Време које не пролази (Биљана Видановић, Времеплов у глави, Ниш: Свен, 2024, 122стр.)
Као што наслов говори, главна одредница ове збирке песама је време, хронолошко, на првом месту, али и оно климатско. Књига садржи укупно сто песама и плод је дугогодишњег песничког стварања песникиње Биљане Видановић. Тонови у њеним песмама су елегични, пуни носталгије за оним што је прошло, за родним крајем какав је некад био.
Истовремено, она црпе надахнуће из мноштва слика и мириса природе родног краја, каквог памти из времена детињства и ране младости, које стално носи у себи и са собом као нешто веома драгоцено, као чврст морални ослонац у животу,
„Мислим да то су наши корени што нас крију од беде, страха, од зачећа глупости, од незнања где смо“.
У свом породичном колективно несвесном, она носи тешке слике и звукове гласова из прошлости који су јачи од музике ветра, а долазе из грана багремова
„чине арију незаборавне песме написане крвљу мојих побијених шесторо предака, у једној вартоломејској ноћи хиљаду деветсто четрдесет треће године. Мој брат и ја били смо радост на згаришту, исковани у пламену вигња, са урођеним осмехом наше мајке што у нама угледа светлост“.
Слике топлог родитељског дома чувају је од хладноће, спољашње, али и оне унутрашње
„Вејте снегови! Ја ћу и даље ићи у светле собе мога детињства“.
Као породичну реликвију чува успомене на прослављање великог хришћанског празника
„све бих дала да са вама седнем за сто на Велику Госпојину и на белим чаршавима угледам храну из мојих снова“.
Време и простор у унутрашњим сликама стоје непромењени; на житним падинама, виноградима пуних сочних плодова којима је некад пролазила са оцем и мајком.
„Донеси ми молим те, розе вино у чаробном бокалу, али ме не слушај, јер моје приче за тебе су нестварне, живе тамо негде на падинама где светли грожђе на месечини као нектар“.
Веома су живе слике бића из бајки, митова и фолклора. На путевима је остао коњаник који води облаке ка житном пољу. Тај коњаник није нико други до словенски бог Перун, бог грома и олујног неба. Његова женска инкарнација је Пеперуда или Додола која представља богињу кише, као својеврсни архетип поезије чија је оригинална магијска моћ да призива, води и зауставља кишу. Он такође
„мрси ветром расплетене косе заносним вилама док оне безбрижно спавају у увалама на ладолежу и сањају распојасане вилењаке у својој близини“.
Песникиња жели да заустави време. Она управља њиме како би задржала сву лепоту доживљаја коју је упила у својим најранијим данима.
У њеним орманима висе стари прслуци и хаљине. Она их не носи, али их не склања, „нека их нек висе“. Она ту не седи, али седи њена прошлост, седе њене успомене, метафора за време које она жели да задржи. Ту седе љуштачи кукуруза по месечини, док њихова песма пролази кроз време и губи се негде у далекој прошлости. Задржавајући време, она задржава у сећању драге ликове својих ближњих који су вечно млади и лепи. Она не да времену да их повреди и не да себи да их изгуби. Њена младост стоји на пропланку и гледа „сат на небу како окрећу вилењаци“. Она ипак наставља да корача познатим путевима са драгим ликовима и пркоси вечитој игри вилењака. Из песме „Вилењаци“, сазнајемо да су они вилењаци ноћи, ноћна бића која се јављају у ноћима густе магле и сивог плашта изнад тамних кућа. Они су пијани од вина, буновни од јада, носе са собом само своју тугу. Из Малог речника симбола сазнајемо да су вилењаци који су се сачували у сећању Биљане Видановић, веома слични вилењацима или елфима „духовима из скандинавског фолклора који симболизују силе ваздуха, ватре, земље и уопште атмосферске појаве. Они излазе ноћу у групама и растрчавају се по пољима како би помутили ум младићима и девојкама и како би их омађијали. Они такође отеловљују и женску природу и мрачне силе жудње“. Лирска јунакиња проговара:
„ О, да ли да спаваш, можда ће те проћи ова ноћна мора испод сивог плашта? Непознате сенке отићи ће с јутром а вилењаке пијане од вина растераће зора светла“.
Чувајући слике родног села, детињства, младости, блиских и драгих људи, ликова из митова и фолклора, из којих црпе инспирацију, лирска јунакиња као да у једном тренутку осећа да постаје заробљеник прошлости. Постепено, тонови постају тужнији и тамнији. У песми „Негде у прошлости“…
Све је прошлост, клупа, улица, ти…Само сећање живот нам оставља… У песми само ми се налазимо…Киша је однела љубав, а раскршће нам је далеко, нестварно“.
У песми „Сањалица“, Ти си моја песма у заносима са крилима прошлости и будућности. Лирска јунакиња се креће у екстремима између прошлости и будућности. Садашњости као да нема, као да она не постоји.
„Увек кад затворим очи желим будућност док се прошлост као из бокала точи“.
У садашњости постоји само бескрајно чекање:
„Чекам те на ивици стене где стоје чудаци…чекам те на путањи до јаве мазећи сопствену лудост. На величанственој стени близу неба, док ми топлина нечије руке враћа наду у изгубљену стварност“.
Иако се лирска јунакиња изгубила негде у прошлости, и због превеликог заноса и необично јаке осећајности, удаљила од стаза реалности, она не остаје без наде, јер у њеном животу постоји реална особа која јој својом емоционалном топлином враћа веру у стварност и садашњост.
У песми „Бела свила“, поново се јавља мотив, како се чини, узалудног чекања. Лирска јунакиња чека на киши, црног човека у белој свили. Песникиња користи контраст или антитезу као стилску фигуру у којој се нешто пореди по супротности. Контраст изазива веома јак емоционални набој. Постиже се конкретизација песничке слике и изазивају веома јаки утисци. Двојство црног и белог створило је изразито рустичну митологију, која је присутна код свих словенских народа. Постоји супротност две силе, светлости као силе живота и таме као разарајуће силе. Та супротност носи два божанска лика, Белобога и Црнобога. Белобог је оличење дана и светлости, док је Црнобог инкарнација таме и ноћи. Белобог је бог добра, Црнобог, бог зла. Трубачи су већ прошли, отишао је тешки облак.
„Док моје мисли постају беле као твоја свила, мој црни човече пожури“.
Лирска јунакиња је заробљена у прошлости, у представи о романтичној љубави. Трубачи и црни човек у кошуљи од беле свиле представљају анимус, јунговски појам, који према Лексикону основних јунговских појмова означава мушку душевну слику у жени. Тачније речено, он представља принцип логоса у несвесном код жене. У овом контексту логос значи сазнање, суд, могућност разазнавања и разум.
„Анимус је као психопомпос „водич душа“, посредник између свести и несвесног. Анимус путем интеграције свесног и несвесног постаје логос и женској свести даје замишљеност, размишљање и спознају“.
Чекање и дуго стајање на киши указује на невреме, хладноћу, заробљеност у простору и времену. Мисли постају беле као бела свила црног човека. Празне су и хладне. Употребом градације, прво киша, па ледена киша, стиче се утисак да је лирски субјекат у стању укочености, беспомоћности, у положају потпуне зависности од својих ирационалних уверења везаних за прошлост и оно што је нестварно, која су преовладала над рационалним расуђивањем и садашњошћу. За разлику од очигледно деструктивних мисли и негативног анимуса у овој песми, у песми „Пре свитања“, јавља се нешто потпуно супротно:
„Чекам да моје мисли смисле неку добру страну живота…Тражим мисли које све схватају, мисли које воле свитања, праштања. Мисли које ће оправдати све грешке и страдања“.
У песми „Птица вечности време“, видимо лирску јунакињу како беспомоћно стоји на раскршћу и зауставља време. Она је као месечар, невидљиви сат јој се смеје, а она хвата прошлост и будућност, незадрживе величине.
„Дани и ноћи, све је исто, године, можда безброј година је прошло а време стоји на раскршћу заједно са мном, можда га и нема…“
Као да је зачарала Хеката, контроверзна богиња месеца, магије, подземног света, чије су статуе подизане на раскрсницама у античкој Грчкој. Приказивана је са три главе окренуте на три стране. Хеката је владарка свих граница и прелаза у људском животу. Њен лик симбол је архетипа сенке у нама, оног унутрашњег тамног дела наше личности који не познајемо довољно и читавог живота га упознајемо део по део, мучно се суочавајући са сопственим ликом у неосветљеним пределима нашег несвесног. Лирска јунакиња стоји у месту и вапећи за спасењем, као да се обраћа крилатом Хермесу, богу раскршћа и заштитнику путника.
„Спаси ме! Покажи ми да постоји садашњост и пробуди ме док као месечар на раскршћу испраћам неухватљиво. Буди ми путоказ и ја ћу ти поклонити све, па и оно што носим на рамену…Потражи ме на раскршћу и видећеш да носим птицу вечности на рамену“.
Птица вечности је очигледно феникс, свето митолошко биће у облику птице црвено-златних крила. Након краја животног циклуса, птица се самоспаљивала на ломачи и поново рађала из сопственог пепела. . Верује се да је птица феникс једно од отелотворења сунца које након владања умире и увек се изнова рађа, појављујући се у бљештавој светлости зоре. У хришћанском свету симбол је васкрснућа и бесмртности, као и победе живота над смрћу. Феникс асоцира на ватру, у исти мах стваралачку и деструктивну. Пошто сам себе спаљује, има улогу пречишћавања. Феникс се у симболици боја повезује са црвеном. Црвењење алхемичара одговара фази варења, сазревања и згрушавања у справи за дестиловање. После болних искустава, лирска јунакиња сазрева попут птице феникс, враћа се у живот, стварност и садашњост.
„И увек крене ново доба, кад човек заборави шта је било, нови људи попуне празнине, поново се пије живота вино…Ту недалеко од мокрих кровова пламти живот. То је неки други свет, који сија као пламена светлост“.
Песникиња дубоко верује у љубав. Стваралачка ватра птице феникс преовладава над оном деструктивном.„Чак прерушена у мржњу, љубав исијава светлост до задњег атома на чистилишту где Бог оставља свој печат. Као основно и најјаче људско осећање, као извор усхићења и надахнућа, осећање љубави одувек се исказивало путем музике и лирске поезије, чија је заједничка одлика певљивост и изражавање емоција. У песми „Она је ја“, песникиња се поистовећује са музиком:
„О, музико, ти говориш безброј језика. Душа пада на колена када је дирне љубав у твом загрљају, а ја те налазим свуда“.
Љубав је јача и од смрти:
„И када ти се сви снови поруше, и када будеш на самртном часу, живеће љубави из твоје душе, и наздравити са тобом последњу чашу“.
Поезија има лековито, исцељујуће дејство: „Певај, кад неко ударцем речи сломи ти душу као од стакла, певај да не би једним кораком кренула стазом право до пакла.
Немогуће је отети се утиску снажног доживљаја вере и поверења, који песникиња носи у грудима, зачетог још у родитељском топлом дому, у њеним најранијим данима.
„Дођите у моју близину, ви што знате где се радост буди, да одагнам свемоћну празнину и заштитим топлину из груди.“
Као да чујемо звона у светлој ноћи Васкрса, „у ваздуху струји вечна литургија“. У књизи „Хришћанство и психолошки проблеми човека“, Владета Јеротић подсећа:
„Сваки садржај тражи неку форму, добре музике нема без нота, па ни верске поруке без обрасца. И највећи умови човечанства, несумњиво религиозни људи, осећали су болно своју немоћ и недостатак у доживљавању своје вере без литургије, а најумнија жена у нашој књижевности, Исидора Секулић, доживела је најузбудљивије религиозне тренутке у цркви за време литургије“.
У песми „Ускрс је“, Биљана Видановић наставља:
„У ноћи пева вечна литургија, кажу да је Христос васкрсао…Ми верујемо. Ваистину је васкрсао“.
Слушајући овај радосни Васкршњи поздрав, поново чујемо речи Владете Јеротића:
„…и док распети Христос може да побуди у пробуђеној души сузе самилости за све људе који пате, васкрсли Христос подстиче у човеку сузе непроцењиве радости као јемство за његово сопствено васкрсење, већ овде на овом свету и на овој од Бога створеној земљи , а и с оне стране, у незамисливом и несагледаном ходу бескрајног усавршавања према једној од врхунских заповести Христових: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески!“
Коначно, песникиња Биљана Видановић оставља нам дубоко хришћанску поруку у песми „Ако певаш“:
„Певај, онда кад зора свиће, кад твоја снага живот спашава…У сваку песму уткај зору, рађање сунца уз златне нити, љубави коју црпиш из њега, и мало радости коју имаш, подели са неким као кору хлеба.”
Време које не пролази napisao/la Jadranka Bjedov dana
Pregled tekstova autora – Jadranka Bjedov →