Jedan od najvećih savremenih reditelja tzv. autorskog filma Aleksandar Sokurov najzad je dobio priznanje u skladu sa značajem njegovog dela za evropsku kinematografiju. Za film „Faust“ pripao mu je venecijanski Zlatni lav.
[youtube]gbkgAx8jdmc[/youtube]
Proglašenje je dočekano ovacijama, a predsednik žirija, Sokurovljev kolega Daren Aronofski izjavio je da je „Faust“ od one vrste filmova koji vas zauvek promene kada ih pogledate.
Tom utisku nije mogla da se otme ni publika koja je s početka 2000-ih na ovdašnjem Festivalu autorskog filma imala priliku da vidi Sokurovljevog „Moloha“, film o Hitleru, nesvakidašnji i neobičan.
Oba ova filma zapravo su deo tetralogije u kojoj se ovaj autor bavi pitanjem moći, a preostala dva su „Taurus“, posvećen Lenjinu, i „Sunce“, posvećen japanskom caru Hirohitu.
Filmovima, uslovno rečeno zasnovanim na istorijskim ličnostima i zbivanjima, a koji se zapravo bave onim „večnim i neprolaznim“ kako kaže Sokurov, može se priključiti i „Ruska barka“, snimljen u jednom kadru u panoramskom pregledu Ermitaža, a zapravo Rusije same.
Upitan da prokomentariše ovaj nesvakidašnji postupak, Sokurov je rekao: „U filmskoj umetnosti ne radi se o snimanju, već o kompoziciji.“
Ovaj sin sovjetskog oficira, veterana Drugog svetskog rata, baveći se i savremenim istorijskim zbivanjima – ratom u Čečeniji, takođe otkriva ono neprolazno, uz opasku da u ratu nema ničega poetičnog, da prezire igrane filmove na tu temu, snimljene tako da rat glorifikuju jer je, po njemu, u pitanju čist horor.
Ipak, njegov film „Aleksandra“ sa tom temom daleko je od toga da pred oči gledalaca iznosi bilo kakav užas, već prikazuje staricu Aleksandru koja se uputila na front da poseti unuka koji ratuje u Čečeniji. Ovaj film bi se tako mogao podvesti i pod onu drugu vrstu Sokurovljevih ostvarenja koja se bave porodičnim odnosima kakvi su „Majka i sin“ ili „Otac i sin“.
Sokurova porede sa drugim velikim, možda i najvećim ruskim filmskim autorom – Tarkovskim. Dugi kadrovi, glumci (a često i naturščici) koji zapravo ne glume, muzika i zvuci iz okruženje koji u film ulaze (ne)namerno. Tarkovski je Sokurovu pružio podršku na početku njegovog rada, prepoznajući njegov talenat i obezbeđujući mu prva snimanja u tadašnjem drugom po veličini filmskom studiju Lenjin filmu.
I pored različitih ograničenja, Sokurov je uspevao da snimi nekoliko igranih i dokumentarnih filmova godišnje. Ipak, zbog sovjetske cenzure, nijedan od njih nije javno prikazan sve do sredine osamdesetih. O tome koliko je Sokurov danas cenjen govori izjava koju je dao primajući Zlatnog lava. On je istakao da države moraju da podržavaju kulturu iz sopstvenih fondova jer ona nije luksuz, već osnova za razvoj, dodavši da je to naglasio i u telefonskom razgovoru sa premijerom Putinom.
Ivana Matijević
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Aleksandar Sokurov napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →