominjem. Kažem, nezgodna vremena.

Žive rasprave (da se blago izrazim) nisu završene ni pošto je misao naučnog racionalizma definitivno trijumfovala u sekularnim krugovima. Čarls Darvin je, naravno, bio sledeći veliki udarac, a dan danas smo svedoci rasprava (a i ponekog “ingenioznog” poteza u oblasti politike obrazovanja) o tome da li je neophodna božja ruka da nas sprovede od majmuna do čoveka, što je, nadam se, kao empirijski nalaz ipak nepobitno pređeni put do savremenog čoveka. I tako, sa više ili manje strasti, prelivanja u svakodnevnu praksu ili ne, rasprava još uvek traje. Ništa ne pomaže: ni sekvenca ljudskog genoma, ni pravilnost fosilnih nalaza, ni Hablov teleksop.

Suštinu cele priče o izjavama o potrebi za postojanjem Boga da bi postojao svet kakav znamo treba posmatrati iz dve perspektive. Prvo, metafizika i nauka podrazumevaju dva suštinski različita načina mišljenja. Drugo, odgovori na neka naučna i neka metafizička pitanja, koliko god bila zanimljiva, za posledicu mogu da imaju jedno veliko: svejedno. Dozvolite mi da ukratko ilustrujem.

Jedan od kritičara Hokingovih stavova iznetih u najnovijoj knjizi navodi “Fizika sama za sebe neće rešiti pitanje zbog čega postoji nešto, a ne ništa“ (izvor: http://www.blic.rs/Vesti/Svet/205641/Crkve-osudile-tezu-Hokinga-da-Bog-nije-tvorac-sveta). Malo iskusniji poznavaci filozofije u ovome će prepoznati istu formu pitanja koju je i nemački filozof (i, nažalost, svojevremeno član Nacionalsocijalističke partije) Martin Hajdeger smatrao za najdublje, suštinsko pitanje metafizike, ono o poreklu i osnovi postojanja uopšte.

I da, to gledište je tačno, i kritika je na mestu: fizika, niti bilo koja druga nauka, nikada neće imati način da odgovori na ovako postavljeno pitanje. Zašto? Jednostavno zato što takvo pitanje ne može da se postavi naučno; svaki odgovor na njega bi sadržao tvrdnju koja ni u principu ne bi bila proverljiva. Zaključak? Pa, star je koliko i pozitivistička filozofija (dakle, datira iz prvih decenija XX veka): metafizika i nauka, jednostavno, nisu isto. Ne postoji kontinuum pitanja kojim ljudsko saznanje može da se pozabavi. Neka pitanja mogu da se postave naučno, neka ne. U odnosu na Hokingovu tvrdnju, treba razumeti sledeće: tvrdnja da Bog nije neophodan u logičko-matematičkoj konstrukciji naučnog objašnjenja, ukoliko se pokaže da je Hokingova tvrdnja uopšte tačna, a koliko shvatam daleko smo od takve rasprave uopšte, nije isto što i tvrdnja o tome da Boga nema. Diskurs metafizike i diskurs nauke su dve različite stvari. Ako ste pristalica pozitivističke filozofije, što je danas prilično passe, smatraćete da metafizika a priori nema nikakvog smisla. Ako volite Borhesa: on je smatrao da je metafizika grana fantastične književnosti. Ali je, uprkos svemu, moguća, i podložna interpretaciji i traženju smisla baš kao i svaka druga ljudska aktivnost.

Što se tiče nauke i religioznih ili mističkih osećanja, ni tu stvari nisu tako čiste kao što bi izgledalo na prvi pogled iz viševekovnog gledanja preko nišana nauke i religije. Nemački matematičar Georg Kantor, autor teorije skupova i teorije transfinitnih kardinalnih brojeva, čiji je jedan od zaključaka (a vi mi recite da nije u pitanju divan metafizički potez) da ne postoji jedna beskonačnost, već čitav beskonačan niz beskonačnosti, verovao je da mu je sam Bog podario to otkriće.

Njegovu teoriju, iako je izazvala najveću raspravu u filozofiji matematike do dana današnjeg, prihvata velika većina savremenih matematičara. I budite sigurni da što više proučavate istoriju nauke, to češće nalazite razmišljanja naučnika koja su, u najmanju ruku, mističkog karaktera, a svakako imaju posledice relevantne za metafizička gledišta.

Često se, suočen sa kritikama onih kojima naučna rasprava o tako fundamentalnim pitanjima smeta kao trn u oku, zapitam da li je Bog za njih samo neophodna psihološka konstrukcija, odn. da li bi eventualni odgovor na takvo jedno pitanje za posledicu imao bilo kakvu praktičnu promenu. Na primer, pretpostavite da Bog ne postoji: da li sutra odlučujete da postanete razbojnik, ili ubica? Ako Bog postoji, da li sutra zatvaramo sva odeljenja za matematiku, astronomiju, biologiju? Prestajemo da tragamo za lekom protiv AIDSa ili tretmanom protiv kancera?

Nikad nisam promenio gledište koje sam veoma rano usvojio od čuvenog nemačkog filozofa Imanuela Kanta, koje se naziva agnosticizmom, i prema kome mi uopšte ništa ne možemo da znamo o tome postoji li Bog ili ne. Inače, moj naučni rad je u oblasti matematičke psihologije, usmeren na proučavanje uslova pod kojima matematički opisujemo psihološke procese ljudskog saznanja. Hej, matematičko proučavanje duha: da je XVII vek ja verovatno ne bih stigao ni do inkvizicije, samo bi mi podmazali lomaču.

Uživajte u Hokingu.

Goran Milovanović

Blic

Tekstovi o nauci na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Filozofija, Nauka, Religija