Жудња међу мермерним стенама

(О филму „Грех“ Андреја Кончаловског. Гл. улоге: Алберто Тестоне, Јулија Висоцкаја, Рикардо Ланди, Антонио Гаргуљо, Симоне Тофанин, Орсо Марија Гверини)

Претпоследњи филм Андреја Кончаловског „Грех“ који је, на жалост, врло тихо прошао не учествујући на филмским фестивалима, а још мање неку рецепцију,  подсетио ме је  на  „Последње Христово искушења“ Мартина Скорсезија, а можда и на „Христова страст“ Мела Гибсона То су два примера филмског истраживања аутентичности великих личности историје човечанства. Скорсезе је тражећи аутентичност у далеким традицијским асоцијацијама успео на неки начин да ослободи визије о том периоду запаковане у колориту и богатим костимима, а Гибсон је заронио још дубље истраживајући интимно и лингвистично језгро Исуса Христа. Кончаловски није по том начину мишљења направио свој „Грех“. Он је тај рецепт надградио конципирајући филм који се бави психолошким бурама Микеланђела, његовим артизмом и што је најкруцијалније за овај филм, његовим односом ка таленту који је поседовао. „Ја нисам достојан својег дела“ је најважнија реплика овог великог уметника од чијег је талента био креиран скоро цело ренесансни период у Италији. Кончаловски у овом филму говори о једном Микеланђелу којег многи од нас не познаје, о човеку чија је скромност и посвећеност његов највећи непријатељ. Наиме, Андреј Кончаловски је по сценарију Елене Киселеве исцртао лик човека који је био принуђен да уради „грешне“ потезе како би спасио своју уметност. Зато и сам Микеланђело раздваја себе као личност од свог талента. Притисак власти која му намеће да заврши скулптуре за гробницу папе Јулија Другог му разара дух. Филм анализира период његовог живота када завршава параклис Сикстинске капеле и скулптуре за папину гробницу и почиње са радом на базилици Сан Лоренцо. Један од најинтересантнијих делова филма је припремање и транспорт мермера за рад, сцене које су скоро натуралистичке и говоре о његовом карактеру који се граничи са паранојом.

Кончаловски као и у свим његовим филмовима и у овом филму посеже ка говору детаља и ка суштинским преокретима и то овај филм чини врло оригиналним и артистичним. Постављен између изазова да се повине властима или свом генију којег признају и они који га највише мрзе (Франческо дела Ровере му у очи каже да је ђубре, али да је велики геније) овај грандиозни уметник прекорава самог себе, т.ј. његовог сићушног „ја“ за којег каже да је недостојан уметности. Од саме почетне сцене која асоцира на кајање, па до задње ово је на неки начин рапсодичан филм где се емоција слива кроз тужне догађаје које се ређају и градирајући долазе до  катарзе, а која је, с друге стране компримирана у својевидни трактат о пореклу уметничког израза. Редитељ преко анализе лика једног од најграндиознијих уметника човечанства поставља круцијално питање: „Да ли је талент конструктиван или десктруктиван део људске личности?“

Наравно, пет векова после Микеланђела, прагматичност је још увек највећи непријатељ духовности. Микеланђело се бавио скулптуром за коју је био потребан велики новац који су могли себи да приуште само богати и великодостојници. Сићушност неговог лика између њих је као пчела наспрам природе – мала, али најважнија за природни баланс. На неки начин овај филм приказује и борбу тих финансијских и политичких чудовишта да употребе његову генијалност како би досегли вечност. Да је „употребе“, а не да је „купе“ зато што Микеланђело је у овом филму увек у недостатку са новцем. Приземна логика је оно што, уствари раздире овог великог уметника. Желећи да побегне од непријатних ситуација, он се усами, физички бежећи и седајући уза зид не желећи да их гледа. Овај мали инфантилни потез говори о паничној потреби уметника да се одвоји од онога које гуши његов геније.

Алберто Тестоне је глумац са ситним хабитусом, али са врло динамичним духом. Савршено компактан лик за којег Кончаловски није инсистирао на сличност слика какве знамо, него на лик једног испосника чије руке стварају чуда. Албертов Микеланђело повремено делује и хумористички, а повремено врло тужно. У тим антиподима пулсира лик човека коме ништа није важно осим уметности. Његове очи колутају и сјаје, он је  покретљив и врло говорљив. Зато сам и споменуо Скорсезеа. Микеланђело код Кончаловског је очишћен популизма филмске индустрије као што су обе верзије Исуса Христа поменутих редитеља биле очишћене филмске патетике које смо могли, на пример, да видимо у телевизијској верзији Исусове биографије славног Зефирелија. Алберто Тестоне је свадљив, неухватљив и повремено се питате: где је у ствари та духовност? Кончаловски одваја велики простор да се направи лик великог уметника Микеланђела Буонаротија који ће бити и конзистентан и уверљив, али и дискутабилан, што сјајни глумац Алберто Тестоне и постаје глумећи овај врло комплексан лик. Незаборавна је сцена са духом Дантеа Алигијерија која је једна од ретких тихих и меланхоличних сцена у филму.

Наравно, овај филм обилује са галеријом изванредних ликова из ренесансног периода почетка шеснаестог века где су најдоминантији ликови Франческа дел Ровере, чувара части папе Јулија Другог којег тумачи Антонио Гаргуљо, као и лик Марчеза Маласпине у интерпретацији великог италијанског глумца Орсо Марија Гверини кога памтимо из филмова „Конформист“ Бернарда Бертолучија и  „Ватерло“ Сергеја Бондарчука.

Једно од највреднијих компоненти овог врло специфичног филма је сам сценарио којег потписују редитељ Кончаловски и његова стална сарадница, сценаристица Елена Киселева. Имате утисак када слушате дијалог да је овај сценарио компактан до задње тачке и да је дијалог тако органично компониран и посвећен редитељском аспекту да га чини парадигматичним и дубоко сугестивним. Поред ње, Кончаловски у свом тиму има и легендарне уметнике као што је директор фотографије Александар Симонов који је снимио и друга два његова филма: „Рај“ и „Поштарове беле ноћи“, иначе сниматељ великих редитеља Константина Богомолова и Александра Балабанова и велики композитор Едуар Артемјев који је овде аранжер музичке илустрације, а познајемо га по бесмртној музици филмова Андреја Тарковског. Симонов дочарава детаље које су део Микеланђелових слика и скулптура, али највеће благо овог филма су управо композиције кадрова где гледамо аспект самог лика, Микеланђелов поглед на његову околину, детаљи од којих се инспирише. Управо ти кадрови поред сценарија и режије праве овај филм антологијским.

Кончаловски је направио филм о погубности талента. О његовој разорној снази ма колико све ово звучало контрадикторно. Гледајући овај филм претпостављамо и нешто друго, а то је да су се генерално, велики уметници борили са баналноћ у и смртносним механизмом прагматичности.

„Грех“ је снимљен 2019 године и, нажалост пролази непримећено и поред концизне и врло асоцијативне режије. Није селектиран за ниједан фестивал тако да нема неке велике маркетиншке стратегије која би га понудила гледаоцима. Он вероватно улази у онај конгломерат филмова који су непримећено прошли пред великих блокбастера и неинтересантних филмовима са великом маркетиншком помпом и то је тужна страна седме уметности. Искрено се надам, а и прижељкујем да се овај изванредан филм  домогне ловорика које заслужује, као и већу пажњу публике свуда по свету.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  Andrej Končalovski, Film, Greh, Mikelanđelo Buonaroti, Sašo Ognenovski