Најпознатија икона јесте икона „Свете Тројице“ Андреја Рубљова. Ова икона представља Свету Тројицу како заједно седе за олтаром. Читава слика је пуна симболизма. Од лева ка десно: Отац (лево), Син (средина), Дух Свету (десно).

Прва ствар коју запажамо: Сва три лица су предтављена као Анђели. Божанске личности не деле једно божанство међу собом, већ је свака од њих Бог цео и целовит. – Сва три анђела су иста по облику и величини
– Сва тројица носе иста копља у рукама

– Сва тројица седе на истом типу престола
– Свака фигура је обучена у исте врсте одевних предмета – хитон и химатион – који се појединачно разликују.
– Карактеристичан тон одевних предмета функционише са ограниченом палетом боја: љубичаста, бледо зелена и јединствена плава.

Анђео са лева: Отац. Он сам седи усправно док се друга двојица нагињу ка њему. Видећи да је Отац још увек невидљив за нас, Његова суштина је готово потпуно скривена, дозвољавајући нам да ухватимо само бљесак блиставе плаветниле (симбол божанства) Његовог хитона.

Обе руке чврсто држе његов штап који је усмерен ка земљи. Њему припада сва власт на небу и на земљи. Кућа, која се уздиже одмах иза њега, указује на Оца, јер „у дому Оца мога има много соба“ (Јован 14:2).

Анђео у средини је Син. Носи тамнољубичасти хитон украшен са две – од којих је једна видљива – пруге обрађене златом. Скупоцена љубичаста и златна представљају његово биће „Божји помазаник“, краљ и пророк у једном. Док је азурноплави хитон Оца једва видљив, боја анђела који представља Сина преовлађује. То је зато што је Син тај који је открио своју „славу“ коју има као „јединорођени од Оца“. Дрво које се уздиже иза Сина је симбол Дрвета живота и Дрво Крста. На крсту Син претвара ово дрво смрти у дрво живота чији се плодови преносе на нас крштењем.

Анђео са десна је Дух Свети. Као и Син, хламида се носи на такав начин да оставља руку слободном. Овде је уместо десне руке лева. Они следе линију размишљања коју је предложио Свети Иринеј који је рекао да су Син и Дух подједнако две Очеве „руке“, кроз које Он све чини.

У његовој хламиди откривамо и бледозелену која је литургијска боја Педесетнице. Овде је идеја да зелена представља нови живот у Духу који је „Давалац живота. “ Иза анђела видимо стену како вири. Попут Сина и Светога Духа, изгледа да се стена клања власти и слави Оца.

Централни анђео и онај са десне стране нагињу се према оном лево и гледају ка њему, док онај са леве гледа ка оном десно, дајући назнаку односа између три лица.

Уз пажљиво посматрање, може се приметити како изгледа да је средњи анђео садржан у облику чаше чије контуре формирају друга два анђела. Слично управо поменутом размишљању, овде видимо како је чин спасења један од Свете Тројице.

Као што је Филарет, митрополит московски, једном коментарисао 1816: Чаша, тачка конвергенције између то троје, садржи тајну љубави Оца који разапиње, љубав Сина који је распет и љубав Светог Духа који побеђује силом крста.

Док су њихови погледи уперени једно према другом, због обрнуте перспективе, лица су на неки начин окренута и према посматрачу. Као такав, гледалац (то смо ти и ја) је позван и добродошао да учествује као четврта карика у овом мистичном ланцу.

Као што смо управо видели, у овом тројичном кругу љубави увек постоји простор за још једног, и отворен простор у који смо позвани не само да посматрамо већ и да учествујемо. У центру сусрета налази се сто/олтар где такође видимо малу кутију/прозор.

Ово место је место где су положене мошти мученика. Питајући се како смо позвани да учествујемо, овде и сада, икона нас позива да учествујемо у Евхаристији и да живимо као мученици, као сведоци васкрсења.

Извор

  Andrej Rubljov, Društvo, hrišćanstvo, Ikone, Pravoslavlje, Religija, Sveta trojica