Зашто тако, наопако?! – Нисам ни лук јео, ни лук мирисао, а стидим се!… Стид ме – због туђе срамоте!… А, уопште, човека не познајем!… И не знам како од тог да се излечим иако није болест већ, само, стид, срамота, срам… што је, то, било, тако… како је било…

Ради се о једном нашем песнику, доста познатом… не могу вам рећи ко је, то… А прича је стварна, испричао ми је друг с којим сам годинама радио… не могу вам рећи његово име…

Чекај: не можеш ово… не можеш оно!… А шта можеш?!

Полако: могу оно што хоћу! А то што нећу да кажем имена, ни оног песника, ни оног свог колеге који ми је то испричао… то је, само, у њиховом интересу! Нећу да их повредим! Да оног првог, песника, оцрним… а оног другог, колегу, представим као неког ко пањка, исмејава, олајава! Само, то…

Па добро, која и каква је, то, тако крупна ствар у питању?! – рећи ћете.

Уопште није крупна. Ситна је, чак. Можда и смешна, неком, мени јест… А да ли ће бити смешна и вама, е, то, зависи од вас… да ли сте голицљиви, да ли сте подложни смеху, можете ли му се, кад је нешто смешно, одупрети или не… Ја не могу. Ја се, брате, кад је нешто смешно, смејем! Морам да се смејем. Развалим уста и кидам се од смеха!… А кад ме тај смех, као заразан, прође… тај смешан смех – о, боже! – мени се срце стегне, и плаче ми се! Такав сам ја, Боба(н) Михић, некакав и никакав, овакав и онакав, каквог себе, понекад, видим… пардон!… почео сам да вас гњавим…

А тај мој колега који ми је то испричао, о оном песнику, радио је, као и ја… радили смо сто-до-стола… е, то не могу да вам кажем… то, где смо радили… стоп!… СТАНИ, МАЛО, ОД МОСТАРА, БОБО!… па, добро: рећи ћу – НИЈЕ ТАЈНА!… У ДЕЧЈИМ НОВИНАМА, у филијали, у Београду!…

Аха!… Почиње да се одмотава!…

Да, радили смо, тад, он и ја, у ДЕЧЈИМ НОВИНАМА, у Београду, у Улици Генерала Жданова 28, пети спрат… Сад је то Ресавска улица… Жданов, више, није заслужан!!!… И он ми прича…

Одредио га тадашњи главни и одговорни уредник (нажалост, сад покојни) господин Срећко Јовановић да буде вођа пута групи песника из Србије и Београда у Париз. Неко наградно, промотивно путовање. Паре одобрене, маршрута осмишљена, остаће, у Паризу толико и толико дана, чини ми се пет, све плаћено, ма, дивота! ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, највећи издавач, некад, у целој Југославији, волео је и ценио своје сараднике-писце, поготову песнике…

И мој колега окупи све те песнике, међу њима је и онај о ком је реч, све позната имена, па им одржи претпутно слово. Знате, шта, каже им он, морате ме слушати, одређен сам за вођу пута, ово вам је као нека кратка екскурзија, у Град светлости, ваше је да разгледате Париз и да му се дивите, а моје је да вас чувам и бринем о вашем боравку, јелу, пићу, посетама музејима, галеријама… Да лепо пођемо, будемо тамо колико нам је одобрено, и лепо се вратимо у Србију. Слажете ли се?

Они се, сви, сложе…

Сложи се и онај песник о ком је реч… али: не потпуно!… у себи, ћути… чека, он, своје време… има, он, свој предлог… предлог који се, само, њега тиче… има право на то… тако он, у потаји, размишља…

И кад су стигли у Париз, он, одмах, са својим предлогом на среду:

– Саша – каже, он…

(Ево, одадох се! Тај мој колега се, значи, звао Саша… а баш сам мислио да му прећутим име!… Али, не вреди, излете ми! Таман посла да додам и његово презиме Смиљанић, знали бисте о ком се ради, али нећу, доста је што сам открио и његово име!)…

– Саша – каже, он – имам молбу што се тиче мог смештаја… Ја ћу, само, јести с вама у хотелу, а спаваћу код своје бабе. Имам бабу у Паризу. Ти дај мени моје паре за спавање, припадају ми, а спаваћу, како рекох, код бабе…

Узалуд га је тај мој колега чије име не могу да откријем, молио да се не издваја од других, од друштва својих колега по перу, српских песника/прозаиста, на шта то личи, сви спавају заједно, само он не… не вреди!… Хоће, он, своје паре, и квит! Његове су, њему припадају… он ће спавати где хоће а не где му је одредио Раднички савет ДЕЧЈИХ НОВИНА!…

Па, рекло би се, да је човек у… али!

– Бобо, хтео сам да пукнем од муке! – прича он. – Ремети ми екскурзију, уноси немир, непотребно се одваја… и каква је, то, баба код које ће, он, само, спавати, а не јести?! Где ће се бријати, туширати?! Код бабе или у хотелу?!… А можда му баба ради у Лувру, па ће ући бесплатно, а ја да му рефундирам улазницу?! Буди Бог с нама!…

Не вреди!

Песник тражи своје паре, не одступа!

Његове су, припадају му! Тражи своје паре за спавање, онолико колико ће хотел да наплати, то да му дам… а он ће спавати код своје бабе!…

– Па шта си урадио? – питам. – Јеси ли му дао његове паре?

– Дао сам му, навалио к’о нездрав!… Ми, увече, у хотел – а он оде код бабе да спава…

– Па шта?… Прича је готова!

– Није… Није нашао бабу… Пољубио врата!…

– И?!

– Дошао у хотел, и спавао у фиоци!…

– Не разумем… У каквој фиоци?!

– У фиоци од ормана… Пошто је узео паре за спавање, спавао је у фиоци, иако му је кревет… његов хотелски кревет… под носом! Неће да га користи јер неће да га плати!…

– Не могу да верујем!…

– Не мораш. Али, било је тако… Тај наш песник, доста познат, пет дана је спавао у фиоци да уштеди паре за спавање!…

Е, чудна прича, баш…

Е, е, е! Зар антологичар, па у фиоци, без јастука?!

Понекад га сретнем на улици, на некој приредби, у Центру “Сава” (неправилно “Сава” центар), на Коларцу, у Удружењу књижевника Србије, у Српској академији наука и уметности, у Народној библиотеци… и увек се сетим те отужне приче о њему, о Паризу, о фиоци… о нашем јаду и беди… о нашем ситном духу, инату… да, да… баш такви смо ми… и још бољи!…

за П.У.Л.С: Велибор Михић

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče poezija putopisi, putopisi