Застрашујуће лице деспотизма

Застрашујуће лице деспотизма

(О филму „Три лица“ редитеља Џафара Панахија. Гл. улоге: Џафар Панахи, Беназ Џафари, Марзијех Резаи)

Један од најхрабријих редитеља двадесет и првог века, Џафар Панахи је после сјајног филма „Такси“, снимљеног камером са мобилног телефона, направио још једну изванредну филмску студију о религијском и малограђанском деспотизму названу „Три лица“. Снимљену једноставно, без великих визуелних интервенција, Панахи пружа гледаоцима једну једноставну причу о жељи младе талентоване девојчице из руралних крајева Ирана да постане глумица. Потресна прича о грозоморном закључавању младих жена у затвору, о предрасудама и страшној доминацији мушких чланова породице је још увек горући проблем и овог, двадесет и првог века. Наиме, млада Марзијех инсценира своје самубиство снимајући га камером мобилног телефона како би осренула пажњу њене менторке на себе. Тако почиње потрага за девојком која отвара контрадикторности живота и степен деструкције у самом Ирану као једне од најзатворенијих земаља у свету по питању људских и родних права. Панахи продубљује овај проблем дајући му историјску и социјалну димензију. То је филм о три лица три генерације иранских жена које се и поред деспотских забрана мушких припадника, као и околине, отискују у живот желећи да остваре свој сан и своју велику жељу да постану глумице.

Џафар Панахи је још у некаквом заточеништву иранске владе тако да је и његов приватни живот на неки начин повезан са тематиком овог филма. Он је и поред затворске казне и кажњавања целе његове породице и његових пријтеља почео још жешће да се бави најдубљим социјалним и друштвеним карциномима Ирана. „Три лица“ су три судбине грубе социјалне потлачености која још постоји у неком османлијском облику где се за „част“ даје живот. У таквим друштвеним миљеима није реч толико о женским правима колико је реч о односу малих друштвених језгра ка уметношћу уопште. Деспотизам под окриљем религије је једини начин спровођења критеријума малих друштвених јединица и тај систем терорисања младих људи (посебно жена) је највећи изазов Панахија у овом филму. Трагајући са девојком која је инсценирала самоубиство Панахи, који је и један од главних глумаца у свом филму креира сцену са старијим становницима села где он кроз дијалог с њима савршено добро анализира деструктивни систем релације како на родном тако и на социјалном плану. У овој сцени Панахи потцртава и оно веће зло, а то је да тај систем потлачивања жена није део само тог микро хабитата, него је у принципу начин практицирања религијско–социјалне политике целог Ирана. Наравно, ова прича трију жена које јесу на неки начин део филмске уметности има и свој психолошки аспект. Упечатљива је сцена проналажења девојке од стране њене менторке која је пропраћена великом свађом и тучом. Савест друштва се увек компримира у афектима. Бес налази оправданост у изливима очаја који Беназ излива на својој младој штићеници. Џафар Панахи се у овом филму бави и нуспојавама борбе против иранске аутократије, а то је повлачење становника у чауру традиције одређене религијским канонима и једним чудним мазохизмом којим становници ове земље оправдавају своју немоћ. Кажем нуспојаве зато што се храброст масе у земљама као Иран увек креће до границе дубоког поштовања религијских догми. Прогресивност и разбијање баријере традиционализма је битка која се врло тешко добија чак и уметношћу као гласом који треба позвати на револуцију.

Џафар Панахи развија сјајан сценарио где су сцене врло компактне и врло животворне. Следећи траг девојке која је наводно извршила самоубиство, он у оквиру те приче развија и неколико других малих прича, а то су приче менторке Беназ Џафари, као и приче породице девојке Марзијех, а једна од најупечатљивијих, и поред тога што је сценаристички најудаљенија, је прича глумице Мадех и њене одбачености од средине управо због њеног ангажмана. Све те мале приче су делови сценарија који се заснива на живом и дубоком дијалогу, на емотивним пасажима као део трауматских сцена, а највише на одлично извајаним ликове жена. Наравно, Панахи и у овом филму следи свој редитељски рукопис инспирисан политичким и друштвеним аномалијама земље која је своју строгоћу жестоко применила на њега и на његов редитељски опус.

„Три лица“ је снимљен врло једноставно, али врло сигнификантно следећи снажну причу, али и поклањајући пажњу на детаље које су део традиције Ирана, један визуелни антипод целој историји несхваћене иранске жене. Екипа Џафара Панхија је врло мала, па је зато Надер Сеивар и копродуцент, а и косценарист овог филма заједно са Џафером Панахијем чије се радње нижу врло брзо и конкретно водећи рачуна о органичности целог дела и наравно о проблему који се третира. И поред тога што делује ненаметњиво, сам визуелни сегмент овог филма потцртава главну интенцију редитеља и импонује својом једноставношћу. С обзиром да се радња филма одвија у руралном делу Ирана, сценографије кућа који делују као пећине, као и традиционалне ношње које скривају жене од очију јавности делују застрашујуће и добија се утисак дистопије где људи преживљавају не водећи рачуна о смислу свога живота.

Последњи филм овог фасинантног редитеља, великог борца за људска права, човека који постајући жртва једног деспотског режима постаје велики монумент филмске уметности је још једна у низу саге о деструктивности аутократског друштва и о застрашујућим последицама тих социјалних и друштвених окова највише према женама. У скоро свим његовим филмовима он се посредно и бави самим филмом, његовим утицајем на свест и на светоглед гледалаца, па је самим тим и анализа артизма филма један од главних унутрашњих спона сценарија и ликова. Наравно, отворена питања утицаја филмске уметности на традицију и исламске религијске каноне су један од аспекта који је Панахи исто начео у овом филму, али имајући у виду нови талас иранске кинематографије стиче се утисак да је његов рад итекакоо утицајан тако да нове генерације иранских филмских уметника као што су Алиреза Самади, Амир Хосеин Сагфи и други редитељи дубоко залазе у проблеме друштва, чинећи снажан талас редитеља чији је таленат евидентан и већ постаје доминантан на филмским фестивалима. Џафар Панахи својим ангажованим филмовима шаље врло снажну поруку и својој држави која ма шта урадила не може да минимизира његов утицај, а и свету када су у питању људска и родна права. „Три лица“ су још једно лице његове бунтовне филмске природе.