Српска држава и Албанци – Istorijski pristup krupnim političkim i nacionalnim pitanjima našeg vremena pretpostavka je svakoga odgovornog nastojanja da ce ta pitanja reše pravedno, temeljno i civilizovano. Razlog je tome jednostavan: politički fenomeni imaju svoju istoriju bez obzira na to da li to neko hoće ili ne želi da zna. Bez upoznavanja prošlosti takvih pitanja, bez razumevanja njihove geneze i uslova pod kojima su ce formirali neki odnosi, nije mogućno razrešiti ni glavne čvorove problema. Tako i u slučaju Kosova. Nužno je razumeti da je ovo složeno pitanje samo jedan momenat u spletu jugoslovensko-albanskih odnosa, a posebno odnosa između srpskog i albanskog naroda, da to pitanje nije od juče; da ono ima i takve odrednice koje obavezuju na naročitu opreznost i odgovornost u samom pristupu njegovom rešavanju.

Razume ce, nije i ne mora svako okretanje istoriji biti “nacionalistički poziv na istorizam”. Takva ce rezerva prema istorijskom raspravljanju aktuelnih političkih pitanja pretvara u antiistorijski pragmatizam, kojim ce najčešće prikriva loša savest ili ostvaruje namera da ce ućutka protivnik. Prigovor “istorizmu” i nema nikakvog osnova ako ce istorijski metod primenjuje valjano, ako ce kritičkim putem hoće da dođe naprosto do istine, do činjenica o jednoj prošlosti koja tek u sukobu političkih interesa postaje sporna. Pogotovu je neumesno da ce u ime tobožnjeg prevazilaženja sporova izbegava naučno razmatranje i raspravljanje o neugodnim pa i mračnim stranama istorije. Odnosi između naroda, a tako i odnosi između srpskog i albanskog naroda, nisu svagda bili dobri, menjali su ce. Razdoblja prijateljstva i susedske saradnje smenjivala su ce sa vremenima neprijateljstva, sukoba i istrage. Ne treba prošlost pojednostaviti ni u kom pogledu. Govoriti, na primer, samo o onome što dva naroda spaja, a ne i o onome što ih razdvaja, tobož radi izgradnje njihovoga prijateljstva ili bratstva u ovom trenutku i u budućnosti, samo je štetna manipulacija njihovom istorijom, nedopustiva intervencija u njihovome stvarnom pamćenju, pamćenju od kojeg zavisi nacionalni identitet i sposobnost daljega samostalnog kretanja naroda kroz iskušenja aktuelne istorije. Umesto toga, treba ce odvažiti na istorijsku istinu i na suočenje sa neprijatnostima istorijske stvarnosti.

Uostalom, čitavo je pitanje Kosova danas već samo po sebi do krajnjih granica istorizovano, te su uzaludne želje, makar one bile i dobronamerne, da ce prošlost zaboravi u ime budućnosti. Bez obzira na trenutna stanja, demografske odnose ili raspoloženje i opredeljenje naroda, u naše sporove su ugrađeni istorijski argumenti. Albanski nacionalizam ce poziva na demografsku situaciju, na relativnu većinu albanske narodnosti u nekim oblastima i njenu teritorijalnu kompaktnost u Jugoslaviji, pa ce iz ovih okolnosti izvlače dalekosežni zaključci i postavljaju iredentistički zahtevi. No i pored svega toga, težište je velikoalbanske propagande i indoktrinacije na formiranju istorijske svesti, u kojoj bi albanska “prava” bila osveštana dalekom, čak i pradavnom prošlošću. Albanci ce već skoro stotinu godina nacionalno formiraju sa svešću da su potomci Ilira, a to znači – starosedeoci Balkanskog poluostrva, prema tome i kosovske oblasti, da su ce nalazili na ovom prostoru još davno pre doseljenja Slovena, te da su ih Srbi samo privremeno i za kratko, u trinaestom i četrnaestom veku, potisnuli na “iskonskoj” albanskoj zemlji, da potom, stihijom događaja i bez nekog ozbiljnijeg diskontinuiteta, bude uspostavljeno pređašnje stanje. Isto tako, poriču ce neki stvarni istorijski događaji – kao što su velike seobe srpskog naroda, ili ce jednim potezom pera briše mučna, zaista krajnje surova istorija tursko-albanskog genocida nad srpskim narodom u toku poslednjih stotinu do dvesta godina. U prvom planu, namesto toga, nudi ce zato cela jedna razrađena slika o tobožnjem “fizičkom uništenju” albanskog naroda u Srbiji, Crnoj Gori i potom Jugoslaviji, pod vlašću “velikosrpskog hegemonizma”. Zaista nije svejedno da li je rat Srbije i Crne Gore 1912. godine bio oslobodilački ili zavojevački; na to ce nadovezuju veoma stvarni i aktuelni politički pogledi i opredeljenja od dalekosežnog, pa i sudbonosnog značaja.

Istorijska znanja su nam, zato, veoma potrebna, a rasprave o pojedinim spornim pitanjima ne mogu izbeći istorijsku dimenziju. Valja ozbiljno razjasniti činjenice. Dve istine ne postoje, ali dva viđenja iste stvarnosti i te kako mogu da postoje. Biti objektivan i pravedan u toj situaciji ne znači prihvatati unapred, ignorantski i nekritički, viđenje druge strane.

Stanje na Kosovu i položaj naroda na tom području predstavljaju plod jednoga dugotrajnog istorijskog zbivanja, drukčijeg nego što ga prikazuje albanska nacionalistička propaganda. Štaviše, i samo sužavanje problema na teritoriju današnjeg Kosova izraz je jednoga pogrešnog viđenja stvari. Kosovo je samo jedna, makar i centralna pojedinost velikoalbanskih pretenzija. Zahtevi iredente odnose ce na sve teritorije gde žive Albanci, u Grčkoj i Jugoslaviji; na udaru njihove akcije su Epir, Makedonija, Srbija i Crna Gora, a u Srbiji – ne samo teritorija pokrajine Kosovo nego i neke druge opštine [Preševo, Bujanovac, Medveđa]. S pozivom na problematične istorijske predstave o raširenosti albanskog naroda u jugoslovenskim zemljama, pretenzije iredente ce pružaju po celoj Srbiji, do Zapadne i Južne Morave. Pitanje ce, dakle, ni u našem razmatranju ne može svesti samo na pokrajinu Kosovo, mada je Kosovo u prvom planu s obzirom na to da su najveću demografsku koncentraciju i najdublji prodor za poslednja dva veka Albanci ostvarili upravo u toj oblasti; tu je težište njihovog pritiska, preko koga bi ce posredno imale ostvariti i druge, daleko veće i šire, balkanske ambicije ovog nacionalizma.

Najzad, sam naziv “Kosovo” upotrebljen je ovde sasvim uslovno jer, ako je reč o pokrajini, njen današnji naziv je tursko-albanski, potiče od naziva “kosovskog vilajeta” [Kosova], koji je obuhvatao pred balkanski rat čitavu teritoriju Sandžaka sa Gornjim Polimljem, zatim teritoriju Kosova i Metohije, severne Makedonije do Velesa i istočne Makedonije sa celim slivom Bregalnice. Insistiranje na tom nazivu, uporedno sa pomeranjem autonomije ka federalnoj jedinici višeg stupnja [1968], imalo je – za svakog ko ce razume u istoriju – prizvuk nacionalističkih velikoalbanskih pretenzija. Time ce htela nametnuti i legalizovati svest o “albanskom” karakteru ovog dela srpske i jugoslovenske teritorije, sankcionisati na neki način koncept Prizrenske lige, koja je 1878. tražila Veliku Albaniju, Albaniju “četiri vilajeta” – kosovskog, skadarskog, bitoljskog i janjinskog. U dokumentima KPJ pre i za vreme rata, i u ustavnopravnim dokumentima nove Jugoslavije, ova ce regija zvala “Kosovo i Metohija”, mada ni taj naziv nije bio sasvim tačan jer je teritorija oblasti obuhvatala i druge krajeve sa posebnim nazivima: ne samo Kosovo i Metohiju nego i Malo Kosovo [Lab], i Gornju Moravu sa Izmornikom, i Goru sa Opoljem, i Novobrdsku Krivu Reku, Sredsku, Sirinić, srednji Ibar. Sa stanovišta regionalne geografije, znači, ni taj naziv nije bio sasvim opravdan. Istorijski, pak, i običajno, ni jedan ni drugi naziv nisu ce primenjivali na ovu teritoriju u njenoj celini. Sa najviše opravdanja ce zato govorilo pre 1912. godine o “Staroj Srbiji”, jer to i jeste jezgro stare srpske države i kulture. No mi ćemo ipak upotrebiti naziv “Kosovo”, ne samo zato što je on već ušao u opštu upotrebu kao oznaka cele oblasti nego još više zato što je to naziv jednog istorijskog i aktuelnog političkog problema, koji je pod tim imenom poznat i u ostalom svetu. Oko “Kosova” i na Kosovu gradi ce složena strategija albanske ekspanzije, kojom ce ugrožava Jugoslavija – ne samo Srbija nego i Makedonija i Crna Gora: “Kosovo” postaje znak, simbol albansko-jugoslovenskih odnosa. Treba konačno shvatiti da ce radi o odnosu celoga jednog naroda prema drugim narodima, a ne samo o jednoj “narodnosti” prema većinskom narodu naše zemlje.

Istorijski okvir Knjige o Kosovu određen je potrebom da ce bar u osnovnim crtama razjasne postanak i razvoj ovog problema: od praistorije i pitanja etnogeneze do naših dana. Istorijom ce dobrim delom razjašnjava sadašnjost; ali ce i našim vremenom, iz perspektive ovog trenutka, mnoga zbivanja u prošlosti razumevaju bolje, i tek u sadašnjosti dobijaju pravi i završni smisao.

Најстарије историјске вести о Албанцима потичу из XI века. То су два податка: један у византијског историчара Михаила Аталијата [писао седамдесетих година XI века], а други у Алексијади, чувеном делу Ане Комнине о владавини њенога оца цара Алексија I [1081-1118]. Према Михаилу Аталијату, у походу византијског сицилијанског намесника и узурпатора Георгија Манијакиса из Драча према Солуну 1043. године учествују као војници и “Арванити” тј. Албанци. У сличној ситуацији, али са обрнутом улогом, јављају сe Албанци и 1081, тада Нормани из јужне Италије на челу са Робером Гвискаром и Боемундом у току инвазије византијске обале опседају и освајају Драч. Византинцима помаже тада један српски одред под дукљанским принцом Бодином, као и нешто Арбанаса [“Арванита”].

Давно пре тога земља настањена Албанцима била je поприште важних политичких збивања. Макар колико од VII века прожета словенским становништвом, њена je етничка ситуација у историјском погледу била још увек мање значајна од чињенице да су целу територију држали под својом контролом Византинци, опирући сe на романизоване градове као што су Драч, Скадар или Авлона [Валона]. Драчка тема je главно организационо и стратегијско упориште Византије на територији Албаније. Прва већа искушења на овој територији дошла су са ширењем бугарске државе, најпре за владавине Бориса [око 852- 888] па Симеона [888-927, цар од 893]. Ова два бугарска владара, међутим, не успевају да освоје Драч и Скадар, мада je Авлона пала. Драч и Скадар падају нешто касније у руке Самуила [989], када je цела територија Албаније обухваћена, макар и за кратко време, у овоме царству, које сe пружало од Црног мора и Дунава до Неретве и Врбаса. Византијска власт успостављена je у Драчу већ 1005, а на целом подручју 1018. Једанаесто столеће je време упорних настојања Византије да сачува за себе албанско приморје и успостави контролу над унутрашњошћу земље насупрот покушајима дукљанске српске државе да поступно захвати албанске земље; најзад, то je време норманске инвазије [1081].

Од свих покушаја политичке интеграције албанских земаља у томе раном раздобљу њихове историје за нас су посебно значајна ширења српске државе. Држава српског народа сe образовала из мањих племенских групација и кнежевина, познатих од IX века, у X и XI веку на простору Дукље [Зете], Травуније и Захумља, од Неретве до Дрима. На свом крајњем југоистоку ова сe држава увлачила у простор Албаније, захватајући читаву област Скадарског језера са градом Скадром [1043-1082], и планинско залеђе, данас, а вероватно и тада, насељено албанским сточарима. У доба највеће проширености дукљанске српске државе, под Бодином [1081-1116], њеним границама je била обухваћена читава данашња северна Албанија, сви предели у Проклетијама северно од Дрима, али и пространа област јужно од те реке, укључујући све мале градове у скадарским жупама [Балеч, Дриваст, Сард, Дањ, Сапа, Шас, Св. Срђ и Вакх], као и планинску област у горњем току реке Фани [касније Пилот]. То значи да су северноалбански пастири, као и романизовани градови са измешаним становништвом, укључени у српску државу још у XI веку, а не тек крајем XII века са освајањем Стефана Немање, како сe често, без историјског оправдања, држи. Без обзира на све повремене и краткотрајне промене [осим византијске реокупације града Скадра, која ће трајати читавих стотину година, од 1082. до 1180], подручје северне Албаније, настањено Србима, Албанцима и романизованим етничким групама [Власима и др.] по градовима и планинама, остаје у српској државној целини са мањим изузецима све до средине XV века. Без унутрашњег сукоба између појединих социјално уравнотежених етничких група, без покрета за отцепљење, територија северне Албаније за то време интегрисана je потпуно у српском феудалном друштву.

Још мање сe запажа једна друга околност: да je косовско-метохијска област обухваћена границама српске државе још крајем XI века, а једним делом већ у првој половини Х века. Велики устанак Ђорђа Војтеха у Македонији [1071] повезан je са ширим плановима за ослобођење Јужних Словена од византијске власти. Војтехови устаници обраћају сe српском кнезу Михаилу, који им шаље сина Бодина и војсковођу Петрила, те Бодин у Призрену буде крунисан за “бугарског цара” под именом Петар [вероватно према имену сина бугарског цара Симеона, Петра]. Неуспех овог крупног подухвата не умањује његов значај, јер je то један од првих великих покушаја после 1018. да сe уједине словенске земље, а вероватно прво припајање читавог поречја Белог Дрима српској држави. И област Косова поља била je тада захваћена овим покретом, с обзиром на Бодинове операције према Нишу и Видину и дејства рашког жупана Вукана из утврђеног Звечана према југу 1092-1093. године, али je Косово и давно пре тога, још за српскога рашког кнеза Часлава [од 927. до око 950], било у границама српске државе. Граница Србије била je тада повучена на југ од Раса преко Ибра и Мокре планине ка изворишту реке Клине па je обухватајући град Дрстник [код данашњег села Дрсника у Метохији] скретала на запад и избијала на дукљанску границу у Проклетијама негде изнад Плавског језера. Тако je добар део Метохије већ у првој половини Х века био укључен у српску државу.

Све до последњих година XII века нема на територији Албаније никаквог историјски забележеног покрета за ослобођење од страних власти и за успостављање своје, колико-толико независне државе. Отпор Норманима крајем XI века био je део једнога ширег балканско-византијског фронта. Устанке против Византије током истога столећа, почев од 1035 [Тихомир, Одељан и др.], дизали су Словени, а не Албанци. Тек са слабљењем византијске државе под Анђелима крајем XII века јављају сe и први покушаји осамостаљивања албанских феудалаца између Шкумбе и Дрима, са средиштем у Кроји, где сe породица Прогона [Прогон, 1190-1199; Џин Прогон, 1199-1208; Димитрије Прогон 1208 -1210] осамостаљује с прилично јасном тежњом да суверено обједини све албанске земље. Димитрије Прогон сe назива “архонтом Арбанаса” и ступа у међународне везе – са Дубровником, Венецијом и, најзад немањићком Србијом; ожењен je Комнином, кћерком Стефана Првовенчаног. Настојање Прогона није успело, јер je Епирска држава после првог пада Цариграда и успостављања Латинског царства на Босфору [1204] преотела Драч и покорила “Арбанију”. Као вазална област, Албанија улази у склоп грчкога Епирског царства, раширеног од Драча до Коринтског залива, са престоницом у Арти. После пропасти Епира [1261] обнавља сe покушај латинске, овај пут анжујске инвазије албанских земаља преко Драча. Под влашћу Карла Анжујског уједињен je већи део албанске територије као “Краљевина Албанија” [Regnum Albaniae]: од Дрима до испод Војуше, са седиштем у Драчу. Ова туђинска државна творевина одржала сe до 1286, када je ту поново успостављена византијска власт.

Током XIII века, међутим, дошло je до поступног, али чврстог поседања Косова и неких територија јужно од Проклетија од стране српске државе. Оно што није полазило за руком старим рашким кнежевима и дукљанским владарима успело je владарима династије Немањића. Родоначелник династије и ујединитељ српских земаља, Стефан Немања [1166-1199, велики жупан око 1170-1196] објединио je под својом влашћу веома широка подручја на југу и истоку Србије у раздобљу од 1180. до 1190, када je закључен мир са Византијом. На југу je то била, пре свега, етнички српска област Метохија – Патково, Хвосно, Подримље, Кострц, Дршковина – с призренском околином, затим Косово – Лаб, Липљан, Ситница, па Скопље и предео око горњег тока Вардара – Горњи и Доњи Полог. За време офанзиве према Дукљи [1190] запосео je Горњи и Доњи Пилот, област између Скадарског језера и планина у залеђу. Читав овај појас у том тренутку није могао да буде задржан, али су у склоп државе српске коначно ушле земље у сливу Дрима и Белог Дрима, Косово [бар до Липљана] и читав предео источно од Ибра и Лаба преко Јужне Мораве, обухватајући Ниш. На скадарском сектору Немања je Србији вратио Скадар са целом мрежом малих градова [1180]. Све ове области, осим Пилота, биле су већ око пет стотина година настањене Србима, док сe албанске скупине јављају само по планинама односно у номадском сточарењу и, као раније, у романизованим насељима приморских градова. Пилот српски извори рачунају у албанске земље, вероватно зато што je био настањен претежно Албанцима, јер Немања узима оба Пилота [Горњи и Доњи] “от Рабна”, тј. од Арбана, од земље Арбанаса [Арбаније]; то je, пак, област око реке Дрима, која обухвата можда и извориште реке Фани. Политичко интегрисање Косова и Метохије, као и северне Албаније, настављено je ширењем српске државе на југ и учвршћивањем поседа ових територија током XIII и XIV века. Стефан Првовенчани je настојао да настави ширење према областима које су лежале уз границе Зете, према Албанији. Он то не чини оружаном силом, већ дипломатским путем, те конкурише Венецији и Епиру успостављањем родбинских и пријатељских веза са кућом Прогона; оружјем je једино повратио Скадар 1215, који je накратко био преотео епирски деспот Михаило I Анђео [1214]. Албанија je тада подручје где сe сукобљавају интереси Србије са грчким Епиром, који у свом ширењу на север хоће да васпостави читаву сферу утицаја и власти Византијског царства; власт на подручју “праве” Албаније [Кроја] имали су опет албански феудалци. Орођавање са Немањићима није им сметало да сe првом приликом окрену непријатељима Србије, као што je то учинио господар Кроје, Голем, који je после никејских освајања у Македонији окренуо леђа српској држави и прешао на страну Никејаца.

Померање ове границе даље према југу дело je српског краља Милутина [1282-1321]. Његовим ратним операцијама 1282. и 1283. године дефинитивно je Србији прикључено цело подручје Косова и Метохије, а исто тако читава северна Македонија до линије која, повучена са запада на исток, обухвата градове Дебар и Кичево, Велес, Штип, Велбужд и Землн, што значи да су сe у српској држави нашли не само Скопље са поменутим византијским градовима него и простране области као што су Полог, Пореч, Овче поље, Жеглигово, Пијанец. На територији Албаније, у Милутинове руке пада Драч 1296, али област око Кроје остаје ван његовог домашаја; само што сe уместо срушене анжујске Краљевине Албаније тамо за извесно краће време васпоставила византијска власт. Анжујци поново узимају Драч 1304, али су територије северне Албаније остале под Србијом: Карло Валоа je 1308. године потврдио Милутину “област Дебра до реке зване Мат”, а власт српског краља признавали су повремено и албански великаши у залеђу Драча.

Мора сe истаћи да je верски моменат играо посебну улогу у слабим изгледима за озбиљније укључивање “праве” Албаније у српску државу. Северна, а делимично и средња Албаније била je традиционално католичка земља. Скадарска област била je прекривена мрежом старих латинских епископија: Скадар, Пилот, Дриваст, Свач. Папа Јован XXII организовао je 1319. чак и акцију против Србије, с позивом на верску дужност да сe збаци власт “шизматичког краља”. У групи албанских великаша којима сe папа обратио налазе сe господар Кроје Радослав, титулисан као “кнез Албаније”, па Владислав Гонома – “кнез Дукље и приморске Албаније”, а затим господари предела око Љеша, приморја јужно од Драча, Мусакије и других крајева око српске границе, чак и знатно јужније од ње на Војуши, али са различитим ефектом: српска власт у северној Албанији, на пример, није била угрожена овим акцијама папе Јована XXI и Филипа Тарентског.

Српски краљ Душан [1331-1346, потом цар до 1355] наставља ову политику са већим замахом и успехом, али je најпре морао да сломије отпор зетских великаша, удружених у побуни 1332. године са албанским феудалцима на челу са Димитријем Сумом. Политички статус северне Албаније у српској држави још од Немање и Стефана Првовенчаног био je решен у оквиру статуса Зете као области којом управља наследник престола по праву примогенитуре. Тако je историја северне Албаније у доба Немањића, у ствари, историја Зете. Побуну зетских и северноалбанских феудалаца Душан je угушио без већих тешкоћа, те je добио одрешене руке за опсежне офанзивне акције према Византији. Скоро читаву Албанију, осим Драча, који дефинитивно остаје под влашћу Анжујаца, Душан осваја већ у кампањи 1342/43. године: заузети су градови Берат, Канина, Кроја, а касније и сав остатак Албаније са Епиром. Србија сe и на македонском правцу отискује далеко на југ, до Етолије у Хелади; на југоистоку граница Србије je померена скоро до ушћа Месте односно до града Христопоља.

Велика Душанова освајања покренула су и талас прве велике албанске миграције на југ, у Епир. Албанци сe педесетих година XIV века у већим масама настањују у грчком Епиру све до Арте, а делимично и у Тесалији. У сваком случају, разне европске комбинације за активирање Албанаца против Душана [на пример, у писму барског надбискупа Гијома Адама француском краљу Филипу VI из 1332, где сe о Албанцима размишља као о фактору унутрашње нестабилности српске државе] нису сe могле реализовати, јер су албански феудалци налазили свој интерес у подржавању освајачке политике краља и цара Душана према грчким земљама. Насупрот очекивању латинских посматрача, они су били веома активан чинилац Душановог империјалног програма. Објашњење за ову привидно просрпску оријентацију албанске властеле налази сe у самом феудалном устројству српске државе, у којој сe без обзира на народност могло доћи до великог политичког угледа и економске моћи. Још у доба краља Милутина албански феудалци сe укључују у феудални поредак српске државе са звањима и бенефицијама жупана, војводе или казнаца. У Душановом царству албанске земље и великаши Албаније обухваћени су без икаквог издвајања и дискриминације хијерархијским феудалним системом. По освајању Кроје Душан je потврдио овом граду његове старе повластице. Важан je моменат са државноправног становишта то што сe у Душановој царској титули Албанци јављају уз Србе, Грке и Бугаре [“цар и самодржац Србљем, Грком, Блгаром и Арбанасом” – у повељи из 1348]. Тиме je легитимисана чињеница да сe Албанци као народ укључују у састав царства као његов равноправни елеменат. После Душанове смрти [1355] албански феудалци остају значајан војни и политички фактор и у областима осамостаљених господара, Симеона Немањића-Палеолога и Томе Прељубовића. Иначе, процес осамостаљивања феудалних господара у време распада Душановог царства, као што ће сe видети, тече и на територији Албаније, где сe постепено образују области под династичком влашћу великашких родова, Топија, Дукађина, Аријанита, Кастриота, и других.

За све то време може сe уочити јасна разлика у положају Косова и Метохије у односу на северне албанске земље. Сасвим je особена ситуација, најзад, оних осталих територија које у средњој и јужној Албанији припајају Србији Милутин и Душан. Косово и Метохија и друге области на источној и јужној граници Србије према византијској Македонији улазе у састав немањићке српске државе, као земље у етничком погледу српске. Оне су зато не само одмах и у пуној мери интегрисане политички, економски и културно него су чак одмах по припајању постале средишње области свеколиког српског духовног и уопште националног живота, сигурна основица за даље обједињавање и заокруживање српске националне територије. За разлику од тога, северна Албаније je, према запажању многих историчара, простор веома особене етничке симбиозе Срба и Албанаца, са измешаним становништвом, уз знатно присуство романског елемента, са етничким групама сточара које су трајно обележене извесним ступњем изолације и самоуправности. Отуда je интегрисање северне Албаније [у скадарској области, у сливу Дрима и Фани] спроведено под сасвим специфичним условима. Оно, пре свега, није праћено србизацијом албанског становништва. За све време немањићке Србије северна Албанија није испољила никакве тежње ка издвајању и самосталности. Ове тенденције виделе су сe, напротив, у другим албанским областима, јужно од реке Мати. Чак и када није реч о неким државотворним покретима којима би сe хтела образовати независна Албанија попут Србије, Бугарске или Босне, албански феудалци ових области не прихватају потпуни суверенитет српске, ни било које друге државе: они улазе у извесне тешње или лабавије односе, прихватају позиције у феудалној структури државе, али са одрешеним рукама.

Основ тих разлика између Косова, на једној, и албанских земаља, на другој страни, лежи, дакле, у етничкој подлози, у специфичним етничким приликама ових територија. На Косову и у Метохији становништво je већ у моменту првих дејстава српске државе према тој области у X, потом у XI, и, најзад, у XII веку било компактно српско. Има много разлога да сe неке тезе албанске историографије, како српска колонизација Косова и Метохије почиње тек са ширењем немањићке државе у XIII и XIV веку, одбаце као произвољне. Никаквог основа нема за тврђење о постојању албанског “седелачког” становништва на Косову до тога времена: напротив миграција Срба, започета још у току сеобе народа, завршила сe трајним насељавањем српског народа на Косову већ пре краја IX века. Поврх свега тога, земља коју су Срби тада посели није ни узета од Албанаца, него од византијских и романских власника или њиховога зависног или каквога другог, слободног ратарског становништва. Оно што сe зна о социјалном статусу и распореду албанских сточара у средњовековној Србији потврђује наше претпоставке о тим процесима у раздобљу од VII до IX века.

Политичка интеграција Албанаца у средњовековној српској држави извршена je у оквиру феудалног система без дискриминације према албанској властели. Са својим старим или новим звањима, стеченим или тек добијеним повластицама, са баштинама, пронијама и другим феудалним правима албански феудалци, у мери у којој су улазили у српску државу, били су активан чинилац те државе. У титулама српских краљева односно царева, као што смо видели, албански народ je дошао и до својеврсног државноправног легитимитета. Овај сe легитимитет изражавао и у правима албанске властеле да учествује у раду највиших органа власти српске државе, српских сабора. Већ са ширењем граница српске државе преко грчких и албанских области, како je приметио Никола Радојчић, јавило сe питање о учествовању Грка и Албанаца на српским саборима; грчки и албански архонти су и учествовали у раду сабора са свим правима српске властеле. То, пак, значи да су Албанци заједно са Грцима па и Бугарима учествовали у доношењу Законика цара Стефана Душана 1349. и 1354. године.

У друштвеној структури средњовековне Србије разликују сe две категорије “Арбанаса”. Једно су Албанци као градско становништво, а друго – албански сточари, етничка скупина као социјална група. У првом случају права или повластице албанског градског становништва регулисани су општим статутарним одредбама, прописима градских статута. У тој категорији албанског становништва нема никакве дискриминације у односу на друго, неалбанско градско становништво – Србе или Романе или неке друге народности [на пример Сасе]. Њихова права и обавезе одређени су социјалним редом и статусом, а не етничком припадношћу.Помињу сe и обласне аутономне уредбе, а то су у ствари легализована обичајна права [Дукађин и сл.], која су сe одржавала дуго, све до новијег времена.

Позитивне правне одредбе о Арбанасима сточарима широм српске државе налазе сe у низу специјалних прописа владарских повеља, да би их на ниво општег закона подигао Душанов Законик. У питању су различите ситуације додира, а то значи и могућног правног односа, односа са правним елементом, између албанских сточара и земљорадничког, стално настањеног становништва села. Две су ствари овде уочљиве: једно, равноправност пред законом свих категорија становништва, свих грађана, без обзира на народност, а друго, начело строгог социјално-економског разграничења појединих група становништва у феудалном смислу. Исто тако, важно je и то што сe Арбанаси свагда посматрају као категорија упоредна са једном другом, са Власима, којих je, очигледно, више и већи je број правних прописа посвећен њима. Остатак романизованог старобалканског становништва, у средњем веку углавном посрбљеног, Власи централног балканског простора и планина у јадранском залеђу живе на исти начин, са истом организационом структуром као и Арбанаси. И једни и други су сточари покретних станишта, у сталном сезонском померању с планине у равницу и обрнуто, све до територијализације катуна у XV веку. Отуда и потреба да сe тај динамички моменат њиховога живота регулише како не би долазило до судара са другим групама становништва. УЗаконику ове сe одредбе односе на случајеве тзв. “потке”, а то je штета коју једна друштвено-економска заједница [нпр. село] учини другој. Власи и Арбанаси, сточари, могли су такву колективну штету учинити једној аграрној заједници, селу, спуштањем својих стада на зимовишта без договора са сељанима или нарушавајући договор.

У даровницама српским манастирима Арбанаси сe помињу редовно уз Влахе углавном у вези са потребом да сe обезбеди интегритет црквених права или самог поседа који сe повељом конституише. Тада сe ове категорије становништва ограничавају у правима која им иначе на другом терену начелно и у пракси припадају. Ако je било обичајем прихваћено да влашки и албански сточари могу силазити у равницу и боравити на “туђој” земљи као у зимовишту, онда сe посед дарован манастиру обезбеђивао од те обичајне обавезе изричитом забраном зимовања, на пример још у Врањинској повељи краља Владислава из 1242, где сe прописује да “ни Арбанасин ту нема зимовишта”. Земљиште даровано Хиландару изузето je, исто тако, од обавезе да по обичајном праву омогући напасање туђе стоке; ту сe, пак, Арбанаси стављају у исти ред са Власима или властелом “великом и малом” – забрана у Душановој Хиландарској повељи из 1355. године. У другој повељи из те године [17. маја 1355], прописује сe да у метоху Св. Петра Коришког код Призрена не сме да напаса своје стадо “ни властелин, мали ни велики, ни Влах ни Арбанасин”; у противном случају, ћефалија призренски или господар земље овлашћен je да “узме од њих 300 овнова, ни суда ни пре, како пише у хрисовуљи светога Краља [Милутина – Д. Б.], и књига судбена Царства ми, како им je судило Царство ми са Арбанаси”.

У другим повељама не искључује сe могућност коришћења манастирске планине [планинског пашњака], али сe то условљава одобрењем игумана; тада сe одређује накнада коју Власи и Арбанаси морају дати манастиру – у случају манастира Дечана, према хрисовуљи из 1330. године, они су дужни да “доносе црквену со од Светог Срђа”, обављајући на тај начин велик и тежак транспортни посао [из скадарског приморја до Дечана]. Слично томе, у Душановој Светоарханђелској повељи тражи сe од Арбанаса да преносе овом манастиру крај Призрена уље из Бара, опет истим тим караванским “зетским” путем.Повељом краља Милутина око 1300. године дато je Арбанасима право да поред других категорија становништва – Срба, Латина и Влаха, могу долазити на црквени панађур [сајам] о храмовној слави Светог Ђорђа-Горга код Скопља, али уз плаћање законске царине по тарифи која сe примењивала и у Тетову, Грачаници и другим црквама.

Албанци су у свим правима и дужностима били изједначени са осталим групама становништва, осим специјалних статусних права и дужности у склопу феудалног система. Поготову сe мора истаћи да je начело једнакости важило за њих и у области процесног и кривичног односно казненог права. Јеленина повеља манастиру св. Николе на Врањини [Скадарско језеро] изричито прописује да ће сви подложници овог феуда, било да су Срби, Латини, Власи или Арбанаси, одговарати краљу за свој преступ или учињену штету, те сe предвиђа јединствена казна у висини од 500 перпера. Тако исто и са општим или специјалним дажбинама: Арбанаси су оптерећени онолико колико и Срби. У поменутој Светоарханђелској повељи из 1348, којом сe овом краљевско-манастирском властелинству додељује и девет арбанашких катуна [сточарских насеобина у планини], “са свим старим међама”, Арбанасима je прописана иста “работа” као и Србима: “Арбанаси, који сe налазе у цркви, да раде као и Срби и да дају од одра динар или полеукну од жита”. Повеља Душанова манастиру св. Богородице у Архиљевици, вероватно из 1354, даје овом манастиру и “село Арбанаси са свим правинама”, из чега закључујемо да сe арбанашко насеље, уколико сe под овим називом подразумева село са већ стално настањеним Албанцима, посматра као аграрна заједница са утврђеним правима, која сe ни у овом случају неће довести у питање.

Када je реч о правима Арбанаса у средњовековној Србији, наша сe знања могу проширити и преко ове грађе која сe непосредно и изрично односи на Арбанасе, загледањем у одредбе о статусу сточара Влаха [“закон Влахом”]. Постоји оправдана правноисторијска претпоставка о истоветности њиховог положаја у правима и обавезама, па сe и оне одредбе у повељама и Законику где сe помињу само Власи могу протегнути и на албанске сточаре, као опште статусно правило за све сточаре који живе у покретним “насеобинама”, заправо у номадским катунима на једном ужем или ширем географском подручју. Поставља сe питање да ли су сточари [Власи и Арбанаси] на неки начин “територијализовани” у међама једног властелинства или су слободни да прелазе из једног властелинства у друго, односно из једне жупе у другу. До коначне територијализације катуна доћи ће тек у XV веку, када сe већ по сачуваној грађи зна да сe на зетско-албанском простору находе прве племенске заједнице Арбанаса, али и Срба сточара у сасвим одређеним и омеђеним планинско-равничарским областима. Али у XIII и XIV веку као да нема ове омеђености и строге везаности за један простор, осим што сe може претпоставити да су сточари имали утврђене правце и зоне свог кретања, макар колико ти правци и зоне били издужени. Влашки, а тако исто и албански катуни имали су посебну организацију, са старешинама који су имали велика овлашћења у управљању и руковођењу заједницом, командовању у случају оружаних сукоба и суђења у свим споровима [кнез, премићур, челник]. Има, дакле, елемената родовске и племенске организације. Ипак, претпоставља сe и овде ограниченост ових самоуправних права катунске организације сточара: они су били подређени феудалном господару, властелину. Као једна од категорија феудално зависног становништва, влашко-албански сточари имали су само условну слободу и “стара права”, али су свом феудалцу били дужни одговарајуће работе и дажбине, у складу са својим занимањем, као што су травнина за коришћење властелинског пасишта [1% од стада по чл. 197. ДЗ, или по Дечанској хрисовуљи 2 овна, 2 јагњета, сир и један динар], редовне дажбине у стоци поред травнине, “работе” као што су напасање стада властелиновог, али уз месечину или уз белег [накнада у натури или плати], и, најзад, пренос робе за властелина, пренос пртљага властелиновог и слично.

Што сe тиче везе са властелинством, лично и територијом, стање сe мењало, при чему je јасна тежња система да све сточаре чвршће веже за одређену територију. У почетку су, како примећује Константин Јиречек, сви Власи били непосредни поданици владара, великога жупана и доцније краља, па су тек поклоном владара постајали својина манастира, а можда и властеле. Немања поклања Хиландару два влашка “судства”, тј. катуна, са 170 Влаха и забрањује тим манастирским Власима да “бегају под великог жупана”. Катун сe иначе креће по планини “у широким границама”, а у регулисању интерних спорова ужива извесну судску аутономију. Феудално подвргавање сточара види сe нарочито у области брачног права: Бањска повеља из 1313-1318. године ограничава право међусобног склапања брака Влаха и меропаха [земљорадника]; у ствари није сачувана општа забрана брака између влашко-албанског и српског меропашког становништва, али je она несумњиво постојала, и то вероватно зато што je прелазак у категорију Влаха, друштвено лагоднију и слободнију, био одвише привлачан да сe то не би осетило у већем напуштању меропашког слоја путем женидбе. Бањском повељом допушта сe меропсима да сe жене Влахињама само под условом да жену преведу у меропхе.

Из једне опште одредбе Душановог Законика [чл. 81] види сe, посредно, да нема посебних и слободних влашких или албанских територија: “Планине што су по земљи Царства ми, што су планине цареве да су цару, а црквене црквама, а властеоске властели”. То значи да je сав планински регион, све земљиште покривено пашњацима у начелу издељено на поседе царске, црквене и властеоске; отуда су и сточари зависни “људи” цара, цркве и властелина, и нема у овом феудалном систему у правом смислу речи слободних Арбанаса и Влаха, осим слободне арбанашке властеле, о којој je већ било речи.

Књига о Косову, 1985.

Димитрије Богдановић

 (11. октобар 1930, Београд – 14. јуни 1986, Београд) је био српски историчар, историчар књижевности и богослов. Бавио се и изучавањем византијске књижевности као и патристиком.

  Feljtoni, Istorija, Kosovo, Politika