Казивање апстрактне слике – Марк Ротко

Казивање апстрактне слике – Марк Ротко

Један крајње минималистички, медитативни и прочишћени израз у служби је чињенице да се велике истине најбоље изразе једноставним средствима. Сликарство без икаквих експлицитних евокативних оптерећења ослонило се на боју као примарно средство да се постигне духовно и узивишено. Карактеристично стилско обележје за Ротка су једноставне бојене површине, одређене хоризонталним геометријским компонентама које лебде на слојевима мистичне неонске светлости. Концентрација духовности потенцирана је крајње сведеним садржајем слике. Порекло ове поетске апстракције треба тражити у сликаревој жељи да раскрчи своје платно од свих спољних призора, неубедљиве и безличне стварности, да дезинфикује и неутралише све споља пристигло, све што се запатинирало на његову душу, све што му разграђује живот и успорава процесе. У овом отуђеном и изолованом ликовном монологу сликарске а пре свега људске мисли, уметник је уобличио своју визију спасења. Године 1947. сам уметник признаје:

„Познати идентитет ствари мора се смрвити да би се уништиле коначне асоцијације којима ово друштво све више застире сваки аспект нашег окружења“ (Rothko).

Монументално тело његове слике испуњено је препознатљивим садржајем: два-три правоуганика, сувише стешњена и интимна у својој просторној блискости.

„Понеки психограми младих америчких уметника потичу од спајања западне експресије и источне медитације. Њихове штедљиве текстуре и растерски облици микро света изведени су у монументалним димензијама. Можда је то одсјај величине и просторности америчког континента“ (Merin).

У чврстој форми тешких статичних правоугаоних сликовних знакова, у виду акварелски разливених боја живи и пулсира нека мистична светлост.

Иза мрачних, тешких и мутних облака димом захваћених сликарских поља, као из неке космичке даљине, просијава уметникова душа:

„Квадрати Марка Ротка светлуцају у акваријуму неизмерности као потонули континенти“ (Merin).

Његова дела су трезнила, испуњавала своју мисију; она су упозоравала и разоткривала испразност и психотичност модерног живота. Опомињала су да се комформизам и практичност технолошког раја може врло брзо претворити у техногени ад. Роткове слике су гест самоотуђења самог уметника од буке и беса савременог друштва. Трошност времена у коме је нестајало све што је волео и имао водила га је ка безнађу, на крају ка смрти која одређује значење и смисао живота. Чак и монументалност самог платна као да говори о заклону иза кога се скрио уметник од пошасти цивилизације са којом није делио исте вредности; заклонио се од свих других које је носио у себи. Чулношћу боје као да је одржавао наду да ће човек успети да преброди апокалипсу савременог живота. Уметник то није успео; убио се у 67. години живота кад је поверовао у реченицу „Бог је мртав, уметност је мртва, а ја се не осећам добро“ (Arnhajm).