Када је почетком шездесетих прошлог века граћен аутопут у предграђу Солуна званом Дервени, булдожер је закачио некакве затрпане блокове од тесаног камена тешке по неколико тона. Убрзо је постало јасно да су они чинили кров затрпане гробнице неког од античких владара или велможа. Зачудо није била опљачкана током потоњих миленијума у којима су се на просторима старе Грчке смењивале власти Римске империје, Византијског и Отоманског царства, а онда и Венеције, Британије, фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Велики део старе Хеладе на простору Мале Азије и данас припада Турској. Током даљих ископавања марљиви археолози су около пронашли читаву некрополу са неколико изузетно богатих гробница препуних разних рукотворина укључујући ту и златне дијадеме направљене с филигранском прецизношћу.

У једној од гробница у том граду мртвих пронађен је и предмет — сада познат као кратер из Дервенија — који је већ на први поглед био сврстан у саме врхунце примење уметности икада створенe. Ово ремек-дело исковано од бронзе у облику вазе или ћупа представља јединствен спој уметничке префињености, занатске вештине, митолошких мотива и религијско-погребних обичаја у античкој Грчкој. Даља истраживања показала су да је та посуда првобитно била намењена мешању густог црног медитеранског вина са водом и ароматичним биљем, што је био обичај током симпозијума, тј. пијанки или гозби тадашње елите. Ту се, уз иће и пиће, дискутовало о тадашњим боговима и религиозним схватањима, али и о помаљајућој рационалној филозофској мисли, посебно о природи свега опажајног. Тако нам бар Платон описује тај обичај. Посуда је завршила у гробници зато што је коначно употребљена као урна, која је садржала спаљене остатке једног мушкарца и једне жене — похрањених да буду заједно у вечности после смрти.

Модерном човеку, задојеном свим оним што се збивало током потоњих миленијума, тај налаз је одшкринуо врата романтичарским сањарењима — прича о бесконачној љубави. Можда сам управо зато, кад год би ме од осамдесетих на овамо пут навео на ту обалу, навраћао у Археолошки музеј у Солуну, где је кратер сада изложен; опсесија помало налик на ону о враћању на Ћабу кад год се исламским ходочасницима укаже прилика. На рубу кратера урезан је натпис „Астониос син Анаксагоре из Ларисе“, што вероватно упућује на поручиоца или власника те посуде у неком периоду њеног постојања. Међутим, вероватно не каже баш ништа о томе чији земаљски остаци су у њој били касније похрањени. Кратер из Дервенија наставља да фасцинира мноштво историчара, археолога и љубитеља уметности. Многе студије специјализованих стручњака и монографије историчара уметности написане су о његовој изради, намени и комплексној декорацији, готово барокно накићеној. Толико је упечатљив да се чини као да не припада уметности свог времена, него је естетски ванвремен.

Сцене исковане на зиду посуде приказују бога Диониса са његовом невестом Аријадном и његову пратњу у раздраганом плесу током свадбених свечаности. Сматра се да је производ префињене хеленистичке израде датиран између 330. и 320. године п.н.е. као. О тачном пореклу креације кратера се и даље расправља, а неки истраживачи га приписују атинским занатлијама из ранијег периода, док други сугеришу да је можда направљен на македонском двору или у радионици непознатог вештог занатлије из неког од градова на полуострву Халкидики. Старија варијанта мита о Дионису и Аријадни говори о томе да је бог вина, пореклом из Тракије, тумарао Хеладом обзнањујући се и доносећи сензуалне радости смртницима током раскалашних гозби и пијанки организованих у његову част. Отуда је и порекло придева дионизијски који означава културни образац који слави неспутане страсти и ирационалне нагоне, наглашавајући еротизам и друге сензуалне радости живота. Фридрих Ниче је посебно уздизао овакав приступ животу, као много пожељнији од оног аполонског, којег карактеришу рационалност, ред, структура и спокој. Рана митологија говори о наводном Дионисовом рату против града Аргоса на Пелопонезу у коме су му помагале његове пратиље нимфе, најаде и менеаде — оличења женских духова или вила везаних за природу, најчешће за потоке, реке или море. Јунак Персеј, по том наративу оснивач Микене, је том приликом убио Аријадну или је волшебним чинима претворио у камен. Дионис је потом сишао у подземни свет да је врати у свет живих и поведе са собом на Олимп те је учини бесмртном. Овај образац наратива се увелико понавља и у миту о Орфеју и Еуридики.

Krater

У грчкој уметности украшавања раскошних ваза Аријадна је често приказана поред Диониса — било на гозби са боговима са Олимпа, било у сценама раздраганог плеса са пијаним сатирима и менеадама. Мотив Дионисовог налажења заспале Аријадне на острву Наксос, из касније алтернативне варијанте мита, је такође био често приказиван. У алтернативном наративу Аријадна је била кћер краља Миноса са Крита, која се заљубила у атинског јунака Тезеја и помогла му да убије њеног полубрата, чудовиште Минотаура. После се пар укрцао на лађу да би побегли у Атину. Када су застали на отоку Наксос, Аријадна је ту заспала, а Тезеј се у зору искрао и наставио даљу пловидбу без ње. Очито га љубавна магија није опчинила као што јесте Аријадну.

На ободу кратера испод богатог фриза који приказује призоре из животињског света, заједно са уплетеним листовима лозе, посађене су четири мајсторски израђене фигурине. Оне представљају сталне Дионисове пратиље и пратиоце. Једна од тамо посађених менеада је посебно дражесна — тако мајушна, тако љупка, а сасвим је видљиво да седећи блажено спава… и можда сања свој планински поток који вечно жубори.

У истој гробници нађени су и нечитљиви остаци записа на папирусу, који је био спаљен током погребног обреда. После пажљивог испитивања уз употребу савремених технолошких метода неколико фрагмената текста ипак је постало читљиво, мада се чак и о првобитном редоследу фрагмената још увек расправља. Папирус се датира око 340-320 година п.н.е. што га чини једним од најстаријих сачуваних оригиналних грчких текстова. Био је то филозофско-теолошки коментар орфичке религиозне поезије. Аутор записа, који остаје непознат, ту алегоријски тумачи једну орфичку песму, користећи је да објасни природу богова, космоса и људске душе. Он истражује природу божанског и сугерише да су митови о боговима симболички прикази различитих аспеката природног света и настанка космоса. Такође се дотиче елемената орфичког веровања у бесмртну људску душу и њено путовање кроз циклусе реинкарнација. Коментар слободно преплиће предсократске филозофске идеје, посебно оне приписане Анаксагори и Хераклиту, са религиозним и митолошким темама орфизма.

Папирус из Дервенија је посебно вредан документ за разумевање настојања античких мислилаца  да помире ране митолошко-верске традиције са рационалном мишљу која се полако помаљала још од Талеса из Милета на преласку из 7. у 6. век п.н.е. Он је познат и по томе што је за објашњење непосредног света око нас и васцелог универзума, уместо позивања на митологију, уводио натуралистичке хипотезе. Скоро сви остали предсократовски филозофи су га следили у објашњавању природе која произилази из јединства свега заснованог на постојању једне коначне, односно темељне супстанце или принципа — архе (ἀρχή) — који лежи у основи свега што постоји. За Талеса архе је била вода, за Анаксимандара — аперион (бесконачна и неодређена супстанца без специфичних карактеристика), за Анаксимена — ваздух, за Хераклита — ватра, за Демокрита — атоми, невидљиве танушне честице итд.

Треба да се истакне да је мирење ирационалности митологије и рационалног филозофског промишљања добрим делом потекло из тога да ни онда није постојала потпуна слобода говора, док је демократија била ограничена само на мушки део владајуће класе. Платон је потанко описао судбину свог узора и учитеља Сократа, који је због великог утицаја његових идеја био оптужен за тешке противдржавне прекршаје — „кварење младежи“ и „немар према државним боговима“. На суђењу је одбио да прихвати икакав компромис или бар да избегне у неки други град, него је суђење искористио да брани своју филозофску мисију и праксу промишљања путем дијалога. Инсистирао је да је такво испитивање истине заправо корисно за државу. Његова бритка иронија и непопустљивост разбеснели су судије, што је сигурно допринело осуди. Врхунска принципијелност свакако — тврдоглавост дакако! Осуђен је са 280 гласова за смрт, 220 против. Демократски!

Осуда Сократова и његова смрт често се тумаче као сукоб између слободе мишљења и свеприсутног конформизма. Служе и као симбол опасности од цензуре мишљења, а посебно као пример који је инспирисао многе потоње генерације мислилаца да се придржавају принципима упркос опасности по сопствени живот. Да је ова древна дилема актуелна и данас, очито показују горке судбине Ноама Чумског и велике групе мислилаца на Западу који су, због принципијелног противљења државном терору данашње иперије и других демократских држава или отвореном геноциду у Палестини, били оптуживани, прикивани за медијски стуб срама или просто тихо избрисани са листе подобних за професуре или послове у званичним институцијама. Њима би могли да се додају и Јулијан Асанж и Едвард Сноуден, један тамничен, други демонизован због јавног изношења истинитих података. Сноуден је, насупрот Сократу уместо суђења прагматички изабрао прогонство. Да примере Александра Солжењицина, Салмана Руждија или Љу Сјаобоа, који су се својим идејама и мислима сукобили са режимима недемократских држава и не помињем.

Све античке мистерије, илити обреди верских секти, захтевале су од посвећених да строго чувају тајне које су им откривене током обреда иницијације; у случају најпопуларнијих — оних Елеусинских — мистерија забрана је чак била оснажена претњом најтежим казнама. Записивати ишта о њима такође је било забрањено и рискантно. Зато се данас врло мало зна о природи тих веровања и детаљима разноликих обреда. Но, понешто је ипак остало у колективној сећању заслугом пар античких филозофа и историчара, који забрану нису узимали сасвим за озбиљно и избегли колективну освету за ту дрскост. Учешће у обредима спровођеним током фестивала у Елеусини је ходочасницима обећавало повлашћенији положај у очекиваном загробном животу у подземљу Хада. Откровења су учесницима долазила посредством ритуалних поворки са неколико ноћи дугим маршевима, уз помоћ предфестивалског поста, гласне ритмичке музике, ритуалног купања ради прочишћавања тела и душе, али и узимањем халуциногеног напитка kykeon-а. Претпоставља се да је у самим почецима ових ритуала на острву Криту, који досежу до периода тзв. Минојске цивилиазције, психоактивни састојак овог напитка, справљаног вероватно од вина, био опијум. Касније су поклоници култа грчких богиња Деметре и Коре/Персефоне у Елеусини на врхунцу свечаности пили врсту пива, направљеног ферментацијом јечма зараженог гљивицама ergot, које су у њима изазивале психоделичне визије. Сличан обичај забележен је и у верским обредима у старом Египту, где је психоактивна супстанца долазила из цвета плавог локвања, а и у ведским церемонијама у Индији, где је коришћен напитак soma, не сасвим јасног састава.

За разлику од њих, мистерије одржаване на острву Самотрака, биле су везане за овоземаљске жеље и прохтеве. Одржаване су у тамошњем Аполоновом храму, а ходочасници су га даривали при молитвама — нпр. за добру женидбу, исцељење од болести или за победу у предстојећим војним походима. Непоновљива лепота женског покрета овековеченог у мермерној статуи Нике-победнице, која данас краси улаз у музеј Лувр, остала нам је у аманет посредством богатог даривања храма после победе у некој од поморских битака у другом веку п. н. е. Могуће да је то било после битке код острва Родоса, јер је сама статуа направљена од мермера са тог острва и има неке елементе карактеристичне за тамошње вајарство у хеленистичком периоду.

Орфичке мистерије биле су скуп верских веровања и обреда повезаних са древним грчким песником-трубадуром и пророком Орфејем, који је звуцима своје лире опсењивао људе, богове и богиње, али и зверад. Ако је уопште постојао, било је то још у предхомеровска времена, дакле око или пре 8. века п. н. е. Ни у Хомеровим ни у Хесиодовим епским поемама нема помена Орфејевог имена, нити мистерија заснованих на његовом виђењу света. Први га помињу лирски песници Ибик, као „славног Орфеја“ и Пиндар, који га убраја међу Аргонауте, хероје који су у време Тројанског рата пратили Јасона у Колхиду, негде на обалама Црног мора, у потрази за златним руном. Он наводи да је Орфеј био харфиста прослављен широм Хеладе, помињући притом да га је сâм Аполон учио свирци. Оба ова песника су живела средином 6. столећа п. н. е. Историчар Хеланик из Митилине на Лезбосу (5. век п. н. е.), помиње га као претходника Хомера и Хесиода. У многим другим текстовима преосталим из антике говорило се да се, у потрази за преминулом супругом — Еуридиком, Орфеј спустио у подземни свет и вратио се неутешан, јер није одолео а да се при повратку не окрене, не би ли се уверио да га његова вољена прати у стопу. Окретањем је показао сумњу у обећања богова — па и у намере своје драге — и због тога је био кажњен трајним растанком са њом.

Према касноантичком сажетку Есхилове изгубљене драме Басариди, Орфеј је уцвељен због занавек изгубљене Еуридике, после презрео обожавање свих богова, осим Аполона. Престанак давања почасти другим боговима био је неопростив грех. Сви богови и богиње с Олипа били су познати по неутаживим страстима, самовољи, љубомори и осветољубивости. Једног раног јутра Орфеј је ипак отишао у Дионисово пророчиште на планини Пангаион изнад Кавале, да у зору ипак поздрави свог пређашњег заштитника бога-туђинца, али су га трачке

Римски песник Овидије, који је живео и стварао касније (око преласка из старе у нову еру) даје нешто другачију, свакако поетичнију верзију Орфејеве смрти. Према његовом „сведочењу“ у Метаморфозама, Орфеј је био киван на богове од Ереба (вечне таме), јер су му отели Еуридику и тако му однели свако светло из живота. Одлучио је да се повуче на планину Хем „одакле су дували хладни северни ветрови“. Хем је римско име, вероватно, за данашњу Стару планину у источној  Србији. Да би ублажио свој душевни бол наставио је да и даље свира своју лиру, али се сада одрекао присуства свих жена. Тако се једанпут нашао на пољани и својим певањем покретао планинске падине и дрвеће, кротио срца дивљачи; певао им је сентименталне песме посвећене младићима и девојкама који су постали љубимци и љубавници богова и богиња, па потом настрадали због неконтролисане љубоморе других божанстава. Таква судба задесила је нпр. Адониса, Ганимеда, Хијацинта и Кипариса, али и Ехо, Еуропу, Смирну и Аталанту. Менеаде су у овом наративу Орфеја растргле бесне зато што је почео да их одбија од себе и презире; његова отргнута глава, бачена у поток, наставила је да и даље пева. Можда се и даље његов пој чује на неком скривеном потоку подно Старе планине.

Орфизам је, могуће под утицајем религија из Персије и Индије, поставио дуалистички поглед на свет, у којем је људско тело посматрано као привремени затвор за вечну душу. Иницијати су практиковали различите облике ритуала прочишћења и аскетизма да би ослободили сопствену душу из циклуса препорода и постигли стање вечног блаженства. Ово је често укључивало ограничења у исхрани, као што је уздржавање од меса и пасуља и друге облике самоодрицања, што је посебно везивано за учење Питагоре, који је вероватно био посвећен у орфизам. Орфичке мистерије су училе да судбина душе након смрти зависи од понашања појединца током живота. Веровало се да живот у складу са моралним врлинама и исправна иницијација у мистерије обезбеђују повољан загробни живот, док би „нечисти“ и неморални живот водио ка даљим циклусима реинкарнације. Централни део орфичке теологије био је мит о Дионису, сину Зевса и Персефоне, који се некад називао и Загреус. Према миту, Диониса/Загреуса су Титани бесно раскомадали, али га је отац, Громовник потом убрзо васкрсао. И овај мит симболизује теме смрти и поновног рођења и кључан је за разумевање орфичког схватања о путовању душе, који није превише различито од хиндуистичког концепта самсаре. Да ли постоји нека међусобни утицај између орфизма и хиндуизма тешко је поуздано утврдити, осим ако овај део орфичких веровања није настао касније, у време похода армија Александра Македонског све до западне Индије. Орфичке мистерије утицале су на касније филозофске и верске традиције, посебно на неоплатонизам, али и на разне секте у раном хришћанству укључујући ту и оне гностичке, које су такође потенцирале схватање о дуалности бога, с једне стране као чисто духовног бића ван свега опажајног, а са друге као демијурга — ствараоца несавршеног материјалног света. У библијским оквирима теологије гностика то је значило да је бог Старог Завета, Јахве био мање значајан демијург, док је Исус био само духовно откровење истинског Бога, па према томе није могао да буде од крви и меса, нити је могао да буде разапет. Упркос њиховом историјском значају много тога о орфичким мистеријама остаје нејасно због тајанствене природе пракси и фрагментарности сачуваних текстова. Посвећење у једне мистерије није ничиме ограничавало посвећење у неке друге, баш као што приношење жртава једном од богова или богиња са Олимпа, никако није значило да се истовремено не узнају и сви други.

Као што се Христос (значење на старогрчком: миропомазан) према догмама цркве обично приказује са венцом од трња на глави, тако је Орфеј често био приказиван са трâчком или фригијском капом од меке тканине. Са истом капом увек се приказује и бог Митра, чији религиозни покрет је током зачетака стварања хришћанске религије био много популарнији међу римским легионарима, него што је то било тада још не сасвим искристализовано хришћанство. О томе сведоче многобројни митриони (верске грађевине посвећене Митри) заостали на местима где су трајно боравили римски гарнизони. У њима су војаци скупљени из свих крајева простране империје приређивали заједниче верске гозбе; могуће да је то била заоставштина од ранијих грчких обичаја да се организују симпозијуми или пак од обредног колективног обедовања у традицијама других религија с Блиског Истока. Митра је вероватно повезан са много ранијим богом истог имена, али ниже важности у зороастарском пантеону персијског царства, којим је суверено владао бог Ахура Мазда (Премудри Бог). Као што је централни приказ Христоса вековима касније постао онај на распећу, уобичајен приказ Митре је био онај како ножем жртвује бика.

Религије су у оно доба, без пардона и сукоба због тога, преузимале обичаје, обреде и наративе из претходних или паралелних религија. Током освајања бројних империја и краљевстава Александар Македонски није покушавао да сузбије локалне религије, а камоли да пораженима намеће грчка веровања. Напротив, подизао је храмове и персијским божанствима и поштовао и веровања хиндуизма и будизма. Могуће да је веровао да тако придобија заштиту и подршку иних богова. Сличну традицију неговала је и Римска империја у свом предхришћанском добу. Под кључним утицајем апостола Павла хришћанство је од наводног првобитног бунтовништа — прoтив јудаистичких проповедника окупљених око Иродовог храма у Јерусалему и против римске окупације Палестине — било укроћено у потоњи религиозни покрет који је проповедао да се „дâ цезару што је цезарово и дâ Богу што је божје“. Оваква пацификација је Павлу из Тарса помагала у обављању његовог дневног посла — пореског службеника римске империје. И хришћанство је настало као синкретичка религија. После бројних покушаја канонизације раних текстова о Христосу из њега је — парадоксално — касније изникла тушта и тма разноликих деноминација и секти. Често су биле међусобно нетрпељиве све до спровођења крвавих погрома над „јеретицима“ и до дугогодишњих верских ратова.

А много раније, пре неких 34.000 година, током палеолита, два дечака и један средовечни мушкарац били су сахрањени украшени мноштвом перли сачињених од мамутове слоноваче и лисичјих очњака. У другим тамошњим гробовима било је и другх украса као и копља са оштрицом од камена. Ови гробови откривени су средином 1950-их у Русији, на локалитету Сунгир, источно од Москве код града Владимира. Ако би се само мало олабавио ниво научне скепсе, ово би могао да буде најстарији материјални доказ за веровање у загробни живот. Јер зашто би иначе заједно са мртвима у гроб били положени и пожељни предмети за чије стварање је биле потребно уложити хиљаде часова марљивог рада? Убедљивији археолошки докази за веровање у загробни живот датирају пре најмање 12.000 година, када су на много локалитета посмртни остаци људи почели да се сахрањују са корисним свакодневним предметима — да би умрли могли да их користе и у следећем животу.

Слична веровања очувана су до данашњих дана… заробљена у људској свести. Бројна истраживања показују да око 70 одсто грађана САД верује у неки облик „живота после смрти“. Проценат је већински и у другим земљама, мада његова величина зависи превасходно од локалне традиције, културе и веровања. Једна од претпостављених функција религије је да ублажи тескобу због очекиване смрти, било сопствене, било неке драге особе. Међутим, уместо да артикулишу научене верске концепте као што су то рај и пакао, већина испитиваних говори о томе да верују да после смрти преостаје „нешто“ од умрлог. Нешто натприродно и не-схватљиво. Упркос томе што нико од нас није постојао током милијарди година трајања универзума, пре него што смо зачети и рођени, тешко можемо да замислимо да се након смрти враћамо у пуко непостојање. Људи сада већ лако прихватају да ће након смрти изгубити биолошке и чулне животне способности, али магловито верују да њихова психолошка стања или натприродна „суштина“ на неки начин опстају и после смрти. Другим речима, можемо да замислимо да наша тела умиру, али не и наша свест … или бар наша суштина, што се теолошким речником означава као душа, док би у по схватању предсократоваца то био архе.

Нико више не верује у натприродне моћи Диониса и његових пратиља, не верује ни у моћи староегипатских богова Анубиса и Озириса, не приносе се више жртве левантском богу Баалу, нити богињи Иштар из Месопотамије. Па ипак нека веровања настала у бронзаном добу, нпр. она о суровим боговима Јахвеу и Шиви или бестијалној богињи Кали, опстала су сасвим успешно до данашњих дана. Милијарде и даље верују да су неке од многих варијанти Библије или Курана свети записи у којима је Бог људима открио истину о суштини васељене, те да је загробни живот нешто што сваког чека после смрти.

Истраживачи са Новог Зеланда извршили су занимљив психолошки експеримент на  својим студентима: испитаници су позвани да учествују у истраживању наводно о медитацији. Мерена им  им је мождана активност и пулс како би се забележио ниво њиховог психолошког узбуђења. Тада је половини њих речено да је неколико недеља пре тога у истој соби напрасно умро домар и да је један студент касније јасно видео духа у углу те собе, што га је преплашило. Након тога је светло у просторији подешено тако да трепери, као кад сијалица прегорева. Студенти којима није испричана прича о духовима показали су само благо узбуђење; остали — укључујући ту и самопроглашене атеисте — само што нису искочили из своје коже, бар према налазима инструмената. Један од истраживача, професор Халберштат, сматра да је то доказ да је вера у загробни живот инстинктивна и универзална. Неверници су једноставно људи који су научили да то потискују. Наравно да су овакви закључци на основу експеримента са ограниченим бројем испитаника из сличног културног миљеа пренагљени, али страх од непознатог, па и од коначне непознанице — смрти, чини се свеприсутним. Око њега је изграђен читав лавиринт вера, спиритуалних веровања као и моћна индустрија савремених религија и секти.

Социјални психолози сматрају да су „имплицитна уверења“ о загробном животу нуспроизвод људске спознаје током дуге еволуције савременог човека, који се преноси путем инстикта. Инстикт је, међутим, појам нејасан колико и појам душе; како се преноси са генерације на генерацију животиња и људи није уопште познато. Једна од способности савременог човека је да размишљања о мислима, веровањима, осећањима и намерама других људи чак и када они нису присутни, па и оних већ умрлих. Ова ментална способност имплицитно подржава и веровање у богове и друга натприродна бића, а такође олакшава веровање у загробни живот. „Постоји нешто интуитивно у пројектовању психолошких особина на људе који су мртви“, казао је један од истраживача.

Око четвртина људи који су прошли кроз искуство блиске смрти сведочи о осећају проласка кроз тунел према јарком светлу које као да зрачи душевни мир. Неки то светло тумаче као присуство Бога. Многи сведоче да им је, том приликом, кроз свест промицала сећања на сопствени живот. Смара се да искуства блиске смрти могу да буду резултат недостатка кисеоника у мозгу особе која престаје да дише. Шта год да их узрокује, ова искуства нам ништа не говоре о томе да ли загробни живот постоји. Ипак, њихови психолошки ефекти су често дубоки и трајни. Слично је и са искуствима са узимањем психоделичних супстанци као што су мескалин, магичне гљиве или ајахуаска, али и вештачки ЛСД. Они који су преживели искуство блиске смрти, а и они који су прошли кроз шаманске обреде са природним психоделицима, често верују да су путовали кроз алтернативну димензију и да им је то потпуно променило перцепцију стварности. Неки од њих изгубе сваки страх од смрти и постају уверени да ће неки аспект њихове свести преживети смрт. Људи често верују у нешто потпуно независно од објективне стварности.

Чак и људи који су пре оваквих искустава били убеђени да је свака смрт коначна, често се после преображавају у вјерујушчие у загробни живот. Зато се није нимало чудити посвећеницима у орфичке или Елеусинске мистерије, који су се помно спремали и добро плаћали за то да им верски ритуали донесу откровење о томе како је васељена настала и каква их неумитна судба чека. Да није било тих веровања вероватно нам не би у аманет оставили вечну лепоту кратера из Дервенија, нити статуе Нике са Самотраке.

Za P.U.L.S.E Jaroslav Marko

  Derveni, Jaroslav Marko, Mitraizam, Orfej, papirus, Umetnost