10 pitanja za Biljanu Cincarević
Zašto si ti slikar, Biljana? I šta je odlučilo da umetnost bude tvoja profesija?
Verovatno zato što je ta profesija mene izabrala. Slikam jer se osećam slobodno dok to činim.
Dok sam bila još dete, u meni su se odvijali veoma intenzivni procesi razmišljanja o duhovnim stvarima i moje obećanje samoj sebi da kada porastem želim da budem SLOBODNA i srećna! Slobodna od ljudi, od materijalnog, od zakona, od društvenih stega, od nacije, od zemlje, slobodna od prirodnih zakona, slobodna da putujem, da stvaram, da govorim, da volim…
Ovo i moj talenat su uticali na to da se usmeravam ka umetnosti. Jer biti umetnik je stvar slobode koju imate u glavi…makar ja to tako doživljavam.
Tvoje slike imaju, ja to zovem, ‘fragmentalnu’ naraciju. Podsećaju me na kadar iz filma, zaustavljene momente, a opet pružaju mogućnost da posmatrač nastavi sa asocijacijama.
Kadriram ih jer skrećem pažnju sa individualnosti na atmosferu kroz koju odiše i sama figura i situacija. Beležim taj momenat koji nam je svima blizak i prepoznajemo ga u sopstvenim životima. Te sekvence koje ja biram kao kadar za sliku su žene koje slikam koje znaju da ih neko gleda i posmatra i nije im stalo do toga. Te žene su zaustavljene u trenutku zanosa ili promišljanja. Nekad je tu i dokolica ili duboka razmišljanja. Sve te emocije i stavovi su nesvesna ekspresija mog trenutnog stanja dok slikam i biram skice. Ponekad preko svojih slika vidim svoju ličnu istoriju emocija i događaja. Pre nego sam se razvela, naslikala sam sliku ‘Volim te’. Pre nego sam se otisnula na duga i egzotična višemesečna putovanja naslikala sam ‘Freeway’… Naravno ne mogu tumačiti sve slike kao lične opise svog stanja, jer nekada je tu uključeno čisto poimanje estetike sa biografskim zapažanjem vremena u kojem živim (cipelice, devojka na plaži, šetnja…)
Da li sebe smatraš hroničarem savremenog života u Srbiji?
Sebe prvenstveno smatram stanovnikom sveta. Prezirem nacionalizam, verske, teritorijalne i bilo koje druga pripadnosti. Jedina slika na kojoj direkto i kritički govorim o zemlji u kojoj trenutno živim je slika ‘ Živela Srbija’. Ja jesam hroničar, jer zapažam prvenstveno estetiku oko sebe, emocije, i onaj lepši i pomalo tašti način življenja. To su radili vekovima unazad slikari, slikajući estetiku oko njih. Pa tako vidimo i ideal lepote tog vremena, odevanja, zabave, življenja…Žene koje slikam su ideal savremene lepote.
Da li u tvojim slikama ima namernog kiča? Kič kao sredstvo i kritika novokomponovanog urbanog života koji prikazuješ kroz statusne simbole?
Naravno. Kič je svuda oko nas i usled njegove količine i otupljenosti naših čula na njega on se transformisao i utkao u savremenu estetiku. I to izvire na mojim slikama. Kič je prihvaćen, on je mainstreem. I zato provejava kroz neke moje slike.
Koju je sliku bilo najteže naslikati?
Onu za koju mi je nestalo inspiracije… Jer slikanje je uživanje, bez obzira koliko ću je dugo slikati, koliko puta preslikavati i biti nezadovoljna, slikanje je u stvari meditativno stanje u kojem dok slikate vi putujete u vašima mislima, zaboravite i na prostor i na vreme.
Šta čini umetnika umetnikom? Nadahnuće? Vizija?
Njegova dela i njegova ličnost. Danas ne možete da odvojite te dve stvari, umetnik i njegova dela su celina te se danas na umetničko stvaralaštvo tako i gleda. Umetnikov talenat, osobnost i karakter se prožimaju kroz njegova dela.
Da li umetnost treba da se bavi političkim temama? Koliko jedan umetnik može/ i da li treba/ da bude neutralan, a ne ličan?
Zavisi od same inspiracije i interesovanja umetnika. Neki umetnici svet oko sebe posmatraju širom otvorenih očiju i uma, dok drugi posmatraju samo svoj svet iznutra. Neki stvaraju angažovana dela, neki intimno pshihološka itd. U umetnosti nema pravila a ni tabua. Sve je dozvoljeno i sve je slobodno. Uvek treba da postoji kritička umetnost. Ona koja oštroumno i britko kritikuje društveno političke i mediokritetske anomalije odražava svest samog umetnika, koliko otvorenim čulima posmatra fizički svet oko sebe. Takva umetnost je avangardna i ona prethodi revolucijama i promenama.
Svaki umetnik treba da sledi svoj duh i srce i da radi ono što oseća, bilo da su to konceptualni kritički radovi ili poetična intimna ispovest…
Koja je poruka tvoje kontroverzne izložbe-instalacije “Gospode pomiluj’?
Religiju čine vrednosti, običaji i simboli. Verske vođe su zaboravile na vrednosti i spali su samo na puke običaje i simbole. Jedino duhovnost može da neguje ljudske vrednosti. Sveštenstvo i verske vođe su se vekovima isticale za pastire i duhovnjake, i istorija kroz verske ratove beleži njihov učinak…Tu duhovnosti i vrednosti nema ni od korova.
Poruka je da nismo slepi, a ni glupi da nas ‘slepe crkvene vođe’ vode kroz život. Želela sam da ih razotkrijem, razgolitim i prikažem njihovu neduhovnu prirodu. I to sam učinila kroz 10 fotografija sa arhitipskim scenama koje opisuju njihove grehove. Instalacijom sam ukratko predstavila krv svih nevinih ubijenih u ‘ime časnog krsta’ a perfomansom sam predstavila simbiozu nacionalizma i verskog fundamentalizma. Dobijala sam stotine mailova gde su mi ljudi čestitali na hrabrosti i govorili da su srećni da nisu sami u svojim stvaovima po pitanju crkvenih vođa.
Šta bi poručila mladom slikaru, početniku?
Da sanja i juri svoje snove, da radi na sebi, da se duhovno i intelektualno konstantno uzdiže i da meditira.
Gde vidiš sebe za 10 godina?
Za deset godina, moja ćerka će imati 18. godina i biće samostalna, a ja ću se potpuno posvetiti svojim interesovanjima i zadovoljstvima. Vidim sebe 2 meseca godišnje u nekom indijskom Ašramu, 3 meseca na svom imanju gde ću gajiti organsku hranu, a ostatak godine putovaću po svetu stvarajući nova umetnička dela i duhovno se uzdizati.
Hvala Biljana na razgovoru za P.U.L.S.E
Više o Biljani možete saznati na http://www.cincarevic.com/index.htm
Razgovor vodila Snežana Moračić
10 pitanja za Biljanu Cincarević napisao/la Snežana Moračić dana
Pregled tekstova autora – Snežana Moračić →