Bašta Brozove boje

Baštineći slobodarske tradicije rubrike „Odjeci i reagovanja“, a povodom teksta o zavereničkom udruživanju grupice tatinih sinova, inače rođenih pedeset osmaša u gradu nad kojim je duvao jugo, i to, možeš misliti, zbog izdavanja longplejke pekićevskog naslova u davnoj godini naglašenog petinga kolena Zane Nimani i motorističkih solaža Zeleta Lipovače, osećam potrebu da lanem koju.

Naravno, ne onako kako bi se očekivalo – polemičkim oružjem protivu otmičara nostalgije – već isključivo i jedino: analognom emocijom kontra digitalnoj improvizaciji.

I uz upadljiv pokušaj da ne spočitavam ili se pozivam na čika Kojinu tezu da mladost ne opravdava besvest.

Ali da krenem od početka, onako kako sam zamislio.

U pamet se Knausgorci, neće dugo trajati.

Devetsto osamdeset i prva je. Jun mesec. Biće da je neki dvadeset četvrti ili peti, jebem li ga. Kasno je popodne i uveliko je za kratke rukave, ali me to ne sprečava da iz stana izađem u šljampavim farmerkama ukrašenim flekama od varikine, debelom duksu sa bedževima i glomaznim, ćaletovim cokulama iz kompleta civilne zaštite.

Već punih godinu dana smo bez ljubičice bele, i biću potpuno iskren, to me uopšte ne zabrinjava. Umesto njega cveta hiljadu drugih, interesantnijih cvetova. Divljih, oporih mirisa i s laticama boja tinejdžerske pobune. Zovu se Pismo iz Londona, 100 veličanstvenih, Rokenroler… Tu su i adrenalinske bombe sa sitnim nutom: Paket aranžman, Film u Kulušiću, Bolje da nosim kratku kosu. Detoniram ih do iznemoglosti na drljavom mono-gramofonu iskrafon 1003(onom koji se spakuje u koferče), jer moji roditelji, uprkos solidnom imovinskom statusu socijalističke više srednje klase, insistiraju na nekakvom vaspitnom čeličenju oličenom u maksimi, da ako mi baš sve priušte, više neću imati šta da želim.

Jebote, kakva kosmička glupost. Džeparac mi pakuju u kutiju od šibica, ploče kupujem samo o praznicima a od muzičkih uređaja imam radio aparat sa koga muziku presnimavam na masivni ruski magnetofon, težak kao detinjstvo druga Starog, koji posle radnog vremena odradi i smenu kao pojačalo za električnu gitaru iz sedamdesetih, marke orfeus. A, to s gitarom je tek triper kombinacija moga ćaleta, smišljena da prođe što jeftinije. Umesto da mi, kao i drugi očevi, kupi instrument u Muzičkom magazinu na Terazijama, uvalio mi je kršinu nekih bivših kafanjerosa iz Peći, sadašnjih poslovnih partnera, inače prvih socijalističkih privatnika, koji proizvode poljoprivredni alat i prodaju ga preko firme u kojoj je diša. Reče li da se zovu Braća Karić?

Ne, ovako više definitivno ne ide.

Imam punih četrnaest godina i potpunu rešenost da odjebem sve oko sebe. Matorce, profesore iz upravo završene osnovne škole poznate po snimanju filma Majstori, majstori, paljenike Brusa Lija s kojima treniram džudo u Partizanu na Belim Vodama. I nekog drkadžiju Dalibora koji mi daje privatne časove gitare. – Alo, čoveče, jesi li slušao nekad Paradu albuma Slobe Konjevića? Nauči me bre da sviram No mor hirouz, enimor a ne jebene etide Franciska Tarege – čantram poluglasno probijajući se ka autobuskoj stanici Kod ambara, kroz svoju prašnjavu, još uvek neasvaltiranu, ulicu na tromeđi Banovog brda, Julinog brda i Žarkova.

Jer, složićete se, nije mala stvar ići na koncert. I to u baštu SKC-a.

Stupam nogom u gradski autobus broj trideset sedam i za svaki slučaj proveravam sadržaj prilično popunjenih džepova farmerki. Paketić žvaka spearmint za neutralisanje neugodnih mirisa,nekoliko zgužvanih novčanica koji ću zameniti za pljuge milde sorte i blokče za autograme sa minijaturnom hemijskom olovkom.

Tu je i karta za večerašnji koncert.

Dok se klackamo lagano kroz Požešku ulicu razmišljam koliko u stvari obožavam gradski prevoz. Najčešće sanjarim, prisluškujući intimne razgovore drugih putnika ili smišljam raznovrsne klozetske rime i tekstove svojih novih pesama. Za sada ih imam četiri. Naglašeno političku Palestinu, socijalnu Umro je kolega Marković, furioznu haga-vaga obradu Ju ar maj sanšajn, a što se tiče četvrte, ozbiljno se mučim sa stihovima o masovnoj prodaji suvenira sa Titovim likom posle njegove smrti, koju sam ne znajući da već postoji Čorbina pesma identičnog naslova, neoprezno nazvao Rasprodaja bola.

Verovatno bi za neku suptilniju metaforu trebalo više da čitam. Svakako nešto ozbiljnije od Kamena za Denija Fišera Harolda Robinsa, koju tu i tamo mažnjavam iz babine biblioteke i krišom gutam eksplicitne scene, obogaćujući samački seksualni život, u tami tinejdžerske sobe ukrašene posterima Adama Anta i Džoan Džet.

Dva sata pre zakazanog početka koncerta nalazim se sa ortacima iz susednog VIII/1 razreda: Vladom i Pajom i njegovim mlađim bratom Vučkom. Na ulazu u Baštu SKC-a nema nikog a tonska proba samo što nije počela. Ulazimo kao oslobodioci. Ej, koliko mogu da vidim, svi su tu osim Marine. Prepoznajemo ih zahvaljujući slikama i nadimcima sa unutrašnjeg omota ploče Paket aranžman. Ne obazirući se na grupicu gradskih pankera koji nas podsmešljivo gledaju vadimo blokčiće i krećemo u lov.

Prvo napadamo Gileta Orgazma i Vladu Idola, zatim Joveca, Zdenka, Milana Akrobatu i VD-a. Pomalo im je neprijatno ali nam se pristojno potpisuju navikavajući se polako na status dvadesetogodišnjih zvezda. Krstić i Šaper ćućore nešto kraj bine i napadno gestikuliraju. Prilično su nadmeni i ponašaju se kao da su do sada dali na hiljade autograma. Nešto kasnije susrećemo Božu i Ljubu, a iz unutrašnjosti bivšeg Oficirskog doma iznenada se pojavljuje Koja.

– Pioniri, je l volite Šarla? – pita kobajagi namrštenog pogleda.

– Niko, niko, kao jaaa – odgovaram u ime grupe.

– He, he, he… Tako i treba – smeška se upisujući u blokče posvetu: Dobar dan, Koja, ispisanim, ćiriličnim rukopisom. Skoro da bih se zakleo da je pozdravljajući nas promrmljao nešto u fazonu da mladost ne opravdava besvest, ali dopuštam da sam se zajebao i pogrešno pročitao sa usana.

Na dobrih pola čuke do početka redari-rmpalije sa crnogorskim naglaskom nas izbacuju napolje radi provere karata. Očajnički se držimo za šipke kapije i, kada nas, nešto kasnije, ponovo puste u Baštu, u prvim smo borbenim redovima, tik uz binu. Nervozno pušimo iščekujući predgrupe. Ima ih tri: Marko Brecelj i Feo Volarić, Via Talas, Bezobrazno Zeleno. Kolkogod da su mi se dopadali stihovi – Novo vreme, staro stanje. Novo vreme, isto sranje – nisam se smrz’o od ovog dueta i pesme koju urliču na sav glas: Grudobrani, gromobrani, domobrani. Sličan osećaj imam i spram havajskih lalabajki sledećeg benda. Uprkos lepuškastoj pevačici, za koju kažu da je ćerka nekog moćnog političara sa Dedinja, konstatujem u sebi da sam očekivao mnogo žešću svirku. Na svu sreću je i dobijam petnaestak minuta kasnije, kada se pojavi bend Bezobrazno Zeleno.

U tom trenu još uvek nemam pojma da se likovi koji odašilju strelice gnevnih decibela sa bine zovu Beške i Vasa i da je moja novootkrivena himna aktuelne beogradske rok scene nazvana jednostavno po glavnom gradu SFRJ. Miris kupusa iz podruma i rakije iz usta. Moj veliki otac i moja velika majka. To je moj grad… odzvanja mi u glavi dok natmurena pevačica silazi sa pozornice a zadihani, euforični momci iskopčavaju kovrdžave kablove iz binskih pojačala.

Nastupaju zatim predugi trenuci iščekivanja glavnih zvezda praćeni glasnim uzvicima, mikrofonijom i svetlosnim prosjajima reflektora pozornice, nalik velikom kaleidoskopu. A onda sve utihne i sa razglasa se prolomi glas konferansijea: – Poštovani posetioci, čast mi je da vam najavim… Vis Idoliii! I za čas se vedra gradska noć nakostreši a hiljadu hipnotisanih koronarnih pretkomora počinje unisono dobovati u ritmu tam-tama, pojačanog zvečkama nezainteresovanog, pogrbljenog dugonje koji, to sada znam sa sigurnošću a i onda sam osnovano sumnjao, ni po čemu ne pripada ostatku benda.

Evo, to je, na primer, život kakav bi želeo da vodim. Probe, svirke, putovanja, cirkanje, zajebancija – promišljam izbegavajući laktove vremešne tete koja pocupkuje uz zvuke Plastike i u delirijumu doziva: – Srđaneeee!Vlaaado!Krleee! Ma okupiću bend, jebo sam mu kevu. Napraviću još neku stvar, snimićemo demo – nastavljam da se zaklinjem samom sebi – I, što da ne, poslaćemo traku u Jugoton. Onda će sve biti lakše. Radio, TV, časopisi, devojčice… Tako su i oni – sanjarim, pevušeći melodiju potpuno nove stvari u kojoj sam ukačio da pominju reč kenozoik.

Gotovo da znam napamet reči svih pesama ali sam iznova začuđen jer se na bini izvode tečno, bez preskanja kao na mom gramofonu. Maljčiki i Amerika – negde oko polovine uz neprirodnu škripu igle kod ove druge, a Omorina nad Evropom – već posle prvog pominjanja fraze: Kinder grose, majn her Hajnrih. Šta ću, živ čovek se na sve navikne. Cupkam u mestu, klibereći se podvriskujem – Jedina, malena, želim da fukam te. Onda se primičem bini i gurkam za grupicom potpuno nepoznatih vršnjaka. Kao nešto se sporečkamo, ali na kraju podelimo moje preostale cigarete, jer i tako ne smem da ih vratim kući. Naposletku zajedno dozivamo Idole da se vrate na bis.

Od jeseni ću, zaista, kad pređem u XIII gimnaziju na Brdu, upoznati pravu ekipu za ceo život, bez koje više neće proći ni jedan, jedini koncert od Dadova do male sale Pinkija, a o SKC-u i Domu Omladine da i ne govorim. Nažalost ta informacija mi je još uvek nepoznata i pomalo se pribojavam činjenice da sam se u opštem metežu na kraju svirke razdvojio od svojih kompanjona i da ću se sam vraćati u Žarkovo.

Kao da je za trunku zahladnelo, ili mi se samo tako čini jer me onako znojavog iznenadio povetarac iz pravca prazne Masarikove ulice. Okolne komšije već uveliko spavaju a ja, kao u magnovenju, nikako da se odlučim da li da bus za svoje predgrađe sačekam tu u Narodnog fronta, preko puta bioskopa Odeon, ili da siđem nešto niže na stanicu u Miloša Velikog.

Ne vezuj mi žicom nebo, da ti ne bi mater jeb’o – rimujem po običaju klozetske ditirambe dok čekam prevoz, svestan da se ponovo naslanjam na već iskorišćeno literarno rešenje. Džepovi su mi ispražnjeni ali emocionalni tankovi napunjeni, tako da preliva.

Osamdeset i prva je, imam četrnaest godina i sva je prilika, iako to neću da priznam, da sam u staklenom izlogu Beograđanke video samo još jednog razmaženog prdonju, zaljubljenog na prvi pogled u svoj veltšmerc. Džeparac mi je neredovan, devojke ni na vidiku a sviračko umeće i kolekcija ploča ispod svakog proseka. U jedno sam ipak apsolutno siguran. Ako je tačno da je svaka umetnost po damarima birala svoje apostole – mene je odabrao rokenrol.

Do kraja sveta, dok nas šoping mol ne rastavi.

U priloženom video spotu Idola – Hajde, negde oko dvadesete sekunde, jasno se u publici vidi bucko koji se kliberi i podiže ruku s palcem na dole. Nemam pojma o kome se radi. Ni vi, je l tako?