Bečki dogovor je temelj ujedinjenja južnoslovenskih naroda – Prvog decembra 2018. navršilo se 100 godina od proglašenja zajedničke države južnih Slovena, koja je posle prvobitnog imena Kraljevina Srba, Hrvatra i Slovenaca (SHS), dobila ime Jugoslavija, poznato širom sveta i kao takvo ostalo zapamćeno i do danas. Sredinom 2017. navršilo se 25 godina od raspada jugoslovenske države koja je sa ratnim prekidom postojala 74 godine. O Jugoslaviji i jugoslovenstvu u čitavom periodu posle njenog nestanka pričalo se malo, najčešće sa negativnom konotacijom i ukazivanjem da je sama ideja bila pogrešna i za njene narode štetna. Ali to je najmanji problem. Daleko više treba da brine tendencija da se o jugoslovenskoj ideji ćuti, da se prepusti zaboravu, čime joj se presuđuje po kratkom postupku, jednom za svagda.

U traganju za odgovorom na pitanje šta je ova zajednica srodnih naroda značila za njihovu istoriju i zašto je dva puta propao pokušaj da ih u ni malo prijateljskom okruženju drži na okupu, u ovoj knjizi su korišćene validne istorijske činjenice. Ali one same po sebi ne bi bile dovoljne da se jugoslovenska ideja i njena realizacija sagledaju iz perspektive onih koji su tu ideju sprovodili i sa njom živeli. Otuda i želja da se ispričaju priče o ljudima i događajima koji su u jednom turbulentnom vremenu pokušavali da stvore i održe zajednicu koja je imala svoj rezon i opravdanje, ali i lutanja i zablude i koja je završila kako je završila.

Istorija je u ovoj priči samo kontekst za sagledavanje jednog vremena koje u istorijskom smislu nije daleko i nije dugo trajalo, jedva toliko da pokrije životni vek jedne generacije. Ali to kratko vreme je nabijeno događajima i lomovima koji bi mogli da pokriju i mnogo duži period i zato ga valja pamtiti i objašnjavati sa dobrom namerom i nastojanjem da slika tog vremena bude objektivna koliko god je to moguće. Na drugoj strani, to vreme čine ljudi, naši dedovi i očevi, koji su svoje živote proveli u uverenju ili u iluziji da grade temelje jedne zajednice koja je svima potrebna, ili, opet u uverenju ili iluziji, da takva zajednica ne zaslužuje da se za nju bori, da je treba temeljno razoriti.

Ko je bio u pravu možda se nikad neće saznati, ali dobro je da se na to vreme podseti, da se ne beži od činjenice da smo nekada na ovim prostorima živeli, ili bar pokušavali da živimo zajedno. I da ispričamo priče o tom vremenu i ljudima, priče koje su ili zaboravljene, ili nikad i nisu do kraja ispričane. Te priče su zanimljive i ponekad pikantne, pa i bizarne. Za većinu današnje generacije one su potpuno nove, do sada nepoznate. Možda će u njoj pronaći neke odgovore, ili bar naslutiti kakvo je to vreme bilo. A možda će to poslužiti da formiraju svoj odnos prema tom vremenu i nekadašnjoj zajedničkoj državi koji bi bio lišen krajnosti kakve danas uglavnom preovlađuju.

Zbog toga je pažnja posvećena i različitom odnosu prema nekadašnjoj državi i tumačenjima Jugoslavije kao zajednice koja je za neke bila tamnica, a za druge fatalna zabluda. A da li je ona mogla da bude uspešna i funkcionalna? Ili, jedno provokativno pitanje: da li se ona može vratiti i treći put? Te odgovore neka svako za sebe nađe, a ova knjiga bi možda u tome mogla da pomogne.

NAJLEPŠI DANI VELIKOG SLIKARA

U ranu jesen 1882. u jednom selu pored Beograda okupljeni seljani, obučeni u najsvečanija odela, dočekuju svog kralja i kraljicu muzikom i kolom u koje se ubrzo uhvatiše i visoki gosti, a među njima i jedan mlađi muškarac koji po svom odelu i držanju već na prvi pogled odaje utisak čoveka  iz dalekog  sveta. Trideset i pet godina kasnije taj  čovek će napisati knjigu o svom životu u kome je, u potrazi za poslom i hlebom, već u ranoj mladosti proputovao gotovo ceo svet, ali epizodu iz okoline Beograda opisaće sa mnogo emocije: „Povelo se srpsko kolo, pa su i kralj i kraljica plesali sa nama. Bio sam ponosan da sam i ja dijete tog naroda“.

Mladi slikar Vlaho Bukovac, posle velikog uspeha na čuvenom pariskom salonu na kome je njegova slika La grande Iza (Velika Iza) proglašena glavnom senzacijom, došao je u Srbiju na poziv kralja Milana da portretira kraljicu Nataliju i sedmogodišnjeg prestolonaslednika Aleksandra. Kralj Milan i Bukovac su gotovo vršnjaci, a zajedničko im je što su, svako na svoj način, za učitelja imali jednog dubrovačkog  vlastelina, čoveka koji je i sam bio umetnik, konta Medu Pucića. Znanje koje je dubrovački grof preneo na svoje učenike svakako je bilo ispunjeno i lekcijama o zajedničkom južnoslovenskom poreklu i idejama koje su tada, naročito u Dalmaciji, bile ispunjene snovima o zbližavanju, pa i o ujedinjenju srodnih naroda.

Bukovac će u svojim sećanjima zapisati da su 40 dana koje je tada proveo u Beogradu bili najlepši dani u njegovom životu, jer „kud god svjetom stah, svud sam tuđin bio i tuđim jezikom govorio“, a sada je osetio da je „zaista među braćom“ i naglašava: „bio sam ponosan što je to naš narod“. Bukovac je Hrvat iz Cavtata, po očevom ocu poreklom Italijan i imenom Biađo Fađoni (Biagio Faggoni). Na sugestiju upravo svog zemljaka, učitelja i mecene Pucića, Bukovac će svoje italijansko prezime slovenizovati (italijanska reč faggio znači bukva) i sa novim imenom poći u Pariz da osvoji svet. Učiniće isto što i njegov mecena koji je zvučno italijansko ime Orsatto conte Pozza zamenio slovenskim. Ali svest o pripadanju koju mu je usadio ne samo konte Medo, već i lutanja po čitavom svetu u kome se, kako sam kaže, osećao kao tuđin, svakako su uticali na stvaranje još emotivnije vezanosti ne samo za rodni kraj već za sve okolne prostore u kojima se govori istim jezikom.

Vlaho Bukovac je jedan od najvećih slikara sa južnoslovenskog prostora koji je svoj umetnički trag ostavio širom sveta, ali je ideji jugoslovenstva ostao do kraja veran, naglašavajući  je i u svojim memoarima koje je pisao u Austrougarskoj i objavio 1918, kada je ova država bila na svom zalasku i kada se ideja sa kojom su živeli on i mnogi njegovi zemljaci približila svojoj realizaciji.

KONJANICI

Na centralnom beogradskom trgu knez Mihailo na konju pokazuje rukom prema jugu. Kuda on vodi? Kažu da podignuta kneževa ruka poziva Srbiju na pohod u još neoslobođene srpske krajeve koji su „iskonsko srpsko tlo“. Knez u ruci kojom pokazuje na jug ne drži sablju, on nikada nije ratovao, ali je intenzivno radio na širenju Srbije pripajanjem krajeva u kojima žive Srbi. Oslanjao se na program Ilije Garašanina, pa je nošen idejom da dobije Bosnu i Hercegovinu, predložio Turcima da se, inače vazalnom području Srbije, pripoji ovaj deo Balkana. Bio je odbijen jer su Turci odmah posumnjali da se iza ovog predloga kriju ruske pretenzije.

Na centralnom zagrebačkom trgu još jedan konjanik sa podignutom rukom i sabljom koja pokazuje pravac sever. Spomenik banu Josipu Jelačiću postavljen je u Zagrebu 16 godina pre kneževog u Beogradu, a podignuta banova ruka sa sabljom pokazivala je prema Mađarskoj.

Šta je zajedničko srpskom knezu i hvatskom banu i njihovim ispruženim rukama? To je svakako borba i jednog i drugog za samostalnost naroda kojima su na čelu, jer i Srbija i Hrvatska imaju samo delimične slobode u okvirima moćnih imperija Otomanske i Habzburške. I dok srpski knez tu samostalnost vidi u oslobađanju srpskih krajeva i potpunu nezavisnost od Turske, hrvatski ban nastoji da je osigura pod habzburškom krunom u čemu mu najviše smetaju Mađari koji dižu revoluciju.

Knez Mihailov poziv na oslobođenje južnih krajeva nije se svideo prvom srpskom socijalisti Svetozaru Markoviću koji je takvu borbu smatrao osvajačkom, a ne oslobodilačkom. Tvrdio je da se „revolucionarna ideja o jedinstvu srpskog naroda pretvorila u ideju štetnu po narodne interese“, da bi nova srpska država, koja bi nastala osvajanjem, postala vojnopolicijska i svoju snagu nepotrebno trošila za odbranu od spoljnih neprijatelja, umesto na kulturni razvoj. Zato se on zalaže za Balkansku federaciju u kojoj bi svi balkanski narodi bili slobodni i suvereni. Isto gledište će kasnije imati još jedan srpski socijalista, Dimitrije Tucović koji se protivio međusobnom otimanju teritorija u balkanskim ratovima i zalagao za zajednicu balkanskih naroda.

Ban Jelačić takođe je imao oponente u svojoj sredini, jer mnogi njegovu borbu protiv revolucije u Mađarskoj vide kao dodvoravanje bečkom dvoru, što ne vodi punoj državnoj suverenosti hrvatskog naroda i sprečava prodor novih ideja koje su se posle Francuske revolucije širile Evropom.

Tako su već sredinom 19. veka prisutna i suprotstavljena dva koncepta Srbije koja je još uvek pod formalnim otomanskom vlašću, ali koja svoje konačno oslobođenje sve više povezuje sa okupljanjem svih Srba u jednu državu. Tu su i dva koncepta Hrvatske — ili sjedinjeni sa Slavonijom i Dalmacijom pod habzburškom krunom, ili potpuna suverenost i samostalnost u svojoj državi. Ali na pomolu je još jedna ideja koja ide mnogo dalje od ujedinjenja svih Srba i svih Hrvata u svojim samostalnim državama i koja će u naredim decenijama postati dominantna. To je ideja okupljanja svih Južnih Slovena, raštrkanih po provincijama dva velika carstva, Otomanskog i Austrougarskog. Koreni te ideje su u dalekom 16. veku, kada su hrvatski pesnici, poput Petra Hektorovića, pevali o Kraljeviću Marku, a legende o ovom srpskom junaku održale su se u hrvatskim krajevima i u 18 i 19 veku. Praktični zamah ideja je dobila sredinom 19. veka pojavom Ilirskog pokreta* (*Ilirski pokret je književni i politički pokret nastao među južnim Slovenima u Austrougarskoj tridesetih i četrdesetih godina 19 veka sa ciljem postizanja jezičkog i političkog jedinstva.).

KNJIŽEVNI JEZIK

Bečka krčma i nije baš primereno mesto na kome su se, po jednoj verziji, u martu 1850. okupile umne glave tri srodna južnoslovenska naroda da se dogovore o budućem zajedničkom književnom jeziku. Još manje je to skromni bečki kvartir u kome je stanovao Vuk Karadžić i u kome je, prema drugoj verziji, održan spomenuti sastanak. Ali mesto na kome je sastanak održan i nije bitno. Najvažnije je da je 28 marta 1850 održan sastanak na kome su na hrvatskoj strani pesnik i političar  Ivan Mažuranić a na srpskoj Vuk Karadžić. Uz Mažuranića su i njegov šurak, pesnik i dramski pisac Dimitrije Demeter i istoričar i književnik Ivan Kukuljević, a uz Vuka je lingvista, prevodilac i leksikograf Đuro Daničić. Tu su i Hrvati Stjepan Pejaković i Vinko Pacel, a Slovenac Franc Miklošič je medijator dogovora, što nije slučajno, jer Miklošič je visoki carski činovnik i poslanik u Bečkom parlamentu čiji je zadatak da olakša komunikaciju austrijskih vlasti sa administracijom u južnoslovenskim provincijama u kojima ne postoji standardni jezik već se govori i dopisuje na mnogim narečjima.

Učesnici dogovora su smatrali da je od svih dijalekata kojima se govorilo na južnoslovenskom prostoru najbolje odabrati jedan koji bi postao književni jezik. Odlučili su da taj dijalekt bude južni, odnosno štokavski sa ijekavskim izgovorom koji je i inače bio u najširoj upotebi i na kome su spevane gotovo sve narodne pesme i napisana najznačajnija dela stare dubrovačke književnosti. I hrvatski i srpski pisci su se u većini priklonili ovom dogovoru, pa su se hrvatski pisci odrekli „kajkavštine“ i „čakavštine“, a srpski pisci slaveno-serbskog jezika. Sa ciljem da se približe latinica i ćirilica izvršena je i njihova reforma po fonetskom pricipu.

Rezultat koji je tom prilikom postignut ostaće aktuelan sve do danas. Hrvati i Srbi su tada dobili zajednički književni jezik. I ne samo oni, već i svi stanovnici Crne Gore i Bosne i Hecegovine. Taj jezik je doduše bezimen, a kasnije će biti nazvan srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski. Danas je on četvoroimen — srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski, pri čemu se ne radi samo o četiri imena već i o ozbiljnim nastojanjima da se dokaže da su u pitanju četiri jezika, čime se napor Vuka i Mažuranića i njihovih saradnika ozbiljno dovodi u pitanje.

U Hrvatskoj se Bečki dogovor danas označava kao Bečki jugojezik sa napomenom da je to „početak kraja klasičnoga  izvornohrvatskog zbog  buduće Jugoslavije“. Dalje se tvrdi  da je 1850 „pod nadzorom i uputama samoukoga polupismenog srbskog ’jezičara’ Vuka Stefanovića Karadžića“ sklopljen Bečki knjževni dogovor „jugofilno-unitarnih predstavnika južnih Slavena za ujedinjeni srbohrvatski jugojezik na temelju Vukove jekavice“. Zbog toga neki u Hrvatskoj smatraju da je „ranije nebalkanska hrvatska kultura…silom prebačena na Balkan, tj. balkanska je (polu)kultura proširena sve do Kupe i Sutle…“ (Hrvatska Metapedia)

Pre više od jednog i po veka Vuk Karadžić je u Hrvatskoj slavljen kao malo koji velikan. U septembru 1861. grad Zagreb ga proglašava za počasnog građanina i uručuje mu povelju ispisanu ćirilicom, a Vuk uzvraća zahvalnicom napisanu latinicom. Samo koji mesec pre toga Vuk je na lečenju u Topuskom doživeo da mu prirede slavlje sa bakljadom, a neki od prisutnih su ga slavili kao sveca i ljubili njegovu drvenu nogu.

U Hrvatskoj se danas smatra da im je Vuk Karadžić podvalio i preko jezika ih „gurnuo na Balkan“, napravivši ogromnu štetu koju je teško ispraviti, jer generacije Hrvata se služe jezikom „polupismenog“ tvorca. Koliko god struka i nauka u Hrvatskoj nastoje da se ta „šteta“ popravi  uvođenjem novih reči, kovanica i jezičkih novotarija, jezik i dalje ostaje razumljiv svima onima na južnoslovenskom prostoru koji se njime služe više od jednog i po stoleća. Čak ni dosledno „vraćanje klasičnom izvornohrvatskom“ ne daje ništa bolji rezultat. Gore citirani delovi iz Hrvatske Metapedie pisani su upravo tim „klasičnim izvornohrvatskim“, što priređivači s ponosom naglašavaju, a rezultat je isti – ne treba mu nikakav prevod na „bečki jugojezik“ jer je sasvim razumljiv.

Istini za volju, učesnici Bečkog dogovora su prepustili Vuku Karadžiću da obavi najveći deo posla i prihvatili su sve njegove predloge, osim da se taj jezik zove srpski. Tako je Vuk praktično jedini tvorac zajedničkog jezika, naravno na bazi jezika kojim se govorilo u južnim krajevima za kojeg se smatralo da je najčistiji. Već tada u Beču većina učesnika dogovora smatrala je da bi taj jezik trebalo nazvati srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski, ali se tome usprotivio Vuk Karadžić. Tako je jezik zvanično ostao bezimen, odnosno samo „naški“, mada su ga i Srbi i Hrvati zvali svojim imenima. Tek Novosadskim dogovorom 1954. dobio je zajednički srpsko-hrvatski, odnosno hrvatsko-srpski naziv. U Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori je „Vukov jezik“ čak doslednije sproveden u praksi nego u Srbiji, jer se u Srbiji, sa manjim izuzecima, zadržala ekavica.

Ali dogovor iz bečke krčme (ili skromnog Vukovog stana) je mnogo više od dogovora o jeziku. Iako vođa Ilirskog pokreta Ljudevit Gaj nije krio oduševljenje zbog jezika („Ponosimo se i hvalimo Bogu Velikomu, što mi Hrvati s bratjom Serbljima jedan književni jezik imamo!“), Bečki dogovor je praktično postao temelj budućeg ujedinjenja južnoslovenskih naroda. Hrvatski filolog Vatroslav Jagić će 14 godina kasnije zapisati da su Bečki dogovor postigli „najizvrsniji sinovi našega naroda, kojima se i danas domovina ponosi“. Vođen tom idejom hrvatski pesnik Vladimir Nazor krajem 19 veka piše sonete o Kosovu i Kraljeviću Marku. Početkom 20 veka veliki hrvatski vajar Ivan Meštrović stvara dela iz Kosovskog ciklusa, a na svetskoj izložbi u Rimu 1911 u okviru srpskog paviljona izlaže maketu Vidovdanskog hrama, koja je nagrađena velikom nagradom.

Ma koliko sve ovo delovalo idilično, stvarnost je ipak bila drugačija. Mnogo vremena će morati da prođe da se dogovor iz Beča pretoči u život. To vreme je ispunjeno borbom između onih koji zajednički jezik prihvataju i drugih koji ga negiraju i proglašavaju veštačkim pokušajem da se nametne jezik kojim se negira izvorni hrvatski ili se „visokoučeni“ slavenoserbski zamenjuje „prostačkim“ narodnim govorom. Otpori bečkom dogovoru dakle dolaze i iz hrvatskih i iz srpskih krugova i oni vremenom prerastaju stručnu polemiku o jeziku i sve više se prebacuju na politički teren i na odnose između Hrvata i Srba. Kada bi se sabralo šta je sve u toj polemici rečeno i napisano videlo bi se da su kasniji srpsko-hrvatski nesporazumi imali svoju predigru koja po oštrini i ratobornosti ni malo ne zaostaje za onima iz kasnijih vremena.

SRBI SVI I SVUDA

Mnogo pre Bečkog dogovora, još 1836, Vuk je napisao članak, bolje reći malu studiju o istoriji, jeziku i običajima Srba „sva tri zakona“. Pošto nije uspeo da ovu studiju štampa u Crnoj Gori i Boki Kotorskoj, Vuk posle 13 godina čekanja odlučuje da je 1849. štampa u Beču. Proći će još 12 godina, kada je u martu 1861. u zagrebačkom listu Pozor objavljen polemički članak povodom ove Vukove studije, posebno povodom naslova prvog poglavlja Srbi svi i svuda, zbog čega se Vuk obratio uredništvu zagrebačkog lista sa objašnjenjem da rečenim naslovom nije mislio da kaže „da su svuda sve sami Srbi“, već je kroz naslov nagovestio da članak govori „o Srbima svima, makar gdje stanovali“.

Već navedeni istorijat ovog članka, od 1836. kada je napisan i 1849. kada je objavljen do 1861. kada je osporen, navodi na zaključak da je period koji je prethodio Bečkom dogovoru, kao i onaj posle dogovora, bio svakako ispunjen brojnim raspravama ne samo o jeziku, već i o poreklu naroda koji žive na južnoslovenskom prostoru i njihovim međusobnim odnosima koji su ne retko na ivici neprijateljstva ili bar nerazumevanja.

Šta je to Vuk napisao u osporavanom članku-studiji? Nije samo naslov ovog članka izazvao podozrenje. U podnaslovu se jasno stavlja na znanje da su Srbi „sva tri zakona“, dakle da ih, osim pravoslavaca, ima i katolika i muhamedanaca koji su promenili veru, ali su po jeziku i običajima izvorni Srbi. Kada se tako stvari postave, onda je jasno da je prisustvo Srba dominantno zaista svuda, od Drine do Timoka, u Bosni, Hercegovini, Zeti, Crnoj Gori i Boki Kotorskoj, u Banatu, Bačkoj i Sremu, u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji, od Trsta do Bojane, što po Vukovoj proceni iznosi „oko pet miliona duša“. Sve to možda i ne bi bilo toliko sporno da Vuk ne smatra da i pokrštene Srbe treba zvati njihovim izvornim imenom, mada i sam sa žaljenjem konstatuje da su oni „svoje ime omrzli“. Ali, Vuk je optimista i nada se da će se svi oni jednog dana vratiti svom imenu, pa tako za one „rimskoga zakona“ (katolike) tvrdi da oni i „nemaju nikakvoga narodnog imena“, već se zovu Slavonci, Dalmatinci, Dubrovčani, Šokci, Bunjevci, a samo mali deo onih koji govore čakavski ili kajkavski mogao bi se nazvati Hrvatima. To je svakako i razlog što se Vuk u Beču usprotivio da zajednički jezik nosi i zajedničko ime.

Vukova studija je ipak mnogo temeljnija i složenija, a ono što je ovde navedeno samo je sažeta i pojednostavljna ilustracija koja treba da pokaže zašto je reakcija na ovaj članak bila oštra, što i nije bilo neočekivano i što će se u decenijama koje predstoje sve do današnjih dana smatrati kao Vukov doprinos velikosrpskim pretenzijama i ekpanzionizmu.

Mnogo pre polemičkog članka u zagrebačkom Pozoru Vukovi stavovi su bili predmet oštre kritike od strane jednog mladog hrvatskog publiciste koji će kasnijih godina postati hrvatski „otac nacije“. Ante Starčević je nadareni pisac i polemičar visokog obrazovanja i veliki borac za hrvatsku samostalnost, pa time i protivnik Austrougarske monarhije. To je svakako i bio razlog što je 1851 odbijen na konkursu za profesora filozofije i istorije na zagrebačkoj Akademiji. Ali ostaje nejasno zbog čega je te iste godine odbijen i od strane beogradske Velike škole (Liceja) na kojoj je takođe konkurisao molbom svojeručno ispisanom i potpisanom ćirilicom. Šta god da je, Starčević nije mogao da obuzda svoje ogorčenje, pa se godinu dana kasnije u zagrebačkim Narodnim novinama koje je izdavao i uređivao predvodnik Ilirskog pokreta Ljudevit Gaj, ustremio na „serpski jezik“ uz tvrdnju da Srbi uopšte i nemaju svoj jezik, jer jezik kojim se služe je ustvari hrvatski. Po Starčeviću Srbi uopšte ne postoje, jer postoje samo dva južnoslovenska naroda – Hrvati i Bugari, a Srbi su pravoslavni Hrvati, dok su Slovenci tzv. Alpski Hrvati.

Starčevićevi stavovi će kasnijih godina eskalirati i pretvoriti se u otvorenu mržnju prema svemu što je srpsko, mada je i sam po majci Milici polusrbin. Od borca za nacionalno oslobođenje Starčević se pretvorio u ekstremnog nacionalistu, čak i rasistu koji smatra da su Srbi i Jevreji „niža pasmina“. S pravom se smatra da je on rodonačelnik ekstremnog hrvatskog nacionalizma iz koga je kasnije nastao ustaški pokret.

SUDBINA NAČERTANIJA

U doba istovremenog slavljenja i osporavanja Vuka Karadžića među južnoslovenskom „bratjom“, na dvoru srpskog kneza Aleksandra Karađorđevića jedan drugi spis je postao program spoljašnje i nacionalne politike srpske kneževine. Mladi i ambiciozni ministar unutrašnjih poslova kneževine Ilija Garašanin sastavio je 1844 program pod nazivom Načertanije koji će punih 44 godine ostati potpuno nepoznat javnosti, ali koji će u vreme vladavine dva kneza, Aleksandra Karađorđevića i Mihaila Obrenovića, predstavljati okosnicu njihove spoljne politike čiji je najvažniji cilj okupljanje svih Srba u jednu srpsku državu.

Garašaninov program je imao čudnu sudbinu. Najpre je čuvan u strogoj tajnosti, što je i razumljivo. Kada se za njega saznalo 1888 više nije bio aktuelan, a kada je konačno tek 1906 u celini javno objavljen, predstavljao je samo jedan istorijski dokument čiji  se original u tih šest decenija izgubio. Tako su javnosti predstavljena dva jedina prepisa koji će kasnijih godina na pojedinim mestima biti prepravljana onako kako se tadašnjim priređivačima činilo da je najbolje. Možda ponajviše zbog toga Načertanije je proglašavano ili velikosrpskim ili jugoslovenskim programom, zavisno od toga koja strana i zbog kojih potreba to čini.

Čudnoj sudbini ovog dokumenta doprinelo je i kasnije otkriće da Garašanin i nije jedini njegov autor, da je obilato koristio jedan drugi dokument koji je sastavio češki emigrant František Franja Zah koji je uhlebije našao u Srbiji i postao general srpske vojske i blizak sa Garašaninom kome je ponudio svoj Plan slovenske politike Srbije. Garašanin je očigledno koristio Zahov plan, čak je mnoge delove doslovno prepisao, ali ona mesta koja su politički najdelikatnija i koja se odnose na šire objedinjavanje slovenskih plemena, ipak je prilagodio srpskim potrebama onako kako ih je on video.

Mnogi kasniji analitičari Zahovog plana i Garašaninovog Načertanija lako su mogli da uoče razliku: Zahov plan počiva na ideji o velikoj jugoslovenskoj državi, dok je Garašanin ograničava na „Južne Slovene u Turskom carstvu“, očigledno izbegavajući spominjanje onih južnih Slovena koji žive pod austrijskom vlašću. Zbog čega? Da li zbog opreznosti da ne izaziva Austriju, ili Garašanin svesno pretvara Zahovu jugoslovensku ideju u velikosrpsku, jer računa i na Bosnu i Hercegovinu koje smatra  srpskim zemljama? Kako god da je, Garašaninov dokument će sve do današnjih dana biti tumačen u rasponu od jugoslovenskog do velikosrpskog programa. Tako je stvoreno uverenje da su i Garašanin i Vuk Karadžić postali zaslužni za onu vrstu jugoslovenstva u kojoj se teško usklađuju srpska shvatanja sa opštim težnjama i interesima buduće jugoslovenske zajednice i koja je postala osnov  ujedinjenja 1918, ali i  sloma 1941.

Pamflet koji je zapalio Zagreb

Moraće ipak da prođe mnogo godina od Bečkog dogovora da bi jugoslovenska ideja sazrela i na tom putu će biti mnogo prepreka. Na samom početku 20. veka činilo se da je ona i blizu i daleko. Na jednoj strani dve moćne carevine pokazuju znake posrtanja, na drugoj strani u Srbiji i Hrvatskoj politička situacija ide u pravcu koji ne vodi približavanju dva najveća južnoslovenska naroda. Srbiju, koja je pod kraljem Milanom uspela da izbori punu samostalnost i suverenost, razjedaju unutrašnji sukobi, a u Hrvatskoj su odnosi između Hrvata i Srba promenljivi i podložni trenutnim političkim potrebama ili ličnim sujetama.

Srbija je posle Karađorđevog ustanka gotovo kroz čitav 19. vek predstavljala uzor ostalim južnim Slovenima jer je, uz Rusiju, jedina slovenska zemlja koja ima, kakvu-takvu, svoju državu. Ali, kroz čitav taj vek ona je lutala i nikako nije uspevala da se stabilizuje. U tom veku je svaki srpski vladar, vožd, knez ili kralj, bio nasilno uklonjen: Karađorđe je ubijen, Miloš oteran, pa vraćen, Karađorđev sin Aleksandar oteran, Mihajlo prvi put oteran a drugi put ubijen, Milan prinuđen da abdicira, njegov sin Aleksandar ubijen. To je vrh ledenog brega. Ispod njega su bune i ratovi, politički okršaji, nepomirljiva borba stranaka, dvorske afere i spletke i ojađeni narod koji sve to trpi i kao da čeka spasenje sa neba. Svirepo ubistvo kraljevskog para u majskom prevratu 1903. u Beogradu prelilo je čašu. Čitava Evropa se zgražava nad tim divljačkim činom. (U noći između 28 i 29 maja 1903 po starom kalendaru grupa oficira je izvršila državni prevrat u kome su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović i na presto je došla dinastija Karađorđević.)

Kome takva Srbija može da bude uzor, ko bi poželeo da se ujedini sa njom i šta je to što Hrvati, Slovenci i Srbi iz Austro-Ugarske mogu da dobiju združivanjem sa Srbijom?

Tako se pola veka posle Starčevićevog rasisitičkog ekskluzivizma i na drugoj strani pojavio neko ko će taj ekskluzivizam  pripisati svom „veličanstvenom narodu“. Jedino će „ćivuti“ ostati tamo gde su ih smestili i hrvatski i srpski rasisti

Možda je najlakše odgovoriti na pitanje šta dobijaju austrougarski Srbi, jer većina njih, ali svakako ne i svi, na ujedinjenje sa Srbijom gledaju iz emotivnog ugla. Ali i njima je jasno da je takvo ujedinjenje nemoguće bez ostala dva naroda, u prvom redu ne bez Hrvata sa kojima su teritorijalno pomešani. Dakle, mora postojati politički interes koji treba da osigura za sva tri naroda bolji život u novoj zajednici, a to znači pre svega stabilnost, ne samo političlku, već i ekonomsku, zatim snažnu državu koja je u stanju da brani svoju teritoriju i svoje interese i koja će svojim građanima obezbediti prosperitet.

SUKOB I SMIRIVANJE

Samo godinu dana pre majskog prevrata u Beogradu, u Hrvatskoj su odnosi između Hrvata i Srba na najnižoj tački zbog lukave politike jednog mađarskog grofa, bana Kuena Hedervarija koji je banovao Hrvatskom punih dvadeset godina, od 1883 do 1903. Ustupci koje je činio Srbima postigli su cilj – izazvan je revolt kod Hrvata. Do otvorenog obračuna dolazi u avgustu 1902, kada je list Srbobran, glasilo Srpske samostalne stranke u Hrvatskoj, preneo iz Srpskog književnog glasnika članak pod naslovom Srbi i Hrvati koji po intonaciji, pa i rečima koje koristi ima karakteristike političkog pamfleta.

Mlađani i ambiciozni Hercegovac Nikola Stojanović imao je samo 22 godine kada je napisao ovaj članak, pa bi mu se to moglo uzeti kao olakšavajuća okolnost. Ali ostaje pitanje šta je motivisalo beogradsko uredništvo uglednog časopisa da to objavi, a posebno urednišvo zagrebačkog Srbobrana da taj članak prenese. A šta je napisao Stojanović? On pre svega tvrdi da „Hrvati niti imaju posebnog jezika, niti zajednice običaja, niti čvrstoga jedinstva života, ni, što je glavno, svesti o međusobnoj pripadnosti i s toga ne mogu biti posebna narodnost…“ Dalje Stojanović piše: „Hrvati dakle nisu ni pleme ni posebna narodnost. Oni se nalaze na prelazu iz plemena u narodnost, ali bez nade da će sačinjavati ikada posebnu narodnost…“ Pri tome, Stojanović ne krije krajnji ishod, a to je da su Hrvati „na putu da postanu – srpska narodnost“, uveren da „proces pretapanja nitko ne može zaustaviti“.

Jasno je već iz ovog da mladi Stojanović pokušava da neke stavove Vuka Karadžića iz članka Srbi svi i svuda tumači na svoj način i jezikom koji Vuk nikad ne bi upotrebio. Jer Stojanovićev članak je „garniran“ koještarijma, kao što je tvrdnja da su Srbi, „za razliku od Hrvata, tolerantni i velikodušni“, da su „sentimentalan i častan narod“, da su „ekskluzivni protagonisti slobodarske svijesti, naprednosti, kulture i civilizacije“ i da „srpsko je mesijansko poslanje, posebno prema Hrvatima, da ih obrazuju na neki način za slobodnoumne ljude…”

I onda dolazi ono što liči na pretnju: „Ta se borba mora voditi do istrage naše ili vaše. Jedna strana mora podleći. Da će to biti Hrvati, garantira nam njihova manjina, geografski položaj, okolnosti što žive svuda pomješani sa Srbima i proces opće evolucije po kojem ideja srpstva znači napredak”. Zbog ove pretnje i spominjanja „istrage“ Stojanovićev pamflet je vremenom dobio i svoj kolokvijalni naslov Do istrage vaše ili naše.

Pretnja koja iza ovakvih „misli” stiže nije mogla da završi drugačije nego kako je završila. Zagrebačke ulice su poslednjeg avgustovskog dana i naredna tri dana do 3 septembra 1902. bile poprište rušilačkog pohoda mase koja se ustremila na sve što je srpsko: rušene su i paljene prodavnice, institucije, lokali, cepane zastave. Kuen Hedervari će demonstracije zaustaviti uz pomoć policije i vojske ali će biti potrebno mnogo truda i takta da se, bar donekle, saniraju posledice koje su nastale po hrvatsko-srpske odnose.

Ali Stojanović ne miruje. Posle rušilačkih demonstracija on u Novom Sadu objavljuje brošuru kao odgovor na ono što se događalo u Zagrebu, pri čemu se ne libi da za to  optuži katolički kler i Jevreje. Tu su i rasističke poruke u kojima Stojanović o Srbima piše kao o „veličanstvenom narodu“, „najlepšim predstavnicima slovenske krvi“, „najlepšoj rasi evropskoj“, dok su na drugoj strani „popovi“ i „Ćivuti“ kao „glavni akteri hrvatske duštvene i političke scene“ koji idu „ruku pod ruku“ i čija je mržnja „morala jednom izbiti na površinu“, jer su „hegemonija jezuitska“ i „ćivutstvo“ uzrok „degenracije hrvatske politike“ koja je „došla do izražaja“ u neredima u Zagrebu.

Tako se pola veka posle Starčevićevog rasisitičkog ekskluzivizma i na drugoj strani pojavio neko ko će taj ekskluzivizam  pripisati svom „veličanstvenom narodu“. Jedino će „ćivuti“ ostati tamo gde su ih smestili i hrvatski i srpski rasisti.

Nikola Stojanović će 15 godina kasnije imati sasvim nove poglede na odnose Hrvata i Srba: učestvovaće na Krfu, kao član Jugoslavenskog odbora zajedno sa istaknutim hrvatskim prvacima, u donošenju Krfske deklaracije koja je predstavljala značajan korak ka ujedinjenju i stvaranju jugoslovenske države. Biće među onima na koje se Nikola Pašić požalio regentu Asleksandru da su „naši Srbi izgubili svaki karakter i postali više Jugosloveni“, na što je Stojanović u svojoj knjizi Jugoslovenski odbor (članci i dokumenti) koja je objavljena 1927 u Zagrebzu, odgovorio: „Kao Srbin nisam mogao da budem izdajnik velikog jugoslovenskog programa“.

Sve do sloma Austrougarske monarhije 1918, u mogućnost ujedinjenja pod habzburškom krunom verovala je većina Hrvata i Slovenaca. Čak ni svi Srbi u Austro-Ugarskoj nisu bili uvereni da je ujedinjenje pod Srbijom moguće, prosto zato što je Srbija bila mala i slaba u odnosu na veliku monarhiju, opterećena svojim problemima i unutrašnjim trzavicama. Tek dolaskom kralja Petra na presto mogućnost ujedinjenja sa Srbijom postala je izvesnija, „u nju su počeli da veruju i oni koji su do tada bili skeptični“*. (*Vladimir Ćorović: Istorija Jugoslavije, 1933).

SRPSKI PRESTO

Petar Karađorđević je imao skoro 60 godina kada je stupio na srpski presto. Iza sebe je imao život pun lutanja, borbe i besparice. Imao je skoro 40 godina kada se na Cetinju venčao sa kneginjom Zorkom, najstarijom kćerkom tadašnjeg crnogorskog knjaza, kasnijeg kralja Nikole, koja je prerano umrla 1890. Kada se Petar posle majskog puča pojavio u Beogradu da peuzme srpski presto doveo je sa sobom kćerku Jelenu koja je tada imala 19 godina i sinove Đorđa, starog 16 godina i Aleksandra koji je imao nepunih 15, kao i sinovca Pavla, dečaka od 10 godina o kome se Petar starao. Kao unuk Karađorđev i sin kneza Aleksandra, Petar je dočekao da konačno ostvari svoje vladarske pretenzije i skrasi se u zavičaju. Zatekao je Srbiju u jadnom stanju, bolesnu od loših i samovoljnih vladara, na lošem glasu u svetu zbog svirepog ubistva kraljevskog para.

Možda Petar nije imao intelektualne sposobnosti Milana i Aleksandra Obrenovića, ali je u sebi nosio i negovao oficirsku čast i čvrstu odlučnost da Srbiju učini pravom evropskom državom u kojoj vladaju red i, pre svega, demokratija. Ali okolnosti mu nisu išle na ruku. Na jednoj strani je pretnja Austro-Ugarske da Srbiju potpuno izoluje i nastavi ekspanziju na istok, na drugoj strani su nedovršeni poslovi Srbije na njenom jugoistočnom krilu u kojem je još uvek prisutna otomanska sila.

Ali srpski presto, ko god da je na njemu, kao da je uklet. Mladi prestolonaslednik Đorđe, inače ćudljiv i „kratkog fitilja”, 1909. je udario svog poslužitelja, koji je, (da li od posledica udarca, ili bolesti koju je od ranije imao, ili i zbog jednog i drugog), posle dva dana preminuo. Ova nesreća se pretvorila u novu dvorsku aferu u trenucima kada je Srbija i sama bila potresana aneksionom krizom (aneksiona kriza je nastala 5 oktobra 1908 pripajanjem Bosne i Hercegovine Austrougarskoj, čime su povređeni međunarodni ugovori i odluke Berlinskog kongresa, a Srbija se osetila ugroženom zbog učvršćivanja Austrije na Balkanu) i zapretila je da ozbiljno uzdrma srpski presto. Mladi Đorđe je olakšao starom kralju tako što je sam zatražio da bude lišen nasleđa prestola. Za prestolonaslednika je imenovan 15 meseci mlađi Aleksandar čiji se temperament, ali i karakter, znatno razlikovao od Đorđevog. Tako će tragičan događaj na dvoru u prvi plan izbaciti novog prestolonaslednika Aleksandra, čoveka koji će obeležiti naredno razdoblje od 25 godina.

Petar jeste demokrata, ali je i ratnik. Upušta se zajedno sa bugarskim grčkim i crnogorskim saveznicima u prvi balkanski rat koji Srbiji donosi proširenje i definitivni odlazak Turaka sa Balkana. Odmah zatim došlo je i do drugog balkanskog rata protiv dojučerašnjeg saveznika Bugarske, iz koga su Srbija, Crna Gora i Grčka izašle kao pobednici, ali koji je na svim stranama doneo ogromne ljudske gubitke.

Na kraju balkanskih ratova Srbija postaje dominantna sila na Balkanu, ali iscrpljena i još uvek pod pretnjom sa severozapada koja će samo godinu dana kasnije postati realnost i dovesti do Velikog rata, kako se tada Prvi svetski rat nazivao. Kralj Petar je u tih nekoliko godina fizički sagoreo. Da li samo zbog starosti i bolesti, ili i zbog zamršenih političkih odnosa i stanja u vojsci u kojoj su pučisti iz 1903 vodili glavnu reč, čemu nije bio u stanju da se suprotstavi, Petar vlast prepušta svom nasledniku, ali i sam prolazi golgotu Velikog rata.

Aleksandar će od časa kada je od ostarelog oca uoči početka Velikog rata dobio da kao regent vrši kraljevsku vlast, postati čovek koji će komandovati srpskom vojskom i dirigovati poslovima ujedinjenja, prepuštajući političarima da pregovaraju, a ostavljajući sebi da presuđuje i donosi konačne odluke. Kada je posle smrti kralja Petra 1921. i zvanično postao kralj, uz njegovo ime će uvek stajati — Ujedinitelj.

Kada je 5 oktobra 1908 Austro-Ugarska objavila aneksiju Bosne i Hercegovine a Bugarska uz pomoć Austro-Ugarske proglasila nezavisnost, Srbiji je postalo jasno da je i ona na meti Habzburške monarhije koja više ne krije aspiracije da ujedini Jugoslovene pod svojom krunom i tako izoluje Srbiju. Austrija će posle tog čina pojačati propagandu kojom je trebalo ubediti celu Evropu da Srbija ujedinjenjem Jugoslovena stvara Veliku Srbiju koja ugrožava njene interese. To će joj šest godina kasnije biti i glavno opravdanje za objavu rata Srbiji.

  Andrija Čolak, bečki dogovor, Jezik, Jugoslavija, Vuk Karadžić, XXZ portal