Маргерит Јурсенар : О тој кобној лакоћи умирања

Маргерит Јурсенар : О тој кобној лакоћи умирања

Они који су отишли беху без сумње најбољи: били су нам потребни. Можда бисмо их спасли да смо их убедили да су њихово одбијање, њихова индигнација, њихово само безнађе потребни, да смо умели супротставити тој кобној лакоћи умирања јуначку тешкоћу живљења (или покушавања живљења) како бисмо овај свет начинили нешто мање скандалозним него што јесте.

Маргерит Јурсенар (1903-1987) је несумњиво једна од најзначајнијих књижевних појава у двадесетом веку, а вероватно и у историји књижевности. Намерно не истичем да је то једна од најзначајнијих списатељица како бих избегао и помисао код читаоца да њен значај у овим кратким редовима вреднујем на основу њеног односа само са другим списатељицама, искључујући списатеље. Управо се тзв. женско питање прожима кроз њена дела и биографију. Јурсенарова је прва жена која је постала чланица Француске академије наука што је окупирало француску јавност до те мере да се и данас могу пронаћи сећања и размишљања о том догађају у француској штампи. Иако је озбиљно, исцрпно и свезнадарски обрађивала сваки свој предмет интересовања успешно их увлачећи у неразмрсиву мрежу, у којој се узајмно објашњавају и надопуњавају, чињеница да се ради о жени својевремно је бацала сумњу на њено стваралаштво, а данас је то опет разлог због којег јој се, с правом, придаје већа пажња јер то је жена која је отворила врата мушке установе, како записаше и многи у Француској. Она је ипак одбијала говорити о женском питању кроз призму нпр. женског писма јер јој је (не)свесна диоба књижевности на основу родне поделе изгледала просто и чини ми се да је сматрала да тој простоти не треба дати ни реч пажње. Опус јој је разнородан и чине га песме, приче, романи, есеји, а ја бих потцртао њене романе: Хадријанови мемоари, Алексис – трактат о узалудној борби, Опроштајни ударац, Архиве са севера…

Јурсенарова је књижевница која се озбиљно, храбро и вредно хвата у коштац са оним о чему пише и ако бих навео њене предмете интересовања простим навођењем мислим да бих направио неправду јер она се са шекспировским умећем тихог и свеобухватног излагача бави свим живим бићима и њиховим пратећим живим и умрлим стварима. Биографски податак да је била лезбијка помоћу којег би поједини објаснили њене мотиве или истицање да су јој дела прожета хомоеротизмом и мушким ликовима чини ми се као ноторно неразумевање и умањивање њене вредности. У франсуком Монду сам прочитао једну кратку и тачну реченицу о језику којим је прва жена академик у Француској стварала вредноте: То је језик који је подједнако прикладан и добу у којем је живео Хадријан, и добу савремног јунака 20. столећа.

И то одиста јесте језик свих времена, стрпљивог вијугања кроз мноштво редова са пажљивим прекидима и одабраним речима из којих настаје заокружена целина. Постоји и једна полемична нота у свим њеним делима које сам прочитао, а огледа се у ауторкином изношењу свог виђења са три тачке у наставку на које ви испишете своје гледиште. Јурсенарова је један од ретких писаца који ми је успео демистификовати појам љубави који је заглибљен у савременој банализацији, а њеном биографијом се треба подробније бавити ради потпуног схватања жене која је радом и заоставштином прокрчила пут бољим одговорима на женско питање у свету мушког царства. Не истиче без разлога Орхан Памук како је можда највећа и најдужа историјска неправда учињена према женама.

Пре него што вас оставим да уживате у изабраном есеју навешћу и да је ова француска списатељица још у раним двадесетим годинама написала изнимно озбиљан, стилски сведен и мисаоно заокружен роман. У питању је промишљање о хомосексуалности у Алексису или трактату о узалудној борби. Роман који је у многим светским валоризацијама на тему најбољи роман свих времена озбиљно разматран због изнимног уметничког и мисаног достигнућа.

Мој пријатељ каже како су класични писци (презриво гледам на ову одредницу) они због којих нас заболи рука од исписивања цитата у бележници која је само нама на дохват руке. Маргерит Јурсенар је често у мојој бележници, па ћу са вама поделити неколико цитата:

„Имати снаге да не направиш грешку јесте један вид кривице.“

„Често описујемо срећу душе која се ослободила од тела. Има, међутим, тренутака у животу када се тело ослободи од душе.“

„Увек сам налазио неку нискост у људи који тако лако поверују у недостојност других.“

„Јаз између два нараштаја постоји у сваком времену, чак и када на његовим ивицама ниче цвеће племенитих осећања.“

„Морал је ствар приватног договора, пристојност јавна ствар; свака нападна слобода одувек ми се чинила као јефтино разметање.“

„Сви су народи до сада пропали због помањкања великодушности.“

„Мало људи воли дуга путовања, то вечито раскидање с навикама, непрестано потресање свих предрасуда.“

За крај бих још пожело да овај есеј путује светом као кружно писмо јер управо сада живимо у тренутку демонстративних самоубистава и распомамљених нагона за уништењем.

Та кобна лакоћа умирања

…И треба дрхтати, све док не могне исцелити
Та кобна лакоћа умирања

Ове Игоове стихове, написане у вези са мртвима Комуне, пре готово једног столећа, понављам у себи мислећи на оне младе људе и ону девојку што се радије бацају у ватру него да прихвате свет какав им је саздан. Можда је то први пут, у нашем западном друштву, да такво својевољно жртвовање повређује морал интереса, наравно, здравог разума, и појам прилагођавања свету овакав какав је. Али, да ли је то жртвовање својевољно? Као некад хришћани који одбијају приношење жртава идолима, и ови млади људи су осетили, с правом или не, да су имали само избор између подношења жртава овим лажним боговима похлепе и насиља усред којих пристајемо да живимо, или протеста сопственом смрћу.

У извесном смислу они се и нису варали: човек не живи, а да не буде имплициран. Свет је у ватри, говоре већ око три хиљаде година будистичке сутре, ватра незнања, ватра похлепе, ватра агресивности пождиру га. Нека деца у Лилу, Паризу, пре неколико месеци у Прованси, препознала су ту истину коју већина нас целог живота не сагледа. Она су изашла из света у којем се ратови изразито деструктивније него икада удомаћују усред мира који и није мир и који пречесто тежи да за човека и његово окружје постане готово исто толико деструктиван колико и рат, из света у којем су огласи гастрономских ресторана у листовима сложени уз репортаже о народима што умиру од глади, у којем свака жена у крзненој бунди доприноси истребљењу неке живе врсте, у којем наша бесна жеђ за брзином свакога дана погоршава загађење света од којег зависи наше живљење, у којем сваки читалац романа из Црне серије, или крвавог злочина, сваки гледалац филма о насиљу доприноси и без свог знања оној страсти убијања која нам је донела у пола столећа милионе убијених.

Јесу ли та деца била у праву или не што напуштају све то?

Одговор ће зависити, на крају крајева, од промене у срцу коју ће или неће произвести око њих њихово жртвовање. Да ли смо их могли спречити у њиховој намери или, што је још важније, можемо ли спречити у будућности да друга чиста срца пођу истим путем? Пред тим тако неодложним питањем ваља признати да ниједан од уобичајених разлога које смо могли да им наведемо у циљу њиховог настављања живљења није довољно јак да би задржао некога ко више не подноси свет овакав какав је. Узалудно им је говорити да се они највештији, или можда најмудрији, још увек могу сналазити у хаосу у којем се налазимо, или чак из живота извлачити понеки комадић среће или личног успеха, када оно због чега они умиру и није њихова сопствена туга, већ јад других.

Чини се доиста да се у оном жртвовању будистичког свештеника, тако достојном живљења из дубине његова ужаса, може корисно супротставити само традиција по којој је и сам Буда, у тренутку уласка у покој, одлучио да остане на овом свету све док једно једино живо створење буде имало потребу за његовом помоћи. Они који су отишли беху без сумње најбољи: били су нам потребни. Можда бисмо их спасли да смо их убедили да су њихово одбијање, њихова индигнација, њихово само безнађе потребни, да смо умели супротставити тој кобној лакоћи умирања јуначку тешкоћу живљења (или покушавања живљења) како бисмо овај свет начинили нешто мање скандалозним него што јесте.