Отежице Габријела Маркеса
Писци су убице са предумишљајем
„Жртвовао сам Пуковника за величанствен завршетак поглавља.“
Није лако написати добар роман, створити сопствен свет, оставити за собом јунаке чије се судбине на посебан начин прате, памте и препричавају. Готово да је неописива пишчева „стваралачка грозница”. Тешко се заборављају прецртане и све преправљене реченице, измењени читави пасуси одстрањена поглавља. Не заборавља се ни стрпљиво чекање плодних тренутака. Када стваралачки тренуци стигну, речи се нижу као бисери на огрлици. Идеје се роје, решења стижу ниодкуда. Пишчево надахнуће крупња до распрснућа, очи „грабе“ ка неисписаној белини, највеће тајне приповедања самооткривају се, писац и његови јунаци посматрају мање-више исти свет. Онда, чаролија као да нестане! Дође час опраштања. Неретко, писци постају убице! Нимало се не разликују од античког пророка који жртвује јагње да би „читао“ његову утробу.
Габријел Гарсија Маркес, аутор култног романа „Сто година самоће”, писац „који је обликовао не само нашу стварност, него и наш сан”, и сам је убица. Јер, у роману којим је завршио потрагу за књижевном вечношћу, и после кога су кованице „магијски реализам“ и „фантастична књижевност“ утемељене у тумачењу прозних рукописа, у роману у коме су ликови много више од обичних карактера – „симбол су религија, народа, самих континената“ – Маркес је „дигао“ руку на Пуковника! И то баш у тренутку када је Пуковник успео да нам исприча „своју верзију бајке”.
Наравно, још увек смо фасцинирани Маркесовом „Самоћом”, причом о успону и паду Маконда и његове најугледније породице, па и нека је прошло неколико деценија. И, не памтимо само Макондо, већ и најубедљивије биографије протагониста романа, читаву чаробну атмосферу која „слика“ рукопис, интригира пажњу и дан – данас, духовно најрадозналије читалачке публике. Маркесова „Самоћа“ јесте фреска људске части, страха, кривице, лудила, љубави али и „жива прича“ која нам говори и о самом писцу, можда баш понајвише у тренутку опраштања од Пуковника.
Још ако придодамо и истину да Габријел Гарсија Маркес у ниједном другом свом роману није толико вешто изједначио књижевност и живот, онда на његов растанак са Пуковником гледамо још подозривије! Маркес, духовни геније, те тренутке описује овим речима:
„Ви управљате ликовима, али и они управљају вама. Неки одбијају да умру. Неке је тешко убити. Пуковник у „Самоћи“ представља све оно што мрзим, али долази из моје утробе и много мене има у њему – много тога што бих хтео да искореним у себи. Заиста сам патио кад сам морао да га убијем. Боли то, чак и кад се убија најгори део свог бића. Технички, морао сам га се решити. Једнога дана превагне мој осећај за стил. Волим величанствене завршетке поглавља, па сам одредио место где и како да га убијем.“
Ту се дирљива прича о Пуковнику, добром човеку коме се дешавају чудне ствари и који се тешко суочава са светом где хаос и окрутност тек тако лако руше све дотад признате вредности, завршава а да је часна „старина“ немоћна! И после толико година, као да чујемо Пуковника:
„Не судите писцу! Иако ме је убио, захвалан сам му. Живим у „Самоћи”, у атмосфери Маконда. Довољно за два а не један живот.“
Када је тако, немамо куд: опраштамо писцу и ми читаоци, па нека је у питању, како би рекли правници, убиство с предумишљајем! И то све у име величанственог завршетка поглавља „Самоће”. Уосталом, танка је линија која раздваја грех писца и читаоца, зар не? И не бринимо превише: о Пуковнику ће увек имати ко да пише!
2. Маркесове отежице
„Љубав у доба колере“ је роман какав је могао да напише само Габријел Гарсија Маркес, писац по коме је фантастика тек мање видљива стварност. И стваралац који, ово кажемо мирне душе и савести, сваком својом књигом учи „све писце света“ како се причају велике приче! Истовремено, јунак романа, Флорентино Ариса, који је са својим фантастични памћењем „права усмена енциклопедија“ и чији је живот до те мере сликовит и замршен – његовом животу слика „заплетених јеленских рогова“ најпре одговара – пак, учи читаоце како се живи за праву љубав! Не остаје му дужна ни главна јунакиња Фермина Даса! Роман је, очекивано, „пун“ љубави, маште, страсти, чежње, али и меланхолије, што значи да је, све скупа, необична прича која одузима дах. На крају крајева, таква и мора да је приповест о љубави која је моћнија од саме судбине! Наравно, и у овом роману, Маркесов јунаци су као ликови са фреске, и као такви, не познају границе времена, ни простора, једноставно: трају у нама! Непрестано, њихове жеље и снове, слабости и страсти, читалачки призивамо као грешници што призивају спасење!
Но, вратимо се пишчевом умећу и његовој потпуној посвећености књижевности који и овим романом потврђује све своје квалитете. Једна од најбитнијих одлика Маркесовог писања јесте моћ пласирања „најтачнијих сећања и најдаљих успомена“ његових ликова. Такав је случај и са јунацима романа „Љубав у доба колере“. Свеједно ко да је у питању: доктор Хувенал Урбино, Фермина Даса, или Флорентино Ариса (то је оно његово фантастично памћење!), њихове успомене уистински боле. Довољан је тек мирис, па да оне оживе! „Беше неизбежно: мирис горких бадема одувек је у њему будио сећање на несрећене љубави.“ (прва реченица романа). А опет, помало апсурдно, и поред тих „њихових успомена које боле“, њихови животи јесу пуно и сочно трајање под плавим небом. Сторије њихових живота такође јесу фотографски тачни описи – као и јунака у осталим Маркесовим романима: (види: „Сто година самоће“, 221. стр.) „Аурелијано Сегундо се угојио, постао љубичасто црвен и налик на корњачу све због апетита , који се могао поредити само с оним који је имао Хосе Аркадио кад се вратио с пута око света“. И ова Маркесова прича „… у доба колере“, дакле, одмотава се као са филмског платна. А када је тако, наша машта једноставно је приморана да се врти као да је на рингишпилу! Питање се само намеће: волите ли рингишпил? Ваш могућ негативан одговор једини је проблем овог романа! Ако се разумемо!
А што се тиче „места под небеском капом“, где је могућа и оваква љубав, то је већ јасно! Нежељена је била каква измештеност, прича једноставно мора да се дешава „у окружењу једног лучког града Кариба“. Јер, ако се дешава у другом граду, односно у било ком другом „ћошку“ преосталог света, уверени смо да љубав ни случајно не би трајала дуже од шесдесет година?
Свеједно, да закључимо. „Љубав у доба колере“ задивљујуће, брзо и лако, проналази пут до читалаца, што значи да је у питању још једна Маркесова „књига отежица“. А то даље значи да је „књига отежица“ то најпре за друге светски признате писце који се, као и Колумбијац, „боре за армију читалаца“. Наравно, није „књига отежица за читаоце! Хоћемо рећи, тешко је „преотети“ читаоце Колумбијцу, готово немогуће! Маркесова моћ је таква да он просто, пишући, разгрће не само своје тешке снове, већ и наше! У његовим књигама, све је на једном месту: древно и модерно, почетна реалност и магијска завршница, илузија и стварност! И то јесте више него довољан разлог да све Маркесове романе, докле читамо, „згрћемо“ незасито! Уосталом, сви његови романи, готово без разлике, јесу потврда да је он, и само Он, творац магичног реализма (о конкуренцији другом приликом!). Али, ипак, „Сто година самоће“ је најближа књига сваком Маркесовом претходном – и наовамо!- рукопису, тако и роману „Љубав у доба колере“. Читајмо Маркеса, и њему сличне писце – мало их је, али има их! – доста нам је прозе које као да пишу „под седативима“!
Наравно, роман можете читати: у својој кући, у парку, возу, аутобусу! Није битно ни годишње доба, ни доба дана, ни… Али, један савет: роман ни случајно не читајте у Суду чекајући бракоразводну парницу. Јер, онда је роман и за вас тек једна отежица, а од развода ништа!
3. О предосећајима старијих који нису „пролазне ствари”!
Габријел Гарсија Маркес сваком својом новом причом као да нам поручује: Па шта ако Свет не постоји!? Ја сам Овде! И моје приповедање! Оно, истина, писци не би смели ни да помисле како су некакви Свеци „који ходају земљом“, али Колумбијцу морамо (и хоћемо) да прогледамо кроз прсте. Свакако, он јесте међу најбољим „вавилонским“ приповедачима свих времена, и може му се. И да не буде забуне. Маркеса нисам цитирао. Тако га ја чујем, да ми се не замери!
Дакле, тема овог осврта јесте Маркесова прича „Нешто веома озбиљно догодиће се у овом месту“, објављеној у краљевачкој „Повељи“, број 2/2010. Најпре, уверавамо се већ после првих реченица да је Габријел Гарсија Маркес и даље господар приче ! Шта то значи? Једноставно, Маркесови јунаци, иако „луди за простором“, имају га само онолико колико им то писац дозвољава! Халуцинантна илузија јунака приповести – мајке, сина и свих мештана – постаје и наша илузија. Све време, док ишчитавамо кратку причу – само по обиму кратку! – наша машта крупња, само крупња! Јер, ово је проза коју је исписао писац који потпуно влада тачкама напетости, али и тачкама врхунске опуштености. Посебна је она „тачка опуштености“ на крају када Мајка, јунакиња приче, каже: „Ја рекох да ће се нешто озбиљно догодити а они ми рекоше да сам луда!“ И нама читаоцима Маркесове прозе остаје само онај толико познат осећај (још од ишчитавања „Сто година самоће“); као да читамо нешто што је исписано невидљивим мастилом! По обичају, дабоме, ишчитавајући причу, ми као да смо све време на мосту између обала стварности и фикције! А Маркес? Како причу одмотава, и како је све интезивније нуди читаоцу, тако нас истовремено све више оставља на цедилу, хоћу рећи оставља нас „све гладније“ његовог првокласног приповедања где мешају се древно и модерно, илузија и стварност, почетна реалност и завршна „магијска реалност“. И, по ко зна који пут, мора се нагластити: брижљиво смишљена прозна мозаичка форма, и већ поменута повезаност разнородних појмова код Маркеса је доведена до савршенства. Даље се и не може. Приде, судећи и по овој Маркесовој причи, нећемо се лако отети утиску да дух нашег времена јесте такав да смо сви његове жртве. Ето, и мени дође да једног јутра кажем (и признам): Не знам, али пробудио сам се са предосећајем да ће се нешто веома озбиљно догодити у овом месту! Дакле, и мени, сада као читаоцу, итекако дође да раскринкавам мучне призоре реалности, и сам лишен вере у чуда, али и у реалност; и да свакодневно „препричавам“ позадину свог мучног живота! Јер, и сам, често, осећам се као Лик чији се живот своди на „ругање трагању за смислом“! А када је већ тако, на крају приче, ви сами одговорите: чији је „кисели осмех“? Пишчев, или ваш? Свеједно, и пишчева и наша верзија стварности јесу легитимне, и ту нема места приговору! Простије речено: заједнички нам је „сазнајни простор“, а то писца само може да радује. Такође: заједничка нам је (захваљујући писцу) моћ успомена и сећања. То, пак, може да радује само нас читаоце!?
И да закључимо: ако бисмо се „охрабрили на рангирање“ и ове Маркесове приче, где по обичају доминирају његови фотографски тачни описи – гледали смо филмове снимљене на основу његових роман – где се реализам, та маскирана стварност, просто урушава у фиктивно време и простор – само на изглед фиктивно, то онда јесте „специфичан облик реализма произашлог из наслага магијских традиција“ – приче у којој су све одлике Маркесовог књижевног израза и огромног списатељског потенцијала, приповести која јесте за читаоце лако „проходна“ због лакоће описивања затечене стварности – у једном месту бескрајног књижевног света – и где је уистину без проблема лако „похватати“, односно разлучити и распознати, и пронаћи споне које држе причу све време под „детективском“ напетошћу, онда је неоспорно да и ово Маркесово дело јесте од оних које испуњава све жеље и најпробирљивијих читалаца!
Наравно, знамо и то. Маркес је писац кога не занимају наивни, већ само читаоци који уживају у препознавању моћи врхунске литературе. Хвала му на поверењу! Уосталом, није лако остати „читав“ у раскошном свету Маркесове маште и збиље, и све то у истом пакету, што значи да пишчеви и наши путеви ка доживљавању „посебног“ света јесу једни и исти. Било како било, и после толико година, Габријел Гарсија Маркес се не одмиче од нас читалаца, већ, види књижевног врага, чак нам се све жешће и све присније примиче. Његове приче присутне су у нашим „читалачким сновима“ никада јасније! Ево само једне урезане слике из приче о којој пишемо: („У том месту је толико топло да музичари своје инструменте покривају платном и увек свирају у хладу, иначе кад би свирали на сунцу, попадали би од сунчанице.“). Онда и не чуди да његову прозу и дан-данас, ишчитавајући, згрћемо незасито. Уосталом тако је то када ми, читаоци, постављамо питања а писац благовремено даје више него задовољавајуће одговоре. И гледај чуда, одговора је таман онолико колико је и питања! Узгред, ко прочита причу „Нешто веома озбиљно догодиће се у овом месту“, уверен сам, више никада неће сумњати у предосећаје старијих људи! А то је, ваљда, и био један од пишчевих наума. И још да поновимо: „Ја рекох да ће се нешто озбиљно догодити а они мени рекоше…“
за П.У.Л.С Милан Р. Симић
Отежице Габријела Маркеса napisao/la Milan Simić dana
Pregled tekstova autora – Milan Simić →