„Ламент над Београдом“ није тугованка над изабраним завичајним градом Милоша Црњанског. То је последња велика песничка скулптура великог писца, поклон граду који је био симбол његових животних успона и падова, његове двоструке личности – човека који је стварао бесмртна, антиратна дела српске књижевности, и у једном периоду свог живота, кроз новинарски рад, аутора који је отворено подржавао Франкову Шпанију и Хитлерову Немачку.

Књига Николе Бертолина, „Питања о Црњанском” (КОВ, 2009), говори, пре свега, о сенкама живота, са којима се чувени писац борио у изгнанству, размишљајући о десетогодишњем новинарском раду, у току бурних двадесетих и тридесетих година прошлог века. Када се, као какав српски Одисеј, згађен књижевношћу и искуством у Првом светском рату, отиснуо у новинарске воде, Црњански је прешао дуг пут од репортера који велича лепоте Јадрана и братску љубав Срба и Хрвата, до извештаја о томе како Адолф Хитлер лично захваљује великом српском писцу „за објективно приказивање ситуације у Немачкој”.

Према речима Николе Бертолина, немогуће је сагледати комплексну личност великог уметника као што је био Црњански, без осврта на његове сенке, које је и сам признавао и оплакивао.

– Есеј „Питања о Црњанском” први пут је објављен у алманаху Задужбине Милоша Црњанског за 1993–1995. годину. Уредник Живорад Стојковић је затражио да напишем нешто о писцу. Пошто је прочитао есеј, Стојковић ме je више сати убеђивао да одустанем од неких ставова изнетих у њему. Одговорио сам му: Молим вас, немојте од мене да браните Црњанског, јер ја сам тај који га брани од оних што виде само једну страну његове сложене личности – каже Никола Бертолино.

У завршној напомени алманаха, Стојковић се похвално изразио и о тексту и његовом аутору, али се оградио од „идеолошког приступа“ Црњанском.

– Ја сам у својој анализи желео показати да Црњански, онај из година после 1941, није затварао очи пред неким чињеницама свог живота и своје духовне еволуције – објашњава Бертолино.

Чињенице изгледају овако: путописи Милоша Црњанског из 1921. године, из Беча, Минхена, Париза и Бретање, одликују се универзалношћу, на трагу поезије из „Лирике Итаке”. А прве новинске чланке, у којима се види Црњански који је више заокупљен политиком него што је песник, по Бертолину, објављују се 1923. године. Суматраизам, песничка визија Милоша Црњанског, о повезаности свега на свету, није противречила националном осећању великог писца, објашњава Бертолино. Међутим, у годинама које су долазиле, Црњански све више показује националистичка осећања. Писац пацифистичког романа „Дневник о Чарнојевићу”, постаје милитаристички и националистички настројен. Први пут, као специјални дописник „Времена”, при главном штабу генерала Франка, са којим се често поистовећивао (републиканце је називао „нашим непријатељима”). Дугу нит национализма, и пре тога, почиње као уредник часописа „Идеје”, још 1932. године, а затим је наставља преко величања шпанског диктатора, до „објективних” извештаја из Трећег рајха, које је писао као дописник из Берлина.

Објективно извештавати, значило је не затварати очи пред масовним прогонима Јевреја и пред ломачама књига, констатује Бертолино. Припреме за будући немачки освајачки рат биле су очигледне, док је дописник Црњански, напротив, уверавао јавност да Немачка жели мир и да је Хитлер искрени противник рата. Пожар који је запалио Европу, Црњански није ни предвидео, ни желео. Био је осуђен на ћутање и изгнанство. Црњански је стрпљиво сводио рачуне. По Бертолину, Црњански је, дубоко свестан значаја који за њега имају тридесете године 20. века, чињеницу те своје нове, промењене свести открио у послератном ремек-делу „Код Хиперборејаца” и у недовршеној „Књизи о Микеланђелу”.

– У часопису „Идеје” пропагирао је идеје које нису биле демократске. Тај период везујем за његове „рафаеловске” године, када је у Београду живео као угледни публициста. Питао сам се да ли је он искрено касније променио свој ранији, националистички став. И одговор сам нашао у последњем поглављу „Хиперборејаца” – каже Бертолино.

– Црњански је у тој књизи, говорећи о тајанственом Микеланђеловом „греху према матери“, говорио, у ствари, о себи, о свом греху према материнском бићу Београда – констатује Бертолино. Пошто је био дипломата, Црњански као новинар зацело није смео другачије да пише, али то га, нажалост, не оправдава. Додуше, Хитлера никада није хвалио као Франка. Тренутак кад је у новинској слици видео Београд под бомбама, слику лешева на улицама, био је почетак његове катарзе.

– Не знам да ли је интимно променио мишљење, али јесте у својим каснијим делима. Уосталом, тешко да у свету књижевности постоји неко ко није крајње сложена, самим тим и располућена личност, али из таквих унутарњих раздора и пречишћавања са самим собом и настају велика дела – закључује Бертолино.

Црњански ће у недовршеном књижевном тестаменту, „Књизи о Микеланђелу”, покушати да прикаже две своје личности у једној, космополиту и националисту, песника и новинара. У њој се велики српски писац, објашњава Бертолино у есеју „Питања и Црњанском”, кроз лик великог италијанског уметника, бави својом опсесивном темом, темом мајке, мајчинске љубави која је „свеопшта веза у свету“, а коју тако често изневеравају синови, мушкарци, они што „распарчавају свет“ уместо да га „везују“. То материнско биће, Црњански је, у дијалогу са самим собом, са својим сенкама, старошћу и смрћу, видео у свом Београду.

POLITIKA

Текстови о Црњанском на порталу ПУЛС

  Crnjanski, Književnost