Отисци дана – белешке једног летњег поподнева

Отисци дана – белешке једног летњег поподнева – Живописни графит испред мене у делу Београда који се поново буди, на њему кредом написано Галерија и нацртан симбол да продужим право . Схватам да је то Магацин који тражим. Простор Магацин личи на комшилук у коме је настањена урбана герила. Судећи по броју гостију, пријатеља, љубитеља сликарства, радује ме чињеница да још увек постоји публика заинтересована за уметност .

Изложба носи назив ,,Отисци дана – белешке једног летњег поподнева” , аутора Ане Пиљић – Митровић. Ана је рођена 1974 .године у Панчеву. Дипломирала је 2001 је и а магистрирала 2008 на Факултету ликовних уметности у класи професора Гордана Николића. Члан је УЛУС – а од 2003. године. У статусу самосталног уметника од 2006.г. Од 1999.г излагала је на самосталним и групним изложбама. Коаутор на изради илустрација за две дечије књиге , стрипа.

Изложбa ,,Отисци дана – белешке једног летњег поподнева” чине радови који обједињују више техника: оловка акварел, урезивање стакла и покретна фотографија. Ову разноврсност израза повезује цртеж који је основа доброг сликарства. Ана је у свом раду била испирисана палеолитским цртежима, којима су још од Алта Мире људи жељели да пренесу искуство и доживљај, урезијући слике из свог живота на зидове пећине. Веровали су да тај цртеж има моћ да умилостиви богове који ће их нахранити гладне, уплашене заштитити, усамљене загрлити. Настављајући своја досадашња истраживања, Ана нам прича своју интимну причу која нам сведочи да и код данашњег човека постоји та првобитна потреба да се спољашњи и унутрашњи свет представи сликом . У времену напредних технологија које превазилазе моћи човека, цртеж је опстао и сачувао, иако не профани карактер, ванвременост и свеобухватност. Гледајући ове цртеже чини нам се као да нам Ана пева неку тиху песму о жени, природи, праизвору и увиру. На транседенто белом нацртани су портрети којима је истакнут карактер. Они су оживљени симболима Медитерана (магарци, палме, орнаменти ), светости и гласовима . Сви ови ,,украси” се ритмично понављају стварајући мелодију слике која радује очи. Колорит је лазуран, ненаметљив, али ефектан .

Други део изложбе представљају фотографије дечијег цртежа које су у покрету. Дете са искреношћу првобитног цртача, поиграва се линијама. Рука све боље прати мисао. Временом зидови су све мање бели, а цртежи задобијају препознатљиву форму. Фотографија памти тренутке који нам сведоче да исту слику можемо видети у новом тону. Линије нам се учине некада златне, некада сребрне или се пак губе у одсуству светлости. Ове фотографије се наизменично смењују указујући нам да је сада уметник у улози реципијента који ствара ново дело.

Ana Piljic Mitrovic — Фотографија дечијег цртежа

Надовезујући се на лазурни третман рада Ана уводи нови меди – ,,рука која гледа” оставља траг на стаклу. Преклапају се облици, слике, светло и тама. Радови поређани једни преко других, осветљени позадинским светлом, садрже вишеслојно ткање палимпсеста у којем су уткане тексуалне и симболичке поруке. Ана као да дешифрује палимпсест и посматрач може читати више прича истовремено или их пак склапати у једну нову. Цртежом урезаним на стаклу Ана се надовезује развија своја досадашња истраживања линије. На овај начин Анин уметничким интервенцијам руком излази из сфере материјалног у многоме користећи се светлом постаје веома блиска дигиталним медијима, који светлост претварају у холограме, мапре или видео анимацију.