Mi smo 1968. godine odlazili na spavanje znajući da ćemo se probuditi, ne sutra, već u budućnosti. Svake noći smo imali nadu da će vrlo brzo svet biti drugačiji, da će svet biti promenjen. I znali smo negde da smo i mi deo tih promena. To je nešto što današnjoj mladosti nedostaje, kaže Bernardo Bertoluči, dobitnik „Zlatnog lava” za životno delo na 64. Venecijanskom festivalu.

U izdanju kada je obeležen jubilej – 75 godina od osnivanja, Venecijanski festival načinio je pravi gest uručivši „Zlatnog lava” za životno delo legendarnom reditelju Bernardu Bertolučiju, koji nije uvek bio miljenik italijanske publike.

Posle premijere „Ukradene lepote” 1996. u Kanu, u razgovoru za „Politiku”, Bernardo Bertoluči (Parma, 1941) rekao je kako ima nameru da snimi film u kojem bi današnju omladinu upoznao sa vrednosnim kriterijumima njihovih roditelja, nekadašnjih šezdesetosmaša, koji im nisu preneli svoja znanja i ideale, te zato ne znaju šta znači biti desničar ili fašista, a šta biti levičar. Taj i takav film, nazvan „Sanjari”, premijerno je prikazan u Veneciji 2003. Ponovni susret sa ovim rediteljem, autorom filmova kakvi su „Pre revolucije”, „Strategija pauka”, „Konformista”, „Poslednji tango u Parizu”, ili oni iz takozvane „istočne trilogije”: „Poslednji kineski car” (devet Oskara), „Mali Buda” i „Čaj u Sahari”, značio je i zadovoljstvo slušanja „pokretne istorije” filma i jednog vremena. Legendarni reditelj raskošnog vizuelnog stila, poeta i pisac, u intervjuu za „Politiku”, vođenom u danu dodele nagrade, govorio je o istorijskim greškama, značaju francuske „filmske revolucije”, odvajanju od italijanskog neorealizma, o zaljubljenosti i rastajanju od Godara, filmskom optimizmu i novom filmu koji će uskoro snimiti…

.

Nagrada za životno delo je uvek laskava. Vi ste ovakve nagrade dobijali i pre. Međutim, „Zlatni lav” za životno delo povodom 75 godina postojanja Venecijanskog festivala je nešto drugo?

– Uvek kada primim ovakvu nagradu, uplašim se da to možda znači i kraj moje karijere. Nadam se da to sada zaista nije slučaj. Moram da priznam da mi „Zlatni lav” znači jer je to nagrada sa kojom se zaokružuje u celinu nešto što sam od 60-ih godina 20. veka naovamo radio. On znači i povratak korenima, Italiji u kojoj sam se rodio, mestima na kojima sam započeo. Znači i ljubav italijanske publike koja nije uvek imala razumevanja za moje filmove.

Možda zato što ste previše bili „zaljubljeni” u Godara i u francuske „novotalasovce”. I to je deo Bertolučijeve istorije?

– Svojevremeno sam bio očajan što nisam rođen u Francuskoj i to toliko, da sam iritirao ljude oko sebe. Snimio sam prvi dugometražni film „Strogost” 1962. kada sam imao 21 godinu. Održao sam pres konferenciju, pred samo pet-šest italijanskih novinara, koju sam započeo rečima: „Ovaj razgovor biće na francuskom!”. Zamislite kako su me gledali, pitajući me glasno zašto bih kao Italijan pričao na francuskom. Bio sam veoma ozbiljan kada sam im odgovorio: „ Zato što je francuski – jezik filma!”. Mislim da me od tada italijanski novinari nisu mnogo voleli. Istina je, bio sam opčinjen „novim talasom”, specijalno Žan-Lik Godarom, držao sam fotografije i sakupljao muziku iz njegovih filmova….

Bili ste idolopoklonik?

– Ne baš idolopoklonik već neko ko je apsolutno fasciniran njegovim linijama, dijalozima, pitanjima morala koja je postavljao, njegovim neočekivanim rezovima, panoramom od 360 stepeni. Celokupnu istoriju filma sam posmatrao kroz stavove „novog talasa”.

Ali, sa Godarom ste se i razišli?

– U mladosti su me politički privlačili levičari ili ekstremni levičari, međutim nisam mogao da se složim sa mojim prijateljem Žan-Lik Godarom, ili mojim prijateljem Markom Belokijem i mnogim drugima koji su bili „maoisti”, prokineski orijentisani. Postao sam toliko ljut zbog njihovog radikalizma da sam odlučio da postanem član Komunističke partije, što je postao jedan od objekata njihovog kriticizma. Ali razlaz sa Godarom desio se ipak malo kasnije, kada je moj film „Konformista” počeo da se prikazuje u Parizu. Bilo je to 1970. godine, zvao sam Žan-Lik Godara, a pre toga nismo razgovarali dve godine, da dođe da vidi film, da čujem njegovo mišljenje. Zakazao mi je se nađemo u ponoć, u dragstoru na Sen Žermenu. Sećam se da je bio decembar i da je bilo kišno i hladno. I konačno je Žan-Lik došao sa obaveznom cigarom u ustima, prišao mi blizu i predao mi jednu cedulju. Otvorio sam je i video na njoj portret Mao Cedunga i poruku ispisanu crvenom olovkom, u crvenom ramu. Bilo je napisano: „Treba se boriti protiv kapitalizma i individualizma”. Hteo sam da on vidi film iz mnogo razloga, da vidi sve te moje šale i posvete njemu unutar filma, a on mi je ponudio Maov portret i poruku ispisanu crvenom olovkom koju je tada uvek držao u džepu sakoa..

Mladost, ludost?

– Ne znam da li je danas bilo ko toliko ekstreman. Vremena su se promenila..

U poslednjem filmu „Sanjari”, Vi ste ga ipak citirali?

– Tražio sam njegovu dozvolu da koristim inserte i citate iz njegovih filmova „Neobična banda” i „Do poslednjeg daha”. I dobio sam je… To su filmovi koji su nas sve obeležili i koji su i danas omiljena „filmska literatura” mnogih mladih autora širom sveta..

Zanimljivo, ali nikada niste bili vezani za italijanski neorealizam. Zar nije bilo logično da pre svega tu tražite uzore?

– Kada sam ja počinjao u Italiji 1962. godine, bio je to kraj dugačkog neorealističkog perioda. Neorealizam se transformisao u italijansku komediju koja je, ukoliko posmatrate pažljivije, uvek puna političkih tema i prilika. Bio je to i početak špageti vesterna, i samo ponekad ste mogli da vidite kakav novi film De Sike, Lukina Viskontija. U tom trenutku nisam mogao mnogo da osećam za italijanski film, jer sam smatrao da je opterećen nasleđem neorealizma, da mladi italijanski reditelji moraju da imaju osećaj stalnog duga neorealizmu. U to vreme, akcija je bila u Francuskoj..

Zato Vaši „Sanjari” počinju kadrovima snimljenim ispred Francuske kinoteke?

– Da, sve pre trenutka ulaska života sa ulice u sobu mojih junaka, jer je mirne demonstracije ispred Francuske kinoteke 1968. policija razjurila batinama. Možda je tu krug zatvoren, jer je prvi nasilni policijski napad 1968. godine, koji se ponovio u Italiji, Nemačkoj na Berkliju u Americi i svugde po svetu, bio zbog filma. Zbog Ulice Langloa, gde je grupa studenata, sinefila, filmskih obožavalaca protestovala protiv otkaza u Francuskoj kinoteci. Ako razmišljam retrospektivno, čitav taj veliki pokret, koji se proširio svetom, počeo je u Francuskoj kinoteci. Film je uskovitlao život..

Ovaj film ste posvetili nekoj novoj mladosti, koja danas drugačije sanja i sanja nešto drugo?

– Posle mnogo vremena, rad na „Sanjarima” bio je moj prvi kontakt sa tom generacijom. Jedan od razloga što sam odlučio da se upustim u sve to, bio je taj što sam mladima današnjice želeo da kažem da smo mi 1968. godine odlazili na spavanje znajući da ćemo se probuditi, ne sutra, već u budućnosti. Svake noći smo imali nadu da će vrlo brzo svet biti drugačiji, da će svet biti promenjen. I znali smo negde da smo i mi deo tih promena. To je nešto što današnjoj mladosti nedostaje, veći prozor otvoren ka budućnosti, ka uzbudljivoj vrsti nade..

Mnogi su u „Sanjarima” prepoznali i ponešto iz „Poslednjeg tanga u Parizu”?

– Kada su otvorena vrata stana i u „Sanjarima”, kao nekad u „Tangu”, ne zna se da li je u njega ušao i anđeo uništitelj. Postojala je veoma snažna odluka tri glavna junaka u „Sanjarima”, da prođu kroz snažno, emotivno, erotsko, polno iskustvo. U stanu su bili zaštićeniji da načine greh, mada nikada nisam čuo ovu današnju decu da koriste reč greh ili izraz počiniti greh. Ta reč kao da danas više ne postoji. Ideja da stan postane lik u filmu je ideja koja je postojala i u „Tangu”. I tu je stan poput žene pune tajni i skrivenih mesta. Poput žene koja gubi nevinost, i otuda ta mogućnost poređenja ova dva filma..

A možemo li „Sanjare” smatrati i jednim od mogućih delova „Dvadesetog veka”?

– „Dvadeseti vek” je bio baziran na veoma solidnom temelju političke strasti, koja je bila ne samo u meni već i oko mene, u Italiji sedamdesetih. Sredinom devedesetih godina počeo sam da razmišljam o nastavku „Dvadesetog veka”. Pronašao sam da bi to bilo samo istorijsko istraživanje, jer nema više one vrste strasti i vere. Zato sam odustao. Bila bi to neka vrsta nemoguće misije.

Kada ćemo videti Vaš novi film o kompozitoru Đezualdu de Venozi? Još jedan film epohe, kostimirana drama?

– Nadam se i hoću da verujem da će to biti uskoro, ako me zdravlje posluži. To će biti priča o neobičnom putovanju Igora Stravinskog i njegove supruge Vere u Napulj, njihovo gotovo detektivsko istraživanje života napolitanskog kompozitora i princa Napulja – Đezualda de Venoze koji je komponovao madrigale. Unutar toga je i priča o samom De Venozi koji se oženio sa prelepom Napolitankom po imenu Marija Davalos. Ali, Đezualdo je voleo muziku previše a Marija je ljubav volela previše, te je imala ljubavnika Fabricija Karafadandrija, koga je Đezualdo, verovatno na nagovor porodice, ubio. Film uvek radi protiv vremena, vreme radi uvek za film. Kada snimaš ti si uvek u vremenu u kojem snimaš. Dakle, jedino gramatičko vreme koje važi za film jeste sadašnje vreme. Čak i kada snimaš kostimiranu dramu..

Još uvek ste veliki filmski optimista?

– Jesam, jer postoji lista mlađih reditelja čije filmove čekam da vidim čim ih snime. Recimo, filmove tajvanskog reditelja Cai Ming Lianga, Vonga Karvaia, Pola Tomasa Andersona, Emanuela Krialezea. Zbog njihove želje za invencijom, današnji filmski trenutak je veoma živahan..

“Politika“

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Bertoluči, Film, Venecija