Армагедон савремене књижевности

Квантитет и угроженост наизглед су супротне представе. Међутим, на пољу савремене књижевности они се уједињују на уштрб другог појма. Пођимо од чинилаца ланца књижевне комуникације: аутора, дела и читаоца. У савременом квантитету књижевности није угрожена читалачка публика. Оно што јесте угрожено, то је само значење књижевности и књижевног дела.

Најпре се треба поставити питање шта је књижевно дело? (у циљу сепарације некњижевних, а опет тако названих, а опет и са циљем повратка изворном појму „чистеˮ књижевне творевине која не занемарује естетску вредност), а затим и питање ко врши селекцију савремених књижевих дела? (у циљу подсетника и опомена). Међутим, ако се вратимо корак уназад, приликом анализе проблематике, наићи ћемо на проблем савременог писца (или савременог писца) и ко се тако данас назива.

Писац

Треба се осврнути на проблем читалачког и истраживачког искуства и других квалитета самих књижевника и оних који се тако називају, а из тога произилази и питање да ли је свако ко пише – писац?

Није.

Писац је онај који ствара књижевно дело, а не само ауторски текст. Кризу идентитета писца стварају они који то нису, а тако се називају. Комплекс писца (назовимо ту појаву овако) настаје услед признања од стране критичара, уредника или публике која не чита књижевна дела и која због тога не може дати прави суд о неком књижевном делу. Наравно, овим се не одбацује значај читалачког суда, већ се указује на проблем који погрешно одабрани (или самоизабрани) читаоци могу створити, а који се тиче савремене књижевности.

Јавља се сличан проблем као и код књижевних дела – услед много квазизписаца, тешко можемо увидети оне праве.

Треба напоменути да не постоје критеријуми који одређују писца, већ да бити писац значи живети као писац, резоновати околину и реалност на јединствен начин, те је приказати такође на јединствен и њој прирођен начин; тиме ће дела задобити уметничку вредност која неће нестати временом; тиме ће задобити и читаоце свих времена. Штампање дела и публикација на било који начин само технички потврђује да је нека особа писац, али у семантичком смислу објављивање дела не значи ништа јер се оно може догодити услед различитих социјалних и материјалних фактора.

Поред тога што писац у себи мора носити литературу (у исконском значењу речи), он у својим делима мора образовати јединствен стил писања који би даље имао функцију откривања – речи ће открити писца, а не писац речи.

Када смо дошли до видљиве везе између дела и аутора, онда ту везу треба даље истражити.

Писац и дело

За аутора се верује да храни књигу, што би значило да он постоји пре ње, да мисли, да трпи и живи за њу, да је у истом односу претходности својој књизи као отац властитиом детету. (Ролан Барт, Смрт Аутора)

Уска биолошка повезаност писца и дела намећу два приступа тумачења овог проблема. Ако надовежемо и Фројдову психоанализу, а чин писања посматрамо као чин самотерапије приликом које се аутор ослобађа емоција или других проблема и притом дело буде написано у првом лицу, можемо уочити чисту спону између писца и дела. Дакле, приликом тумачења дела, разлози и корени идеја дела ће се најпре потражити у самој биографији писца, укључујући и његов психички живот. Потребно је напоменути да сазнање спољашњих фактора критичара као индивидуалног читаоца може начинити субјективним (што он никако не би смео да буде!) услед социјалног и психолошког фактора поистовећивања. Јаке емоције које се могу наћи у таквом делу, могу допринети „проглашењуˮ тог истог дела као књижевног, што је и те како штетно по саму књижевност (јер опет није сваки текст књижено дело). Поред ових фактора, јавља се још један негативан услед оваквог емпиријског приступа – није нужно да аутор има искуства која је забележио у свом делу. У супротном, књижевни опус неког писца био би ограничен писцем.

Сада, када смо наишли на оштећену карику ланца који везује дело и писца, не можемо да не споменемо теоретичара Ролана Барта који је својим делом Смрт Аутора коначно покидао тај исти ланац:

…рођење читаоца мора се догодити уз цену смрти Аутора.

Дакле, наведена је веза аутора и читаоца и то као штетан фактор приликом приступа (из било ког разлога) делу неког аутора. Уколико се уклони Аутор, читаоцу остаје само дело, тачније текст отворен за дијалог с читаоцем. Као такав, књижевни текст читаоцу даје све потребне информације и смернице за тумачење, етику и естетику. Читалац књижевном тексту приступа самостално и дијалошки, без трећег лица (без аутора) и ако под тим условима дело задовољава све читаочеве критеријуме, тј. ако читалац не зна ко је аутор, који су били разлози аутора зашто је дело написао и ипак оно буде прихваћено као дело, онда се оно може признати за књижевно и може се трајно усвојити одбацивање аутора од његовог дела. И поред свега наведеног, ниједан читалац није у могућности да има сва знања о аутору која би применио током читања дела истог аутора.

Ако се вратимо на Барта, и вези отац и властито дете, не можемо заборавити на чињеницу је дете способно да се једног тренутка осамостали и тако оде од родитеља. Тај фактор код књижевног дела настаје са првим правим признањем да је дело књижевно.

Књижевно дело

Појам књижевног дела је сам по себи сложен јер зависи од онога ко тумачи тај појам, како га посматра и из ког угла. У том случају, најбоље је цитирати део из књиге Књижевни процес Станише Величковића:

За Аристотела, али и Платона пре њега, књижевно дело је само подражавање; за Хегела је изражавање идеје (уметничко дело стоји у средини између непосредне осећајности и идеалне мисли)^[1]; за позитивисте оно је изражавање мисли и осећања помоћу лепе речи; за Николаја Хартмана је објективација духа а за Романа Ингардена интернационални предмет; Хенрик Маркјевич га види као систем језичких звуковних или написаних знакова, као и повезаних са њима значењских схема израза и реченица^[2], за Јана Мукаржовског оно је пре свега естетски објект чије је место у свести читавог колектива^[3]; Зденко Шкреб га види као друштвену појаву јер утјече на обликовање друштвене свијести у одређеном правцу^[4]; за Роберта Ескарпија књижевно дело је оно које у себи садржи неки самосвојни циљ и које задовољава некористоносну културну потребу^[5].

Тема и циљ овог рада није указивање на то шта је књижевно дело и ко је писац, већ на практичније, (дис)функционалне делове савремене књижевности, а самим тим на узрок који нарушава саму књижевност. Дефинисан је писац, дефинисано је и књижевно дело, па се у даљем процесу наилази на фактор који неко дело признаје као књижевно или не и ко званично додељује титулу писац данашњим писцима. Дакле, нужно наилазимо на појмове књижевна критика и књижевни критичар, али тако и уредник.

Књижевна критика и критичар

Када неко дело буде написано, оно креће у низ процеса прихватања, најпре, нажалост, од стране самог аутора; затим изабраних читалаца који су нужно у ближем односу са аутором и који, као такви, нужно прихватају дело као књижевно; затим се даље пробија до стручнијијег читаоца (по одлуци самог аутора), тј. дело одлази на суд код легитимног књижевног критичара или уредника.

Пре него што се продре у тематику проблема књижевног критичара, треба дефинисати појаву и значај саме књижевне критике. Предраг Палавестра у својој књизи Историја модерне српске књижевности истиче:

…критика је чувар вредности и надзорник који спречава лутања и назатке. Самим тим, она је истовремено и регулатор књижевних мерила чија је главна улога да буде бранич од штетних утицаја. Она је васпитач укуса, који с једне стране подиже књижевну свест публике и културне јавности, а с друге стране утиче на писце указујући ин на оне унутрашње одлике њиховог стварања које највише одговарају природи њиховог књижевног дара.

У наведеним речима суштински је приказан циљ књижевне критике. Они који су дужни за очување и неговање исте, јесу књижевни критичари. На таквом положају, књижевни критичари су од приоритетне важности за очување и ове научне дисциплине, али и за очување саме савремене књижевности.

Књижевна критика доживела је процват за време Јована Скерлића јер је тада била и нешто стручно, али и разумљиво читаоцима те тако и занимљиво. Дакле, књижевна критика је била и популарна као жанровски недефинисан текст у домену белетристике. Како је процват дошао Скерлићем, његовим одласком је она и увела. После њега, и други књижевни критичари покушали су исто када је сама популарност текста у питању, али суштинска разлика била је проблем. Остали критичари нису били Јован Скерлић и њихове критике нису биле доследне у тој мери као што су биле Скерлићеве. Уланчавање ставова и аргументација истих до тих мера да они не остављају простор за сумњу или негирање разликује Скерлића од других књижевних критичара, али то опет није неизводљиво. Проблем савремене књижевне критике и одбрана ставова аргументима јесте проблем који проистиче из разлога и потреба зашто се књижевна критика о неком делу уопште и пише.

Ако целој проблематици придодамо социјални фактор, фактор познанства, (критичара, аутора и уредника, на пример) онда лако можемо повезати субјективност књижевног критичара (што он никако не треба да буде) из које може произаћи технички валидна, али не и у потпуности исправна књижевна критика јер би разлог писања такве критике био само озваничавање неког дела и представљање истог у што бољем светлу читалачкој публици.

Дакле, није немогуће изнети ставове о неком делу и оправдати их доследно. Проблем се јавља када књижевни критичар треба да остане доследан, не себи, него самој књижевној критици услед спољашњих фактора који делују на критичара као на појединца у друштву.

Књижевни критичар мора имати такав стил живота, да се буди, живи и критикује као књижевни критичар. Он је стручно лице у књижевности и једини легитимни бранилац саме идеје књижевности. Свака неисправна критика јесте лицемерје и директан ударац на књижевност.

Књижевни часопис и уредник

Пут еволуције адаптације књижевности прати модернизацију, па је тако и број часописа за културу и уметност (најчешће књижевност) све већи. Ако те часописе представимо као могућност афирмације аутора и ако узмемо у обзир њихову приступачност, аутори ће се пре определити да на тај начин објаве дело, неголи да скупљају своја дела како би их касније објавили преко неке издавачке куће.

Самим тим што су данас такви часописи кључни за ширење ауторских дела у друштву, тако је и њихова одговорност већа.

Ако часописи сами по себи представљају другу линију одбране књижевности (прва линија одбране јесте књижевна критика), треба се осврнути на критеријуме који неретко одобравају књижевна дела која се и објављују. Разлог томе је у већој мери фактор међуљудских односа, па се дела објављују не због аутономне вредности дела већ због корелације између редакција и аутора.

Према томе, треба споменути проблем вредновања дела која се објављују. Свако књижевно дело треба да буде посматрано самостално као функционалан уметнички систем који ће пружити (или не) читаоцу довољно материјала за вредновање. Ако читалац, тј. редакција у овом случају, не проналази естетску, етичку или сазнајну функцију дела, проблем се враћа корак уназад до самог текста. Поставља се питање да ли је све оно што је написано – књижевно дело?

Није.

Књижевно дело треба подстаћи низ аналитичких поступака, почивати на естетским критеријумима и, најважније, – књижевно дело треба бити тако окарактерисано кроз крајње објективан суд, у супротном – појединац (најчешће уредник) одобрава објављивање по свом субјективном ставу и на тај начин скуп књижевних дела се квантитативно повећава оним која то нису, па се управо због таквог вишка некњижевних (или „књижевнихˮ) дела тешко разликују и она књижевна.

Све док уредници часописа не промене приступ, тј. док не почну бринути о самој књижевности, а не о ауторима, до тада ће књижевност имати све мању вредност.

Књижевни часописи треба да постоје са том намером – да сачувају књижевност.

Крај/Почетак

Појава и опстанак оваквих проблема представљају само једно – армагедон савремене књижевности.

За ПУЛС Јован Ђорђевић

^[1] Г. В. Ф. Хегел, Естетика I, Београд, 1952, стр. 45.

^[2] Х. Маркјевич, Наука о књижевности, Београд 1974, стр. 66.

^[3] Ј. Мукаржовски, Структура, функција, знак, вредност, Београд 1987, стр. 132.

^[4] Увод у књижевност, Загреб 1969, стр. 14

^[5] Р. Ескарпи, Социологија књижевности, Загреб 1970, стр. 25–26.