Зашто се убио Трепљов?

(О филму „Галеб“, режија Мајкл Мајер, улоге: Анет Бенинг, Сирша Ронан, Били Хаул, Кори Стол, Брајан Динихи, Елизабет Мос, Мејр Винингам)

Адаптације драма Антона Чехова, посебно у позоришту, увек проналазе неке аспекте које су нове и дотад недокучиве. Позориште нуди глумачки и редитељски лупинг који открива емотивни или физички момент сасвим другачији од назнаке које нуди текст. Филмске адаптације отварају један други свет, а то је свет горког реализма који се простире негде између дворишта и старинске куће, или између пловидбе реком и тужног гледања са брега.

„Галеб“ је један од комада који је ретко филмски екранизован за разлику од „Ујка Вање“, или „Три сестре“ или неког од других драма Чехова. Једна од најзначајнијих адаптација је филм Јурија Красика где Нину тумачи славна Ала Демидова као и  адаптација која је инспирисана „Галебом“ под називом „Амерички галеб“ у режији Мајкла Гинзбурга снимљена пре пет година. Ова, најновија филмска адаптација носи у себи неке детаље на које можда и нисмо обратили пажњу – а то је један врло динамични живот иза сцена понуђених у самом комаду. Сценаристичко је умеће да се сцене повежу са активностима који се дешавају између, али то није случај са режијским виђењем Мајкла Мајера. Овај „Галеб“ је посве другачији. Филм рађен по овом епохалном делу Антона Чехова обилује сценама које разрађују животне биографије скоро свих ликова,  и представљају социјални и друштвени миље Русије у деветнаестом веку. Посебан је зато што  сцене својом динамиком изгледају сасвим другачије и имате утисак да се радња одвија много брже него што очекујете. И поред тога што нису додате сцене које би развукле радњу, саму есенцију овог филма гради интимистичка констелација која је увучена у скученост Трепљовог простора и преко широке реке поред Соринове куће, а и храбри фидбек на самом почетку филма кад глумица Ирина добија информацију да је њен оболели брат Сорин зове на своје имању где крије тајну која на самом крају одвлачи најмлађи лик у смрт. Овим Мајер поставља питање: зашто се Трепљов убија? Једно мучно и наизглед питање на које не постоји одговор. Он чак и визуелно показује Трепљове припреме за смрт: пушка, листови његовог нереализованог комада које он баца у ватру итд. Врло паметно овај редитељ показује да Ирина није тако безазлена како је можда и хтео да је опише Чехов. Она се на самом крају филма заледи. Не жели да верује доктору Дорну да је пукла бочица у његовој лабораторији. Самим тим Мајер и скраћује последњу реплику комада истог тог доктора који каже  да треба да склоне негде Ирину зато што се Трепљов убио.

Филм нуди сасвим друго тумачење овог комада и у овим се детаљима и сценама то врло експлицитно види. Ова сцена није занатско померање акције да би се филмским језиком најбоље приказали трагичност комада и отворило одавно постављено питање скоро свих ликова, а највише Трепљова. Гледајући филм мени је управо то питање стално било у глави. У овој констелацији ликова где сви беже да би нашли бољи живот, то не ради само Трепљов. А ипак, он бежи најдаље од свих – бежи са овог света. Врло снажан и дирљив крај. У намери да што боље одслика социјални распад Русије у то време, Чехов указује на чињеницу да тај плесњив мирис досадне и декадентне уметности убија дух највише оних код којих тек треба почети да се развија. Зато Трепљов убија себе и физички да не би од њега направили живог мртваца.

Мајкл Мајер наликује на раног Бергмана највише у интимним сценама. Сјајне су сцене Тригорина и Нине које се одвијају у чамцу, као и скучене и емотивне сцене Нине и Трепљова на почетку и на крају филма. Све у свему то је рационална режија којој су детаљи важнији од свега, а наравно и кастинг који је, рекао бих dream team. Ова горка филмска бајка у режији Мајкла Мајера тече као струја подсвести и хрли ка амбису исто у том ритму, нежно и опасно. Имајући прилику да погледам и ону руску верзију од пре више од четрдесет година, ја би ипак рекао да је ова верзија „Галеба“ много надахнутија и енергичнија.

Један од најснажнијих ликова је лик Ирине који изванредно доноси славна Анет Бенинг. Држећи до своје узалудне глорификације, Ирина у њеној интерпретацији носи са собом једну небригу која иритира све њене блиске људе, а нарочито њеног сина. Бенинг одлично глуми сцене растурања  представе Трепљова са лакоћом глумице којој се ништа не свиђа и тај свој каприц пласира врло олако. Кори Стол, глумца кога смо видели у одличној епизоди у серији „Кућа од карата“ игра остарелог шармера, медиокритетског писца Тригорина са једном намештеном смиреношћу и тиме пласира лик на врло необичан начин – не глумећи Дон Жуана, него безазлену сету на коју се као риба на удици ухвати наивна Нина. Ова два лика су окосница врло специфичног режијског виђења овог круцијалног комада Антона Чехова.

Нина Заречна коју глуми Сирша Ронан је натопљена емоцијом до последњег атома. Ова врло талентована глумица игра дијаметрално различити лик од оног што смо видели у филму „На плажи Чесил“, али са примерено дозираном страшћу и жудњом. Одлично донесен лик младе скрхане девојке чији живот духовно завршава пре него што би почео.

Били Хаул је и у овом филму њен партнер и он дочарава лик Трепљова са једном пригушеном бунтовношћу. Овај Трепљов више се наслања на свој сан и своју рационалност, а неподношљивост коју гаји према својој мајци, а највише према Тригорину испољава врло танано, али значајно. Одличан млади глумац који има још много тога да каже на филму. Епизодне улоге фантастично тумаче изванредни глумци као што је Елизабет Мос (Маша) и то је, рекао бих, једина Маша која је шармантна у својој тузи и неопредељењу. Мејр Винигам игра Полину а Брајан Денехју Сорина. Мајер је поделио улогу Сорина Денехју, глумцу који визуелно делује моћно управо због контраста своје режијске концепције. На том контрасту који води од визуелног ка емотивном ова верзија „Галеба“ развија своју специфичност и филм оставља врло јак утисак, а томе придоноси и Стивен Карам коме је ово један од првих, али врло успешних сценарија.

Визуелни и аудитивни сегмент Мајер је поверио директору фотографије Метју Лојду и композиторима Нико Мули и Антону Санко (Филаделфија), као и сценографу Џејн Маски и легендарној костимографкињи Ен Рот.

Кад гледате овај филм имате утисак да је ипак врло танка разлика између филма и позоришта и да се добро изрежирани филм по позоришном комаду може приближити импресији која се дешава „сад и овде“ са  живим глумцима испред вас. Мајер са овим филмом, наравно није одговорио на питање зашто се убио Трепљов, али бар је пружио драматуршку могућност да се на то питање одговори на један филозофски начин – зато што се цивилизација понекад руга људском роду на врло непристојан и опасан начин. Судбина има две стране – очекивану и неочекивану. Сви ликови из овог комада и филма не очекују ништа и ветар судбине их односи на руб памети. Ту варијанту Трепљов није желео. На жалост, и његов креатор је преминуо врло млад и неутешно тужан, али је зато овом свету оставио антологијске комаде и приче.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Anita Bening, Čehov, Film, Galeb