Биоетика – Рађање, развој и значај

Рађање, развој и значај

Уколико се критички осврнемо на неку историјску епоху у којој се догодило нешто радикално ново, приметићемо једну неминовну борбу, често жестоку, између заступника традиционалних вредности са једне, и заступника нових, прогресивних схватања са друге стране, који су, борећи се против традиције, уједно крчили нове путеве. Овакво стање се јасно обелодањује на почетку ширења хришћанства, затим у време рађања ренесансе, у француској револуцији, хипи покрету, па чак и у свету уметности – откриће фотографије, филма и стрипа.

У свим овим временима постоје два табора – први који, држећи се одређених традиционалних начела, одбацује оно радикално ново (нпр. одбацује се хришћанство као религија или стрип као уметност) и други који се залаже за прихватање нових идеја и стремљења.

Исти проблеми тиште и нови свет, првенствено захваљујући невероватном прогресу науке и технологије, конкретније, медицине и молекуларне биологије које су, поред раличитих теоретско-практичних сазнања отвориле и низ практичних проблема од којих су најзначајнији везани за сам људски опстанак и живот уопште. Из открића да се на људима данас може знатно више експериментисати – и то са огромним пратећим последицама – и са открићем да наука (по свему судећи) не планира да се задржи у оквиру природно прописаних граница, постаје сасвим јасно да стари, традиционални морални постулати више нису довољни, па се, самим тим, продубљује страх за сопствени живот из којег су се, првенствено у САД-у, родили разни друштвени покрети да би се потом из њих, врло брзо, јавила Медицинска етика а недуго затим и Биоетика. Шта је биоетика и шта је узрок њеног настанка, као и какав и колики је њен значај, показаћемо, у краћим цртама, у овом раду..

Биоетика

Сазнањем да је људска бића могуће клонирати, да је могуће мењати њихове станице зачећа, да вештачка оплодња више није страна појава, да абортус и еутаназија постају свакодневица у медицини, схватило се да је данас више него икада раније отворено питање саме конституције човека и, још горе, питање његовог опстанка. Оваква ситуација, нимало наивна, условила је рађање једне нове потребе промишљања стварности, потребе назване Биоетика.

Биоетика је млада наука (тј.филозофска дисциплина) и почела се заснивати у САД-у средином шездесетих година прошлога века, и то првенствено као друштвени покрет а потом и као посебна наука. Изумитељ самог термина био је амерички биохемичар Ван Потер, што је кованица две грчке речи – Bios (живот) и Etos (обичај, навика, морал). У буквалном преводу биоетика је, дакле, ‘етика о животу’.

Ван Потер је термин биоетика искористио већ у самом наслову своје књиге под називом – Биоетика – мост према будућности. Овом књигом Потер је очигледно и без икакве сумње желео да упозори да ‘неумно коришћење научних достигнућа прети сваком облику biosa и да ће се, настави ли се у том правцу, свет неминовно суочити са кризом управо самог biosa‘.

Сада треба поставити заправо основно питање – како је настала биоетика? Према мишљењу једног од највећих америчких ботаничара, Роберта Веча, она се појавила захваљујући двема испреплетаним појавама – научно-технолошке револуције, са једне, и социјалне револуције, са друге стране.

Напредак медицине крајем педесетих година[1] отворио је низ моралних проблема који су свакако били непознати традиционалној етици и који се, сходно томе, више нису могли решавати применом старих моралних медицинских прописа. Даље, почетком шездесетих година, поред рата у Вијетнаму и хипи покрета, јавља се покрет за грађанска права и права жена, као и разноразни антиратни и анти-нуклеарни покрети. У позадини тих покрета била су достигнућа медицине око којих је била заинтересована не само научна, већ и најшира америчка јавност. Из оваквих социјалних околности родиће се нова научно-филозофска грана, биоетика. Њено оснивање се званично поклапа са формирањем првих биоетичких комитета[2], специјалних организација које су се јавиле након одређених злоупотреба пацијената у извесним медицинским институцијама. Сходно томе, почело се веровати да би у будуће случајеве медицинске злоупотребе требало решавати, не у судовима, већ у специјално оформљеним биоетичким комитетима чији би се посао првенствено састојао у надгледању рада медицинских радника као и у доношењу важних моралних одлука.

Из свега се јасно види да је биоетика у почетку била заправо медицинска етика али се, временом, све више одвајала уједно освајајући нове терене па се сада са правом може рећи да обухвата ‘проблеме живота уопште’. О њеном развитку говоре часописи, књиге, чланци као и разни међународни биоетички скупови организовани од шездесетих година до данас. Међутим, о њеном развитку и значају можда највише говори чињеница да је, за релативно кратко време, добила и своје две енциклопедије, чији је циљ био да синтетишу и систематски прикажу све оно значајно везано за ову младу науку. У тим се енциклопедијама могу наћи и прве дефиниције биоетике. Поред тога, оне су знатно утицале на афирмацију и ширење биоетике ван САД-а. Дефиниције биоетике из прве и друге енциклопедије, занимљиво, стоје у опречним односима и готово побијају једна другу. Ипак, оне се могу уклопити у једну ширу дефиницију која би нешто слободније гласила биоетика је свеукупна знаност о уравнотеженом односу човека и природе. Она је проучавање живота кроз призму моралних вредности и начела, а притом се служи различитим етичким методама и научним дисциплинама.[3] Ипак, и поред њене мултидисциплинарности и мултиметодичности, можемо, условно, рећи да је она, по својим решењима и аргументима које износи, првенствено део етике, односно ‘најзначајнија етика данашњице’ и да стоји у односу према етици као етика према филозофској антропологији. Биоетика се према етици односи као део према целини.[4]

Не убиј – ова заповест није само пета заповест декалога већ и једно универзално аксиолошко-морално начело које биоетика, у складу са моралном филозофском традицијом, настоји да задржи. У том смислу биоетика је, временом, доживела једну трансформацију. Трансформација се састоји у томе што се схватило да – с обзиром на то да брзи развој медицине често повлачи и брзи развој разних медицинских злоупотреба – није више довољно опстајати само у форми морала већ је постало неопходно да, бар неки биоетички принципи, добију форму права, да постану и правно валидни. Ово је произишло из потребе да се расправа о томе шта је добро а шта не помери у форму расправе о томе шта је законито а шта незаконито. Правна регулатива у подручју биоетике, врло просто и прагматично, надовезала се на већ постојећу декларацију о људским правима. Тако, правно је утемељено да:

• Пацијент пре одређене медицинске интервенције мора да дâ свој слободан пристанак.

• Пацијент има право да зна све информације везане за болест која га је снашла.

• Забрањује се колонирање..

Све ово јасно показује да је старо (традиционално) становиште које приписује лекарима потпуну аутономију у одлучивању приликом медицинских захвата изгубило снагу. Могућност трансплатације ембриона, могућност пресађивања виталних органа, генетског инжињеринга, могућност клонирања, абортуса и еутаназије – отворили су низ моралних проблема који више не могу бити решавани тако што би се старој медицинској етици препуштала аутономност при одлучивању. Развој је захтевао важност и хитност промене моралних становишта у медицини. Настанком биоетике и њеним залагањем за јавно и природно (морално исправно) коришћење научних (медицинских) достигнућа скинут је вео тајности лекарске праксе и, по први пут јасно, отворена могућност избора пацијената. Ситуације се недвосмислено окреће у корист пацијената. Више нису лекари ти који се око свега питају и аутономно одлучују. Завршну реч сада има пацијент.

Треба напоменути и то да се биоетика у различитим временима различито понашала те је једно време била окренута једино проблемима опстанка човека услед чега је, оправдано, оштро критикована. По ауторовом мишљењу, ово најкраће и најјасније можемо изразити двема биоетичким парадигмама. У првој, модерној биоетичкој парадигми, живот се схватао искључиво као живот човека па се сходно томе правила разлика на оно што се зове живо (биљке, животиње и сл.) и на оно што се зове живот (у шта би спадао једино човек). Временом – увидевши да није довољно обратити пажњу само на човека и његове проблеме – постмодерна биоетичка парадигма шири садржај појма живот те под њим подразумева било који облик живота, односно живот уопште.

Увидом у то да bios, oikos i etos чине три нераздвојиве суштине за опстанак свих бића, биоетика из једне посве медицинске етике прелази у оно што се зове глобална етика живота. У том смислу можемо разумети и залагање чувеног аустралијског етичара, Питера Сингера, за заштиту животиња или проблематизовање аргумената у вези њиховог узгајања за храну и за вршење експеримената над њима.

Међутим, и поред свих предности које имамо захваљујући рођењу и развитку биоетике, потребно је нешто рећи и о онима који ову дисциплину оштро критикују. Биоетика је у последњих двадесет година постала општи предмет јавних расправа и дискусија које су се манифестовале оштрим критичким сучељавањима. Критика је усмерена против медицинско-технолошког развоја уопште а онда и против начина на који се тај развој у биоетици тематизује. Примарна тема спора је схватање људског живота и права које тај живот поседује. Тако са једне стране налазимо Сингерову разлику између живота који вреди проживети и живота супротног томе. Према Сингеровом схватању, није морално погрешно убити новорођенче са тешким степеном инвалидитета јер такав живот није вредан живљења а пошто, притом, новорођенчад немају развијену самосвест, а свест и осећање бола сведени су на минимум, није погрешно извршити чедоморство и надоместити га другим, здравим дететом. Исто важи и за људе у стању коме који, по лекарским налазима, немају могућност опоравка. Ово Сингерово становиште, дакле, јасно имплицира поделу људског рода на личности и не-личности. Међутим, ваља рећи да се овакво становиште коси са одређеним схватањима у филозофској етичкој традицији као и са општом декларацијом о људским правима где је базично право, наравно, право на живот (ма каквог квалитета он био).

У традиционалној филозофској етици (нпр. код Аристотела) човек рођењем стиче статус личности на основу потенцијалних људских својстава. То исто стоји и у основној декларацији о људским правима јер у њој се каже да чак и као само потенцијално и неразвијено, људско достојанство је неотуђиво и мора се поштовати. Потенцијал је, дакле, релевантан за морал.[5] Са друге стране, још једна критика упућена биоетичарима састоји се у томе што они људски живот углавном схватају биолошки, уместо – биографски.

Овим општим прегледом биоетике показали смо на који начин су се створили услови за њено развијање, показали смо њен значај, као и пратеће проблеме са којима се суочавала или са којима се још увек суочава. И поред критика упућених на њен рачун ипак се намеће закључак да је биоетика неопходна у свету у каквом живимо јер, уколико се не контролише, научно-технолошка револуција може да угрози саме темеље живота на земљи. Из те чињенице, јасно је да мора постојати одређена дисциплина која ће се тим проблемима бавити и покушавати пронаћи одговор на питање где су и да ли постоје границе научног прогреса? И по свему судећи, та је дисциплина управо биоетика. Она је полиција будућности и тешко нама ако свој посао буде обављала траљаво или ако се, замислите, може поткупити!

Мудар човек ужива у чаши воде – рекао је добри Конфучије.

Размислимо мало о томе…

За ПУЛСЕ: Иван Вучковић

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

.

Oсновна литература :

1. Tonči Matulić, Bioetika, Zagreb, Glas Koncila, 2001.
2. Piter Singer, Praktična etika, Beograd, Signature, 2002.
3. Peter Singer, Animal Liberation: A New Ethics for our Treatment of Animals, New York: New York Review & Random House, 1975.
4. Van Potter, Rensselear, Bioethics: Bridge to the Future, New Yersey, Prentice Hall, 1971.
5. Igor Primorac, Etika i seks, Beograd, Službeni glasnik, 2007.
6. Ernst Tugendhat, Predavanja o etici, Zagreb, Naklada Jasenski i Turk, 2003.
7. Mišel Fuko, Rađanje klinike: arheologija medicinskog, Novi Sad, Mediterran Publishing, 2009.

.

[1] Треба напоменути да је прва успешна трансплатација бубрега извршена 1954. године.

[2] Судећи по томе можемо рећи да се биоетика по први пут региструје у Њујорку, 1969. године јер је тада био основан први Хејстингс центар (биоетички центар).

[3] Проблем и суштинску разлику прве и друге дефиниције објаснићемо неком другом приликом.

[4] У разматрање става да је биоетика на неки начин спасила етику из глобалне кризе у коју је ова запала због појаве сцијентизма (позитивизма) и то тако што је отворила низ нових моралних филозофских проблема, ми на овом месту нећемо улазити.

[5] Овај потенцијал је врло јасно изражен још код Аристотела а његов појам душе који у себи обједињује вегетативне, анималне и умне одлике човека недвосмислено указује да је човек, све до својих вегетативних могућности, човек. У том смислу, уколико је неко рођен са одређеним тешким инвалидитетом пожељно је потрудити се што више га уклонити, уместо одбацивати његова потенцијална својства и брже боље га прогласити за не-личност. Са друге стране, Сингер јасно увиђа како права потенцијалног X-а никако нису иста ствар као и права X-а, па, сходно томе, убити потенцијални X (нпр. бебу са неизлечивим инвалидитетом) није исто што и убити Х-а (нпр. здравог одраслог човека). То Сингер илуструје примером да није исто скувати здраво живо пиле и скувати јаје! Које је од ових становишта морално исправно чини се зависи једино од тога коју моралну позицију заступамо, јер, по свему судећи, не постоје јасни критеријуми (за брзо!) решавање овог спора.

  Filozofija, Nauka, Život, Биоетика, Иван Вучковић