Bil Viola (Bill Viola) jedan je od vodećih savremenih  umetnika koji je još ranih sedamdesetih godina počeo da istražuje potencijale novih medija i pojavu videa kao masovno dostupnog sredstva za stvaranje. Danas često čujemo njegovo ime uz uvertiru: ‘čovek koji crpi inspiraciju iz simbolike duhovnih tradicija Istoka i Zapada’.

Video kao ‘živa energija’

Tokom svoje umetničke prakse, Viola je uvek bio među najvećim pobornicima sada već dobro utvrđenog stava o ‘video art-u’ kao moćnom alatu savremenog umetničkog govora. Proteklih godina, njegovi radovi su se transformisali u video instalacije kao specifične kombinacije zvuka, prostornog okruženja i kinematografskih efekata.

‘In video, stillness is the basic illusion: a still image does not exist because the video signal is in constant motion scanning across the screen.’ (Bill Viola)

Kada je video zapis u pitanju, objašnjava Viola,  ne postoji jedinstvena slika, ideja toga dešava se u fotografiji ili na filmu u formi celovitog kadra – video je vibrirajuće svetlo koje je u konstatnom pokretu. Ukoliko  se prikazuje neka naizgled statična scena, slika ipak ostaje dinamična usled tehničkih kvaliteta – snažnijeg ili slabijeg treperenja elektorna koje oko percipira kao blago pulsiranje slike. Ovo samo po sebi stvara ‘živu energiju videa’, kako je Viola naziva, a mikro čestice iz kojih je sazdana ta slika ujedno su i nosioci njene žive suštine konkretizovane u protoku.

‘When you make a video of fire and of water, the resonance is incredible.. a flowing stream interpreted by flowing electrons. I was drawn to water intuitively, with a camera in my hand.. drawn to its pulsing waves and undulating surfaces, and of course, optically to the images it reflected.’  (Bill Viola)

 Značenje ‘slike’

Viola nije zainteresovan za kreiranje slika koje podražavaju svet opipljivih fenomena, već za evociranje onih koje su produkt unutrašnjih doživljaja spoljnog sveta, introjektovanog i utisnutog u biće u sasvim drugačijoj formi. Takve slike, kako tvrdi, pripadaju drugoj ravni. Njegovo je mišljenje da umetnost ima tu moć da probudi apetit za spoznajom o  dubokim, neosvešćenim sadržajima bića.

Jedno od glavnih vizuelnih iskustava za Violu nastalo je u doba dečaštva kada je imao bliski susret sa smrću – nakon nesretnog slučaja našao se bespomoćno uronjen duboko u jezeru. Ovaj događaj pružio mu je jedinstveni uvid i kasnije će biti  osnova za promenu u posmatranju slike kao takve i njenog značaja. Naime, Viola ističe kako ga je sopstveni um dok je bio utopljen u jezeru, preplavio raznim živopisnim slikama: apstraktnim, jedinstvenim uobličenjima . Sećanje na ovo stanje navodi ga da konstantno istražuje potencijale svesti koja, podvrgnuta do tada nepoznatim uslovima, samostalno i nekontrolisano evocira slikovne predstave.

Interes za transcendentalno se širi, te se javljaju i druge aktivnosti u ovom domenu. Izučavajući razne vidove duhovnih praksi, posebno se zadržava na Zen budizmu koji upoznaje tokom boravka u Japanu.

Video  rad iz 1976. godine, ‘Migracija’ (Migration), ostavio je na mene upečatljiv utisak. Ovaj rad najaviće ono što Viola kasnije iskazuje direktnije, a to je da tehnologija urasta u modernog čoveka kao svojevrsni organ percepcije  – služeći se kamerom kao‘uvek otvorenim okom’, u mogućnosti smo da radimo na sopstvenoj budnosti. Budnost ovde poprima spiritualnu konotaciju, uticaj koji će se zadržati i kasnije kao produkt njegovog načina života i iskustava u budističkoj praksi.

Američki fotograf  Edvard Veston /Edward Weston/ naziva fotografiju ‘načinom samorazvoja, otkrivanjem i poistovećivanjem sebe sa  manifestacijama osnovnih formi – sa prirodom, sa izvorom’.

Viola je pretežno u domenu pokretnih slika koje čine video, ali podsetio me je na Vestonovo ambiciozno posmatranje fotografskog medija kao posrednika u spoznajnom procesu.

Rani  radovi odraz su unutrašnjih iskustava reflektovanih na apstraktan način, ponegde doslovno kroz pejzaže koji se pretapaju u ‘rotkovske’ apstrakcije, dok kasniji bivaju usmereni ka  temama o univerzalnom ljudskom iskustvu rođenja, Sopstva, smrti, ljubavi, a u u realizaciji radikalno su drugačiji zbog angažovanja  glumaca i potpunog aranžiranja konkretnih vizuelnih predstava. Dramatični, kinematografski efekti poput onih u Sanjarima /The Dreamers/  ili u Prihvatanju/Acceptance/, potpuna su stilska novina u odnosu na početne radove. Verovatno je ovo posledica primamljive mogućnosti progresivne tehnologije koju  revnosno prati, a koja se neizmerno pomerila u odnosu na period kada je  počeo da stvara, dok je video slika još ‘treperila’.

Za Violu, njegovo stvaralaštvo kao celina nije tu  da ponudi bilo kakve odgovore na opšta pitanja kojima se bavi. Ono je  neka vrsta vežbe budnosti, a onima koji posmatraju treba da pruži iskustvo, a ne konkretne odgovore.

Prema filozofu Valteru Bendžaminu /Walter Benjamin/,  sakralni, preobražavajući aspekat umetnosti bio je prisutan kada je umetnost pripadala kultu, samim tim ‘prava’ umetnost i dalje treba da poseduje neko od svojstava ritualnog, a ne da služi ‘profanoj lepoti’. Njena magična jedinstvenost je u povezanosti sa živom aurom prostora u kom se nalazi i sa kojim se sjedinjuje.

/Umetničko delo u doba tehničke reprodukcije/. 

Bil Viola govori o tome kako, smeštajući određenu video instalaciju u prostor koji je ‘auratičan’, prostor sa tradicijom, zatim kombinovanjem ove instalacije sa zvukom, pokušava da evocira specifično stanje kod posmatrača. Ovo je uradio u jednoj kapeli u Veneciji (rad pod nazivom Okean bez obale/Ocean Without a Shore/), pozicionirajući velike plazma ekrane na oltarima koji u toj crkvi predstavljaju mesto gde se, po predanju, pojavljuju duše umrlih. Velike video projekcije sa upečatljivim sadržajima koje možete pogledati u linku ispod, jedinstvene su u svom spoju progresivne tehnologije sa arhaičnim svojstvom oltarskih prostora.

Da li je ovo  uspelo u kontekstu prvobitne namere ? Nisam sigurna, budući da nisam imala priliku da prisustvujem uživo ovom događaju.

Tehnologija, kako Viola ubeđeno tvrdi, nikako ne osporava drevno poreklo umetničke prakse, već predstavlja izraz ‘nivoa svesti ekvivalentne nivou korišćenja alata’. Često se u intervjuima poziva i na Mirču Elijade/Mircea Eliade/, poznatog stručnjaka u oblasti komparativnih analiza religija, te citatom da je ‘sveto element ustrojstva svesti’, objašnjava da za njega umetnost služi da oživi ove iskonske sadržaje bića.

Za P.U.L.S.E: Luna Jovanović

LunaO

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Bill Viola, Luna Jovanović, Umetnost, Video