Попис крхотина монументалне фреске умирања једне епохе
Ову књигу посвећујем мом имењаку Миловану Мићи Јовановићу, који ми је њен наслов понудио у сусрету који се догодио у некој другој димензији, и то управо на начин који је Мића у читавом свом стваралачком опусу покушавао да објасни и докаже да је могућ.
Можда не би било на одмет на самом почетку представљања ове књиге објаснити, или боље речено, описати околности под којима је настао њен наслов, а које су наговештене у посвети. Поготову што би се будућем читаоцу тај исти наслов могао на први поглед учинити чудним. А можда га је управо тај наслов заинтересовао за саму књигу, те стога заинтригирао да види о каквом се то умирању, представљеном у облику монументалне фреске, ради.
А тај наслов се појавио као део једне реченице на задњим страницама књиге „Крај игре”, аутора Милована Миће Јовановића, чије сам читање приводио крају јануара 2022. године. У том пасусу на 332. страни књиге Мића Јовановић је поменуо Роберта Музила и његов роман „Човек без особина”, за који је тврдио да је један од најбољих икада написаних, чудећи се истовремено да је тако мало познат широј читалачкој публици, иако је тих година када је он писао своју књигу, а било је то пре двадесетак година, тај Музилов роман био преведен на српски. У једној од реченица тог пасуса Мића је рекао: „Музил, као педантни записничар, прави попис крхотина монументалне фреске умирања једне епохе.”
Моја читалачка пажња је истог тренутка, након што сам прочитао ту реченицу, била као магнетом прикована за њен задњи део. Био је то идеалан, као поручен и испоручен наслов за књигу, коју сам већ дуго имао у плану да саставим и уобличим у облику збирке, од есеја написаних претходних неколико година. Прекинуо сам читање и у таблету који користим за писање отворио „фајл”, чији наслов ће бити управо поменути крај оне Мићине реченице, а у који ће се слагати есеји као поглавља будуће књиге. Када књига буде готова испоставиће се да је од 26 њених поглавља 13 било написано до тренутка када се на описани начин појавио њен наслов. Преосталих 13 ће бити написано у наредних нешто више од годину дана.
Али магија имена ове књиге се ту не завршава. Чак би се могло рећи да она почиње управо у оном тренутку када сам, прочитавши ону реченицу, застао и одлучио да њен задњи део буде наслов књиге. Јер сам тек касније схватио да се то сигурно није десило случајно и да је то највероватније био део неког плана, уколико се све оно што се дешава у овој четвородимензионалној просторно временској стварности посматра из мало шире перспективе. Тај план се може наслутити ако се узме у обзир разлог који ме навео да се упустим у читање те Мићине књиге.
Разлог је била моја књига под насловом „Путовање у хипердимензију”, коју је исте те 2022. године објавио издавач Порталибрис Та прва књига је написана под чудним околностима и представљала је покушај да се те околности објасне уз помоћ реинкарнацијаског модела поимања стварности и људских живота смештених у њој. У том покушају користио сам искуства, тумачења и теорије многих аутора који су се бавили реинкарнацијама и чврсто веровали да се људско трајање продужава у бесконачност, кроз инкарнације душе у нова тела. Али међу њима није било ни једног чији је матерњи језик био српски. Стога сам се, након што је та књига написана и објављена, одлучио да потражим и некога са наших простора који се том темом озбиљно бавио и о томе оставио писаног трага.
Милован Мића Јовановић је био први на којег сам наишао у тој краткој потрази. То, као што је речено, није било случајно, уколико се држимо оне парадигме да се ништа, не само у оној поменутој стварности, него и у читавом универзуму не дешава случајно. Он је, како ће се касније испоставити, био прави експерт у свему ономе чиме сам се ја бавио у мојој књизи. О томе на најречитији начин говори Др Стеван П. Петровић у свом предговору књизи „Крај игре”, када каже да Мића Јовановић поседује научна и езотерична знања из других временско-просторних димензија до којих је долазио на разне начине, и у чије постојање ни у једном тренутку не треба сумњати, те да је био велики познавалац, тумач и практичар из области паранормалних феномена. Због тога је на крају тог предговора закључио да таква дела излазе у иностранству једном у десет или двадесет година, а да их код нас до сада није било.
Сходно томе, могло би се на први поглед закључити да је мој сусрет са њим можда мало закаснио. Међутим ја сам чврсто уверен да је дошао баш када је требао. У то ме уверила једна интересантна мисао на коју сам касније наишао. У својој култној књизи „Небеско пророчанство” Џејмс Редфилд је поручио да „Свака особа коју сретнемо у животу носи поруку за нас”. У истој књизи је такођер поручио да „Ако се фокусирамо на питања на која желимо да нађемо одговор, почеће се дешавати коинциденције. Морамо само да будемо отворени и да их следимо”.
То се управо догодило у мом сусрету са Мићом Јовановићем. Мада се ми нисмо никада лично срели, сусрет се догодио у некој другој димензији, и то управо на начин који је Мића читавог свог живота покушавао да објасни и докаже да је могућ. Он ми је у том нашем сусрету у оној реченици понудио наслов моје будуће књиге. То је била она порука о којој је говорио Џејмс Редфилд. А начин на који се то десило представља последицу једне оних коинциденција које се дешавају уколико смо довољно отворени и фокусирани на питање на које тражимо одговор.
Из свега тога неизоставно следи да, на такав начин настао, наслов ове књиге представља везу између ње и претходне књиге „Путовање у хипердимензију”, мада су оне тематски потпуно различите. Веза такођер постоји између књига „Крај игре” и „Попис крхотина монументалне фреске умирања једне епохе”, али је та веза много дубља, јер их веже не само назив ове друге који се у првој појавио у облику неке тајанствене шифре, него и коинциденција уз помоћ које је та шифра откривена.
И једна и друга књига, је свака на свој начин покушала да такођер дешифрује духовну и интелектуалну кризу у коју као да све дубље тоне модерна цивилизација, те да кроз свеобухватну дијагнозу понуди можда рецепт за преображај и опоравак или пронађе начин на који би се можда могло кренути испочетка, уколико се испостави да је преображај немогућ.
На самом крају своје књиге Мића као да је наслутио да све оно што је понудио у њој не представља крај игре, него нешто мого озбиљније и трагичније, те је, сетивши се Роберта Музила, у оној реченици можда несвесно хтео да некога у ближој или даљој будућности заинтригира да његов крај игре допуни са димензијом умирања, управо онаквој какву је Музил имао на уму.
Трагови и наговештаји тог умирања били су у ово модерно доба видљиви још много пре него што их је постао свестан Роберт Музил, али су бивали вешто прикривани и маскирани оном матрицом капиталистичке утопије бесконачног раста, како количине производних и продатих роба, тако и њиховог броја, али и броја задовољстава, претежно телесних и оних силних ситних површних угодности такођер претворених у робу, те их они обични конзументи, заведени конформизмом, нису могли приметити, док су они самозвани критичари тог модела, наивно веровали да је то умирање могуће избећи једноставном променом парадигми и ретуширањем основних постулата на којима је та утопија почивала.
Оно што је Мића можда наслутио постаће много јасније и разголитиће се на бруталан начин тек након што он заврши са инкарнацијом у којој је покушао да укаже да су човекове могућности далеко веће од оних које су му у својим главама наменули креатори и егзекутори умирања једне епохе. Са смрћу те епохе требало је на његову жалост да умре и сам човек, барем онакав каквим га је замислио онај који га је створио.
Попис крхотина умирања те епохе и човека самог представљен је у оним поглављима ове књиге, која су написана након што је књига добила наслов. Од тих крхотина би се могла направити једна монументална фреска, управо она коју је је Мића наговестио у оној реченици, а која би могла неким будућим генерацијама, уколико човек уопште преживи у било каквом облику, да послужи као сећање, али и опомена шта је све могуће да им се деси уколико било када забораве своју праву сврху и суштину.
Али не само тим будућим генерацијама, него и оним савременицима те умируће епохе, који још нису изгубили свест о сопственој сврси и месту у космичком холограму, та фреска би могла бити од користи да у потпуности сагледају претњу која се надвила над читавим човечанством, уласком у последњу фазу тог умирања, названом „велики ресет”, након којег, према речима њеног главног идеолога, не би више било места за било каквог човека, пошто би требало да буде замењен вештачком интелигенцијом. „Ми вас једноставно не требамо”, поручује тај идеолог, Јувал Ноа Харари припадницима људског рода, и то јавно, а посредно и у својим књигама, које су, какве ли ироније, постале бестселери.
У крхотинама те монументалне фреске описана су детаљно сва могућа застрањивања, декаденције, дегенерације и идиотизације, које су ту епоху водиле полагано и неприметно до умирања, и то на веома оригиналан начин, какав није виђен у умирањима свих претходних епоха. Јер, епохама је суђено да умиру. Ниједна није трајала вечно. Чак и оне глобалне, планетарне цивилизације, које су умирале и нестајале у преисторијским катаклизмама, о чијим наговештајима и траговима је говорено у неким поглављима књиге, нису значиле потпуно изумирање човека, отеловљеног у оном тајанственом Хомо сапијенсу. Увек је морало бити и оних преживелих, који су људску врсту продужавали.
Тако би требало да буде и након смрти ове епохе, чијем умирању присуствујемо, без обзира да ли та смрт значила крај једне цивилизације, у овом случају западне или англо-америчке или Новоримске империје, како је називају поједини њени критичари, или можда глобалне, уколико она у свом самртном ропцу повуче са собом читав свет у планетарну катаклизму. Последња поглавља књиге су посвећена сагледавању оних суштинских карактеристика и одредница, како човека, тако и човечанства, које су им омогућавале да тако дуго трају и преживе многе смрти и катаклизме.
На крају ми се чини да је главни мотив писања ових есеја, сложених у књигу провокативног наслова, био да се укаже на потребу, пре него што буде касно, сазревања свести, не само о томе ко смо ми сами као јединке и каква је наша индивидуална сврха постојања, већ и свести о заједништву и нераздвојивости човечанстава на појединачна људска бића, што подразумева и свест о превазилажењу разлика међу људима – расних, верских, племенских, националних, те сходно томе издизање изнад равни историје претворене у бескрајни низ операција под лажним заставама, чија сврха је била претварање тих вештачки међусобно подељених створова у навијаче и војнике сукобљених армија, који ће се међусобно мрзити и ратовати. А од ратова се једино и састојала та лажна историја.
Само такви били би достојни оних светих знања о којима је говорио Тот, Атлантиђанин, отеловљен у свим античким божанствима, почев од грчког Хермеса, преко феничанског Таутоса, римског Меркура, библијског Еноха до исламског Идриза, чија суштина је уклесана на зидовима Хорусовог храма у Едфуу у Египту, како би била сачувана од заборава. Та знања, како се верује, потичу из оних претпотопских времена. Она су помагала оним прехисторијским цивилизацијама да достигну незамислив степен развоја и оставе иза себе величанствене споменике градитељства и мудрости. То знање би, према Тотовим речима, требало да се укаже онда када дође „време обнове” али само онима који га буду достојни.
На самом крају своје књиге Мића као да је наслутио да све оно што је понудио у њој не представља крај игре, него нешто мого озбиљније и трагичније, те је, сетивши се Роберта Музила, у оној реченици можда несвесно хтео да некога у ближој или даљој будућности заинтригира да његов крај игре допуни са димензијом умирања, управо онаквој какву је Музил имао на уму.
Трагови и наговештаји тог умирања били су у ово модерно доба видљиви још много пре него што их је постао свестан Роберт Музил, али су бивали вешто прикривани и маскирани оном матрицом капиталистичке утопије бесконачног раста, како количине производних и продатих роба, тако и њиховог броја, али и броја задовољстава, претежно телесних и оних силних ситних површних угодности такођер претворених у робу, те их они обични конзументи, заведени конформизмом, нису могли приметити, док су они самозвани критичари тог модела, наивно веровали да је то умирање могуће избећи једноставном променом парадигми и ретуширањем основних постулата на којима је та утопија почивала.
Оно што је Мића можда наслутио постаће много јасније и разголитиће се на бруталан начин тек након што он заврши са инкарнацијом у којој је покушао да укаже да су човекове могућности далеко веће од оних које су му у својим главама наменули креатори и егзекутори умирања једне епохе. Са смрћу те епохе требало је на његову жалост да умре и сам човек, барем онакав каквим га је замислио онај који га је створио.
Попис крхотина умирања те епохе и човека самог представљен је у оним поглављима ове књиге, која су написана након што је књига добила наслов. Од тих крхотина би се могла направити једна монументална фреска, управо она коју је је Мића наговестио у оној реченици, а која би могла неким будућим генерацијама, уколико човек уопште преживи у било каквом облику, да послужи као сећање, али и опомена шта је све могуће да им се деси уколико било када забораве своју праву сврху и суштину.
Али не само тим будућим генерацијама, него и оним савременицима те умируће епохе, који још нису изгубили свест о сопственој сврси и месту у космичком холограму, та фреска би могла бити од користи да у потпуности сагледају претњу која се надвила над читавим човечанством, уласком у последњу фазу тог умирања, названом „велики ресет”, након којег, према речима њеног главног идеолога, не би више било места за било каквог човека, пошто би требало да буде замењен вештачком интелигенцијом. „Ми вас једноставно не требамо”, поручује тај идеолог, Јувал Ноа Харари припадницима људског рода, и то јавно, а посредно и у својим књигама, које су, какве ли ироније, постале бестселери.
У крхотинама те монументалне фреске описана су детаљно сва могућа застрањивања, декаденције, дегенерације и идиотизације, које су ту епоху водиле полагано и неприметно до умирања, и то на веома оригиналан начин, какав није виђен у умирањима свих претходних епоха. Јер, епохама је суђено да умиру. Ниједна није трајала вечно. Чак и оне глобалне, планетарне цивилизације, које су умирале и нестајале у преисторијским катаклизмама, о чијим наговештајима и траговима је говорено у неким поглављима књиге, нису значиле потпуно изумирање човека, отеловљеног у оном тајанственом Хомо сапијенсу. Увек је морало бити и оних преживелих, који су људску врсту продужавали.
Тако би требало да буде и након смрти ове епохе, чијем умирању присуствујемо, без обзира да ли та смрт значила крај једне цивилизације, у овом случају западне или англо-америчке или Новоримске империје, како је називају поједини њени критичари, или можда глобалне, уколико она у свом самртном ропцу повуче са собом читав свет у планетарну катаклизму. Последња поглавља књиге су посвећена сагледавању оних суштинских карактеристика и одредница, како човека, тако и човечанства, које су им омогућавале да тако дуго трају и преживе многе смрти и катаклизме.
На крају ми се чини да је главни мотив писања ових есеја, сложених у књигу провокативног наслова, био да се укаже на потребу, пре него што буде касно, сазревања свести, не само о томе ко смо ми сами као јединке и каква је наша индивидуална сврха постојања, већ и свести о заједништву и нераздвојивости човечанстава на појединачна људска бића, што подразумева и свест о превазилажењу разлика међу људима – расних, верских, племенских, националних, те сходно томе издизање изнад равни историје претворене у бескрајни низ операција под лажним заставама, чија сврха је била претварање тих вештачки међусобно подељених створова у навијаче и војнике сукобљених армија, који ће се међусобно мрзити и ратовати. А од ратова се једино и састојала та лажна историја.
Само такви били би достојни оних светих знања о којима је говорио Тот, Атлантиђанин, отеловљен у свим античким божанствима, почев од грчког Хермеса, преко феничанског Таутоса, римског Меркура, библијског Еноха до исламског Идриза, чија суштина је уклесана на зидовима Хорусовог храма у Едфуу у Египту, како би била сачувана од заборава. Та знања, како се верује, потичу из оних претпотопских времена. Она су помагала оним прехисторијским цивилизацијама да достигну незамислив степен развоја и оставе иза себе величанствене споменике градитељства и мудрости. То знање би, према Тотовим речима, требало да се укаже онда када дође „време обнове” али само онима који га буду достојни.
О томе је детаљно било речи у претпоследњем поглављу о Сабејцима харанским. На сличан начин, али из другачије перспективе говорио је и Мића Јовановић у својој књизи „Крај игре”. Због тога би се та његова књига и ова која је пред читаоцем могле, што се садржаја тиче, можда сматрати комплементарним. За мене као аутора не би било изненађење да се они, који прочитају ову моју књигу, заинтригирају те прочитају и Мићину, уколико већ нису. А на крају, чак и Музилов роман „Човек без особина”, за који је Томас Ман рекао да „представља највећу прозу коју наша епоха може да понуди”. Након тога би се можда осетили достојним оног Тотовог знања и спремним за „време обнове”.
За ПУЛС Милован Шавија
Милован Шавија посматра свет из једног искошеног угла. Ова књига заправо представља једну необичну историју човечанства, где се не говори о ратовима, славним војсковођама, освајањима и освајачима, већ се историја открива као преношења достигнућа старих несталих цивилизација. Шавија осветљава давно заборављене цивилизације чија достигнућа не можемо да објаснимо нити да откријемо како су подигнуте њихове грађевине и са којом технологијом су те давне цивилизације располагале. Човек, као биће, у самој је жижи Шавијиних интересовања. Он покушава да повеже најновија научна тумачења човекове еволуције са древним митовима по којима човека стварају богови дошли са небеса, из космоса са планете Нибиру, према свом лику. Наука данас тврди да се наш ДНК може мењати под спољним утицајима, а тако се приповеда и у старом сумерском миту, како то успешно повезује Милован Шавија. Аутор у својој аргументацији користи достигнућа званичне науке, али, када му се чини да одговори алтернативне науке дају једноставнија решења, он их прихвата, без обзира што официјелна наука таква решења одбацује.
Попис крхотина монументалне фреске умирања једне епохе napisao/la Милован Шавија dana
Pregled tekstova autora – Милован Шавија →