Живот Олгиване Лојд Рајт од Медуна до Аризоне

Унука Марка Миљанова, Гурђијевљева мистична плесачица, супруга Френка Лојда Рајта: Олгиванин пут од Медуна до Аризоне.

„Оно што је могуће за појединца, немогуће је за гомилу“, говорио је Гурђијев. Живот Олге Иванове Лазовић, унуке Марка Миљанова, Гурђијевљеве мистичне плесачице, супруге Френка Лојда Рајта, највећег америчког архитекте свих времена, коју ће историја запамтити под именом Олгивана Лојд Рајт, добра је илустрација тога шта све може да стане у један живот. А у Олгиванин живот стало је много живота.

Укратком аутобиографском тексту Извод из књиге рођених,који ће Марку Томпсону послужити као основа за велику истоимену биографску књигу, Данило Киш бележи како по мајчиној линији води порекло од Марка Миљанова. Ако је судити по Кишовим сабраним делима, он није знао за своју славну савременицу и рођаку, унуку Марка Миљанова, Олгу Ивановну Лазовић (1898-1985), коју ће историја запамтити под именом Олгивана Лојд Рајт. Њен живот представља пластичну потврду оне борхесовске тезе коју је Киш толико волео, а која каже како „нема ничег фантастичнијег од стварности”. И макар је одавно постала (и) књижевни лик, Олгивана је заправо била толико литерарна да сукус њене биографије више личи на помно конструисану причу него на суру реалност.

Кад бих се загледао Олгиванине фотографије, знало ми се учинити да она физички јако личи на свог деду. У том контексту сам се присетио оне Кундерине реченице о Терези, јунакињи његове Неподношљиве лакоће постојања: „Не само да је била физички слична мајци већ ми се понекад чини да је њен живот био тек продужетак мајчина живота, као што је кретање кугле на куглани само продужетак покрета руке играча”. Има у животу Олгиване Лојд Рајт нечег што подсећа на наставак живота Марка Миљанова. Тај аспект њене животне приче мени је заправо најпривлачнији.

Од Медуна до Црнога мора

Рођена је у Црној Гори 27. децембра 1898. године из брака Ивана Лазовића и Милице Миљанове, једне од три војводине ћерке, оне у којој се, по речима једног хроничара, највише распламсао ратнички жар јуначког оца који није имао мушког порода (једини син Марка Миљанова умро је са свега две године). Родила се само четири дана уочи 1899, оне године која виси „о врх вршка” једног столећа, оне у којој су се родили помињани Борхес, Владимир Набоков и Ернест Хемингвеј. У орбити њеног живота, макар и на рубу, наћи ће се и Набоков и Хемингвеј.

Вредело би подробније исписати Олгиванин родослов, исписати макар у фуснотама и кратке биографије мајчиних сестара Анђе и Јоке, а затим и очевог рода Лазовића, али овде ћемо причу о пореклу сумирати кроз кратке увиде славне канадске теоретичарке књижевности и песникиње Роузмери Саливан, односно детаље која она издваја желећи англофоном читаоцу представити контекст из кога долази Олгивана Лојд Рајт. По овом сажетку, Олгивана је „у генима носила жестину и свирепост: отац јој је био врховни судија, а мајка генерал у црногорској војсци и некада давно је јахала у седлу иза свог оца у битку против Турака”.

Уочи почетка Првог светског рата, оног рата у коме ће се Милица Миљанова нарочито прославити храброшћу, своју ћерку Олгу она шаље у Батуми на обали Црног мора. Батуми је други највећи град у Грузији, одмах након Тифлиса, данашњег Тбилисија, кога су у античкој Колхиди основали грчки колонисти. За Олгиваниног деду су говорили да као да је дошао из грчког мита, а унука му је, ето, стигла у Медејин завичај, до крајње дестинације Јасона и Аргонаута.

Све до Берлинског конгреса, тачније до Санстефанског мира, Батуми је припадао Османском царству, а у време кад се султан морао одрећи Босне у корист Аустрије, предао је Батуми царској Русији. На самом почетку двадесетог века, у Батумију је као организатор штрајкова деловао Јосиф Висарионович Џугашвили. Живот његове једине ћерке и Олгиване Лојд Рајт ће се деценијама касније нераскидиво испреплести.

Углавном, кад већ почне Први светски рат, Олгивана из Батумија прелази у Тифлис. Тамо је упознала свог првог мужа, летонског архитекту Валдемара Хинзенберга. Тамо је родила њихову ћерку Светлану. Тамо је упознала човека који ће јој променити живот: Георгија Ивановича Гурђијева.

Сусрети са изузетним људима

У уводу двоброја часописа Градац из 1995. посвећеног Гурђијеву, приређивач Иван Нинић  бележи како је Гурђијев по једнима био шарлатан, а по другима најрепрезентативнији човек нашег времена, „традиционалиста у време прогресивности, газда у доба феминистичке пробуђености, трагач за квалитетом у потрошачком добу обиља, херој у времену антихероја, прави учитељ, гуру”. Син Грка и Јерменке, целог живота је покушавао да „мистични дух Истока укомпонује у научни дух Запада”. Помињана Роузмери Саливан пише како је „игром случаја породица Гурђијев познавала Јосифа Џугашвилија пре него је постао Стаљин; код њих је изнајмио собу кад је био ђак богословије у Тифлису – упамтили су га по томе што је био тврдица кад је требало платити станарину”.

Жак Лакаријер је назвао Гурђијева „гностиком нашег доба”. У доба кад се Олгивана упознала с њим, „он се већ био преобразио у мистика и подучавао следбенике својој духовној дисциплини космичког плеса заснованој на његовој теорији небеских тела по којој човек може достићи вишу свест истинског Ја и увежбати законе универзума”.

Гурђијев је иначе одрастао у Карсу, граду који је ономад припадао Русији, а данас је турски провинцијски центар уз границу с Русијом, савременим љубитељима књижевности можда најпознатији као место радње у Памуковом роману Снег. Као младић је много путовао, између осталог у централну Азију, Иран, Индију и Тибет те Италију, да би се напослетку вратио у Русију. Упознат је већ с бројним мистичним традицијама, али то спаја са својим понешто остапбендеровским и феликскруловским темпераментом. Кажу да је током својих путовања финансијски опстајао и тако што би врапце фарбао жутом бојом и продавао их као канаринце.

О својим раним путовањима током којих се упознао с мистичком традицијом Истока и у једном манастиру на Хималајима научио древни језик ритуалних плесова као средства самоспознаје, Гурђијев је писао у књизи Сусрети са изузетним људима, по којој је Питер Брук 1979. снимио истоимени филм. У њему Гурђијева игра српски глумац Драган Максимовић Макс, убијен 2001. године.

Елем, Гурђијев 1912. године у Москви почиње око себе да окупља ученике и да се успоставља као гуру и учитељ. Међу ученицима су кипар Сергеј Меркуров, композитор Томас де Хартман те П. Д. Успенски. Тих година Гурђијев се жени Јулијом Островском.

Бежећи од револуције и бољшевика предвођених својим бившим подстанаром, Гурђијев преко Тифлиса и Истанбула стиже до Париза. У Тифлису је, рекосмо, упознао Олгу Лазовић Хинзенберг. По неким изворима, Светлана Хинзенберг није заправо била ћерка Олгиваниног мужа, него Гурђијевљева. Било како било, када Гурђијев у Истанбулу оснива свој фамозни Институт за хармоничан развој човека, с њим су у Истанбулу и Олга и трогодишња Светлана.

Смрт Катарине Менсфилд

У првој половини двадесетих година двадесетог века, у тој гласовитој епохи која је умногоме мапирала културну парадигму модерности, Олга Лазовић Хинзенберг је важан део Гурђијевљевог кружока. Гурђијев је у то време базиран у Паризу, но његов утицај покрива целу (западну) Европу, а протеже се и преко Атлантика.

Ово није текст о Гурђијеву па не желим превише простора посветити његовој аури, али у контексту Олгиване вреди барем кратко поменути Кетрин Менсфилд, можда и најславнију новозеландску књижевницу свих времена и незаобилазну ауторку из сваке озбиљније антологије кратких прича написаних на енглеском језику у двадесетом веку.

Пријатељица Д.Х. Лоренса и Вирџиније Вулф, добила је туберкулозу када је имала двадесет девет година, те је пет година касније од исте болести и умрла. Последње године живота била је под великим Гурђијевљевим утицајем, а задња три месеца живота провела је унутар Института за хармоничан развој човека. Како је болест већ била узнапредовала, о њој се на дневној бази највише бринула управо Олга.

У кружоку Гурђијева, Олга је била једна од водећих плесачица у његовим ритуалним мистичким плесовима. Један од тих плесова гледала је Кетрин Менсфилд у ноћи своје смрти. Међу последњим речима које је записала јесу оне у којима говори о утисцима који је на њу оставио Олгин плес:

„Постоји тачка од око седам минута у којој је садржан читав, али читав, живот жене. Ништа није изостављено. Из тога научиш више о животу жене него из било које књиге или песме. Ту има простора и за Флоберово Припросто срце… и за принцезу Марију. Нешто мистериозно”.

Део Гурђијевљевог кружока у то време је Алфред Ричард Ораж, који је као уредник часописа The New Age сарађивао с Димитријем Митриновићем и који ће нешто касније објавити прву песму Дилана Томаса. У то доба, међутим, Олгивана је већ увелико удата за Френка Лојда Рајта. Ево како се то збило.

На први поглед

Био је 30. новембар 1924. године. На гостовању Руског балета у Чикагу, у позоришту у Осмој улици, упознају се Френк Лојд Рајт и Олга Лазовић Хинзенберг. Он је архитекта, а она плесачица удата за архитекту. И он и она су у браку. Њему је 57 година, а она за мање од месец дана треба да прослави 26. рођендан. Заљубљују се на први поглед. Већ 2. децембра 1925, годину и два дана, тачније 367 дана од њиховог првог сусрета, рађа им се ћерка Јована. Она је, како се то каже, дете љубави. Ни једно ни друго још, наиме, нису стигли да се законски разведу. Већ месецима, међутим, живе заједно у Талијесину.

Прича о архитектури двадесетог века незамислива је без приче о Френку Лојду Рајту. Филозоф „органске архитектуре” и официјелно је препознат као „највећи амерички архитекта свих времена”. У време кад упознаје Олгивану (то је надимак који јој је управо он дао), Лојд Рајт је већ живућа институција. Ипак, њен утицај на њега, његово дело и баштину је немерљив. Ћерка Јована била је њихово једино дете, али је Лојд Рајт усвојио и Олгиванину ћерку Светлану, која је од тог тренутка такође носила презиме Рајт.

Иако му је архитектура била живот и више од живота („Архитектура је победа људске маште над материјалима, методама и човечанством, која човека претвара у господара сопствене планете. То је, у крајњој мери, геометријски образац ствари, живота, друштва и цивилизације. У најбољем случају, то је магични оквир стварности који повремено дотакнемо када користимо реч ред.”), и живот Френка Лојда Рајта био је више од архитектуре. Пре Олгиване женио се два пута, а с првом женом је имао шесторо деце. Оставио је жену и децу због љубавнице коју ће заједно с њено двоје деце и још четворо људи убити Рајтов полудели слуга 1914. године, у масакру који неугодно подсећа на касније иживљавање Чарлса Менсона над Шерон Тејт и другим жртвама. У то време, Лојд Рајт је још службено у браку са својом првом женом. После масакра, међутим, он улази у везу с Миријам Ноел, којом ће се након развода и оженити. Венчали су се 19. новембра 1923. Само годину и једанаест дана након склапања тог брака, Лојд Рајт је упознао Олгивану.

По речима Волта Локлија, године које је провео са Олгиваном представљале су најпродуктивнији период у животу Лојда Рајта, јер је у то време пројектовао више од половине својих дела те је написао и аутобиографију.

Након што су се обоје службено развели, Френк Лојд Рајт и Олгивана су се венчали 25. августа 1928. године у поноћ, у Калифорнији, у месту Ранчо Санта Фе. Медени месец провели су у Аризони.

Талијесин

Године 1932, Френк Лојд Рајт и Олгивана оснивају Друштво Талијесин: „Талијесин није био школа; био је то експеримент револуционарног живота у комуни. Рајтов ексцентрични гениј – његове спектакуларне грађевине, његови сликовити говори против ауторитарности и његов звонки позив на органску архитектуру – привукао је амбициозне архитекте у Талијесин. Студенти су плаћали огромну годишњу школарину да учествују; они су тешким радом исклесали стену и саградили грађевине, неговали вртове, износили ђубре, радили домаће послове, служили оброке, а за оно мало преосталог времена радили би за цртачким столовима. Студенти који су изабрали да остану сматрали су себе друштвеним радикалима који преображавају Сједињене Државе у складу с Рајтовом грандиозном визијом непрегледног пејзажа broadacre cities, мреже природних села повезаних модерним средствима комуникације и транспортних система”.

Део Олгиваниног утицаја на Лојда Рајта тицао се и његовог упознавања с Гурђијевом и његовим учењем. Гурђијевљева врста теозофије оставила је трага у каснијем Лојд-Рајтовом светоназору, али његов однос према самом Гурђијеву није био једнозначан. По властитим речима, повремено га је презирао, а повремено обожавао. Гурђијев је навраћао у Талијесин, али судар двојице алфа типова није био контекст у којем је посетилац могао да надвлада домаћина.

Међу првим Рајтовим шегртима у Талијесину био је и извесни Весли Питерс. Године 1932. био је двадесетогодишњак. Већ првих дана у новој средини загледао се у шеснаестогодишњу Светлану, Олгиванину ћерку. Можда и понављајући мајчин образац заљубљивања, Светлана Питерсу одмах узвраћа љубав, и осам месеци касније њих двоје беже из Талијесина. Ипак, налик амишкој деци која се напослетку увек враћају у „комуну”, и њих двоје се после три године враћају у Талијесин. Питерс је био талентован архитекта и Лојду Рајту је био драгоцен као пројектант. Године 1946. пар има већ двоје деце, а Светлана је поново трудна.

„А онда се 30. септембра 1946. догодила фатална саобраћајна несрећа. Светлана се, са своје двоје деце, враћала из града и џип се преврнуо на узаном мосту преко мочваре на реци Висконсин. Светлана и један њен син су се удавили. Претходно се непрекидно жалила Питерсу како је џип с платненим кровом који је присиљена да вози опасан и преклињала га је да купи обичан затворени аутомобил, али он је увек одбијао. Сад је дуговао господину и госпођи Рајт не само лојалност већ и дуг у крви. Стога је, људи су говорили, био потпуно у Олгиваниној власти.”

Црногорски траг

Мада јесте био признат и за живота, легендарни статус највећег америчког архитекте свих времена Лојд Рајт је ипак стекао постхумно. Таблоиди су тако пре извесног времена писали колико је Бред Пит желео да има кућу на водопаду налик оној коју је Лојд Рајт изградио 1936. То му је наводно била опсесивна жеља још од времена кад је студирао. Причао је о томе својој тадашњој супрузи Анђелини Џоли, па му је она за рођендан купила водопад да на њему дизајнира кућу.

Ипак, и за живота је, макар у последњим годинама пред смрт, Лојд Рајт постао референца чак и за холивудску celebrity културу. Најпре, ту постоји један биографски детаљ. Наиме, његова унука била је глумица Ен Бакстер, добитница Оскара за најбољу споредну улогу за ролу Софи Макдоналд у филму Оштрица бријача Едмунда Голдинга, снимљеног по истоименом роману Сомерсета Мома. Била је номинована за Оскара и за главну женску улогу за филм Све о Еви. Глумила је и код Хичкока (Исповедам се), а њена можда и најамблематскија улога је она из Десет заповести Сесила. Б. Де Мила, где је играла Нефертити раме уз раме с Чарлстоном Хестоном и Јулом Бринером. Ипак, спектакуларнија је прича о кући у Конектикату коју је за Артура Милера и Мерилин Монро пројектовао Лојд Рајт. Године 1957, Лојд Рајт је са Олгиваном угостио Мерилин Монро, најславнију глумицу свог времена.

Френк Лојд Рајт је умро 9. априла 1959. године. До своје смрти, он је, макар на папиру, био водећа фигура у Талијесину. Након што је умро, међутим, сви конци су у Олгиваниним рукама. Иако сви Рајтови биографи признају Олгиванину велику важност за његову баштину, њено егзотично порекло их често збуњује, па Олгивану тако, у једној иначе цењеној Лојд-Рајтовој биографији, називају Мађарицом.

Постоји ипак неколико амблема њеног врло црногорског утицаја на мужа: од чињенице да су ћерки дали име Јована, преко познате фотографије на којој Лојд Рајт позира у црногорској народној ношњи, до његове познате похвале Његошевој капели на Ловћену („Његош је заиста био генијалан када је смислио овакво решење, јер кружна форма је права круна за врх Ловћена. Види се са свих страна и једнако изгледа са сваке.”).

Добра илустрација постепеног раста његове постхумне славе јесте и песма Сајмона и Гарфанкла из 1969. године, настале дакле тачно деценију након његове смрти, а објављене на албуму Bridge Over Troubled Water, која се зове So Long, Frank Lloyd Wright:

По сведочењима појединих Лојд-Рајтових следбеника, након његове смрти Олгивана се као нови духовни гуру Талијесина све више ослања на учење Гурђијева: „Плесни ритуали које је организовала у Талијесину, називајући их ‘космичким’ плесовима, били су Гурђијевљеви ритуали. Сваке недеље пре подне држала је обавезна предавања о трагању за вишом свешћу и често је читала из Гурђијевљевих књига. Тврдила је да је упила Гурђијевљеве методе за деконструкцију личности и обнову њега или ње у потрази за истинским ја.”

У сећањима већине Лојд-Рајтових ученика, Олгивана се испоставља као својеврстан негативац. Ипак, занимљив је начин на који се тај анимозитет формулише. Један очевидац који јој чак није био претерано несклон забележио је како је она „веома препредена жена, моћна и самољубива”. У њеној потреби да контролише сваки детаљ живота својих потчињених препознаје се и утицај „култа” какав је гајио Гурђијев, али и војничка склоност дисциплини, какву је можда наследила од својих црногорских предака. Једна мање позната анегдота казује нам како ју је једанпут у Талијесину посетио и Милован Ђилас. Причао је после да је била снажан карактер и да је тамошњом колонијом управљала скоро диктаторски. Понекад је окупљала све госте и терала их да слушају док неко наглас чита Примјере чојства и јунаштва ‒ на српском.

Управљајући, дакле, диктаторски својом колонијом, бринући се за мужевљеву заоставштину, Олгивана као да је знала да јој у новој ситуацији треба нови симбол Талијесина, нешто што ће школи обновити ауру посебности и ексклузивности. И ту јој у живот поново улазе Грузија и Русија, и то преко жене која ће је подсетити и на пејзаже њене младости и на Гурђијева и на завичај и на мртву ћерку. Жена се звала Светлана Алилујева и била је једина ћерка Јосифа Висарионовича Џугашвилија познатијег као Стаљин.

Стаљинова кћи

Живот Стаљинове ћерке тема је бројних књига. Са седамнаест година, она се удала за Григорија Морозова с којим је имала сина Јосифа. Након развода, удала се за Андреја Жданова, с којим је имала ћерку Јекатарину. Поново се развела, па је као тридесетседмогодишњакиња, годинама након очеве смрти, у московској болници у коју је примљена ради операције крајника упознала индијског комунисту Кунвара Браџеша Синга.

Никад се формално није удала за њега, али живели су заједно до његове смрти 1966. године. С изговором да жели да Сингов пепео проспе у Ганг, одлази у Индију. Марта месеца 1967. године улази у Америчку амбасаду у Њу Делхију и од владе САД тражи политички азил. Био је то један од амблематских момената читавог Хладног рата.

Д

ошавши у Америку, Светлана Алилујева је постала медијска звезда која је добијала много поште од непознатих људи. Од новембра 1969. редовно јој пише и Олгивана Лојд Рајт ‒ у писмима је позива да посети Талијесин.

„Светлана није знала много о чувеном архитекти, и пријатељи су покушавали да је благо упозоре да је то друштво, како су називали Рајтову школу архитектуре, помало чудно, али у књигама и брошурама које јој је Олгивана слала, Талијесин је изгледао изразито лепо”, пише Роузмери Саливен у својој биографији Светлане Алилујеве. „Писма Олгиване Лојд Рајт имала су једну неочекивану удицу. Огливана јој је писала да је њена најстарија кћи Светлана погинула у саобраћајној несрећи пре двадесет пет година. Каква је необична коинциденција да Светлана има исто магично име, које значи просветљена. Већ само то име је талисман. По Олгиваниним речима, било им је суђено да се упознају. Светлана је била исто тако склона фантазији. Знала је да је Олгивана Црногорка и да је само четири године старија од њене мајке Нађе. Замишљала је жену грузијског тамнопутог изгледа као њена мајка. Касније се тога овако сећала: ‘Обе смо очекивале нешто посебно од нашег сусрета, обе смо гајиле вољене слике и фантазије… Осим те необичне повезаности, од пустиње у Аризони заиста нисам очекивала ништа нарочито’. Светлана није ни слутила да ће се сусрести с титанком која је већ смислила улогу коју ће она играти у свету Талијесина. Олгивани Лојд Рајт се могло одупрети мало људи.”

У марту 1970. Светлана слеће на аеродром у Финиксу, где је чека Јована Лојд Рајт, ћерка Френка и Олгиване. Од аеродрома до Талијесина удаљеност је неких четрдесет километара. Током целе вожње Јована Светлани прича о својој покојној полусестри говорећи на крају: „Надам се да ћете ми сада ви бити сестра”.

На имању је дочекује Олгивана. Грли је чврсто и неколико пута понавља њено име хипнотичним тоном, као да се истовремено обраћа њој и својој мртвој ћерки. Светлана је намеравала остати у Талијесину тек неколико дана. У џепу је имала авионску карту за Сан Франциско. Олгивана је, међутим, имала друге намере.

Неспорна је чињеница да Светлана није отпутовала у Сан Франциско и да се већ четвртог априла, само три недеље након што је стигла у Талијесин удала за Веслија Питерса, удовца Олгиванине ћерке Светлане. По већини интерпретација, то је од почетка била Олгиванина намера. Она је наводно веровала да Светлана на неком рачуну у Швајцарској има огроман новац, односно да у неком сефу у истој земљи поседује баснословне количине злата па је желела то богатство везати за Талијесин. Сам Питерс се по тим тумачењима испрва у целу везу упустио искључиво због Олгиваниног притиска. Уочи венчања, Олгивана је свим гостима и званицама Светлану представљала као своју ћерку.

Само пет месеци након венчања, Светлана је имала шокантну вест за Веса. Током једне шетње, „обузело ју је осећање младости и виталности, осећај усредсређеног благостања какав је имала двадесет година пре тога. Кад је отишла код лекара, он јој је потврдио да је трудна. Светлана је била ван себе од среће. У њеним годинама ‒ четрдесет четири – то је био велики дар. Дете јој је дар судбине, компензација за децу остављену у Русији, и коначно ће зацементирати њену везу са Весом. Кад му је рекла, он је свакако био изненађен, али изгледало је и да му је драго. Међутим, кад су саопштили новости Олгивани, она се разбеснела – у Талијесину нема места за децу јер ‘скрећу енергију с посла’. (…) Светлана није могла да замисли да се породи у Талијесину, па је захвално прихватила позив Весове сестре да се породи у Калифорнији.”

На црногорски начин

Двадесет првог маја 1971. године, Светлана је родила ћерку. Дала јој је име Олга, по својој баки. Вес је био усхићен што таквим избором имена може да се додвори Олгивани. Ипак, анимозитет између Светлане и Олгиване с временом је само растао. „Светлана је сад видела Талијесин као језовит и злокобан одјек нечега што је врло добро познавала”, пише Роузмери Саливен у књизи Стаљинова кћи. „Олгивана је била иста као њен отац. Њене смеђе очи су имале ону ‘жуту варницу дивље мачке’ какву су имале и Стаљинове очи говорећи: ‘Ја сам главни’. Продорно би вам се загледала у очи, трагајући за оним што покушавате да сакријете; и њен отац је ‘имао обичај тако да гледа’. За вечером је Олгивана контролисала сто и сви су пазили да предвиде њене реакције, баш као и за Стаљиновим столом. Као и Стаљин, и Олгивана је мењала историју како ништа не би умањило њену улогу, тврдећи како је гениј Френка Лојда Рајта процветао тек кад је њу упознао, иако је тад имао шездесет година и већ био светски познат. Како је Светлана успела да у Америци доспе баш на место које је било одјек репресивног света њеног оца, с ‘култом личности’? Светлана је писала Џорџу Кенану да Талијесином ‘управља, злоставља га, доминира њиме и индоктринира га, на најсуровији словенски (црногорски) начин, старица која је добар политичар, с врло оштрим здравим разумом и невероватно великом жељом да ВЛАДА’. Отишла је из своје диктаторске земље с лажном идеологијом и сада, у ‘овој најдемократскијој и најслободнијој земљи на свету’, упала је ‘у малу црногорску краљевину’ са ‘двором и оданим дворанима, баш као што је била и резиденција мога оца у Кунцеву’. Светлана је донела одлуку. Неће се потчинити том психолошком јарму нити ће дозволити да њену ћерку Олгу на тај начин вежу.”

После неколико турбулентних свађа и привидних помирења, Светлана је коначно напустила Талијесин неколико дана након Божића 1972. године. Повела је са собом ћерку, а надала се да ће им се придружити и Весли Питерс. Његова оданост Олгивани, међутим, била је јача од свега. Развели су се током 1973, а Вес је остао у Талијесину све до своје смрти. Надживео је Олгу за шест година, а после њене смрти наследио ју је на челу Фондације „Френк Лојд Рајт”.

Пошто је своје приходе раније била везала за Друштво Талијесин, у финансијско-техничким појединостима након развода Светлани је помогао помињани Џорџ Кенан, који ју је иначе, скупа са супругом, знао посећивати у Талијесину. Остало је запамћено да је Олгивана била одушевљена Кенаном. Како је он од 1961. до 1963. године био амерички амбасадор у Југославији, тешко је замислити да њих двоје нису водили опширан дијалог о Југославији и Црној Гори. Један од архитеката рушења Источног блока путем дисидентске културе, дуго разговара са унуком Марка Миљанова уз секундирање Стаљинове ћерке – то је сиже за драму коју би заиста вредело исписати.

Ритам крви

Олгивана Лојд Рајт умрла је 1. марта 1985. године. У некрологу који је објавио Њујорк тајмс названа је супругом и сарадницом Френка Лојда Рајта и матријархалном владарицом Талијесина. У тексту се цитира реченица њеног мужа: „Сама чињеница да сам у друштву с њом разгаљује ми срце и јача ми дух, и када ствари крену лоше и када иду добро”. Надживели су је ћерка Јована и двоје унучади.

У септембру 2015, у старачком дому у Сан Габријелу у Калифорнији, умрла је Јована Лојд Рајт. У својим раним двадесетим, и она је у Паризу накратко била Гурђијевљева ученица, непосредно пре него је учитељ умро. Јовану је надживела њена ћерка Ив Лојд Рајт.

Осврнувши се на необичну и несвакидашњу везу централноевропског Јеврејина и Црногорке, Данило Киш је самог себе прозвао „етнографском реткошћу”. Није мања „етнографска реткост” ни жена која носи име „прародитељке древне наше”, а која је унука Френка Лојда Рајта и чукунунука Марка Миљанова те, наравно, унука војводине унуке, жене у чију је цртицу између године рођења и године смрти стало пола света и пола историје: од Гурђијева до Мерилин Монро и од Кетрин Менсфилд до Стаљинове ћерке.

„Оно што је могуће за појединца, немогуће је за гомилу”, говорио је Гурђијев. Живот Олге Иванове Лазовић односно Олгиване Лојд Рајт добра је илустрација тога шта све може да стане у живот појединца. Гурђијев је рекао и да је највећа могућа грешка веровање да је човек увек исти, пошто човек никада дуго не остаје исти јер се непрестано мења па ретко прође и пола сата а да се не промени. У Олгиванин живот је стало много живота. Али опет, истовремено, то је такође и живот који је продужетак и дединог живота, као што је кретање кугле на куглани само продужетак покрета руке играча. Испреплитање истости и различитости призива мистику, призива оно што је Гурђијева одвело у езотерију. И није зато случајно што је Олгивана била плесачица. Ритам и плес слутња су оног смисла који речи наслуте тек кроз поезију. Песник рођен надомак Олгиваниног завичаја за време њеног меденог месеца са Френком Лојдом Рајтом написао је стихове:

На почетку сваке љубави
Свијет долази у питање.
Није то више ствар тебе и мене;
Бубе и звијезде помешају орбите.

Вилијам Батлер Јејтс, песник који такође није измакао Гурђијевљевом утицају, певао је о соколу који у спирали лети небесима. То је иста спирала у којој се окретала Олгивана пред умирућим очима Кетрин Менсфилд даривајући јој спознају какву јој нису дале ниједна песма ни књига.  

Пише: МУХАРЕМ БАЗДУЉ

Извор: ОКО Магазин

  Frenk Lojd Rajt, gurđijev, Muharem Bazdulj, OKO magazin, Olga Lazović, Talijesin